University of Arts in Belgrade
Digital Repository of the Institute for Philosophy and Social Theory, University of BelgradeNot a member yet
4571 research outputs found
Sort by
Enhancing cooperativeness in social dilemmas
No full textSocijalna dilema je situacija u kojoj postoji sukob između interesa pojedinca i interesa kolektiva i u kojoj je pojedinac često primoran da bira između ličnog i zajedničkog dobitka. Istraživanja pokazuju da doprinos zajedničkom dobru može da se pospeši izmenom sistema raspodele dobitaka od tog dobra među članovima kolektiva, a pogotovo kažnjavanjem tzv. grebatora (eng. free-riders). Grebatori teže da maksimizuju sopstveni dobitak na uštrb ostalih članova. Pored njih, postoje i kooperatori, koji u različitoj meri odlučuju da doprinesu dobru. U ovom istraživanju ispitivali smo da li postoje individualne razlike u reakcijama na pretnju kaznom u igri koja simulira socijalnu dilemu. Pošli smo od pretpostavke da će neki igrači biti saradljivi na strateško-kalkulišući način, tj. da će oni nepošteniji, makijavelističniji, narcisoidniji, psihopatičniji i ekstravertniji biti saradljiviji kada im se zapreti kaznom, nego kada im se ne zapreti. Pored toga, pretpostavili smo da će neki igrači biti saradljivi (oni pošteniji, prijazniji, introvertniji i manje emocionalni, makijavelistični, narcisoidni i psihopatični), odnosno nesaradljivi (oni sadističniji) bez obzira na pretnju kaznom. U istraživanju je učestvovalo 105 ispitanika (prosečnog uzrasta 21 godina, 86 žena). Polovina njih je prvo igrala runde igre javnog dobra bez pretnje, pa odmah zatim sa pretnjom (n=52), a polovina obrnutim redosledom (n=53). Korelacije crta ličnosti sa preusmeravanjem ka saradljivosti, odnosno sa većim doprinosima javnom dobru pod pretnjom kaznom nisu se javile na nivou celog uzorka. Mada su korelacije registrovane na poduzorcima kojima je pretnja kaznom uvedena u različitom trenutku, one su mahom bile nedosledne i umerenog intenziteta, te su potrebne studije prihvatljivije snage na nivou poduzoraka radi izvođenja sigurnijih zaključaka. Pretnja kaznom je pospešila saradljivost na celom uzorku (t(104)=2.48, p=.015), ali je efikasnost, neočekivano, zavisila od redosleda njenog uvođenja. Igrači su bili saradljiviji kada im je bilo zaprećeno kaznom ako su prvo igrali pod pretnjom, pa zatim bez nje (t(52)=7.15, p=.000), ali ne i u obrnutom slučaju. Rezultati su diskutovani posebno u svetlu fenomena tzv. uslovne saradljivosti i razmatrane su njihove implikacije za intervencije u socijalnom okruženju. Pored toga, predloženo je da se u budućim istraživanjima uključe i makroekonomski i makrosocijalni činioci, koji bi mogli da snažnije utiču na doprinos javnom dobru u situacijama socijalne dileme, i to povrh ili uprkos ličnosti pojedinca.Social dilemma is a situation of a conflict between self-interest and collective interest, in which a person is often forced to choose between personal and collective gain. Research shows that contributions to the collective good can be enhanced by a change in the payoff structure and especially by punishing free-riders. Free-riders tend to maximize their personal gain, while profiting off of others’ cooperation. In contrast to them, cooperators are willing to contribute to the collective good. In the current research, we examined whether there are individual differences in the reaction to the punishment threat in a social dilemma simulation game. Our hypothesis was that some players (i.e., those low in Honesty, high in Machiavellianism, Narcissism, Psychopathy, and Extraversion) will cooperate in a calculating manner, strategically shifting to cooperation when threatened with punishment. Also, we hypothesized that some players will be cooperators (i.e., those high in Honesty, Agreeableness, and Introversion, and low in Emotionality, Machiavellianism, Narcissism, and Psychopathy) or free-riders (i.e., those high in Sadism), regardless of the threat of punishment. The research sample included 105 participants (average age: 21 years, 86 women). Half of them played the Public Goods game without the punishment option and then with it (n=52); for the other half the order of the games was reversed (n=53). In the sample as a whole, there were no correlations between cooperation shift or contribution to the public good and personality traits. Although significant correlations were found in the subsamples in which the punishment threat was introduced before or after the no-punishment condition, such correlations were inconsistent and only of moderate strength; therefore, stronger studies are needed in order to draw more reliable conclusions. In the sample as a whole, the punishment threat enhanced cooperativeness (t(104)=2.48, p=.015); but its effectiveness, surprisingly, depended on the order in which it was introduced. Players were more cooperative under the threat of punishment if they played the punishment game before the no-punishment game (t(52)=7.15, p=.000); this was not the case when the order of the games was reversed. We discuss the results in the light of the findings on conditional cooperation and we consider their implications for interventions in the social environment. In addition, we suggest that future research include macroeconomic and macrosocial factors, which could more strongly affect public good contributions in a social dilemma situation, on top of or even despite the personality of the players.Data availability. The raw data are available at https://osf.io/4gt3e/ / Baza podataka istraživanja je dostupna na https://osf.io/4gt3e
Protecting the Rights of Refugees in Transit Countries: What Role for National Human Rights Institutions (NHRIs)
No full textThis paper explores the role of national human rights institutions (NHRIs) in protecting the rights of refugees in transit countries, with a special focus on the ongoing refugee crisis. Author argues that the executive branch bears the primary obligation to ensure the respect of human rights on national level. Therefore, it has to have a leading role in providing for refugees, as well. NHRIs, as oversight authorities, should serve as its obvious partner. The author maps number of possible NHRIs activities in relation to the refugee crisis, with the emphasis on complaint handling and ex officio investigations; legislative initiatives; prevention of torture and ill-treatment; ensuring full access to the asylum procedure; and cross border cooperation. Besides relevant academic literature on NHRIs and refugees, author builds on the results of international and regional conferences organized to explore these issues, as well as on the work of the Serbian Protector of Citizens (Ombudsman) and other NHRIs from the Balkans, in order to portray the experiences of transit countries
Развој националних институција за људска права
No full textУ раду се представља развој концепта националних институција за људска права, од Другог светског рата до данас, с посебним акцентом на Париске принципе, као својеврсним „међународним уставом“ националних институција за људска права. Аутор указује да би се колоквијално, свака институција која делује на простору једне државе и у мандату има заштиту и унапређење људских права могла називати националном институцијом за људска права. Ипак, када се овај појам користи у међународном политичком и правном саобраћају, онда под њега потпадају оне институције које задовољавају Париске принципе, које је Резолуцијом усвојила Генерална скупштина УН 1993. године. С тим у вези, објашњен је процес акредитације националних институција за људска права, који врши Међународни координациони комитет, али и права које статус националне институције за људска права омогућује, превасходно, у УН, родном месту и највећем промотеру ових институција. Аутор показује да тзв. хибридни или омбудсмани за људска права могу да испуне Париске принципе и тиме бити буду акредитовани као национална институција за људска права са највишим А статусом, док с друге стране, омбудсмани прве генерације (административни или класични), због недостатка експлицитног мандата за заштиту и унапређење људских права, не могу да испуне све потребне услове. У раду су представљени и постојећи модели националних институција за људска права и њихова географска раширеност. Коначно, аутор показује да постојање националне институције, па и највишег акредитационог статуса, није поуздан индикатор стања људских права у држави
Делегација у међународним односима: принципал-агент приступ
No full textУ раду се разматра делегирање овлашћења у међународним односима, кроз примену П-А (принципал-агент) теоријског приступа, где су државе - појединачни, вишеструки или колективни - принципали, а међународна тела агенти. Аутор представља одговор П-А приступа на питање зашто државе делегирају овлашћења међународним телима, који су услови потребни за успешну делегацију, односно на који начин државе контролишу међународна тела као своје агенте
Intellectual processing of “Kosovo”: Serbian receptions, resignations and reactions
No full textKy punim shqyrton reagimet e opinionit profesional, kulturor dhe intelektual serb ndaj ngjarjeve në Kosovë dhe lidhur me Kosovën në tri dekadat e fundit, duke u fokusuar në veçanti në periudhën e shpalljes së njëanshme të pavarësisë së Kosovës. Në pjesën e parë të punimit shtrohen reagimet emotive ndaj sfidës që provokuan ngjarjet në Kosovë. Pjesa qendrore e punimit u kushtohet shpjegimeve ose racionalizimeve, të cilat pretendojnë interpretimin e tyre teorik, ku veçohen si veçanërisht karakteristikë
një model “gnostik”dhe një model “kritik” i të kuptuarit të ”Kosovës”. Në përfundim sugjerohet që papërshkueshmëria e sistemeve diskursive rivale dhe e rrjedhave argumentuese të një konflikti tanimë a priori të përcaktuar, nuk ofron shpresë se midis tyre do të arrihet jo të paktën një pajtim, por as një dialog i përgjegjshëm.The paper follows the reactions of Serbian professional, cultural and intellectual public
on the developments in Kosovo and about Kosovo in the last three decades, focusing
in particular on the period of its unilateral declaration of independence. The first part
of the article exposes emotional responses to the challenge that the events in Kosovo
provoked. The central section is devoted to explanations or rationalizations that tend
theoretically to interpreted them, with special emphasis on two characteristic models
of understanding of „Kosovo“: the “Gnostic” and the “critical” one. The conclusion
suggests that the impenetrability of rival discursive systems and argumentative flows
of an already predefined conflict does not provide hope not only for reconciliation
but even for a responsible dialogue among them.Prishtinë : Qendra Multimedi
Дејтонски вето играчи у политичком систему Босне и Херцеговине
No full textАутор истражује констелацију вето играча у оквиру политичког система Босне и Херцеговине, пре свега анализирајући институције које су формиране Дејтонским мировним споразумом, односно његовим четвртим Анексом: Уставом Босне и Херцеговине. Овај документ утврдио је веома компликовану структуру институција и сложене механизме процедура, имајући у виду пре свега потребу за етничким балансирањем као методом доласка до одрживог мира. Број вето играча у систему, њихове унутрашње карактеристике и међусобни односи утвр-ђени су на основу теорије Џорџа Цебелиса. Овај амерички аутор истраживао је утицај вето играча на легислативни статус кво, и посредно, на стабилност политика. Треба нагласити да ће се овај рад осврнути пре свега на институционалне вето играче утврђене Дејтонским споразумом, али ће бити поменути и остали, пре свега партијски вето играчи, који нису експлицитно везани за споразум. Примена теорије вето играча може послужити при оцени стабилности, ефикасности, али и постојаности "Дејтонског система" у Босни и Херцеговини уопште, али и при анализи сврсисходности појединих институционалних решења утврђених споразумом из 1995. године
Односи феминистичких, постфеминистичких, психоаналитичких и теоријско-психоаналитичких позиција: дијалози и тензије
No full textПоља феминизама/постфеминизама и психоанализе/теоријске психоанализе деле заједничке фокусне тачке које се оријентишу око питања ородњеног субјективитета и механизама који дати субјективитет и његово/њено тело подвргавају стандардизацији у доменима друштвених родних очекивања. Пратећи ове тачке, поменуте дисциплине већ на својеврстан начин, као теоријске стратегије, ступају у међусобни однос како преговарања, тако и тензија. Разматрајући и сучељавајући неке од основних постулата ових дисциплина, овај текст изводи аналитичко-компаративну расправу која има за циљ да укаже на широк потенцијал подстицања дијалога (пост)феминизама и (теоријске) психоанализе, као и на њихов значај за дубље разумевање феномена женске родности и родности уопште у датом контексту живљења
Argument Tome Akvinskog za realnu razliku između esse i essentia na osnovi sudjelovanja
No full textTekst analizira argument Tome Akvinskog za realnu razliku između bitka i bîti na osnovu sudjelovanja u bitku samom, koristeći prije svega Izlaganje Boetijevog djela O sedmicama. U tekstu se brani teza da je za dokazivanje realne razlike neophodno prethodno pretpostaviti postojanje ipsum esse subsistensa, odnosno Boga. U prvom dijelu teksta objašnjava se
Tomino tumačenje Boetijeva teksta u kontekstu razumske razlike između pojmova bitka i bîti, kao i apstraktan i konkretan način označavanja. Drugi dio teksta posvećen je Tominoj reinterpretaciji Boetijeva izraza forma essendi kao actus essendi. Treći dio teksta razmatra argument za realnu razliku s obzirom na jednostavnost i jedinstvenost ipsum esse subsistensa.
Ukazuje se na Tominu kritiku platoničkih formi i pokazuje neophodnost dokaza za postojanje ipsum esse subsistensa kao uvjeta za dokaz za realnu razliku. Na kraju, u zaključku je rezimiran argumentativni tijek za realnu razliku na osnovu Tominog Izlaganja Boetijevog djela O sedmicama.The article analyzes Aquinas’s participation argument for the real distinction between esse and essentia using his Expositio libri Boetii De hebdomadibus. The article defends the view that in order to prove the real distinction one has to assume or prove the existence of ipsum esse subsistens, i.e. God. In the first chapter Aquinas’ interpretation of Boethius’s texts is expounded
against the background of the rational distinction between the notions of esse and essentia, and the abstract and the concrete way of signifying. The second chapter points to Aquinas’s reinterpretation of Boethius’s term forma essendi as actus essendi. The third chapter is dedicated to the argument for the real distinction against the background of simplicity and unicity of ipsum esse subsistens, to Thomas’s critique of Platonic forms, as well as to the necessity for the proof for the existence of ipsum esse subsistens as a condition for the proof for the real distinction. In conclusion the whole argument from the Expositio libri Boetii De hebdomadibus is summarized