University of Arts in Belgrade
Digital Repository of the Institute for Philosophy and Social Theory, University of BelgradeNot a member yet
4571 research outputs found
Sort by
Dark minds dislike animals: The relationship between the Dark Tetrad and speciesism
No full textSpeciesism designates a belief that humans should be treated as morally superior to other
animals because they are different from all other animals. This belief entails disregarding non human animals' sentience and ability to suffer. Accordingly, in previous research, speciesism
has been related to a more general lack of empathy and antisocial personality traits. In this
study, we sought to investigate the relationship between the Dark Tetrad traits (Narcissism,
Psychopathy, Machiavellianism, and Sadism) with different indicators of attitudes toward non human animals. We investigated this in a study with a community sample of adults (N = 369),
in which participants indicated their attitude toward using animals in different industries, their
frequency of meat consumption, and pro-social intentions toward animals. We constructed
the path analysis where Dark Tetrad traits were set as the predictor variables while the
attitudinal measures were set as the criteria. The model had high fit indices since all variables
were modeled as observable: χ(5) = 6.262; p > .05; NFI = .981; CFI = .996; RMSEA = .026.
Controlling for age, sex, and educational level, speciesism was related to psychopathy and
sadism, with sadism as the most important predictor. Pro-social intentions toward animals
were also negatively associated with psychopathy. Meat consumption was related to
Machiavellianism, but this path was marginally significant. Narcissism was not related to any
of the outcome measures. These findings suggest that the Dark Tetrad of personality has
systematic ties to attitudes toward animals, especially psychopathy and sadism. This link is
probably best explained through the insufficient capacity for empathy. These findings are also
relevant to the literature on the link between violence toward animals and domestic and
gender-based violence
Uživanje u antici
No full textАнтика, с једне стране као епоха, период, историја или старина, а са друге, као идеја, илузија, сјећање или метафора, нераскидиво је везана са садашњошћу, и то не само овом садашњошћу, већ и сваком до сада (а и вјероватно ће слично бити и са сваком будућом садашњошћу).
На многе ствари се позивамо када своје активности, понашања, дјелања или размишљања оправдавамо античким узорима или коријенима. Најчешће су то разноразне врлине, мудрост или општи принципи попут доброте, рецимо. Ипак, овом приликом бих се осврнуо на један, на први поглед, скоро па нефилозофски аспект чији коријен такође можемо пронаћи у антици – а то је уживање. Уживање (хедонизам) није неуобичајена тема код античких филозофа (као код Аристипа, Платона или Епикура, да издвојимо само неке). Уживање никада није сматрано врлином, чешће је узимано као негативна него као позитивна карактеристика, а увијек је представљало значајан дио људског живота, од антике па до данашњих дана (штавише, чини се да највише заокупља савременог човјека).
У овом осврту биће ријечи и о темељима који су постављени при тумачењу уживања још у антици, а које данас узимамо као дате и општеприхваћене ставове. Уз то, један добар дио савремене литературе о задовољству, срећи, добром животу, као и веома популарне литературе о самопомоћи, умногоме се заснива на анализама античких филозофа, посебно епикурејаца и стоика,
15неријетко злоупотребљавајући њихова тумачења и банализујући их до непрепознатљивости и, сходно томе, до бесмисла.
Природно је да се идеје које смо наслиједили из антике мијењају, реорганизују, прилагођавају и уклапају у савремено окружење. На овом мјесту корисно је назначити разлику између традиције, која представља континуитет или преношење утицаја кроз вријеме или са генерације на генерацију, и рецепције, под којом се више подразумијева тумачење, трансформисање или преуређивање наслеђа с тенденцијом стварања, а не само подражавања или пуког копирања и опонашања. Нешто слично догодило се и у ренесанси: под препородом антике, ослањање на античке узоре узимало се као пожељно или корисно за креирање новог, другачијег и оригиналног (било да је ријеч о литератури, поезији или пак скулптури или сликарству). Тако исто рецепција антике и данас, на овај или онај начин, одудара од коријена, како у свим осталим аспектима тако и у прихватању, разумијевању и „конзумирању” уживања. У складу с тим, потпуно је јасно и очекивано одударање од античких норми или принципа уживања.
Ипак, иако су се средства, циљеви и начини уживања мултипликовали у односу на стара времена, ипак је остало нешто слично (да не кажем исто): унутрашњи, душевни аспекти који прате уживање или су проузроковани њиме. Осјећај задовољства је вјероватно идентичан, или макар сличан, код особа из IV в. ст. е., оних из XV в. н. е. и неког савременог човека. Управо ту лежи значај анализе и тумачења антике, који могу, макар ми се тако чини, допринијети мало смисленијем и хуманијем односу према ужицима, општем благостању и предностима које данашњи живот нуди
Education for Man and Citizen in Rousseau
No full textThis talk will begin by exploring Rousseau's distinction between education
for man and citizen, based on Emile and The Social Contract. Crucial in
this respect are the distinctions between self-sufficiency and dependence,
existing for oneself and others, as well as between two forms of self-love:
amour de soi-même and amour propre. The question will be can these two
educational models be reconciled in Rousseau's philosophy, and how, as
well as what can that tell us about the relation between individual and
society. The key issue to be explored concerning this is what it means to
educate for freedom and whether such an education breeds a lack of societal
responsibility. Next, implications will be drawn for the idea of republican
education. Rousseau's preference for domestic education over public
education will be critically compared with the argument in favor of public
education as providing a necessary common ground in a pluralist society.
Finally, the talk will analyze challenges faced by contemporary republics
related to the role of the state in education and the ensuing conflicts over
the educational content imparted in schools. Rousseau's rich insights can
serve as a springboard for exploring the republican educational ideal,
offering valuable reflections on the intricate interplay between individual
freedom and societal obligations in contemporary republics
Empatija, kognicija i ličnost: Transverzalna studija kognitivno-temperamentalnih konstituenata empatije kroz prizmu pijažeovske koncepcije razvoja
No full textEmpatija predstavlja kompleksni kognitivno-afektivno psihički fenomen pomoću kojeg uspešno spoznajemo tuđe emocije i razumemo tuđa iskustva. Ona je podeljena na dve komponente: kognitivnu i afektivnu. Kognitivna empatija bazira se na razumevanju tuđeg iskustva, kao i zauzimanju tuđe perspektive, dok afektivna empatija predstavlja uživljavanje u emocije druge osobe, tako da osećamo ono što i druga osoba oseća. Pošavši iz pijažeovske ideje o kognitivnom razvoju, želeli smo da utvrdimo razvojne promene u prediktorima kognitivne i afektivne empatije, sa idejom da će empatija biti pretežno kognitivna u mladalačkom dobu. Da bi se uzrasne promene mapirale, koristili smo se kompleksnim statističkim analizama strukturalnog multigrupnog modeliranja, sa proveravanjem invarijantnosti modela, sve sa ciljem procene finih, kvantitativnih promena u prediktorima empatije. U istraživanju je učestvovalo 438 ispitanika, podeljenih u grupe mladih (15-22 godine) i odraslih (22+ godina). Ispitanici su popunjavali Kvocijent empatije, onda subskalu Afektivne rezonance iz Kognitivne i afektivne mere empatije, HEXACO-60 i DELTA-20 inventare ličnosti, Zadatak kognitivne refleksije, Zadatak računanja, Zadatak silogističkog rezonovanja, kao i Racionalno-Iskustveni inventar mišljenja i skalu Aktivnog mišljenja otvorenog uma i Frith-Happe zadatak teorije uma sa trouglovima. Rezultati ukazuju da se ne mogu mapirati uzrasne promene u formiranim modelima, te da su prediktori identični za obe uzrasne grupe. Pojedinačni prediktori kognitivne i afektivne empatije se međusobno razlikuju. Kao značajni prediktori su se pokazali Iskustveni stil mišljenja, Aktivno mišljenje, Kompozit od tri navedena testa refleksivnosti i crte Ekstraverzije, Saradljivosti, Emocionalnosti i Otvorenosti. U diskusiji se razmatra o odnosima empatije sa ovim psihološkim varijablama, kao i o nedostatku odnosa sa istim. Pokušali smo da predstavimo empatiju kroz Teoriju dualnih procesa, tj. da ona predstavlja intuitivni, odnosno heuristički tip zaključivanja u socijalnim situacijama, sa svesnom, motivacionom komponentnom sagledavanja tuđih iskustava iz više perspektiva
The Importance of Devictimizing and Depathologizing Trans and Non-binary Persons and their Identities in Schools in Serbia: Needs, Necessities and Rights
No full textNamera ovog teksta orijentisana je ka teorijsko-akademskom istraživanju važnosti deviktimizacije i depatologizacije trans i rodno nebinarnih osoba i identiteta u školstvu i ka otvaranju platforme za takva istraživanja u Srbiji. S obzirom na to da je škola prepoznata kao ključno mesto materijalizujućeg rodnog delovanja koje često dovodi do diskriminacije manjinskih rodnih identiteta, pa i do nasilja, od presudne je važnosti raditi na implementaciji preporuka i primera dobre prakse u sistemima obrazovanja i u procesima prenošenja znanja. Ovaj rad iznosi rezultate istraživanja bazirane na stranoj, vanregionalnoj literaturi i zapaža prostor za dalji rad u lokalnom kontekstu. U skladu sa tim, rad u svojoj završnici mapira i mogućnosti daljih istraživanja na ovu temu, kao i teorijske, akademske i praktične osnove na kojima je moguće graditi takve poduhvate.The aim of this paper is a theoretical and academic analysis on the importance
of devictimizing and depathologizing trans and non-binary persons and identities in
school, and towards opening the platform for such research in Serbia. Since school is
recognized as the key site of materialization of gender agency which often causes discrimination of gender minorities and even violence, it is of utter importance to work
on the implementation of recommendations and examples of good practice in schools, especially in the processes of education and knowledge transference. This paper
analyses the available research results and concludes by mapping the ideas for future
theoretical, academic and practical research routes of this kind in the local context
Digitalna nastava književnosti Holokausta iz ugla studenta na razmeni na Univerzitetu Justus-Libih-Gisen
No full textУ раду је представљено непосредно искуство похађања курса Увод у књижевност Холокауста током студентске размене на Одсеку за проучавање књижевности Холокауста на немачком Универзитету Јустус-Либих-Гисен. У раду су представљени рад одсека и његови актуелни истраживачки и публицистички пројекти, а у централном делу рада изложени су организација и садржај курса, уз посебан осврт на употребљене мултимедијалне садржаје у настави. На крају рада аутор износи завршнна разматрања у вези са квалитетом наставне праксе на овом курсу и закључује да је курс Увод у књижевност Холокауста на Универзитету Јустус-Либих-Гисен пример добре наставне праксе у образовању о Холокаусту
Problemi društvenog istraživanja metaverzuma – Odnos tehnologije, metodologije, saznanja i kontrole
No full text“Pa, sve informacije deluju kao beli šum dok ne provališ kod” - kaže Neil Stephenson u svojevrsnom, distopijskom
delu “Snow Crash” u kom je prvi put skovan pojam “metaverzuma”. Ideja ovog izlaganja ne bi bila „provaljivanje“
u suštinu stvari digitalnih prostora, cilj je postavljanje pitanja. Sa sveprožimajućim uticajem digitalnog (digitalne
infrastrukture globalnog društva) na živote ljudi i uplivom ideja i praksi o metaverzumu u kom se svest, delanje i
društvenost “digitalizuju”, ispostavljaju se bitna pitanja istraživanja i saznanja o ljudima i društvu (i u “realnosti” i
u metaverzumu). Nastojimo da u referentan okvir debata o održivosti, funkcionisanju i projektovanju
metaverzuma, integrišemo i pitanja saznanja i kontrole o tim prostorima. Centralna tačka je sledeća: Zapitajmo
se kakav je odnos saznanja o društvenosti u metaverzumu, metodologiji na koju referiramo kada kreiramo logički
sled istraživanja i tehnologiji koju koristimo da bismo društvene fenomene u okviru metaverzuma proučavali. Da
li je isto kada proučavamo “realno” društveno delanje i kada proučavamo društveno delanje u metaverzumu?
Koja su ograničenja našeg saznanja o tome šta se to uopšte dešava u metaverzumu? Da li nam je metodologija
istraživanja ista ili se ona ipak menja jer je sada tehnologija koju koristimo da bismo proučavali ono što se dešava
u metaverzumu, ista ona koju korisnici koriste da bi delali u samom metaverzumu. Poslednje pitanje odnosa
tehnologije, metodologije i saznanja možemo da preformulišemo u iskaz na sledeći način: Digitalna tehnologija
koja generiše metaverzum je ona koju korisnici koriste da bi delali u samom metaverzumu i koju bi sociolozi
koristili da proučavaju metaverzum. Distinkcija između “haotičnog”, “realnog”, fizičkog sveta, nas koji
pokušavamo da ga naučno proučavamo i tehnologije koju koristimo da bismo to radili i obrađivali se kardinalno
briše. Ili, pak, taj rez nije toliko drastičan? Znamo da su u osnovi načina kategorizacije i filtriranja ljudi pomoću
algoritama većina elemenata oni koji se koriste vekovima unazad, počevši od demografskih podataka, preko
finijih socioloških distinkcija. Takođe znamo da su, na primer, u logičkoj osnovi “Network analysis-a”- koju mnogi
AI sistemi danas koriste - zapravo sociometrija Jacob Morena-a i struktura mreže Georg Simmel-a. Ovo nas
upućuje na ozbiljne probleme konceptualizacije, o kojima ako već na početku ne promišljamo, možemo nesvesno
srljati u distopijske Sjedinjene Države Neil Stephneson-a. Drugi deo šire postavljenog sociološkog pogleda na
metaverzum je pitanje nadzora, kontrole i saznanja. Gilles Deleuze nam u kraćem radu “Postscript on societies of
control” (1992) pruža preludijum prelaska sa Foucault–ovog društva nadzora u savremena društva kontrole. Tri
decenije kasnije, digitalna infrastruktura je neodvojiva od privatnih korporacija, koje imaju sopstvene interese -
interese predviđanja ponašanja pomoću niza podataka i presumeravanja ponašanja na osnovu tih podataka. Šta
se dešava u metaverzumu čija je tehnologija neodvojiva od postojanja unutar te tehnologije? Da li je onda
prostor metaverzuma potpuno neodvojiv od kontrole i sinonim je istoj? Da li možemo onda uopšte da
proučavamo kontrolu i dominaciju, kada je jedini način da saznamo o metaverzumu i ljudima u njemu - to da
uđemo u sam metaverzum, dok je sa druge strane, izvor moći i kontrole jedino moguće naći izvan metaverzuma -
u korporacijama koje poseduju uslove za njegovo postojanje