Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
Analiza osobina subjekata krivičnih dela protiv Vojske Srbije određenih Krivičnim zakonikom
Get PDFThe Criminal Code of the Republic of Serbia recognizes individuals as perpetrators of offenses against the Serbian Armed Forces in a manner that, although linguistically similar to the way relationships are determined within the Serbian Armed Forces and the Ministry of Defense, fundamentally differs from the definitions provided by the Law of the Serbian Armed Forces. This may pose a challenge for authorized individuals leading criminal proceedings, as they often lack sufficient knowledge of the organization of the Serbian Armed Forces and struggle with its numerous regulations. The issue of legally defining individuals designated as perpetrators of criminal offenses by the Criminal Code is therefore explored through the method of content analysis and a comparison of regulations and broader scientific literature. According to the Criminal Code of the Republic of Serbia, individuals designated as perpetrators of criminal offenses against the Serbian Armed Forces include: military personnel; military superiors; subordinates; officials performing border duties; warehouse manager; citizen of Serbia; commander of a warship; member of a warship\u27s crew; and member of a military aircraft crew. Through further analysis of the content of the regulations of the Serbian Armed Forces, clear definitions are provided for individuals such as subordinates, warehouse managers, citizens of Serbia, and members of a military aircraft crew in all comparative laws and regulations. Minor terminological deviations arise in the definition of the concept of military personnel, while some other subjects are significantly differently defined in the mentioned regulations (such as military superiors, who are actually individuals with the functional duty of a superior; officials performing border duties, who, since 2007, fall under the jurisdiction of the Ministry of Internal Affairs and cannot commit criminal offenses against the Serbian Armed Forces; or the commander of a warship and a member of a warship\u27s crew, who can only be found on a military vessel).Начин на који Кривични законик Републике Србије препознаје учиниоце дела против Војске Србије, иако је језички сличан начину на који се одређују односи у Војсци Србије и Министарству одбране, у својој бити садржи значајне разлике у односу на начин на који су они дефинисани у Закону о Војсци Србије. Овлашћеним лицима која воде кривичне поступке то може представљати проблем јер углавном недовољно познају организацију Војске Србије и не сналазе се у њеним многобројним прописима. Због тога је проблем правног одређења лица које Кривични законик одређује као учиниоце кривичних дела истражен методом анализе садржаја и поређењем прописа и шире научне литературе. Кривичним закоником Републике Србије као учиниоци кривичних дела против Војске Србије одређени су: војно лице, војни старешина, потчињени, службено лице које врши службу на граници, руковалац складишта, грађанин Србије, командант ратног брода, члан посаде ратног брода и члан посаде војног ваздухоплова. Даљом анализом садржаја прописа Војске Србије, лица као што су потчињени, руковалац складишта, грађанин Србије и члан посаде војног ваздухоплова јасно су одређена у свим упоредним законима и прописима. Мања терминолошка одступања настају у одређењу појма војних лица, док су неки други субјекти битно другачије одређени поменутим прописима (на пример, војни старешина, који је у ствари лице чија је функционална дужност старешине; службена лица која врше службу на граници која не могу извршити кривична дела против Војске Србије јер та категорија лица од 2007. године подлеже под надлежност Министарства унутрашњих послова или командант ратног брода и члан посаде ратног брода, који се могу налазити само на војном броду).Način na koji Krivični zakonik Republike Srbije prepoznaje učinioce dela protiv Vojske Srbije, iako je jezički sličan načinu na koji se određuju odnosi u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane, u svojoj biti sadrži značajne razlike u odnosu na način na koji su oni definisani u Zakonu o Vojsci Srbije. Ovlašćenim licima koja vode krivične postupke to može predstavljati problem jer uglavnom nedovoljno poznaju organizaciju Vojske Srbije i ne snalaze se u njenim mnogobrojnim propisima. Zbog toga je problem pravnog određenja lica koje Krivični zakonik određuje kao učinioce krivičnih dela istražen metodom analize sadržaja i poređenjem propisa i šire naučne literature. Krivičnim zakonikom Republike Srbije kao učinioci krivičnih dela protiv Vojske Srbije određeni su: vojno lice, vojni starešina, potčinjeni, službeno lice koje vrši službu na granici, rukovalac skladišta, građanin Srbije, komandant ratnog broda, član posade ratnog broda i član posade vojnog vazduhoplova. Daljom analizom sadržaja propisa Vojske Srbije, lica kao što su potčinjeni, rukovalac skladišta, građanin Srbije i član posade vojnog vazduhoplova jasno su određena u svim uporednim zakonima i propisima. Manja terminološka odstupanja nastaju u određenju pojma vojnih lica, dok su neki drugi subjekti bitno drugačije određeni pomenutim propisima (na primer, vojni starešina, koji je u stvari lice čija je funkcionalna dužnost starešine; službena lica koja vrše službu na granici koja ne mogu izvršiti krivična dela protiv Vojske Srbije jer ta kategorija lica od 2007. godine podleže pod nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova ili komandant ratnog broda i član posade ratnog broda, koji se mogu nalaziti samo na vojnom brodu)
Odluke javnog tužioca kojim odbacuje krivičnu prijavu ili obustavlja postupak: Da li je moguća sudska kontrola?
Get PDFNot available in EnglishПрилог не садржи сажетакPrilog ne sadrži sažeta
Načelo ne bis in idem i odluke javnog tužioca
Get PDFThe prohibition of being liable to be tried or punished again in criminal proceedings for the same offence ne bis in idem - is one of fundamental criminal proceeding principles and a basic human right. It protects the defendant from reopening the proceedings for the same criminal offence in respect of which the proceedings were finalized. Primarily, the effect of this principle is related to final court decisions. Regarding the decisions of the public prosecutor, there is a legal gap. As the reformed criminal procedure provides broader jurisdiction to the public prosecutor, it has seemed a necessity to consider in this paper what status is given in practice to the decisions of this procedural entity regarding the prohibition of ne bis in idem. During the review, the views of the European Court of Human Rights and the Court of Justice of the European Union are presented, which plays a key role in defining the principles and setting standards for the application of the principle, as well as domestic case-law. The author believes that a broader interpretation should be accepted so that the effect of the ne bis in idem principle is not limited only to court decisions but also to include the decisions of the public prosecutor. In this way complete legal certainty is achieved and uncertain legal situations are eliminated.Забрана поновног суђења за исто дело не бис ин идем једно је од темељних кривичнопроцесних начела и основно људско право. Штити окривљеног од поновног вођења поступка за исто кривично дело за које је поступак правноснажно окончан. Дејство тог начела се првенствено везује за правноснажне судске одлуке. Како реформисани кривични поступак пружа шира овлашћења јавном тужиоцу, указала се потреба да се у раду размотри какав се статус у пракси даје одлукама тог процесног субјекта у погледу забране не бис ин идем. У разматрању су представљени ставови Европског суда за људска права који има кључну улогу у дефинисању начела и постављању стандарда за његову примену и ставови Европског суда правде и домаће судске праксе. Аутор стоји на становишту да треба прихватити шире тумачење тако да се дејство начела не бис ин идем не ограничава само на судске одлуке него да обухвати и одлуке јавног тужиоца.Zabrana ponovnog suđenja za isto delo ne bis in idem jedno je od temeljnih krivičnoprocesnih načela i osnovno ljudsko pravo. Štiti okrivljenog od ponovnog vođenja postupka za isto krivično delo za koje je postupak pravnosnažno okončan. Dejstvo tog načela se prvenstveno vezuje za pravnosnažne sudske odluke. Kako reformisani krivični postupak pruža šira ovlašćenja javnom tužiocu, ukazala se potreba da se u radu razmotri kakav se status u praksi daje odlukama tog procesnog subjekta u pogledu zabrane ne bis in idem. U razmatranju su predstavljeni stavovi Evropskog suda za ljudska prava koji ima ključnu ulogu u definisanju načela i postavljanju standarda za njegovu primenu i stavovi Evropskog suda pravde i domaće sudske prakse. Autor stoji na stanovištu da treba prihvatiti šire tumačenje tako da se dejstvo načela ne bis in idem ne ograničava samo na sudske odluke nego da obuhvati i odluke javnog tužioca
Praćenje nasilja u zatvoru
No full textPrison violence is a serious issue affecting inmates and staff worldwide. This study analyzes data from Greek prisons to identify factors associated with prison violence. The data includes statistics on the prison population, number of violent incidents, overcrowding, spatial density, and inmate/staff ratios. The findings indicate that overcrowding alone does not directly cause more violence. Rather, factors like facility management, architecture, inmate population characteristics, and staff training seem to have a greater impact. Overall, the study highlights the need for a holistic approach to prison management and design that considers the environment, population, and staff to reduce violence. The complex interplay of these elements must be examined to understand and prevent prison violence.Насиље у затвору је озбиљан проблем који погађа затворенике и особље широм света. Ово истраживање анализира податке из грчких затвора како би идентификовало факторе повезане са овим обликом насиља. Подаци укључују статистике о затворској популацији, броју насилних инцидената, пренатрпаности, просторној густини и односу између затвореника и особља. Резултати указују да пренатрпаност сама по себи не узрокује више насиља - фактори попут управљања објектом, архитектуре, карактеристика затворске популације и обуке особља чини се да имају већи утицај. Ово истраживање наглашава потребу за холистичким приступом управљању и дизајну затвора који узима у обзир околину, популацију и особље ради утицаја на смањење учесталости насиља. Сложена интеракција ових елемената мора се проучити како би се разумело и спречило насиље у затвору.Nasilje u zatvoru je ozbiljan problem koji pogađa zatvorenike i osoblje širom sveta. Ovo istraživanje analizira podatke iz grčkih zatvora kako bi identifikovalo faktore povezane sa ovim oblikom nasilja. Podaci uključuju statistike o zatvorskoj populaciji, broju nasilnih incidenata, prenatrpanosti, prostornoj gustini i odnosu između zatvorenika i osoblja. Rezultati ukazuju da prenatrpanost sama po sebi ne uzrokuje više nasilja - faktori poput upravljanja objektom, arhitekture, karakteristika zatvorske populacije i obuke osoblja čini se da imaju veći uticaj. Ovo istraživanje naglašava potrebu za holističkim pristupom upravljanju i dizajnu zatvora koji uzima u obzir okolinu, populaciju i osoblje radi uticaja na smanjenje učestalosti nasilja. Složena interakcija ovih elemenata mora se proučiti kako bi se razumelo i sprečilo nasilje u zatvoru
РАД НА КОДИФИКАЦИЈИ КРИВИЧНОГ ПРАВА У КНЕЖЕВИНИ СРБИЈИ ОД 1828. ДО 1860. ГОДИНЕ
Get PDFFrom the beginning of the First Serbian Uprising to the adoption of the Criminal Code of the Principality of Serbia in 1860, a large number of regulations were adopted that punished certain behaviors. Those acts were mostly created without an organized system for their adoption and were adopted unplanned. The exception is represented by two acts that had the word “law” or “code” in their title for the first time. These were Mateja Nenadović’s Law and Karađorđe’s Criminal Code, which, at that time, somewhat systematically covered the matter they regulated.
After the First and Second Serbian Uprisings, the practice of passing regulations related to individual acts continued. It was only at the end of the third decade of the XIX century, at the initiative of Prince Miloš, that work began on systematizing the adoption of regulations in general, including criminal ones. Different commissions were established for the issuance of regulations. Among them two stand out – the Legislative Commission, which mainly dealt with the translation and adaptation of the French Civil Code and the French Criminal Code to the circumstances in Serbia, and the Regulative Commission, which dealt with the revisions of drafts prepared by the Legislative Commission.
At the invitation of Prince Miloš in 1837, prominent lawyers, a senator from Novi Sad Jovan Hadžić and the mayor of Zemun Vasilije Lazarević, came to Serbia with the intention of working on drafting laws. After their arrival, Hadžić and Lazarević jointly dealt with drafting laws, and in May 1838, the work was divided between them. Lazarevic decided to draft the Criminal Code and the Code of Civil Court Procedure. During his stay in Serbia, at the request of Prince Miloš, in addition to working on laws, he was involved in drafting regulations related to the organization of ministries and the State Council.
Vasilije Lazarevic worked on drafting the Criminal Code until 1845, when his draft was mentioned for the last time. In the next ten years, until 1855, there was no work on the codification of criminal law. At the initiative of Prince Aleksandar Karađorđević, the Council appointed a Commission at the beginning of 1856 to deal with the drafting of the Criminal Code. The committee prepared a draft that was submitted to the Council, after which a new committee was established with the task of reviewing the submitted draft. Due to the political situation in Serbia, the review of the submitted draft of the Code was not in focus until 1859.
From the first attempts to codify criminal law until the adoption of the Code, 32 years passed. The reason for the long duration of the codification process is the political situation in the Principality of Serbia. Prince Miloš, the initiator of the codification of criminal legislation in the Principality of Serbia, signed the Criminal Code on March 29, 1860, during his second reign. It entered into force on May 12, 1860.Од Првог српског устанка до доношења Кривичног законика Кнежевине Србије 1860. годинe, усвојeн јe вeлики број прописа којима су кажњавана појeдина понашања. Ти акти су настајали без уређеног система, доношени су непланирано. Изузетак представљају два акта, Закон протe Матијe Нeнадовића и Карађорђев криминални законик.
Након Првог и Другог српског устанка, наставило се доношење прописа који се односе на поједина дела. На иницијативу кнеза Милоша, ради се на систематизацији доношења прописа. Осниване су различите комисије за изаду прописа, а посебно се истичу Законодатељна и Законоправитељна комисија.
На позив кнеза Милоша 1837. године у Србију долазе истакнути правници, Јован Хаџић и Василије Лазаревић, са намером да раде на изради закона. Они су се заједнички бавили израдом закона, до маја 1838. године. Лазаревић се тада определио за израду кривичног законика и законика о грађанском судском поступку.
Василије Лазаревић радио је на изради нацрта Кривичног законика до 1845. године. Потом, до 1855. године, није било рада на кодификацији кривичног права. На иницијативу кнеза Александра Карађорђевића, Савет је одредио комисију која ће се бавити израдом нацрта Кривичног законика. Комисија је израдила нацрт, предала га Савету, након чега је основана нова комисија која је прегледала нацрт тек 1859. године.
Од првих покушаја кодификације кривичног права до доношења Кривичног законика Кнежевине Србије прошло је 32 године. Разлог за тако дуг проце кодификације су политичке прилике у Кнежевини Србији. Кнез Милош, иницијатор кодификације, за време своје друге владе, потписао је Кривични законик 29. марта 1860. године, који је ступио на снагу 12. маја 1860. године
НАСИЛНИЧКИ КРИМИНАЛИТЕТ И КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ
Get PDFThis paper shows statistical data regarding the crime rate in the Kingdom of Yugoslavia between the years of 1929 and 1939 simultaneously showing the development of the statistical office in the Principality of Serbia, Kingdom of Serbia, and later in the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes (Yugoslavia) since its inception in 1862 until the start of World War II in Yugoslavia in 1941. The data shown in the paper is based on the Yearly statistical reports of the Kingdom of Yugoslavia, published for the period between 1929 and 1939 by the General State Statistics Office. In the period between 1932 and 1941 ten reports were published that constituted a kind of cluster of statistical data important for this research, such as data on the population (including census data from 1921 and 1931), the economy (including information on agriculture, industry, transportation, and trade), education, culture, government (encompassing data on the military and navy, civil service, and state finances), as well as comprehensive statistics on crime in the country. Data on criminality in the territory of the Kingdom of Yugoslavia are shown through the practice of trial and county courts as well as penal institutions. The corpus of criminality-related data comprises of not only comprehensive data on types of criminal acts committed and sanctions imposed upon their perpetrators but also detailed data about the persons convicted of crimes, including their gender, age, religious affiliations, education, nationality, profession, marital status... The author will try, through analysis of available statistical data, to show a holistic and detailed image of criminality in the territory of the Kingdom of Yugoslavia, with an emphasis on violent crime, or more accurately on the data of county and trial courts on the persons convicted of such crimes and the sanctions that were imposed upon such persons that period. For the purpose of the research subject the author used a historical scientific research strategy and a globalist approach to the analysis of secondary data in the Yearly statistical reports of the Kingdom of Yugoslavia.У раду ће бити приказани статистички подаци о стопи криминалитета у Краљевини Југославији у периоду од 1929. до 1939. године, као и упоредни приказ развоја статистичке службе од њеног оснивања 1862. године до почетка Другог светског рата у Југославији 1941. године. Подаци изнети у раду превасходно су засновани на подацима наведеним у Статистичким годишњацима Краљевине Југославије, који су издавани за период од 1929. године до 1940. године од стране Опште државне статистике. У периоду од 1932. до 1941. године издато је 10 томова, тачније 10 годишњака који су представљали својеврсни скуп статистичких података везаних за податке од значаја, као што су подаци о становништву, привреди, просвети, култури, државној управи, али и богате наводе о криминалитету у држави. Подаци о криминалитету на подручју Краљевине Југославије приказани су кроз праксу окружних и првостепених судова, среских судова и казнених завода. Подаци о криминалитету подразумевају доста богату евиденцију и податке о врстама кривичних дела и санкцијама изреченим њиховим учиниоцима, али и детаљне податке о осуђеним лицима као што су пол, старост, вероисповест, писменост, народност, занимање, брачни статус... Аутор кроз анализу доступних статистичких података представља једну целокупну и детаљну слику криминалитета на подручју Краљевине Југославије, са посебним освртом на насилнички криминалитет, као један од најзаступљенијих видова криминалитета, како у прошлости, тако и данас
СМРТНА КАЗНА У РУСИЈИ ОД ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ДО ПОЧЕТКА XXI ВЕКА
Get PDFDuring almost the entire 20th century, the death penalty appeared in Russia as a type of punishment. In the meantime, the development of humanism and the theory of human rights gradually led to a change in the attitudes of the state and society (including Russian society) about this type of punishment. At different stages of its development, the Russian state has had different opinions regarding the death penalty, the crimes for which such a sanction must be prescribed and the authority that can be imposed on its own. The task of this paper is to show how the opinion about the use of the death penalty in the USSR and Russia has changed, and whether this type of punishment can return.Током скоро целог XX века у Русији је постојала смртна казна као врста казне. У међувремену, развој хуманизма и теорије људских права постепено су довели до промене ставова држава и друштава, укључујући и руско друштво, о овој врсти казне. Руска држава је у различитим фазама свог развоја имала различите ставове према смртној казни, у погледу кривичних дела за које се мора прописати таква санкција и органа који је могу изрећи у својим одлукама. Задатак овог рада је да покаже како се мењало мишљење о употреби смртне казне у СССР-у и Русији, и да ли је могуће вратити ову врсту казне
Najbolji interes dece roditelja na izvršenju kazne zatvora
Get PDFThis paper is based on an analysis of the protection of the best interests of children whose parents are serving prison sentences in the Republic of Serbia. The research aims to identify mechanisms and legal frameworks directed towards their protection, particularly through the application of the principle of the best interests of the child. Through an analysis of relevant laws and legal standards concerning the rights of the child and individuals serving prison sentences, the paper identifies challenges that these children face during their upbringing. The research results indicate insufficiently clear definition of the principle of the best interests of the child, especially regarding the preservation of regular direct contacts between children and parents serving prison sentences. The importance of improving collaboration between professionals in the field of social welfare and the criminal justice system is emphasized, along with their continuous education to ensure adequate support and protection for this vulnerable group. In this regard, there is an indicated need for improvement of laws and policies related to children with parents in prison to ensure effective legal protection and support in the implementation of the principle of the best interests.Рад се темељи на анализи заштите најбољег интереса деце родитеља на извршењу казне затвора у Републици Србији. Циљ истраживања је да се установе механизми и правни оквири за заштиту те деце, посебно применом начела најбољег интереса. Анализом релевантних закона и правних стандарда који се тичу права детета и особа на извршењу казне затвора, у раду се откривају изазови са којима се ТА деца суочавају током одрастања. Резултати истраживања показују да је начело најбољег интереса детета недовољно јасно дефинисано, што се посебно односи на очување редовних непосредних контаката између деце и родитеља на извршењу казне затвора. Истиче се важност унапређења сарадње између стручњака у области социјалне заштите и кривичноправног система, као и њихове континуиране едукације како би се обезбедиле адекватна подршка и заштита те рањиве групе. С тим у вези, потребно је унапредити законе, политике и праксе које се односе на децу чији су родитељи у затвору, како би се обезбедиле ефикасна правна заштита и подршка у реализацији начела најбољег интереса.Rad se temelji na analizi zaštite najboljeg interesa dece roditelja na izvršenju kazne zatvora u Republici Srbiji. Cilj istraživanja je da se ustanove mehanizmi i pravni okviri za zaštitu te dece, posebno primenom načela najboljeg interesa. Analizom relevantnih zakona i pravnih standarda koji se tiču prava deteta i osoba na izvršenju kazne zatvora, u radu se otkrivaju izazovi sa kojima se TA deca suočavaju tokom odrastanja. Rezultati istraživanja pokazuju da je načelo najboljeg interesa deteta nedovoljno jasno definisano, što se posebno odnosi na očuvanje redovnih neposrednih kontakata između dece i roditelja na izvršenju kazne zatvora. Ističe se važnost unapređenja saradnje između stručnjaka u oblasti socijalne zaštite i krivičnopravnog sistema, kao i njihove kontinuirane edukacije kako bi se obezbedile adekvatna podrška i zaštita te ranjive grupe. S tim u vezi, potrebno je unaprediti zakone, politike i prakse koje se odnose na decu čiji su roditelji u zatvoru, kako bi se obezbedile efikasna pravna zaštita i podrška u realizaciji načela najboljeg interesa
Prilozi za istoriju konzumacije alkohola u Kneževini Srbiji: Društveni aspekti kažnjivih dela u vezi sa "pijanstvom" (1815-1839)
Get PDFThe understanding of alcoholism as a medical and social problem dates back to the 19th century, both in Europe and in North America. Modern states have begun to sanction this phenomenon through social institutions, with the ultimate goal of creating a "better" society. In Serbia, one cannot talk about recognizing alcoholism as a problem in the full sense, as it has in modern European countries. When it comes to the context of the Principality of Serbia in the first decades of the 19th century, the term "excessive drinking" should be used rather than "alcoholism". Alcoholism implies a disease of addiction, as a term that was created later, although it had its predecessors. Since we do not have empirical research on the extent to which alcohol consumption has become an addiction in the Principality of Serbia, we should be cautious. Alcohol consumption was more of a widespread way of everyday life, but we cannot say with certainty to what extent we can talk about excess and to what extent about the frequency of consumption. It can be discussed about the condemnation of drunkenness, both by the state authorities and by compatriots. Prince Miloš did not tolerate drunkards, he did not forgive them for drinking alcohol and mischief, he made fun of them cruelly, which resulted in deaths. Also, the state enacted measures against "vagrants", moving at night without lanterns, staying in bars and taverns after a certain time of day. Night patrols were introduced to monitor idlers, drunkards who gathered in taverns and taverns and were potential miscreants. Thus, inns and taverns became places that represented the sources of criminal activities and immoral behavior. First of all, there were complaints against village priests, teachers and princes who indulged in drunkenness, that is, among the higher and more respectable layers of Serbian society. And ordinary people, men and women, were prone to drunkenness, in the everyday context, which led to domestic violence, which was sanctioned by corporal punishment. Misdemeanors that arose in the context of inns, in the form of fights, confrontations, swearing and similar inappropriate behavior, were punished in the same way. It is a commonplace that, as foreign observers noticed, brandy was cheap and easily available, that it was consumed in large quantities, as medicine, food and pleasure, and complete sobriety was not considered healthy among the people. On the other hand, exaggeration in drunkenness was not approved by the people, as evidenced by the rather rigorous folk customs used to wean drunkards off their addiction. Foreign travel writers emphasized the harmfulness of brandy for the Serbian nation, due to the presence of unhealthy substances in it, which also affected the appearance of Serbian residents. The state and Prince Miloš strove to suppress the increase in the number of inns, so a decrease in their number can be observed in the last years of the first reign of Prince Miloš. It can be said that the Serbian state followed European trends in the suppression of alcoholism through state institutions, although this was probably not part of an organized and planned long-term state policy, but rather a reflection of the understanding of Prince Miloš and the Serbian authorities that there are pressing problems in the Serbian state, whose further encouragement it was not in the state\u27s interest. Certainly, the culture of consuming alcoholic beverages has remained dominant in Serbia until today, distinguishing the contexts that people introduce themselves. Thus, brandy was used for medicinal purposes, since there was a belief, partly scientifically based, in the beneficial effects of brandy on human health, which are mostly short-lived. As a food, brandy was considered to strengthen before greater physical efforts, as a source of strength and energy. Of course, brandy was a pleasure, associated with the socializing of men and the rituals related to the daily visit to a tavern or inn, as a place of drinking, but also of social life, where public and political discussions were held and public opinion was formed.Циљ аутора овог чланка је да у виду прегледа представи друштвени контекст кажњивих дела проистеклих из поступака људи који су били под дејством алкохола у Србији првих деценија 19. века. Такође, аутор се осврће на феномен претераног конзумирања алкохола, карактеристичан за Србију у 19. веку. После првог дела рада, у којем се анализирају друштвени аспекти и правне норме, у другој целини су представљени случајеви из кривичне судске праксе. Аутор ће у закључку покушати да истакне нека општа места и кључне моменте "пијанства" и кажњивих дела проистеклих из њега у време прве владавине кнеза Милоша Обреновића (1815-1839). То НАМ може помоћи да боље схватимо проблематику и последице алкохолизма у Кнежевини Србији као друштвене појаве. Начин на који је држава наведене проблеме и појаве решавала захтева дубинску правну анализу. Аутор се не усуђује да доноси далекосежне закључке, с обзиром на то да није правник, већ историчар.Cilj autora ovog članka je da u vidu pregleda predstavi društveni kontekst kažnjivih dela proisteklih iz postupaka ljudi koji su bili pod dejstvom alkohola u Srbiji prvih decenija 19. veka. Takođe, autor se osvrće na fenomen preteranog konzumiranja alkohola, karakterističan za Srbiju u 19. veku. Posle prvog dela rada, u kojem se analiziraju društveni aspekti i pravne norme, u drugoj celini su predstavljeni slučajevi iz krivične sudske prakse. Autor će u zaključku pokušati da istakne neka opšta mesta i ključne momente "pijanstva" i kažnjivih dela proisteklih iz njega u vreme prve vladavine kneza Miloša Obrenovića (1815-1839). To NAM može pomoći da bolje shvatimo problematiku i posledice alkoholizma u Kneževini Srbiji kao društvene pojave. Način na koji je država navedene probleme i pojave rešavala zahteva dubinsku pravnu analizu. Autor se ne usuđuje da donosi dalekosežne zaključke, s obzirom na to da nije pravnik, već istoričar
Rođeni čovek kao objekt krivičnopravne zaštite - razgraničenje sa plodom
Get PDFUnlike most other goods, criminal law protection of human life is absolute. While e.g. property is protected by criminal law only in a subsidiary manner (if civil law mechanisms prove insufficient), only criminal law provides the appropriate sanction for causing death. At the same time, human life is protected from birth to death. Although the basic crime through which the protection is accomplished is the crime of murder, there are numerous other crimes that result in death, e.g. in traffic or due to some generally dangerous actions (for example, as result of carelessly caused fire). A person\u27s death can also occur due to medical errors. They are also imaginable during childbirth, which is why the moment of demarcation between the stage of the fetus and the born human is considered as a particularly important issue of life protection. Traditionally, in Serbian doctrine, this boundary marks the moment of the beginning of (regular) childbirth, or the opening of the uterus during a caesarean section. However, in recent years, in several different decisions, domestic courts advocated other criteria. The paper discusses these decisions, with the conclusion that it is not justified to abandon traditional standards in such an important segment of criminal law protection.За разлику од већине других добара, кривичноправна заштита људског живота је апсолутна. Док, на пример, имовину кривично право штити тек супсидијарно, ако се покаже да су грађанскоправни механизми недовољни, једино кривично право обезбеђује одговарајућу санкцију за проузроковање смрти. Притом, живот човека је заштићен од рођења до смрти. Иако је основно кривично дело путем којег се то остварује кривично дело убиства, постоје бројни описи који за последицу имају наступање смрти, на пример, у саобраћају или услед каквих општеопасних радњи (рецимо, непажљиво изазваног пожара). Човекова смрт се може догодити и услед каквих лекарских грешака. Оне су замисливе и током порођаја, због чега се као нарочито важно питање заштите живота разматра и моменат разграничења стадијума фетуса и рођеног човека. Традиционално, у српској доктрини тај граничник означава тренутак почетка (редовног) порођаја, односно отварања материце приликом царског реза. Међутим, последњих година у више различитих одлука домаћи судови заступају другачије критеријуме. У раду се разматрају те одлуке и закључује да није оправдано напуштање традиционалних мерила у тако важном сегменту кривичноправне заштите.Za razliku od većine drugih dobara, krivičnopravna zaštita ljudskog života je apsolutna. Dok, na primer, imovinu krivično pravo štiti tek supsidijarno, ako se pokaže da su građanskopravni mehanizmi nedovoljni, jedino krivično pravo obezbeđuje odgovarajuću sankciju za prouzrokovanje smrti. Pritom, život čoveka je zaštićen od rođenja do smrti. Iako je osnovno krivično delo putem kojeg se to ostvaruje krivično delo ubistva, postoje brojni opisi koji za posledicu imaju nastupanje smrti, na primer, u saobraćaju ili usled kakvih opšteopasnih radnji (recimo, nepažljivo izazvanog požara). Čovekova smrt se može dogoditi i usled kakvih lekarskih grešaka. One su zamislive i tokom porođaja, zbog čega se kao naročito važno pitanje zaštite života razmatra i momenat razgraničenja stadijuma fetusa i rođenog čoveka. Tradicionalno, u srpskoj doktrini taj graničnik označava trenutak početka (redovnog) porođaja, odnosno otvaranja materice prilikom carskog reza. Međutim, poslednjih godina u više različitih odluka domaći sudovi zastupaju drugačije kriterijume. U radu se razmatraju te odluke i zaključuje da nije opravdano napuštanje tradicionalnih merila u tako važnom segmentu krivičnopravne zaštite