University of Arts in Belgrade
Digital Repository of the Institute for Philosophy and Social Theory, University of BelgradeNot a member yet
4571 research outputs found
Sort by
Theorizing solidarity through citizenship
No full textAttempts at defining solidarity inevitably face the following challenges (and possibly many more): 1) What is the “proper slot” for solidarity on the continuum from empathy to cooperation and mutual aid? 2) Are we discussing the same phenomenon when describing intra-group solidarity, in¬ter-group solidarity, communal solidarity, or international humanitarian solidarity (in what sense does the scale matter)? 3) Is it part of our biological predisposition (an evolutionary trait) or is it true that solidarity will not emerge spontaneously from social processes but can only be built (or eroded) through political action?
For this reason, solidarity is typically approached through strategies of differentiation and classification. Efforts are made to distinguish between social, civic, and political solidarity, or inter- and intra-group solidarity; or to argue for the difference between solidary attitudes and emotions on the one hand, and behaviour and collective action on the other. In my presentation, I will argue that the distinctive feature of solidarity, as a form of prosocial behaviour, is that it is constitutive of political communities. In particular, I will try to define solidarity through its historical and ontological relevance to citizenship.
I build on scholarship emphasizing the political nature of solidarity (Scholz), as “a principle that can inspire and guide action” (Arendt), as an ongoing commitment to “a community of interests, shared beliefs and goals” (hooks), “based on we-thinking” where “the target of concern” is “us together” rather than the wellbeing of the other (Laitinen and Pessi). I will also point to the fact that discourses and practices of solidarity play an important yet ambiguous role in any citizenship regime. It can promote interdependence and full inclusion, while at the same time solidifying the exclusionary “we” through the “destructive solidarity of us-against-them” (Sennett). The ambiguous role of solidarity, I argue, becomes especially obvious today, in neoliberal regimes, where calls for solidarity can be deployed to foster very distinct, arguably mutually opposing, kinds of political subjectivities and citizen activism.Keynote lecture
Predavanje po pozivu sa međunarodnog skupa štampano u izvod
Everybody Knows Everyone Here: Proximity, Precarity and Political Challenges of Being a Local Journalist
No full textPrecarity can be conceived as a fundamental condition of present-day journalism. This notion has primarily been utilized to describe the transformations that occurred with changing employment conditions, market flexibilization, and financial insecurity. While this has become the norm, it often overlooks nuances of precarity that journalists face, such as its bodily and political aspects. In this paper, I explore the extent to which proximity to the events and individuals journalists report on configures their experience of political precarity. To that end, I employ the concept of affective proximity, which refers to how locals navigate and reconcile their emotional and embodied entanglement within events in their country and community. The profession of journalism has traditionally been thought of as predicated on distance. However, this is not often the case for local journalists, who are not only working in but also representing and participating in the community they report on. Being physically present and belonging to that community, these journalists encounter the people they write about in streets, grocery stores, and restaurants. This paper will be based on ten semi-structured, in-depth interviews with journalists working in local media in Serbia. Centered around questions of journalists’ status in the community, the research will shed further light on the perils and risks to their political and social personhood
Anti-politics as ‘culture of rejection’: the case of Serbia
No full textIn this article, Fiket, Pudar Draško and Uroševic situate the notion of
‘anti-politics’ within a broader theory of ‘cultures of rejection’, redefining it as a
specific culture of rejection in the political sphere. They describe the lack of
participation of Serbian citizens in political life, their lack of trust in political
actors, institutions, democratic procedures and, in the end, in democracy itself.
They show how political elites constantly demonstrate the impotence of
institutions through various examples of ‘institutional silence’, which leads to the
further rejection of political engagement. The authors’ aim was to show that
rejection of politics is a concept that offers an adequate theoretical framework for
our empirical analyses and deeper understanding of the social phenomena
reflected in the withdrawal from political life. They present the data from
their qualitative research, based on interviews with the retail and logistics workers
in Serbia as well as an ethnographic study of digital spaces that those workers
often visit, where politics and culture meet in the discursive practices of everyday life
Humanitarizam vs. humanizam
No full textRad predstavlja svojevrsnu apologiju humanitarizma. U njemu se navode motivi i argumenti koji ga suprotstavljaju humanizmu. Prvi dio rada posvećen je, međutim, njihovom zajedničkom povijesnom nastupu – ne bi li se uočilo da se ne mogu neproturječno smatrati istovjetnim ili nadopunjavajućim. Drugi dio rada izlaže glavne tipove suvremene kritike humanizma i proishodećih “ideologija”, dok se u trećem dijelu rada, nadovezujući se na njih, ilustrativno zagovara humanitaristička alternativa kao protuotrov humanističkoj “aroganciji”. U završnom dijelu rada iskušavaju se dileme i granice važenja humanitarizma, ne bi li se, u protustavu prema humanizmu, odredila domena njegovog prava i predložio jedan njegov odmjeren – korektivni i regulatorni – diskurzivni i djelatni status.The work represents a kind of apology for humanitarianism. It states the motives and arguments that oppose it to humanism. However, the first part of the work is dedicated to their joint historical appearance––to notice that they cannot be considered identical or complementary without contradiction. The second part of the paper presents the main types of contemporary criticism of humanism and the resulting “ideologies” while the third part of the paper, building on them, illustratively advocates a humanitarian alternative as an antidote to humanistic “arrogance.” In the final part of the work, the dilemmas and limits of the validity of humanitarianism are tested to determine the domain of its right in opposition to humanism and propose its well-measured––corrective and regulatory––discursive and effective status
Globalna Kina, (bivša) Jugoslavija i socijalizam
No full textThis article grounds the study of socialism in the People’s Republic of
China (PRC), in a critical analysis of power, capitalism, and hegemony.
The governance of the Communist Party of China (CPC) is riddled with
paradoxes in shaping a distinct socialist model that observers from the
West frequently find challenging to digest. It is characterized by both
inclusive institutional innovation and authoritarian coercion; leveraging
the power of the state in achieving more just economic outcomes while
reproducing unfair capitalist social realities; and devising alternatives to
the hegemonic neoliberal globalization, while working on safeguarding
the status quo and the institutions upon which such hegemony rests.
This complex Chinese model is a product of experimentation and learning;
some of the lessons that have shaped it originate in the interaction with
and reflection on socialist Yugoslavia, whose example has been pivotal
in how China has navigated geopolitical complexities and implemented
reforms. Finally, the article discusses the contemporary interactions
between Yugoslav successor states and China, examining the nature of
the impact of Global China and examine any implications for the reflection
on socialism in former Yugoslavia.Ovaj članak utemeljuje proučavanje socijalizma u Narodnoj Republici Kini (NRK) kroz kritičku analizu moći, kapitalizma i globalnu ulogu. Upravljanje Komunističke partije Kine (KPK)
obiluje paradoksima u oblikovanju posebnog socijalističkog modela koji posmatrači sa Zapada često smatraju izazovnim za shvatanje, karakterišući ga kako inkluzivnim institucionalnim
inovacijama, tako i autoritarnom prisilom; iskorišćavanje moći države u postizanju pravičnijih
ekonomskih rezultata i reprodukovanje nepravednih kapitalističkih društvenih stvarnosti; te
osmišljavanje alternativa hegemonoj neoliberalnoj globalizaciji dok radi na očuvanju postojećeg stanja i institucija na kojima počiva. Ovaj kompleksni kineski model proizvod je eksperimentisanja i učenja; neki od naučenih lekcija potiču iz interakcije i razmišljanja o socijalističkoj Jugoslaviji, čiji je primer bio ključan u tome kako je Kina navigirala kroz geopolitičke
kompleksnosti i sprovela reforme. Međutim, u kontekstu interakcije između Globalne Kine i
globalne (polu)periferije, kao i na primeru savremenih odnosa Kine sa zemljama bivše Jugoslavije, materijalne ishode oblikuju pre geoekonomska razmatranja nego socijalistički ideali
Генеалогија – O концепту ангажованог метода истраживања кроз рад Мишела Фукоа
No full textЈедан од значајних трендова у савременим друштвено-хуманистичким наукама
је бављење питањем ван-научног доприноса ових наука, пре свега питањем о
њиховим могућностима да допринесу еманципаторним тенденцијама у друштвено-
политичким кретањима. Име Мишела Фукоа је неизбежно у разматрању ове
тематике с обзиром да је овај аутор експлицитно политизовао свој интелектуални
рад, непосредно га везујући за њему савремене друштвене проблеме, активистичке
покрете и организације. Аутор ће стога у овом излагању извршити реконструкцију
Фукоовог схватања односа између интелектуалног рада и друштвено-политичког
ангажмана не би ли тим путем изградио концептуални модел ангажованог метода
истраживања.
Почећемо хронолошким излагањем стадијума развоја Фукоовог схватања
ангажоване улоге генеалошких истраживања, од радних седамдесетих до краја
његове каријере средином осамдесетих година. Показаћемо како се у сваком од
ових стадијума развија један од концептуалних елемената модела генеалогије као
ангажованог истраживачког метода.
У првом стадијуму услед своје сарадње са маоистичким друштвеним покретима
и организацијама за права затвореника и ментално оболелих Фуко генеалогију
концептуализује као метод историјског истраживања чија је улога указивање на
арбитрарност постојећих друштвених институција. Тим путем резултати генеалошких
истраживања функционишу попут „дискурзивног огледала“ које читаоцима показује
како су начини на које је њихово сопство организовано под утицајем контингентних
историјских фактора. Фуко овде развија схватање генеалогије као истраживачког
метода чији је циљ десубјективација појединаца тј. указивање на могућности за
организацију сопства које савремене институције потискују.
У следећем стадијуму, током Фукоовог истраживања феномена „управљања“
(governmentality), он развија други аспект концептуалног модела генеалогије као
ангажованог метода истраживања, а то је тенденција ка изградњи „критичке
заједнице“. Наиме, Фуко истражује управљање са циљем да критикује политички
програм тадашње Комунистичке партије Француске у жељи да утиче на развој
алтернативних облика прогресивног политичког организовања. Он стога овде
развија схватање генеалогије као „мапирања“ значајних тачака развоја политичког
отпора и политичких сукоба у друштвеном пољу. Ослањајући се на најновије анализе
до сада не објављених Фукоових рукописа показаћемо да се у овом периоду развија концептуални елемент који схватање генеалогије као метода десубјективације
допуњује елементом ресубјективације. Тачније, Фуко генеалогију почиње да схвата
као истраживачки метод креирања знања и дискурса чија је улога субјекција
појединца као актера у делатној заједници усмереној ка производњи алтернативних
пракси и модела субјективности у циљу пружања отпора савременом организовању
друштвеног живота и институција.
Напослетку ћемо се осврнути на трећи стадијум током ког Фуко развија
своје схватање етичког оквира генеалошког метода истражујући феномен
„парезије“ (parrhesia). Под етичким оквиром мислимо на модус егзистенције тј.
концептуализацију генеалошког истраживања као дискурзивног делања. Према
Фукоу парезија подразумева дискурс који указује на арбитрарност постојећег
уређења друштвеног живота и стога указује на алтернативне могућности његовог
организовања. Парезијаст дакле егзистира на „границама културе“ и његов дискурс
указује на потиснуте потенцијале за другачије начине бивствовања.
Ослањајући се на радове савремених истраживача Фукоове мисли закључићемо
да се генеалошки метод може видети као дискурзивна пракса производње знања
које указује на контингентну природу институција у оквиру којих постојимо у
савремености. Такође закључићемо да ангажована димензија те дискурзивне праксе
подразумева упућивање својеврсног „позива“ на ангажованост кроз укључивање у
„заједницу“ чија је улога производња пракси и облика бивствовања које прекорачују
границе културе у којој се налазе