University of Arts in Belgrade
Digital Repository of the Institute for Philosophy and Social Theory, University of BelgradeNot a member yet
4571 research outputs found
Sort by
Избори у Хрватској 2020: Крај двопартизма?
No full textОд 2000. године, два велика политичка блока доминирају партијским системом Хрватске: конзервативни, окупљен око Хрватске демократске заједнице, односно лево-либерални, окупљен око Социјалдемократске партије. Динамика односа ове две групације указује на то да се основни политички расцеп налази на линији поделе левице и деснице. Треће опције су с времена на време успевале да на кратак рок представе изазов бипартизму и остваре релативно добре изборне резултате. Међутим, средњорочно, уплив трећих актера је до сада увек био неуспешан и брзо би се утапао у доминантну биполарну поделу, те је систем остајао стабилно двопартијски. Томе је значајно допринео и слаб успех популистичке деснице, будући да је доминантни ХДЗ, захваљујући свом националистичком наслеђу, успешно покривао и тај део идеолошког спектра, заузимајући паралелно позиције етаблиране странке десног центра и популистичко-националистичког покрета, тако предупређујући развој одрживе антиелитистичке опције. Председнички избори 2019/2020. године сигнализирали су промену: по први пут десни изазивач (у овом случају независни кандидат Мирослав Шкоро) успева да освоји преко двадесет процената гласова, те ефективно подели гласове деснице и изазове дисрупцију у до тада релативно стабилном дуалном такмичењу. Шкоро је резултат градио како на дуготрајној потрази дела хрватских гласача за трећом опцијом, тако и на низу мањих националистичких и популистичких странака и покрета присутних у хрватској политици последњих година. Успех на председничким изборима и посебно реакција његових бирача, који се по свој прилици нису утопили у бипартијску поделу у другом кругу избора, сигнализира промену динамике читавог партијског система, могуће већ на парламентарним изборима који ће бити одржани у јулу 2020. године
Biološko građanstvo u demokratiji pouzdanosti
No full textIn this paper, I shall present the theoretical view on the reliability democracy as presented in Prijić Samaržija’s book Democracy and Truth (2018), and examine its validity through the case of the division of epistemic labour in the process of deliberation on autism treatment policies. It may appear that because of their strong demands, namely, the demand for rejection of medical authority and for exclusive expertise on autism, autistic individuals gathered around the neurodiversity movement present a threat to the reliability democracy.U ovom ću radu predstaviti model demokratije pouzdanosti kako ga razumije Prijić Samaržija (2018) te ću ispitati njegovu valjanost kroz slučaj podele epistemičkog posla u procesima
donošenja odluka o terapiji i lečenju autističnih poremećaja. Rad analizira na koji način demokratija pouzdanosti može pomiriti neurodivergentne, biološke građane koji se zalažu za odbacivanje medicinskih autoriteta i autonomiju u pogledu donošenja odluka koje se tiču njihovih života, s jedne strane, s profesionalnim ekspertima na polju autizma, s druge strane
Epistemička odlika demokratije: uloga eksperta u demokratskom donošenju odluka
No full textIn her book Democracy and Truth: The Conflict between Political and Epistemic Virtues, Snježana Prijić Samaržija advocates that a purely procedural justification which defines the authority and legitimacy of democracy only in relation to the fairness of the procedure itself is not enough for a full justification of democracy. Some epistemic values should also be included. This epistemic quality of democracy depends on the quality of the decisions that the democratic procedures produce. In that sense, the author is advocating a hybrid theory that secures harmony between political and epistemic values, favoring deliberative procedure for this purpose, and thus promotes equal respect for both democratic values. In doing so, she is advocating the specific type of division of epistemic labor that I will attempt to critically re-examine here, as well as to bring into question the privileged role of the experts in democratic decision-making.U svojoj knjizi Demokratija i istina: sukob između političkih i epistemičkih vrlina, Snježana Prijić Samaržija se zalaže za stanovište po kom čisto proceduralno opravdanje, koje definiše autoritet i legitimnost demokratije samo u odnosu na pravičnost same procedure, nije dovoljno za potpuno opravdanje demokratije i da, stoga, treba uključiti i neke epistemičke vrednosti. Ova epistemička vrednost demokratije zavisi od kvaliteta odluka koje demokratske procedure proizvode. U tom smislu autorka se zalaže za hibirnu teoriju koja obezbeđuje sklad između političkih i epistemičkih vrednosti, favorizujući deliberativnu proceduru za tu svrhu, i na taj način promoviše jednako poštovanje obe demokratske vrednosti. Pri tome, autorka zagovara specifičnu vrstu epsitemičke podele rada koju ću ovde pokušati da kritički preispitam, a samim tim i izolovanu ulogu eskperata u demokratskom odlučivanju
Društvene epistemičke nejednakosti, redundantnost i epistemička pouzdanost u upravljanju
No full textIn this paper I argue that social epistemic inequalities, exemplified by expert structures and their introduction into various social and political processes, may be a collective epistemic virtue only if they are discovered under the conditions of free possibility of redundant disagreement. In the first part of the paper, following Snježana Prijić Samaržija’s work in Democracy and Truth, I explicate the epistemic value of social epistemic inequalities, and address the epistemic defectiveness of both the complete social disregard for any expertize (flat epistemology) and the rule of experts. In the second part of the paper, I argue that social epistemic inequalities governing a large and complex population of epistemically suboptimal agents may be a collective epistemic virtue, reflective of discovery of epistemically reliable processes, if they can be contested and, in principle, withstand redundant disagreement.Centralna teza ovog članka je da društvene epistemičke nejednakosti, oprimerene stručnjačkim strukturama i njihovim uključivanjem u razne društvene i političke procese, mogu biti kolektivne epistemičke vrline samo ako su otkrivene pod uslovima slobodne mogućnosti suvišnog neslaganja. U prvom dijelu članka, slijedeći rad Snježane Prijić Samaržije u Democracy and Truth, ekspliciram epistemičku vrednost društvenih epistemičkih nejednakosti te pritom poseban fokus posvećujem razradi teze jednake epistemičke defektivnosti vladavine stručnjaka i potpunog društvenog neuvažavanja bilo kakve ekspertize (tzv. flat epistemologija). U drugom delu članka argumentiram da društvene epistemičke nejednakosti u kontekstu upravljanja velikom i kompleksnom populacijom epistemički suboptimalnih agenata mogu biti kolektivna epistemička vrlina, koja reflektuje otkrivanje epistemički pouzdanih procesa, tek ako te nejednakosti mogu biti izazvane i, u principu, „preživljavaju“ suvišno neslaganje
Opravdavanje atemporalnih vrednosti u teoriji objekata Aleksijusa Majnonga
No full textIn the history of philosophy, Alexius Meinong’s interest in axiology has traditionally been seen as confined to his earlier works. However, if we analyze his writing after 1917, in which Meinong discusses timeless values, it becomes clear that he became increasingly disinterested in psychology. Moreover, since the theory of the object, in Meinong’s view, could not be a part of metaphysics, he had to deal with the additional methodological difficulty of proving that the good exists independently of human subjectivity. The article discusses A. Meinong’s understanding of the object of desire, the object of a value-feeling and the connection between ethical values as objects of consciousness and time. It is shown that, according to Meinong, language is where values actually reside and only through language can their reality be explained.U istoriji filozofije se Majnongovo interesovanje za aksiologiju tradicionalno videlo kao vezano za njegova ranija dela. Međutim, ako analiziramo njegove radove posle 1917. u kojima Meinong razmatra vanvremenske vrednosti, postaje jasno da se prestao interesovati za psihologiju. Štaviše, pošto teorija objekta, po Majnongovom viđenju, ne može biti deo metafizike, morao se pozabaviti dodatnom metodološkom teškoćom dokazivanja da dobro postoji nezavisno od ljudske subjektivnosti. Članak razmatra Majnongovo razumevanje objekta želje, objekta osećanja vrednosti i vezu između etičkih vrednosti kao objekata svesti i vremena. Pokazano je da se, prema Majnongu, vrednosti u stvari nalaze u jeziku i mogu se objasniti samo kroz jezik
Barbara Herman, Morality as Rationality: A Study of Kant’s Ethics, Routledge, Abingdon and New York, 2016.
No full text
Tišina drugog: glas i znak
No full textThis paper is about the interconnectedness of the realm of language with that of social interactions, constitutive of all human communities. Arguing against the traditional and still present primacy of the rationally based understanding of language, I wish to stress the possibility of another approach to language, strongly related to the question of the Other. Relying on the idea that the Other is a constitutive part of any linguistic situation, I wish to inspect how it is possible for the voice of the Other to be suppressed or silenced, and if that is the case, how we should understand the silence of the Other. The main result of my findings is that the silence of the Other is not only meaningful, but that it can have positive social and political effects, including the enhancement of the sensitivity for the various modalities of the voice of the Other.U ovom radu bavimo se povezanošću domena jezika i domena društvenih interakcija, koji konstituišu svaku ljudsku zajednicu. Na pozadini kritike tradicionalnog, pa i sada u mnogome prisutnog primata razumevanja jezika zasnovanog na razumu, nameravamo da istaknemo mogućnost drugačijeg pristupa jeziku, takvog koji je bitno povezan sa pitanjem Drugog. Osla-njajući se na ideju da je Drugi konstitutivni aspekt bilo koje jezičke situacije, želimo da ispi-tamo kako je moguće da glas drugog bude suspendovan ili ućutkan, i – ako je to slučaj – kako bi trebalo da razumemo tišinu Drugog. Ključni rezultat naših analiza je da tišina Drugog nije samo obremenjena značenjem, već da ona može imati pozitivne društvene i političke posle-dice, uključujući tu i unapređivanje senzitivnosti za različite modalitete glasa Drugog
