University of Arts in Belgrade
Digital Repository of the Institute for Philosophy and Social Theory, University of BelgradeNot a member yet
4571 research outputs found
Sort by
Porodica kao kategorija kolektivnih političkih prava
No full textPitanja o ljudskim pravima se danas diskutuju pre svega u kontekstu individualnih prava, kao suprotstavljenih kolektivnim interesima. U skladu sa dugom liberalnom političkom tradicijom, ljudska prava se uglavnom sagledavaju kao suštinski protivna kolektivnim pravima, koja mogu ograničiti slobodu pojedinca da pravi izbore koji bi mogli ugroziti relevantne kolektivne interese. U ovom tekstu se ljudska prava sagledavaju kao izvedena socijalna prava. Kao što priroda i identitet zajednice kojoj pojedinac pripada bitno određuju identitet tog pojedinca (Agambenov pojam „Socialitas”, ili „društvenosti”), individualna prava nemaju puno značenje van konteksta vrednosti, prava i interesa zajednice. Opisani kontekst tek omogućava postojanje autentičnog i čvrstog pojma nacionalnog interesa. Po definiciji, nacionalni interesi su povezani sa kolektivnim pravima i vizijama zajednice; oni nikad ne počivaju na pogledima i stavovima individualnog, izolovanog pojedinca. Jedno od ključnih kolektivnih prava, i u isto vreme kolektivnih interesa, koje konstituiše nacionalni interes je skup prava porodice. U ovom tekstu se argumentiše da odgovarajuća zaštita porodice i porodičnih prava baca senku na samu pretpostavku o moralnosti i političkoj legitimnosti različitih savremenih ideologija, uključujući i feminističku ideologiju, koje sugerišu da, umesto da se štite prava i interesi porodice kao primarni nacionalni interes, država treba da štiti pojedince od porodice. Ideologije koje porodicu predstavljaju kao toksičnu, kao izvor pretnje individualnoj dobrobiti, u stvari su antisocijalne, totalitarne ideologije. Najveći broj argumenata koje takve ideologije iznose protiv porodice u stvari se sa jednakom snagom mogu primeniti protiv socijalnosti bilo kog tipa. Stoga u ovom tekstu argumentujemo da se Agambenov „moralni imperativ” da svaki pojedinac doprinosi, na načine koji su mu na raspolaganju, socijalnosti njegovog društva, odnosi na odgovarajuće razumevanje porodice i treba da se shvati kao sama osnova anti-totalitarnog mišljenja
Local Media as Drivers of Changes: The Impact of Local Journalism on Tackling of the Social and Environmental Problems in Serbia’s Municipalities
No full textLokalni mediji imaju važnu ulogu u informisanju lokalnih zajednica, razvoju medijskog pluralizma i oblikovanju stavova građana o značaj-nim društveno-političkim pitanjima. Lokalni mediji mogu da pod-staknu aktivizam građana u pravcu pokretanja važnih pitanja o ostva-rivanju prava na lokalne usluge, ali i da utiču na lokalne samouprave da kreiraju i sprovode politike usmerene ka rešavanju aktuelnih soci-jalnih i ekoloških izazova, kao što su siromaštvo, nerazvijena infra-struktura, zapuštenost javnih površina, zagađenost vazduha, reka, zemljišta itd. Dosadašnja istraživanja o lokalnim medijima uglavnom su usmerena na njihovu ekonomsku i tržišnu održivost, političku in-strumentalizaciju i profesionalizaciju kadrova, način informisanja, kao i na stepen participacije građana u proizvodnji medijskog sadrža-ja. Međutim, pitanja o tome da li i kako lokalni mediji utiču na lokalne vlasti da pokreću određene promene u zajednicama ostaju na margi-nama interesovanja istraživača. Imajući u vidu ovaj kontekst, ovaj rad istražuje uticaj lokalnih medija u Srbiji na lokalne samouprave u po-gledu kreiranja i sprovođenja javnih politika kojima se rešavaju soci-jalni i ekološki problemi. Metodološki, istraživanje je zasnovano na dubinskim intervjuima sa dvadeset novinara i novinarki lokalnih me-dija iz jedanaest gradova u Srbiji. Analiza intervjua pokazuje kako određene novinarske priče i medijska inicijativa utiču na to da lokalne vlasti rešavaju neko socijalno ili ekološko pitanje. Istovremeno, istra-živanje ukazuje na glavne prepreke i probleme sa kojima se novinari susreću u realizaciji ovih temaLocal media play an important role in informing local communities, developing media pluralism and shaping citizens’ perspectives about important social and political is-sues. Local media outlets also contribute to citizens’ activism and encourage debates about relevant problems, trying to impact local governments to create and implement credible policies and solve diversified problems, e.g., poverty, underdeveloped infra-structure, toxic air, water and soil etc. Contemporary scholarship dealing with local media has been mainly focused on their economic and market sustainability, political instrumentalization and staff professionalization, or citizens’ participation in the pro-duction of media content. However, questions about whether and how local media outlets influence local governments to drive changes in local communities and devel-op more transparent, fair and democratic policies have been largely marginalized in contemporary media research. Against this background, this paper examines the in-fluence of local media outlets in Serbia on the work of local governments and their ability to create and implement public policies which contribute to solving different social and environmental problems. Methodologically, this study is based on in-depth interviews with twenty journalists and editors of local media organizations from elev-en cities in Serbia. The analysis shows how certain journalistic stories and media ini-tiatives, coupled with citizens’ participation in the production of media contents, im-pact local governments to solve particular sets of social and environmental problems. At the same time, the study highlights the main groups of problems and barriers local journalists have been faced with in their professional reporting, which largely prevents the scope of their impact in local communities
Relying on Seneca in Moments of Crisis: The Case of Princess Elizabeth of Bohemia
No full textU ovom radu se pozivamo na prepisku koju su vodili princeza Elizabeta od Boemije (1618-1680) i francuski filozof Rene Dekart (1596-1650). Analizom određenih segmenata pisama koja su upućivali jedno drugome, uočava se da je Dekart, savetujući Elizabetu i preporučujući joj da čita Seneku, ujedno i sam sledio jednu antičku, ili preciznije, stoičku terapeutsku tehniku. Naime, čini se da je i on, poput stoika, smatrao da filozofija može da pruži svojevrsnu utehu ili potporu u momentima krize, odnosno tokom perioda u kojima se dešavaju određeni životni preokreti.This paper looks at the correspondence between Princess Elizabeth of Bohemia (1618-1680) and the French philosopher René Descartes (1596-1650). Analyzing specific segments of the letters they addressed to each other, it emerges that Descartes, advising Elizabeth and recommending her to read Seneca, was also following an ancient, or more precisely, Stoic therapeutic technique. Namely, it seems that he, like the Stoics, believed that philosophy could provide a kind of consolation or support in moments of crisis, that is, during specific turbulent moments in life
Words in Space and Time: Historical Atlas of Language Politics in Modern Central Europe. By Tomasz Kamusella. Budapest–Vienna–New York: Central European University, 2021. 250 pp.
No full textTomasz Kamusella is a scholar from Poland whose main fields of research have been language politics, nationalism, and ethnicity, topics he has studied from an interdisciplinary perspective. The idea of his recent book Words in Space and Time: Historical Atlas of Language Politics in Modern Central Europe (hereinafter referred to as Historical Atlas) came in the mid-2000s as he was finishing his seminal monograph The Politics of Language and Nationalism in Modern Central Europe (Palgrave, 2009). Hence, this interdisciplinary, encyclopedic atlas represents a synthesis of his previous work with the difference that cartography is now given a central place. Inspired by Paul Robert Magocsi’s renowned Historical Atlas of (East) Central Europe (1992/2019), Kamusella, working in close cooperation with professional cartographer Robert Chmielewski, elaborated a series of annotated maps as spatial expressions “for the formation of political processes that would
have been difficult to express in words alone” (p.ix).Томаш Камасела (Tomasz Kamusella) је научник из Пољске чија су главна поља истраживања језичка политика, национализам и етничка припадност, које проучава из интердисциплинарне перспективе. Идеја за настанак књиге Words in Space and Time: Historical Atlas of Language Politics in Modern Central Europe (у даљем тексту: Historical Atlas) дошла је средином 2000-их када је завршавао своју монографију Language Politics and Nationalism in Modern Central Europe (Palgrave, 2009). Овај интердисциплинарни, енциклопедијски атлас представља синтезу његовог претходног рада, с том разликом што је сада картографији дато централно место. Инспирисан познатим историјским атласом (Источне) Централне Европе (1992/2019) Пола Роберта Магочија (Paul Robert Magocsi), Камусела је, у блиској сарадњи са професионалним картографом Робертом Чмилевским (Robert Chmielewski), разрадио серију анотираних карти као просторних израза „за формирање политичких процеса које би било је тешко изразити само речима” (p.ix)
Poslednji neprijatelj. O pojedinim recepcijama Platonovog dijaloga „Fedon“ u filosofiji i književnosti XVIII–XX veka
No full textДиалог Платона “Федон” вошел в европейскую культуру прежде
всего философскими аргументами в пользу бессмертия души, а
также утверждением, что истинный философ должен не только не
бояться смерти, но, напротив, стремиться к ней. Эти воззрения
неоднократно воспроизводились в христианской теологии с по правкой на библейскую эсхатологию. Однако в христианстве, в том
числе и в православии, всегда были и есть богословы, отрицающие
платоновский дуализм как совершенно чуждое Священному писа нию мировоззрение. Причем критика “Федона” никогда не сводилась
лишь к метафизическому вопросу о монизме или дуализме в пони мании человека, но оборачивалась определенной экзистенциальной
философией, в которой главной темой становилась тема отношения
к смерти. В книгах Ветхого и Нового завета смерть никогда не ви дится тем прекрасным освобождением от телесного бытия, к ко торому должен стремиться философ, но только ужасом. Автор
статьи предлагает рассмотреть эту проблематику отношения к
смерти на трех уровнях: метафизическом, феноменологическом и
синтаксическом. С синтаксической точки зрения, смерть – это то,
что придает нашей жизни характер логической последовательности,
превращая совокупность “атомарных фактов” в Судьбу. Образы
судьбы наполняют смыслом наше существование во времени, тем
самым становясь экзистенциальной феноменологией конечности
нашего существования. А Вечная жизнь от времени не зависит, она
не может быть ни “до”, ни “после”, и, следовательно, она присут ствует в каждый бесконечно малый момент настоящего. Таким
образом, “синтаксис судьбы” определяет феноменологию смерти,
а феноменология смерти определяет метафизику Вечности.Plato’s “Phaedo” has taken up its position in European culture primarily thanks to its philosop hical arguments for the immortality of the soul and the statement that for a true philosopher
it is not enough to be free from the fear of death: one should strive for it. Christian theology
adjusted these views so that they correspond to biblical eschatology and reproduced them
repeatedly. However, there have always been and still are Christian theologians (including
Orthodox Christian ones) who deny Platonic dualism as a world-view completely alien to Holy
Scripture. It should be noted that criticism of the “Phaedo” was always wider than the me taphysical question of monism or dualism in the comprehension of human nature; it gave rise
to a certain existential philosophy focusing on the attitude towards death. In the Old and New
Testament, death is never represented as some wonderful liberation from bodily existence
that a philosopher should strive for: it is always horrible. The author of the article considers
this problem of attitude to death across three dimensions: metaphysical, phenomenological,
and syntactic. Syntactically, death imparts a character of logical sequence to our life, turning
the totality of “atomic facts” into fate. The image of fate makes our existence in time meanin gful, and therefore becomes an existential phenomenology of the finitude of our existence.
But eternal life does not depend on time, it is neither “before” nor “after”, and, hence, it is here
in every tiniest moment of the present. Thus, the “syntax of fate” determines the phenome nology of death, and the phenomenology of death determines the metaphysics of Eternity.Platonov dijalog „Fedon“ ušao je u evropsku kulturu pre svega filosofskim komentarima u
korist besmrtnosti duše, a takođe i tvrdnjom da pravi filosof ne samo da mora da se plaši
smrti, već, naprotiv, i da joj teži. Ovi nazori su se više puta ponavljali u hrišćanskoj teologiji
s dodatkom biblijske eshatologije. Ipak u hrišćanstvu, uključujući pravoslavlje, uvek su po stojali i postoje bogoslovi, koji odriču platonovski dualizam kao pogled na svet sasvim stran
Svetom Pismu. Pritom, kritika „Fedona“ se nikada nije svodila samo na metafizičko pitanje o
monizmu ili dualizmu u razumevanju čoveka, već je postajala svojevrsna egzistencijalna fi losofija, čija je glavna tema bila tema odnosa prema smrti. U knjigama Starog i Novog Zaveta
smrt uopšte nije data kao predivno oslobađenje od telesnog postojanja, kome treba da teži
filosof, već samo kao užas. Autor rada predlaže da se ova problematika odnosa prema smrti
razmotri na tri nivoa: metafizičkom, fenomenološkom i sintaksičkom. S sintaksičke tačke gle dišta, smrt je ono što daje našem životu karakter logičkog sleda, pretvarajući skup „atomar nih činjenica“ u Sudbinu. Predstave sudbine ispunjavaju smislom naše postojanje u vremenu,
samim tim postajući egzistencijalna fenomenologija konačnosti našeg postojanja. A Večni
život od vremena ne zavisi, on ne može biti ni „do“, ni „posle“, i stoga je prisutan u svakom
beskrajno malom trenu sadašnjosti. Na taj način, „sintaksa sudbine“ određuje fenomenolo giju smrti, a fenomenologija smrti određuje metafiziku Večnosti
Šta sprečava iskazivanje o aktuelnom događaju... (na I-II-III)
No full textТекст тематизирует сложностность ситуации осуществления выска- зывания относительно актуально развивающегося события, субвер- сивно меняющего как понятийную сетку высказывающегося, так и его экзистенциально-исторический контекст. Актуально разверты- вающееся субверсивное “событие” (= “пост-модерная” “война”) взывает к своему осмыслению субъектом и к “четкому” (Да vs. Нет) формулированию субъектной позиции по отношению к происходя- щему, однако эксплозивно меняющийся исторический, понятийный и экзистенциальный контекст сдерживает “ответственное” высказы- вание субъекта о происходящем до момента субъективного изобре- тения своего нового экзистенциально-исторического контекста.The text thematizes the complexity of the situation of making a statement concerning an
currently developing event, which subversively changes both the conceptual grid of the spe aker and his existential-historical context. The currently unfolding subversive “event” (i.e.,
“post-modern” “war”) calls for its comprehension by the subject and for a “clear” (yes/no)
formulation of the subject position in relation to the event. However, the explosively chan ging historical, conceptual and existential context holds back the subject’s “responsible” sta tement about the event until the subjective invention of his new existential-historical
context.Tekst tematizuje složenost situacije ostvarivanja iskaza o aktuelnom razvoju događaja, koji
subverzivno menja kako pojmovnu mrežu onoga ko daje iskaz, tako i njegov egzistencijal no-istorijski kontekst. Subverzivni „događaj“ (= „post-moderni“ „rat“) koji se aktuelno odvija,
poziva na osmišljavanje i „jasno“ (Da vs. Ne) formulisanje subjektnog stava u odnosu prema
onome što se dešava, međutim, eksplozivne promene istorijskog, pojmovnog i egzistencijal nog konteksta sprečavaju „odgovorno“ iskazivanje subjekta o dešavanjima do trenutka su bjektivnog iznalaženja svog novog egzistencijalno-istorijskog konteksta
Etika brige u kasno-antičkom hrišćanskom diskursu: (trans)istorijske perspektive o društvenoj, političkoj i filozofskoj vrednosti brige
No full textThe paper examines the historical context of ethics of care in early Christian discourse. The historical context of the ethics of care enables us to comprehend the ways in which ethics of care was employed and disseminated as part of political ideology and public discourse, significantly influencing the social relations of the rapidly changing Roman world between the fourth and seventh centuries. The Byzantine Empire is a prime example of a political entity in which philanthropy was the driving force behind imperial politics and social relations. Emperor Justinian’s laws, which proclaimed social justice and protection for those in need, serve as a case study for an ethics of care. Also, the ethics of care is reconfigured within the context of Byzantine theology as a theology of care, in which the primary virtue of a true Christian is his fervent love for the community (agape). The ethics of care is then examined from the perspective of gender and the newly established cult of the Theotokos, which degendered the concept of maternal thinking and maternal care by making it a universal experience and the new moral code for all Christians.U radu se ispituje istorijski kontekst etike nege u ranohrišćanskom diskursu. Istorijski kon tekst etike brige nam omogućava da sagledamo načine na koje je etika brige bila korišćena
i rasprostranjena kao deo političke ideologije i javnog diskursa čime je značajno uticala na
društvene odnose u rimskom svetu koji se brzo menjao između četvrtog i sedmog veka. Vi zantijsko carstvo je vrhunski primer političkog entiteta u kojem je filantropija bila pokretačka
snaga imperijalne politike i društvenih odnosa. Zakoni cara Justinijana, koji su proklamovali
društvenu pravdu i zaštitu onih kojima je potrebna, služe kao studija slučaja za etiku brige.
Takođe, etika brige je rekonfigurisana u kontekstu vizantijske teologije kao teologije brige u
kojoj je primarna vrlina pravog hrišćanina njegova žarka ljubav prema zajednici (agape). Etika
brige se zatim ispituje iz perspektive pola i novouspostavljenog kulta Bogorodice koji je lišio
koncept majčinskog razmišljanja i majčinske brige rodnih dimenzija tako što ga je učinio uni verzalnim iskustvom i novim moralnim kodeksom za sve hrišćane
Nepravedni neprijatelj“ ili revidirana „Dilema o monstrumu“. O uslovima i paradoksu jedne teoloske fikcije
No full textThe text once more reconstructs the perennially fashionable “figure” within public and international law, as well as a theologized construction: an evil-doer who must be destroyed in the conflict or war. The “unjust enemy”, always mutually recognized and often indicated as the other side in every conflict (and particularly ambiguously and obscurely in the current war between Russia and Ukraine), should satisfy certain conditions for them to be linked to “evil” and “the alliance of all against evil”, in the production of world peace and infinite restraint from war. By classifying various forms of hostile protocols, my intention is to show the substantive incompleteness and weakness of the term “enemy”, and thus the impossibility and myth of a symmetric use of force.U tekstu jos jedanput rekonstruišem jednu uvek u modi „figuru“ javnog i međunarodnog
prava, ali istovremeno i teologizovanu konstrukciju zlog zločinca koga treba uništiti u suko bu ili ratu. „Nepravedni neprijatelj“, uvek međusobno prepoznat i često imenovan od obe
strane svakog sukoba (posebno dvosmisleno i opskurno u aktuelnom ratu između Rusije i
Ukrajine), trebao bi da zadovoljava određene uslove koji bi onda opravdali analogiju i vezu
„zla“ i „saveza svih protiv zla“, u proizvodnji svetskog mira i beskonačnog uzdržavanja od rata.
Namera mi je da klasifikujući različite oblike hostilitetnih protokola, pokušam da pokažem
supstancijalnu nedovršenost i slabost termina „neprijatelj“, a onda i nemogućnost i mit o si metričnoj upotrebi sile
„Gradeći za doba“ prema principima holizma, individualnosti i razvoja: istorizam i arhitektura
No full textOriginating from the fields of philosophy and history, the term historicism is often used by architectural historians. Aiming to contribute to the theoretical framework for the analysis of architectural historicism, the paper first explores the meaning of the concept in its native field of philosophy of history. The paper is aligned with the recent scholarship which interprets historicism as a worldview and deduces three historicist principles – principles of holism, individuality, and development. This paper argues that an historicist outlook marked wider creative achievements of an epoch, and that architecture of the period approximately ranging from the 1750s to the 1950s did not evade its influence. Finally, the paper illustrates the three principles in the idea of building for the age which haunted architects of the Western civilisation for almost two centuries
