Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
O eventualnom umišljaju
Get PDFDie Abgrenzung des bedingten Vorsatzes (dolus eventualis) von der Fahrlässigkeit gehört zu den umstrittensten Fragen der Vorsatzlehre. Nach anfänglichen Definitionsversuchen des dolus eventualis hat der Gesetzgeber letztendlich doch auf eine Regelung über den bedingten Vorsatz im deutschen Strafgesetzbuch verzichtet und diese Frage vielmehr der Wissenschaft und Rechtsprechung überlassen. Nach einer kurzen Erklärung zur unumstrittenen Abgrenzung des dolus eventualis von den beiden anderen Erscheinungsformen des Vorsatzes, der Absicht und dem dolus directus, wird etwas näher auf die Vorstellungs– und die Willenstheorie (auch Billigungs– oder Einwilligungstheorie genannt) eingegangen, wobei auch die Schwächen beider Theorien aufgezeigt werden. Diese werden konkret am Lederriemenfall aus dem Jahre 1955., einem leading case der deutschen Rechtsprechung erörtert, in welchem der Bundesgerichtshof der Billigungstheorie einen anderen Sinn, bzw. eine dritte Lösung, die zwischen der Vorstellungs– und der ursprünglichen Billigungstheorie liegt, gegeben hat. Die Strafwürdigkeitsdifferenz, die zwischen Vorsatz und Fahrlässigkeit besteht, soll am präzisesten durch eine „Entscheidung für die mögliche Rechtsgutverletzung“ als Abgrenzungskriterium in einer zur Entscheidung zwingenden Abwägungssituation wiedergegeben werden, welches nicht nur den quantitativen, sondern auch einen qualitativen Unterschied zum Ausdruck bringt (vom Bundesgerichtshof in Form der verfehlten Terminologie des „billigenden Inkaufnehmens“ praktiziert). Da eine solche Entscheidung aber kein äußerlich sichtbarer Vorgang ist, sondern nur aus Indizien erschlossen werden kann, bedarf es einer weiteren Konkretisierung. Formeln die bisher dafür benutzt wurden („Ernstnehmen“, „Inkaufnehmen“ oder „Sich-Abfinden“ mit dem Erfolg) gehen in ihrem Aussagegehalt über das Entscheidungskriterium nicht wesentlich hinaus, so dass ein Verfahren nötig erscheint, das an nachprüfbare Sachverhaltsumstände anknüpft und diese als „Anzeichen“ dafür benutzt, ob eine rechtsgutfeindliche Entscheidung vorliegt oder nicht. Drei der wichtigsten Indikatoren, die jeweils durch Beispiele veranschaulicht werden, sind die erkannte Gefährlichkeit des eigenenVerhaltens; die vom Täter einberechnete Chance des Opfers, der Gefahr aus eigener Kraft zu entkommen und das Fehlen eines Motivs für die Inkaufnahme eines Erfolges. In Zweifelsfällen, in denen einzelne Indikatoren in entgegengesetzte Richtungen weisen, ist es nötig, alle Umstände des konkreten Falles in die Beurteilung einzubeziehen, bzw. eine „Gesamtschau aller objektiven und subjektiven Tatumstände“ durchzuführen, was den Endpunkt der genannten Entwicklung darstellt und auch vom Bundesgerichtshof verwendet wird. Abschließend wird noch darauf hingewiesen, dass sich mit der genannten Entwicklung auch die Methoden der Vorsatzfeststellung radikal geändert haben, da der Vorsatz nunmehr, wenn man dem Verfahren der indikationsgestützten Gesamtbetrachtung folgt, kein psychisches Faktum, sondern ein richterliches Werturteil ist. Seine Ermittlung ist demnach keine empirische Feststellung, sondern eine vom Richter durchgeführte normative Zuschreibung. Hierin zeigt sich auch die für die neuere Strafrechtsdogmatik kennzeichnende Wendung vom Ontischen zum Normativen.Важећи немачки Кривични законик не садржи одредбу о евентуалном умишљају, већ његово дефинисање препушта науци и судској пракси. У раду се скицира развојни пут овог спорног питања у Немачкој, а конкретно се након уводног разликовања умишљаја првог степена, директног и евентуалног умишљаја, објашњавају слабости теорије представе и теорије воље, да би се након цитирања релевантних одлука немачке судске праксе као разграничавајући критеријум између евентуалног умишљаја и свесног нехата поставило „опредељивање за могућу повреду правног добра“, уз његову даљу конкретизацију путем одређених формула и индикатора, са посебним освртом на решавање граничних случајева путем „свеукупног сагледавања свих објективних и субјективних околности конкретног случаја“ и уз закључно одређивање умишљаја као вредносног суда судије.Važeći nemački Krivični zakonik ne sadrži odredbu o eventualnom umišljaju, već njegovo definisanje prepušta nauci i sudskoj praksi. U radu se skicira razvojni put ovog spornog pitanja u Nemačkoj, a konkretno se nakon uvodnog razlikovanja umišljaja prvog stepena, direktnog i eventualnog umišljaja, objašnjavaju slabosti teorije predstave i teorije volje, da bi se nakon citiranja relevantnih odluka nemačke sudske prakse kao razgraničavajući kriterijum između eventualnog umišljaja i svesnog nehata postavilo „opredeljivanje za moguću povredu pravnog dobra“, uz njegovu dalju konkretizaciju putem određenih formula i indikatora, sa posebnim osvrtom na rešavanje graničnih slučajeva putem „sveukupnog sagledavanja svih objektivnih i subjektivnih okolnosti konkretnog slučaja“ i uz zaključno određivanje umišljaja kao vrednosnog suda sudije
Kritička analiza stanja i tendencija u krivičnom izvršnom pravu Srbije
Get PDFLaw on Enforcement of Penal Sanctions was significantly changed in 2009. Legal innovations have introduced a possibility of execution of prison sentence at home and a measure of home detention. Also, the two new statutes have been enacted: Law on the Liability of Legal Persons for criminal offences and Law on Serving prison sentence for organized crime. While in the first statute penal sanctions for legal persons and provisions for their execution are defined in the usual manner with possibility to impose the following sanctions: fine, measure of termination of legal persons and two security measures (prohibition to engage in certain activities and pronouncement of verdict), the second statute solutions can be critized for many reasons. First, denomination of the Law is not adequate because its provisions also apply on offenders convicted for crimes such as terrorism, genocide, war crimes, serious violations of international criminal law as well as for helping these offenders. Further, these rules refer only to adult men who can be sent to Maximum security Prison with a Special Unit only if there is a danger that they would (personally or through other persons): 1. continue to direct activities of the criminal groups; 2. endanger security of any participant in a criminal procedure or in a procedure of penal sanctions execution; 3. persuade somebody to commit a criminal offence. These wide and insufficiently defined criteria in this paper are assessed as a poten tial danger, since this extreme sentence regime provided by the Law would include needlessly large number of convicts. This is all the more since the basic principle in the Law is solitary confinement cells, with strict limits and supervision of the prisoners communication with the outside world. It is interesting to notice that such a radical change of the system of imprisonment execution in Serbia (which, until the enactment of the mentioned Law was based on principles of serving joint sentence and– at least in the normative area with respect to European standards and the UN Minimum Rules of imprisonment) was not preceded by any public discussion about reasons for reincorporating into the law the mode of imprisonment execution abandoned more than hundred years ago. Instead, the need to intensify the area of criminal reactions in this field through the rhetoric of „penal populism“, was indirectly pointed to the public by causing waves of „moral panics“ and by bidding in the media with „secret“ information about the vulnerability of certain holders of judicial and related functions of the criminal underworld. In the conclusion of this paper author insists on „normative stabilization“ in the field of criminal laws (in the last decade the most important statutes have been changed for several times – some of them three times in a year). Further, instead of constant intensification of punitive reactions, which – obviously – did not lead to any improvement, wider use of alternative sentences and a number of internationally successful models of non-institutional treatment are necessary. That would relieve overbooked Penal Institutions (the capacity of Serbian Penal Institutions is around 7 500 and currently around 12 000 inmates serve the sentence in them) and reduce execution costs (they currently stand at around 63 million Euros per year). Considering the system of execution, its harmonization and prevention of further particularization is necessary. Provisions of execution should be put back in the unique Law on Execution of Penal Sanctions, which would allowed exceptions from the general regime, only in the cases where it is necessary. In that case, the ‘mistake’ of missing the guaranty oh human treatment with prisoners in the Law on Serving prison sentence for organized crime, would not be possible.У раду је подвргнут анализи систем извршења кривичних санкција као део корпуса казнене реакције на криминалитет у Србији. Уз указивање на трендове који се могу запазити у овој области, дат је преглед нових решења у материји извршног кривичног права која су усвојена током 2009. године. Она су била плод потребе да се регулише извршење (у материјалном и процесном кривичном праву) усвојених нових мера казнене реакције, али и разрада идеје да је за учиниоце одређених дела потребно прописати посебан режим. Иновације у овој материји су добрим делом измениле општи модел извршења и унеле низ недоумица. Пре свега у односу на нови модел извршења казне затвора изречене за „дела организованог криминала“. Њиме се у наш пенитенцијарни систем вратила ћелијска изолација за коју смо до скора мислили да је (бар кад се ради о овим просторима) давна прошлост. После осврта на околности у којима је ово решење усвојено, анализоване су законске одредбе о условима за одређивање овог модела извршења и указано на могуће опасности од његовог ширења под утицајем кампања „казненог популизма“. У раду су критичком разматрању подвргнуте и друге одредбе и решења из нашег кривичног извршног права, а по правилу после указивања на пропусте, наведено је и како би ту материју требало уредити. Тиме је аутор настојао не само да избегне јефтино критизерство, него – још више – да олакша рад будућим комисијама за новелирање ове важне гране права. А пред њима ће бити незахвалан посао да систем извршења кривичних санкција учине кохерентним и (онолико колико се то може постићи нормативним средствима) делотворним.U radu je podvrgnut analizi sistem izvršenja krivičnih sankcija kao deo korpusa kaznene reakcije na kriminalitet u Srbiji. Uz ukazivanje na trendove koji se mogu zapaziti u ovoj oblasti, dat je pregled novih rešenja u materiji izvršnog krivičnog prava koja su usvojena tokom 2009. godine. Ona su bila plod potrebe da se reguliše izvršenje (u materijalnom i procesnom krivičnom pravu) usvojenih novih mera kaznene reakcije, ali i razrada ideje da je za učinioce određenih dela potrebno propisati poseban režim. Inovacije u ovoj materiji su dobrim delom izmenile opšti model izvršenja i unele niz nedoumica. Pre svega u odnosu na novi model izvršenja kazne zatvora izrečene za „dela organizovanog kriminala“. Njime se u naš penitencijarni sistem vratila ćelijska izolacija za koju smo do skora mislili da je (bar kad se radi o ovim prostorima) davna prošlost. Posle osvrta na okolnosti u kojima je ovo rešenje usvojeno, analizovane su zakonske odredbe o uslovima za određivanje ovog modela izvršenja i ukazano na moguće opasnosti od njegovog širenja pod uticajem kampanja „kaznenog populizma“. U radu su kritičkom razmatranju podvrgnute i druge odredbe i rešenja iz našeg krivičnog izvršnog prava, a po pravilu posle ukazivanja na propuste, navedeno je i kako bi tu materiju trebalo urediti. Time je autor nastojao ne samo da izbegne jeftino kritizerstvo, nego – još više – da olakša rad budućim komisijama za noveliranje ove važne grane prava. A pred njima će biti nezahvalan posao da sistem izvršenja krivičnih sankcija učine koherentnim i (onoliko koliko se to može postići normativnim sredstvima) delotvornim
Nastanak i razvoj maloletničkog krivičnog prava: Krivično pravo Srbije
No full textPosle kraćeg uvoda koji se odnosi na problematiku krivičnopravnog položaja maloletnika uopšte, u radu se dalje obrađuju dve celine. U prvoj se razmatra krivičnopravni položaj maloletnika u nekim u to vreme značajnijim evropskim sistemima, pre i posle nastanka prvih škola u nauci krivičnog prava, dok se u okviru druge celine razmatra problematika krivičnopravnog položaja maloletnika u Republici Srbiji. U ovom drugom slučaju ima se u vidu period posle Drugog svetskog rata, kada i inače započinju velike promene u ovoj oblasti, pri čemu se ne zanemaruju ni najvažniji propisi bivše Jugoslavije. U prvom delu rada autor se ukratko osvrće na najstariji period koji je prethodio školama krivičnog prava, čija je osnovna karakteristika da je maloletni učinilac krivičnog dela tretiran kao “delinkvent u minijaturi”. Takvo shvatanje moglo je, eventualno, da se odrazi samo na kaznu s obzirom na to da je krivična odgovornost maloletnika regulisana na isti način kao i za punoletne. Pobeda Francuske revolucije, a naročito idejno-filozofska strujanja koja su joj prethodila, imala su uticaja i na krivičnopravni položaj maloletnika, što se prvenstveno odrazilo na kriterijume njihove krivične odgovornosti. Kriterijum za krivičnu odgovornost maloletnika u koncepciji prve škole u nauci krivičnog prava – klasične škole od tada je bio razbor (discernement), koji je predstavljao posebnu vrstu maloletničke uračunljivosti. Od odlučujućeg značaja je bilo da li je maloletnik postupao sa razborom ili bez razbora. U prvom slučaju primenjivana je kazna, a u drugom za to vreme neka od malog broja vaspitnih mera. Međutim, razbor je obuhvatao samo intelektualnu stranu ličnosti maloletnika (mogućnost shvatanja značaja svog dela). U kasnijem ravoju razbor doživljava proširenu varijantu i obuhvata i voluntarističku komponentu (mogućnost upravljanja svojim postupcima), što se odražava i u nazivu ovog instituta koji se u toj koncepciji zove duševna razvijenost, zrelost i sl. Ideja o posebnom statusu, odnosno posebnom zakonodavstvu za maloletnike nastaje sa ustanovljavanjem, 1889. godine, Međunarodnog kriminalističkog udruženja (Internationale kriminalistische Vereinigung), koje su osnovala tri napoznatija naučnika tog vremena – F. von Listz, Van Hamel i A. Prins i koje se poistovećuje sa sociološkom školom u nauci krivičnog prava. Od tog vremena pažnja je usredsređena na ličnost učinioca krivičnog dela, što je bilo od odlučujućeg značaja u pogledu maloletnika čije su specifičnosti nesumnjive. Tako se dolazi do saznanja o neophodnosti posebnog prava za maloletnike koje bi podrazumevalo drugačiju proceduru, posebne organe, drugačije sankcije koje oni primenjuju, kao i kriterijume za njihovu primenu. Druga celina posvećena je krivičnopravnom položaju maloletnika u zakonodavstvu Republike Srbije. Autor smatra da je neophodno da se razlikuju dva perioda u razvoju krivičnopravnog položaja ove skupine. U prvom periodu koji je relativno dug, jer obuhvata vreme od završetka Drugog svetskog rata, pa sve do 2005. godine, sreću se različita rešenja, neretko “revolucionarnog karaktera”, ali je bitno da je krivičnopravni položaj maloletnika regulisan u okviru opštih odredaba. Ovo se podjednako odnosilo kako na materijalno, tako i na procesno i izvršno pravo. Ipak, od posebnog značaja su izmene materijalnog krivičnog zakonodavstva učinjene 1959. godine koje su našle odraza i u procesnim i izvršnim odredbama, jer od tog vremena ima dosta razloga da se govori o savremenom krivičnopravnom položaju maloletnika u našem pravu. Sadašnje stanje (i to je druga celina u okviru ovog dela) karakteriše postojanje posebnog zakona o maloletnicima (Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica), koji je stupio na snagu početkom 2006. godine. U vezi sa ovim zakonom autor ukazuje na njegove najbitnije odredbe, ne propuštajući da skrene pažnju, uprkos postojanju posebnih propisa o maloletnicima, na neophodnost primene nekih opštih odredaba, jer u pitanju je celovitost sistema. Pored odredaba o maloletnim učiniocima krivičnih dela, ukazuje se i na odredbe o maloletnicima kao oštećenim u krivičnom postupku koje su sadržane u istom zakonuПосле краћег увода који се односи на проблематику кривичноправног положаја малолетника уопште, у раду се даље обрађују две целине. У првој се разматра кривичноправни положај малолетника у неким у то време значајнијим европским системима, пре и после настанка првих школа у науци кривичног права, док се у оквиру друге целине разматра проблематика кривичноправног положаја малолетника у Републици Србији. У овом другом случају има се у виду период после Другог светског рата, када и иначе започињу велике промене у овој области, при чему се не занемарују ни најважнији прописи бивше Југославије. У првом делу рада аутор се укратко осврће на најстарији период који је претходио школама кривичног права, чија је основна карактеристика да је малолетни учинилац кривичног дела третиран као “делинквент у минијатури”. Такво схватање могло је, евентуално, да се одрази само на казну с обзиром на то да је кривична одговорност малолетника регулисана на исти начин као и за пунолетне. Победа Француске револуције, а нарочито идејно-филозофска струјања која су јој претходила, имала су утицаја и на кривичноправни положај малолетника, што се првенствено одразило на критеријуме њихове кривичне одговорности. Критеријум за кривичну одговорност малолетника у концепцији прве школе у науци кривичног права – класичне школе од тада је био разбор (дисцернемент), који је представљао посебну врсту малолетничке урачунљивости. Од одлучујућег значаја је било да ли је малолетник поступао са разбором или без разбора. У првом случају примењивана је казна, а у другом за то време нека од малог броја васпитних мера. Међутим, разбор је обухватао само интелектуалну страну личности малолетника (могућност схватања значаја свог дела). У каснијем равоју разбор доживљава проширену варијанту и обухвата и волунтаристичку компоненту (могућност управљања својим поступцима), што се одражава и у називу овог института који се у тој концепцији зове душевна развијеност, зрелост и сл. Идеја о посебном статусу, односно посебном законодавству за малолетнике настаје са установљавањем, 1889. године, Међународног криминалистичког удружења (Интернатионале kriminalistische Вереинигунг), које су основала три напознатија научника тог времена – Ф. вон Листз, Ван Хамел и А. Принс и које се поистовећује са социолошком школом у науци кривичног права. Од тог времена пажња је усредсређена на личност учиниоца кривичног дела, што је било од одлучујућег значаја у погледу малолетника чије су специфичности несумњиве. Тако се долази до сазнања о неопходности посебног права за малолетнике које би подразумевало другачију процедуру, посебне органе, другачије санкције које они примењују, као и критеријуме за њихову примену. Друга целина посвећена је кривичноправном положају малолетника у законодавству Републике Србије. Аутор сматра да је неопходно да се разликују два периода у развоју кривичноправног положаја ове скупине. У првом периоду који је релативно дуг, јер обухвата време од завршетка Другог светског рата, па све до 2005. године, срећу се различита решења, неретко “револуционарног карактера”, али је битно да је кривичноправни положај малолетника регулисан у оквиру општих одредаба. Ово се подједнако односило како на материјално, тако и на процесно и извршно право. Ипак, од посебног значаја су измене материјалног кривичног законодавства учињене 1959. године које су нашле одраза и у процесним и извршним одредбама, јер од тог времена има доста разлога да се говори о савременом кривичноправном положају малолетника у нашем праву. Садашње стање (и то је друга целина у оквиру овог дела) карактерише постојање посебног закона о малолетницима (Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица), који је ступио на снагу почетком 2006. године. У вези са овим законом аутор указује на његове најбитније одредбе, не пропуштајући да скрене пажњу, упркос постојању посебних прописа о малолетницима, на неопходност примене неких општих одредаба, јер у питању је целовитост система. Поред одредаба о малолетним учиниоцима кривичних дела, указује се и на одредбе о малолетницима као оштећеним у кривичном поступку које су садржане у истом законуPosle kraćeg uvoda koji se odnosi na problematiku krivičnopravnog položaja maloletnika uopšte, u radu se dalje obrađuju dve celine. U prvoj se razmatra krivičnopravni položaj maloletnika u nekim u to vreme značajnijim evropskim sistemima, pre i posle nastanka prvih škola u nauci krivičnog prava, dok se u okviru druge celine razmatra problematika krivičnopravnog položaja maloletnika u Republici Srbiji. U ovom drugom slučaju ima se u vidu period posle Drugog svetskog rata, kada i inače započinju velike promene u ovoj oblasti, pri čemu se ne zanemaruju ni najvažniji propisi bivše Jugoslavije. U prvom delu rada autor se ukratko osvrće na najstariji period koji je prethodio školama krivičnog prava, čija je osnovna karakteristika da je maloletni učinilac krivičnog dela tretiran kao “delinkvent u minijaturi”. Takvo shvatanje moglo je, eventualno, da se odrazi samo na kaznu s obzirom na to da je krivična odgovornost maloletnika regulisana na isti način kao i za punoletne. Pobeda Francuske revolucije, a naročito idejno-filozofska strujanja koja su joj prethodila, imala su uticaja i na krivičnopravni položaj maloletnika, što se prvenstveno odrazilo na kriterijume njihove krivične odgovornosti. Kriterijum za krivičnu odgovornost maloletnika u koncepciji prve škole u nauci krivičnog prava – klasične škole od tada je bio razbor (discernement), koji je predstavljao posebnu vrstu maloletničke uračunljivosti. Od odlučujućeg značaja je bilo da li je maloletnik postupao sa razborom ili bez razbora. U prvom slučaju primenjivana je kazna, a u drugom za to vreme neka od malog broja vaspitnih mera. Međutim, razbor je obuhvatao samo intelektualnu stranu ličnosti maloletnika (mogućnost shvatanja značaja svog dela). U kasnijem ravoju razbor doživljava proširenu varijantu i obuhvata i voluntarističku komponentu (mogućnost upravljanja svojim postupcima), što se odražava i u nazivu ovog instituta koji se u toj koncepciji zove duševna razvijenost, zrelost i sl. Ideja o posebnom statusu, odnosno posebnom zakonodavstvu za maloletnike nastaje sa ustanovljavanjem, 1889. godine, Međunarodnog kriminalističkog udruženja (Internationale kriminalistische Vereinigung), koje su osnovala tri napoznatija naučnika tog vremena – F. von Listz, Van Hamel i A. Prins i koje se poistovećuje sa sociološkom školom u nauci krivičnog prava. Od tog vremena pažnja je usredsređena na ličnost učinioca krivičnog dela, što je bilo od odlučujućeg značaja u pogledu maloletnika čije su specifičnosti nesumnjive. Tako se dolazi do saznanja o neophodnosti posebnog prava za maloletnike koje bi podrazumevalo drugačiju proceduru, posebne organe, drugačije sankcije koje oni primenjuju, kao i kriterijume za njihovu primenu. Druga celina posvećena je krivičnopravnom položaju maloletnika u zakonodavstvu Republike Srbije. Autor smatra da je neophodno da se razlikuju dva perioda u razvoju krivičnopravnog položaja ove skupine. U prvom periodu koji je relativno dug, jer obuhvata vreme od završetka Drugog svetskog rata, pa sve do 2005. godine, sreću se različita rešenja, neretko “revolucionarnog karaktera”, ali je bitno da je krivičnopravni položaj maloletnika regulisan u okviru opštih odredaba. Ovo se podjednako odnosilo kako na materijalno, tako i na procesno i izvršno pravo. Ipak, od posebnog značaja su izmene materijalnog krivičnog zakonodavstva učinjene 1959. godine koje su našle odraza i u procesnim i izvršnim odredbama, jer od tog vremena ima dosta razloga da se govori o savremenom krivičnopravnom položaju maloletnika u našem pravu. Sadašnje stanje (i to je druga celina u okviru ovog dela) karakteriše postojanje posebnog zakona o maloletnicima (Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica), koji je stupio na snagu početkom 2006. godine. U vezi sa ovim zakonom autor ukazuje na njegove najbitnije odredbe, ne propuštajući da skrene pažnju, uprkos postojanju posebnih propisa o maloletnicima, na neophodnost primene nekih opštih odredaba, jer u pitanju je celovitost sistema. Pored odredaba o maloletnim učiniocima krivičnih dela, ukazuje se i na odredbe o maloletnicima kao oštećenim u krivičnom postupku koje su sadržane u istom zakon
