University of Arts in Belgrade
Digital Repository of the Institute for Philosophy and Social Theory, University of BelgradeNot a member yet
4571 research outputs found
Sort by
Epikurovo stanovište o verodostojnosti opažanja: o kontekstualističkoj interpretaciji sadržaja perceptivnog iskustva
No full textScholars have argued that we have good reason to defend the Epicurean
view of the validity of sensation on the basis of a contextual reading of
the content of perception. More specifically, it has been suggested that
we can respond to skeptical challenges by acknowledging the contextual
character of perceptual content and by linking its truth to the conditions
under which it occurs. By examining these proposals, we identify some
sources of concern and point out the limitations in providing an adequate
framework for the Epicurean idea that the senses are capable of providing
the ultimate criteria of truth. In particular, we argue that we should be
wary of a contextual reading of perceptual content, not only because
this is not a viable model for reliably distinguishing truth from falsity, but
also because it is not adequately supported by the available textual
evidence of Epicurean empiricist epistemology. Finally, we point out
further problems for the Epicurean viewpoint by drawing on some later
considerations in the history of the philosophy of perception.Pojedini teoretičari su tvrdili da postoje ubedljivi razlozi na osnovu kojih se može braniti epikurejsko stanovište o pouzdanosti čulnog svedočanstva na osnovu kontekstualističkog tumačenja sadržaja percepcije. Konkretnije, sugerisano je da možemo odgovoriti na skeptičke
izazove ukazivanjem na kontekstualno osetljivu prirodu perceptivnog sadržaja i povezujući
njegovu istinitost sa uslovima pod kojima se on pojavljuje. Ispitujući ove predloge, identifi kovali smo neke izvore zabrinutosti i istakli izvesna ograničenja u pružanju adekvatnog okvira
za epikurejsku ideju da čulno svedočanstvo može poslužiti kao kriterijum istinisti saznajnih
tvrdnji. Posebno smo tvrdili da treba biti oprezan prema kontekstualističkom čitanju perceptivnog sadržaja, ne samo zato što ne predstavlja održiv model za pouzdano razlikovanje istine od neistine, već i zato što nije adekvatno podržano dostupnom tekstualnom evidencijom
koja leži u osnovi epikurejske empirijske epistemologije. Konačno, ukazali smo na dalje probleme za epikurejsko stanovište koristeći se nekim kasnijim razmatranjima u istoriji filozofije
percepcije
Стоици и Кант: Од прикладних радњи до дужности
No full textИсторија филозофских идеја нам пружа, између осталог, и увиде како су се одређени филозофски појмови развијали и мењали током историје, откривајући утицаје који нису увек сасвим очигледни. Иако испитивање односа између стоичке и Кантове (Immanuel Kant) филозофске мисли није новина својствена савременој филозофији, према једној од данас преовлађујућих струја тумачења пројекат разумевања овог односа тек је у самом зачетку. Оваква оцена не чуди јер се сваки покушај пружања обухватне компаративне студије о стоицима и Канту суочава са бројним потешкоћама попут Кантовог ретког навођења цитата из стоичких текстова и изазова утврђивања извора који су му били доступни и које је читао. Олакшавајућу околност представља чињеница да се Кант није бавио анализом свих сегмената стоичке филозофије – стоичка физика, епистемологија и логика нису биле у фокусу његовог интересовања, већ примарно њихови етички ставови.
Наш циљ јесте да пружимо допринос актуелном подухвату разумевања Кантовог односа према стоичкој етици, и то тако што ћемо се концентрисати на један појам који је од изузетног значаја како за стоичку, тако и за Кантову филозофију морала – појам прикладних радњи, односно дужности (officium, Pflicht). У првом делу излагања анализираћемо стоички καθηκον, а затим и Цицеронов (Marcus Tullius Cicero) officium и то превасходно ослањајући се на Сенекине (Lucius Annaeus Seneca) и Цицеронове списе за које се верује да су били део Кантове личне библиотеке. Други део рада биће посвећен испитивању извора путем којих је Кант дошао до сазнања о стоичком схватању дужности. Видећемо да је – премда је тешко са сигурношћу утврдити која дела је Кант читао у оригиналу, која у немачком преводу, а са којима се упознао читајући ауторе попут Лајбница (Gottfried Wilhelm Leibniz), Волфа (Christian Wolff) и Хјума (David Hume) – Кант током средњошколског и факултетског образовања стекао врсно знање латинског (и нешто слабије знање грчког) језика и читао римске стоике и Цицерона. У трећем и последњем делу излагања фокус ће бити на разумевању Кантовог схватања дужности (Pflicht), али превасходно кроз призму стоичког одређења овог појма и трагања за кључним паралелама међу њиховим учењима.
Уочавајући како сличности тако и разлике између стоичког и Кантовог поимања прикладних радњи, односно дужности (али и дистинкција које се у оквиру овог појма повлаче), доћи ћемо до закључака 1) да постоје важна подударања у њиховим одређењима, као и да је читање стоичких списа извршило несумњив утицај на Кантов начин промишљања ове тематике, али и 2) да се њихова одређења ипак не могу поистоветити јер постоје и значајна одступања која проистичу из различитости њихових филозофских система и историјског тренутка у коме мисле и стварају.The history of philosophical ideas offers, among other things, valuable insights into how specific philosophical concepts have developed and changed throughout history, revealing influences that may not always be immediately apparent. While examining the relationship between Stoic and Immanuel Kant’s philosophical thought is not a novelty of contemporary philosophy, according to one of the prevailing currents of interpretation, the project of understanding this relationship is still in its early stages. This is not surprising because any attempt to provide a comprehensive comparative study of the Stoics and Kant faces numerous obstacles such as Kant’s rare citing of quotations from Stoic texts and the challenge of determining sources that were available to him and that he read. A mitigating circumstance is that Kant did not extensively analyze all segments of Stoic philosophy; Stoic physics, epistemology, and logic were not the focus of his interest, but primarily their ethical attitudes.
Our goal is to contribute to the current effort of understanding Kant’s relation to Stoic ethics by focusing on a concept of exceptional importance to both Stoic and Kant’s moral philosophy – the notion of appropriate actions, or duties (officium, Pflicht). In the first part of the presentation, we will analyze the Stoic concept of καθηκον, and subsequently, Cicero’s (Marcus Tullius Cicero) concept of officium, with a primary focus on the writings of Seneca (Lucius Annaeus Seneca) and Cicero – which are believed to have been part of Kant’s personal library. The second part of the presentation will examine the sources through which Kant gained insight into the Stoic understanding of appropriate actions. We will explore the challenge of determining with certainty which works Kant read in the original, which in German translation, and which he encountered through authors such as Leibniz (Gottfried Wilhelm Leibniz), Wolff (Christian Wolff), and Hume (David Hume). Despite these difficulties, we know that Kant acquired an excellent knowledge of Latin (and a somewhat weaker knowledge of Greek) and read the works of the Roman Stoics and Cicero during his high school and college education. In the third and final part of the presentation, we will focus on understanding Kant’s concept of duty (Pflicht), primarily through the lens of the Stoic definition of appropriate actions, and explore key parallels between their teachings.
Noting both the similarities and differences between the Stoic and Kant’s conceptions of appropriate actions, that is duties (including the distinctions within this term), we will draw two conclusions. Firstly, there are significant parallels in their definitions, and reading Stoic writings undeniably influenced Kant’s thinking on this topic. Secondly, however, these determinations cannot be equated due to substantial deviations arising from the diversity of their philosophical systems and the historical context in which they thought and created
Anticipacija i navika: izvori probabilističkog rasuđivanja
No full textОва докторска дисертација посвећена је феноменолошкој анализи антиципације, навике и вероватноће на нивоу опажања, заснованој на филозофији Едмунда Хусерла. Циљ ми је да преко Хусерлових феноменолошких анализа опажања објасним у ком смислу се навика и антиципација могу сматрати изворима пробабилистичког расуђивања, као и да на основу тога понудим феноменолошку интерпретацију вероватноће као свежу алтернативу главним филозофским интерпретацијама тог појма. Задатак ће најпре бити да се што боље разумеју детаљи опажајне сазнајне активности, а посебно конститутивна улога антиципације и навике за опажање идентичних спољашњих објеката нашег свакодневног искуства. На основу тога ћу показати да је узајамна динамика антиципације и навике на нивоу пасивне синтезе у опажању конститутивна за базичне облике опажајних процена вероватноће. Тај увид ћу искористити да аргументујем да нам Хусерлове феноменолошке анализе опажања нуде вредну перспективу у оквиру филозофије вероватноће с обзиром на још увек неразрешено питање: да ли је вероватноћа субјективна или објективна? Феноменолошки приступ вероватноћи представља новину у контексту савремене дебате о интерпретацијама вероватноће, али и у контексту литературе која се бави Хусерловом феноменологијом.This doctoral dissertation is dedicated to a phenomenological analysis of anticipation, habit, and probability at the level of perception, based on the philosophy of Edmund Husserl. The objective is to explain, through Husserl's phenomenological analyses of perception, how habit and anticipation can be regarded as origins of probabilistic reasoning. In light of these insights, the dissertation offers a phenomenological interpretation of probability as a novel alternative to the main philosophical interpretations of the term. The first step is to gain a better understanding of perceptual cognitive activity, with a focus on the constitutive role of anticipation and habit for perceiving identical external objects of everyday experience. Building on this, the dissertation shows that the mutual dynamics of anticipation and habit at the level of passive synthesis in perception is constitutive for basic forms of perceptual probability estimates. Using this insight, the dissertation argues that Husserl's phenomenological analyses of perception provide a valuable perspective within the philosophy of probability, particularly in the context of the unresolved question of whether probability is subjective or objective. The phenomenological approach to probability is an original contribution to both the contemporary debate on interpretations of probability and the literature dealing with Husserl's phenomenology
The Socialist Concept of Solidarity: the Case of the Red Cross in Yugoslavia during the 1960s and 1970s
No full textThis research endeavors to dissect how socialist self-management and the distinct
attributes of Yugoslav socialism manifested within the program and activities of Yugoslav
Red Cross. Within Yugoslavia, the Red Cross operated as a mass organization founded upon
the principles of socialist humanism and solidarity. By scrutinizing official documents (such
as statutes, programs, and congress resolutions) alongside the magazines published by the
Red Cross, this research aims to highlight the significance of socialist humanism, solidarity,
direct democracy, and active engagement within the Red Cross.
Rather than solely focusing on the ideological impact on the organization's operations,
this study emphasizes the distinct ideological framework of the Red Cross. It delves into the
enriching theoretical underpinnings of Yugoslavia and self-management, illustrating how
these factors facilitated a profound evolution within the organization. The Red Cross
envisaged engaged citizens exercising responsible decision-making through direct
democracy. This encompassed the embodiment of self-management, socialist humanism, and
solidarity principles, aligning their actions with communal and societal orientations. This
vision contrasts starkly with the prevalent contemporary discourse within capitalist systems,
offering a remarkably different perspective on the Red Cross's place and function
Reforma partije i kriza jugoslovenskog autoritarizma
No full textRedefinisanje uloge Partije u društvu smatrala se glavnom okosnicom jugoslovenskog demokratskog socijalizma. U nekoliko reformskih ciklusa, jugoslovenski komunisti su pokušali da redefinišu poziciju SKJ ka demokratskim formama upravljanja i uticaja, ocenjujući takav iskorak važnim preduslovom uspešne poststaljinističke tranzicije. Osnovni cilj rada je da ukaže na ključne momente reforme, naročito u periodu posle Brionskog plenuma. Rad bi pokušao da objasni ideološke razloge, glavne aktere procesa, te završne rezultate. Kriza jugoslovenskog društva, krajem 1960-tih, bila bi iskorišćena kao dodatni kontekstualni prilog u kojem se iskazala mogućnost ostvarivosti reforme, te ograničenja pred kojima su se susreli partijski liberali u njenom promovisanju. Da li je jugoslovenski komunistički poredak mogao da izbegne autoritarne crte, bilo bi završno razmatranje rada
A Crisis of Political Solidarity in the European Union and the Western Balkans. Reactive vs. Institutional Solidarity
No full textWhile the narratives of democratization and Europeanization had significant
mobilizing potential in the Western Balkans during the 1990s and early 2000s, their
relevance has been largely undermined by recent political developments in the region
and growing crises of solidarity within the EU. This article offers a novel perspective
for understanding the prospects of an EU future for the Western Balkans, through a
discussion of the ideas and practices of political solidarity. It introduces the need to
differentiate between reactive and institutional solidarity, and argues that institutional
solidarity has a unique potential to mobilize the attention and commitment of citizens
by offering a projection of a durable and sustainable political community organized
around the principles of social justice and equality. Operationalizing this has become a
necessary precondition not only for the “European future” of the Western Balkans but
also for the future of the European project itself
Политика критике – о друштвено-политички ангажованој димензији Фукоове методологије
No full textОднос научног рада и друштвено-политичког ангажмана је једна од значајних тема у савременим друштвеним наукама. Стога ћемо у овом чланку испитати начин на који је тај однос концептуализовао француски филозоф и историчар Мишел Фуко. Чланак ћемо почети елаборацијом основних теоријских појмова које је Фуко користио током свог рада. Потом ћемо прећи на излагање његових методолошких приступа, посебно се фокусирајући на генеалошки метод, с обзиром да је то методолошки приступ који Фуко конципира као повезан са политичком праксом. Управо ћемо се у наредном поглављу осврнути на његову концептуализацију односа између генеалошких истраживања и друштвено-политичког ангажмана. Последњи сегмент чланка ће бити посвећен Фукоовим покушајима да успостави однос између свог научног рада и политичког ангажмана кроз концептуализацију јединственог етичког оквира за те активности. Чланак ћемо закључити освртом на, медијски популаризовану, слику Мишела Фукоа као радикалног, постмодерног, нихилисте, указујући на начине на које наш рад ту слику оповргава
Obrazovanje, znanje i kompetencije žena u antičkoj Grčkoj
No full textThe paper deals with women’s education in Ancient Greece. In ancient times, women were dominated by men throughout the Greek world, while their roles and competence were strictly defined (albeit differently across various city-states). Although not all women were deprived of education, their education was almost never organized by the city-state. Women’s knowledge and voice were never welcome in the public domain. However, the picture of women’s education, knowledge and competences is not one-dimensional and it would be wrong to claim that those did not exist. Foreign women sometimes had more freedom of education and free communication with men than Greek citizens’ wives (especially in Athens); education was also available for girls from rich families; some city-states other than Athens were less restrictive towards their women.
The other aspect of the issue was the fact that there was some knowledge available to women, and in some professions, women did not appear as an exception, but rather as a rule. Such was the case of midwives, women physicians and herbal specialists/pharmacists. Their prominent role in the private domain did not only involve care of home and closest kin, but also rituals, and this should be considered an important aspect of women’s competence. However, researching women’s education and knowledge in antiquity is a difficult task, because veils of silence were cast over women’s voices in ancient times, including those that attempted to break through the barriers of their age.Rad istražuje obrazovanje žena u antičkoj Grčkoj. U doba antike, žene su bile podređene muškarcima širom grčkog sveta, a njihova uloga i kompetencije strogo su bili definisani (doduše na različit način u različitim polisima). Iako je bilo žena kojima je obrazovanje bilo dostupno, ono gotovo nikada nije bilo organizovano od strane polisa. Žensko znanje i ženski glas nisu bili dobrodošli u javnom prostoru. Pa ipak, slika ženskog obrazovanja, znanja i kompetencija nije jednodimenzionalna i bilo bi pogrešno tvrditi da su ih žene bile u potpunosti lišene. Strankinje su katkada uživale veću slobodu u pogledu obrazovanja i slobodne komunikacije sa muškarcima nego supruge grčkih građana (pogotovo Atinjana); obrazovanje je bilo dostupno devojkama iz bogatih porodica.
Sa druge strane, činjenica je da su postojala znanja i profesije koji su bili dostupni ženama i u kojima su se one često pojavljivale. To je bio slučaj sa babicama, lekarkama i biljarkama/farmaceutkinjama. Dominantna uloga žena u privatnom domenu nije samo podrazumevala brigu o kući i najbližim srodnicima, već i nadležnost u ritualnom domenu koja je spadala u žensku kompetenciju. Pa ipak, istraživanje ženskog znanja i obrazovanja u atnici nije jednostavno, pre svega zbog velova tišine kojima su obavijeni ženski glasovi u antici, uključujući i one koji su pokušali da se probiju kroz barijere sopstvenog doba
Spisi o egzistenciji u najnovijem delu Alberta Moreirasa
No full textThis article approaches the latest work of Alberto Moreiras on infrapolitics as self-conscious acts of writing which thinks its own conditions, or its own contingent textual inscription. In this sense, I propose that we can read this work as being informed by a question, even a preoccupation, over what form or style of writing is appropriate to announce or re-veal the existential dimensions proposed by the notion of infrapolitics. In exploring three such untimely textual inscriptions, the article approaches the stakes of what Moreiras thematises under the name of infrapolitics through how it informs the performativity of Moreiras’s own writing practice, exploring in the process the relationship that infrapolitics supposes to politics and to a certain critique of late capitalism, as well as other important concepts such as marranismo, the second turn of deconstruction, auto-graphic writing and demetaphorisation, among others.Ovaj članak pristupa najnovijem radu Alberta Moreirasa o infrapolitici kao samosvesnom aktu pisanja koji misli svoje uslove ili sopstveni kontingentni tekstualni natpis. U tom smislu, predlažem da ovaj rad možemo čitati kao informisan pitanjem, čak i preokupacijom, o tome koji oblik ili stil pisanja je prikladan za najavu ili ponovno otkrivanje egzistencijalnih dimenzija koje predlaže pojam infrapolitike. U istraživanju tri takva neblagovremena tekstualna natpisa, članak pristupa ulozima onoga što Moreiras tematizira pod nazivom infrapolitika kroz način na koji informiše performativnost Moreirasove vlastite prakse pisanja, istražujući pritom odnos koji infrapolitika pretpostavlja prema politici i određenoj kritici kasnog kapitalizma, kao i drugih važnih pojmova kao što su marinizam, drugi obrt dekonstrukcije, autografsko pisanje i demetaforizacija, između ostalog
Oppositional Celebrity Activism in Serbia 2017-2021
No full textU postindustrijskim društvima pažnja je postala vrednija valuta od
one koju skladištimo na bankovnim računima. Stoga se u ovom radu
pitam kako ovaj fenomen utiče na društveni i politički aktivizam koji
se za pažnju mora takmičiti sa komercijalnim akterima sa jedne i velikim,
finansijski moćnim političkim organizacijama, sa druge strane.
Jedna od zastupljenijih aktivističkih strategija u tom takmičenju je
angažovanje poznatih ličnosti koje po vokaciji svog posla sa sobom
nose veliku vidljivost i privlače širu pažnju javnosti. Ovim fenomenom,
koji možemo nazvati „aktivizmom poznatih“ (eng: celebrity activism),
želim da se bavim u kontekstu Srbije kao studije slučaja. Pitam
se najpre, kako je ekonomija pažnje uticala na aktivizam u Srbiji,
a onda i kakva je uloga „slavnih“ u borbi koju društveni pokreti vode
protiv „vetrenjača“ ekonomije pažnje u toj zemlji. U ovom istraživanju,
fokus je na tri aktivističke grupe: „Protiv diktature“, „Jedan od
5 miliona“ i široko shvaćen ekološki pokret.In postindustrial societies, attention has become a more valuable currency than the one we store in our bank accounts. In this article I wonder how this phenomenon affects social and political activism, which has to compete for attention with commercial actors on the one hand, and big, financially more powerful political organizations, on the other. Having this in mind, activist collectives use celebrities in order to be more competitive in terms of attracting attention, since celebrities carry visibility and attract attention on the basis of the vocation of their job. I am dealing with the phenomenon of “celebrity activism” in the context of Serbia as a case study. Firstly, I wonder about the extent to which the “attention economy” affected activism in Serbia, as well as about the role of celebrities in activist endeavors against the “laws” of the attention economy. In this study, I will focus on three activist collectives, namely “Protiv diktature”, “Jedan od 5 miliona” and ekološki pokret, in a wider sense of meaning