University of Arts in Belgrade
Digital Repository of the Institute for Philosophy and Social Theory, University of BelgradeNot a member yet
4571 research outputs found
Sort by
Aнализа Орвелових погледа на идеје социјализма у Животињској фарми и 1984.
No full textРад има за предмет анализу последња два књижевна дела Џорџа Орвела, Животињску фарму и 1984, из угла испитивања његових политичких уверења. Дела о којима је реч, остала су обележена првенствено као оштре осуде стаљинизма и тоталитарних механизама власти, односно својеврсна опомена потомству о могућностима потпуног покоравања слободе и индивидуалности. Ипак, овај рад се не бави Орвеловом критиком тоталитаризма, већ му је циљ да преиспита она места у делу у којима се могу пратити ставови Џорџа Орвела према теоријском социјализму, као и његов поглед на капитализам и либералну демократију. Паралелно су анализирани ставови из Животињске фарме и 1984, са циљем да се испита да ли је дошло до промене у књижевном приступу аутора када је реч о поменутим темама, при чему је узет у обзир различити карактер ова два дела. Уз Орвелова дела, као примарне изворе, истраживање се ослања на новију литературу која се бави односом Џорџа Орвела према социјализму. Истраживањем је утврђено да је Орвел у оба књижевна дела, која су била предмет истраживања, задржао своја политичка уверења, односно приврженост демократском социјализму. Ова доследност, праћена критиком капитализма, посебно је уочљива у Животињској фарми, услед другачијег карактера тог дела, али је она присутна и у 1984. Закључак је да је Орвелово дело, услед дискурса који је током Хладног рата формиран на Западу, поједностављивано, при чему није у довољној мери наглашавана стварна идеолошка позадина аутора која је битно утицала на његово стваралаштво
Obsoleteness of Political Trust
No full textTema ovog članka je političko poverenje. Konkretnije, tekst se bavi pitanjem istorijske dimenzije opadanja političkog poverenja i eventu-alnom vezom između opadajućeg političkog poverenja i demokratič-nosti sistema. U članku se brani tvrdnja da je trend pada političkog poverenja, započet krajem šezdesetih godina prošlog veka, delimič-no izmestio poverenje iz političkog prostora i osnažio društveno po-verenje podstaknuto aktivnostima društvenih pokreta. Istovremeno, ovaj trend je osvetlio mogućnost i potrebu za novim „pokretima-par-tijama“ koji su se pokazali relevantnim pogotovo u vremenu nakon svetske ekonomske krize 2008. godine. U tom kontekstu, opadanje političkog poverenja, suprotno tvrdnjama mainstream literature o demokratiji, dovelo je do nove mogućnosti za ponovnu uspostavu demokratije odozdo, a ne do ugrožavanja demokratije. Ispostaviće se, ipak, kako se tvrdi u članku, da je ova prilika za redemokratizaci-jom u značajnoj meri propuštena i da se početkom treće decenije 21. veka vraćaju mainstream politički akteri i rekonsoliduju stare institu-cije koi traže pre svega podršku – a manje poverenje. Isto tako, poli-tičke institucije ostale su gotovo „netaknute“ i nereformisane i kao takve nastavljaju da funkcionišu bez poverenja u njih. Čini se kao da je iz današnje perspektive političko poverenje „zastarelo“ i da sistem nastavlja da funkcioniše dobrim delom – bez njega.This article deals with the issue of political trust. It deals with the historic dimension of the declining political trust and possible correlation between this decline and dem-ocratic nature of the system. The article defends the claim that the decline of political trust – which appeared in the late 1960s – partially removed trust from the political sphere and fortified social trust, instigated by activities of social movements. At the same time, this trend paved the way and accentuated the need for “party movements” that turned out to be relevant, especially in the period after the 2008 global economic crisis. In that context, the decline of political trust – contrary to the claims of main-stream literature about democracy – led not to democracy’s endangerment but to a new possibility of reestablishing it from below. Nevertheless, the article claims that this opportunity for re-democratization was largely missed; at the beginning of the third decade of 21st century, mainstream political figures are reclaiming their positions and old institutions are reconsolidating their ranks – but both are looking for support, more than they are looking for trust. At the same time, political institutions are left al-most “untacked” and unreformed and as such, continue to function without trust. From the contemporary perspective, it appears that political trust is “obsolete” and that the system continues to function – to a great extent – without it
Prikaz knjige Nada Banjanin Đuričić, "To što radiš važno je: učiti o Holokaustu po preporukama Jad Vašema"
No full textЧувари Косовског завета: Митрополит Амфилохије Радовић и Епископ Атанасије Јевтић
No full textРад има за циљ да истражи како митрополит Амфилохије Радовић и епископ Атанасије Јевтић разумеју Косовски завет и како то разумевање надахњује њихову активну улогу у креирању политике СПЦ према Косову. Од начина на који ова два клирика разумеју Косовски завет зависи и одговор на питање да ли је Косовски завет само привремена препрека у политичкој реализацији независности Косова од Србије или је то трајна категорија у српском разумевању Косова као свог идентитетског темеља од кога неће одустати. Рад прво испитује изворе за Амфилохијево и Атанасијево разумевање Ко совског завета, које поред нарoдног и богослужбеног предања чине и списи владика Петра II Његоша и Николаја Велимировића, као и аве Јустина Поповића. Даље рад анализира чланке, беседе и јавне иступе обојице аутора од 1980их до данас који су везани за Косовски завет и Косово као заветну српску земљ
Парижката школа, атинската школа и американската православна богословска диаспора
No full textЦелта на този текст е да изследва как богословието, разгърнало се в хода на ХХ и XXI в. в православната диаспора, формира отношението на православната теология към Запада. Ще анализирам проявите на православното богословие сред диаспората в три фази: руското емигрантско богословие от 20-те и 30-те години на ХХ в. в Париж, гръцката постколониална теология от 60-те и 70-те в Атина и американската теология на православната диаспора от първите две десетилетия на XXI в
Memorialization of the Past through Artistic Forms: Rememberance of the Partisan Movement during and after Yugoslavia
No full textKulturni pristup studijama sećanja posebno naglašava važnost tekstualizacije i vizualizacije (kulturne medijacije) društveno deljenih sećanja na prošlost. Međutim, dok se akcenat prevashodno stavlja na pitanja zašto neke predstave o prošlosti postaju dominantne u odnosu na druge, zašto se preferirane slike prošlosti menjaju tokom vremena, kao i kako se, pod kojim okolnostima i uz pomoć kojih aktera ove izmene u odabiru i predstavljanju „poželjne“ prošlosti odigravaju, manje se pažnje poklanja pitanju smene dominantnih medija kojima se slike prošlosti prenose. Istraživačko pitanje ovog rada jeste zašto u određenim društvenopolitičkim okolnostima i istorijskim periodima neke umetničke forme postaju naročito relevantne za kolektivne predstave o deljenoj prošlosti. Mogu li nam same umetničke forme, kao mediji prenošenja poruka iz prošlosti, reći nešto o društveno-istorijskoj funkciji kolektivnog sećanja, kao i o samom društvu koje se na ovaj način „obraća“ svojoj prošlosti? U pokušaju da ponudi potvrdni odgovor na ovo pitanje, rad će se osvrnuti na favorizovane umetničke izraze sećanja na Drugi svetski rat u tri vremenska trenutka, u socijalističkoj Jugoslaviji i nakon nje: radi se o okvirnim vremenskim periodima kada se sećanje na Drugi svetski rat: 1) ozvaničava i institucionalizuje kao narativ o partizanskoj borbi i pobedi; 2) osporava, te preoblikuje u „disidentski“ narativ; 3) preuzima od nekadašnjeg oficijelnog sećanja i pretvara u oblik društveno-kulturne kritike.In memory studies, the importance of textualization and visualization (cultural mediation) of the socially shared memories of the past is particularly emphasized. However, while the accent is on the issues of the reasons for some
representations to become dominant in relation to others, why the preferred images of the past change over time, as well as of the circumstances and actors
that facilitate these changes in the choice and representation of the “desirable”
past, less attention is paid to the change in the dominant media through which
these images are transferred. This paper examines the reasons behind certain
socio-political circumstances and historical periods that render particularly relevant some artistic forms in collective representations of the shared past. Can
the artistic forms themselves, as the media of transfer of the messages from the
past, testify of the socio-historical function of collective memory, as well as of
the society that “addresses” its past in this manner? Aiming for the affirmative
answer to this question, the text discusses the favoured artistic expressions of the memory of the World War II in three chronological segments in the socialist
Yugoslavia and after its collapse, when the memory is 1) marked and institutionalized as the narrative of the partisans’ struggle and victory; 2) disputed and
reshaped as the “dissident” narrative; and 3) taken over from the former official
memory and transformed into a form of social-cultural critique
Trivo Inđić: život i delo
No full textTrivo Inđić, sociolog, hispanista i diplomata, bio je član grupe „Praksis“ i
kruga profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu iz koga je proistekao Institut
za filozofiju i društvenu teoriju. Većina članova te nekadašnje „zajednice
po afinitetu“, nažalost, više nije sa nama. Od onih koji danas nisu živi, Trivo
Inđić nas je poslednji napustio. Njegovo delo nije, ono je ostalo, traje kao i
sećanja ljudi koji su ga poznavali i radili sa njim. Jedan od razloga nastanka
ove knjige je upravo namera da se na jednom mestu objedine u rečima izrađeni
komemorativni portreti Triva Inđića uz do sada neobjavljen autobiografski
spis koji je ostavio iza sebe i bibliografiju njegovih radova
Interactive Teaching as a Component of Social Emancipation
No full textThe basic properties of education are the relations between a teacher and pupils and the way in which pupils are grouped. The relations in the group are grounded in interaction and communication. Interaction consists of a series of mutually caused and induced, recurrently connected and multiple stimulated actions, with distinctive reciprocity. Teacher-pupils communication constitutes education as a complex relational phenomenon, a relational network constituted on many levels simultaneously. If an average class size is 25-30 pupils, the levels and the quality of communication become very complex. Still, the number of communication levels cannot be reduced to a simple sum: the interaction processes lead to a convergence of relations, which creates new levels or new plans, i.e. certain new value(s).
Interactive teaching constitutes teaching and learning on the grounds of social interaction between pupils and a teacher, instead of ex cathedra transmission of information and knowledge or passive adoption of curricular elements. Social interaction and personal relations emerge in the foreground, as the form, the frame, and the content of the teaching process. Interactive teaching mainly proposes interactive learning methods, i.e. methods grounded in group and cooperative work, constantly and continuously. In interactive teaching, the learning process is not directed solely to the cognitive level or the transmission of knowledge, but rather to the comprehensive personal development.
The theoretical framework of interactive teaching consists of constructivist conceptions (cognitive, social, socio-cultural constructivism). In the learning process, cognitive contents do not enter externally, in a unidirectional process of transmission and receiving. Rather, they are the consequences of interactions between social relations, social environment, and inner cognitive and experiential construction. The mind is conceptualized as a field of social interactions, which overcomes the traditional conception of the mind as an individual ability. The concept of thought as an “occult process in confined space of a head” is abandoned (Wittgenstein).
In this article, we will present basic elements of interactive teaching and after that, we will argue in favour of its proposed emancipatory aspects
The New Atlantis: Port of Belgrade
No full textThe complex of new forms of recreation in Belgrade on the territory of the Port of Belgrade was constructed through the synthesis of the complex history, topography and archaeology of the sunken ships of Danube. By understanding the significance of the Danube River, analyzed through its position in the Roman Empire and through the potentials of unexplored archaeology of its soil, as well as the its flora and fauna, with reference to the elements of the recreation program, the idea of a project such as Atlantis is formed. More precisely, the project represents synthesis of water activities, which take place on the water and below its surface, and which create different types of recreation through the research of archaeology and flora and fauna of Danube. The mentioned activities are divided into several categories, of which the basic ones are: aquarium (which communicates with flora and fauna), marine vivarium (which communicates with archaeology), Neo-Roman baths (which communicate with history) and hanging gardens (which open dialogue with the future)
Technologies of the Self in Adult Education
No full textU radu se polazi od Fukoovog pojma tehnologije sopstva i pristupa analizi njihovog funkcionisanja u obrazovanju odraslih. Za eksploraciju mehanizama kontrole posebno je značajna tačka preplitanja moći, ispitivanja, ispovedanja, nauke i stručnjaka ili specijaliste i formiranja sopstva. Pokušaćemo da razjasnimo te relacije, a naročito vezu tehnologije sopstva sa obrazovanjem. Naime, odraslom učeniku se pristupa kao aktivnom i očekuje se stalna refleksija na već postojeće iskustvo koje je postalo sirov materijal obrađivan kritičkom analizom. Podrazumevano je da je delovanje kao takvo osnažujuće, a da govor o sebi ima funkciju oslobođenja pojedinca. Poslednje decenije se zaoštrila neoliberalna pozicija u raznim sektorima društva, pa tako i u obrazovanju, te kao posledicu imamo sve veće i učestalije prebacivanje odgovornosti na subjekta koji bi trebalo da razvije odgovarajuće veštine, bile one za život ili za rad. Uz argument o na- rastanju nesigurnosti i nepredvidljivosti sveta, pojedinac je pozvan da se kontinuirano usavršava i reinventuje, ne bi li se prilagodio promenama. Celoživotno učenje je postalo norma i zahtev, a ne samo pravo. Takav proces učenja neretko uključuje i samospoznaju koja se neminovno odigrava u odnosu na aktuelne režime istine. Proizvodeći sebe su- bjekat se u isto vreme podređuje, a u ovom tekstu zastupamo poziciju da prakse učenja stoga mogu biti ono što Fuko naziva tehnologijama sopstva, a opisivanje i argumentova- nje te trvdnje težište je rada.We commence this paper with Foucault’s theory of the technologies of the
self and the approach to analysing their function in adult education. In exploring the
mechanism of control, of particular importance is the point of intersection of power,
examining, confiding, science and experts or specialists and the formation of the self. We
shall attempt to clarify such relations, particularly the connection of the technology of
the self and education. The adult learner is perceived as an active learner and is expected
to provide constant reflexion on their previous experience which has turned into raw
material honed by critical analysis. It is presupposed that such action is empowering and
that talking about oneself influences the liberation of an individual. In the past decade,
various societal spheres saw a more pronounced neoliberal position, which also applies
to the sphere of education. Consequently, we witness the growing and more frequent
transfer of responsibility to the subject who ought to develop certain skills, regardless of
whether they are intended for living or working. Spurred by growing insecurities and global unpredictability, the individual is invited to continually hone their skills and reinvent
themselves so as to adapt to changes. Lifelong learning has become a standard and requirement, not just a right. Such a learning process oftentimes includes self-knowledge that
is inevitably playing out in relation to current modes of truth. By producing themselves,
the subject is also becoming submissive at the same time. In this work, we suggest that the
practices of learning must therefore be what Foucault called technologies of the self, whereas
the description and argumentation of this statement is at the crux of this paper