Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
Građansko i krivično pravo na granici oduzimanja imovinske koristi i imovinskopravnog zahteva
No full textThis paper examines the intersection of civil and criminal law institutes in the context of property claims and the confiscation of property benefits acquired through criminal offences. It compares the procedural and substantive nature of property claims – most commonly submitted within criminal proceedings through the adhesion procedure or separately via civil lawsuits – with the criminal law measure of confiscation. Special attention is given to the legal differences, purposes, and practical challenges of these two institutes. Although both aim to address the financial consequences of criminal conduct, a property claim focuses on compensating the injured party, while confiscation primarily seeks to deprive perpetrator of illicit gain. Through the analysis of Croatian legislation, court practice, and a detailed case study involving conflicting outcomes between criminal and civil proceedings, the paper reveals misinterpretations of legal principles such as ne bis in idem, res judicata, and double recovery. The analysis highlights that, following the repeal of the Act on the Procedure for the Confiscation of Property Benefits in 2017, there is currently no legal framework enabling compensation of injured parties from confiscated assets. Consequently, both the state and the injured party may seek recovery from the same asset pool, potentially leading to unjust enrichment, legal uncertainty and double recovery problem.Овај рад истражује сложени правни однос између грађанског и кривичног права у контексту одузимања имовине и имовинскоправних захтева у Хрватској. У средишту анализе налази се поређење два правна института: захтева за накнаду штете, односно имовинскоправних захтева (који се обично подносе у парничном поступку или као адхезиони захтев у оквиру кривичног поступка) и одузимања имовинске користи (мере кривичног права суи генерис). Ауторка испитује њихову правну природу, сврху и међусобне разлике. Рад почиње контекстуализацијом адхезионог поступка, који омогућава кривичном суду да одлучује о захтевима грађанскоправне природе, као што је накнада штете. Кривични суд може одредити одузимање имовинске користи у корист државе, док оштећени истовремено потражује исти износ као накнаду штете, што потенцијално доводи до ситуације у којој се од окривљеног два пута потражује исти износ. Кроз правну анализу и студије случаја, посебно на примеру кривичног дела проневере, рад показује како судске одлуке могу ненамерно омогућити или онемогућити накнаду штете услед погрешног тумачења правне природе имовинске користи у односу на накнаду штете. Лутање судова у примени правних принципа, као што је рес јудицата, правила литиспенденције и забране двоструке накнаде (доубле recovery) указује на постојање празнине у судском разумевању. Кључна је разлика у сврси ова два института: имовинскоправни захтев усмерен је на враћање оштећеног у пређашње стање, док је одузимање имовинске користи усмерено на спречавање противправног богаћења и има казнено-превентивну функцију. Иако се материјално могу преклапати, њихов правни основ је различит. Штавише, хрватски судови су дужни да одузму имовину стечену кривичним делом, без обзира на то да ли је оштећени тражио грађанску накнаду. Укидањем Посебног закона о одузимању имовинске користи 2017. године, оштећеном је укинуто право на накнаду из одузете имовине. На крају, рад позива на хармонизацију судске праксе и јасније законско уређење, ради спречавања преклапања правних исхода, заштите права оштећених и обезбеђења доследне примене правдеOvaj rad istražuje složeni pravni odnos između građanskog i krivičnog prava u kontekstu oduzimanja imovine i imovinskopravnih zahteva u Hrvatskoj. U središtu analize nalazi se poređenje dva pravna instituta: zahteva za naknadu štete, odnosno imovinskopravnih zahteva (koji se obično podnose u parničnom postupku ili kao adhezioni zahtev u okviru krivičnog postupka) i oduzimanja imovinske koristi (mere krivičnog prava sui generis). Autorka ispituje njihovu pravnu prirodu, svrhu i međusobne razlike. Rad počinje kontekstualizacijom adhezionog postupka, koji omogućava krivičnom sudu da odlučuje o zahtevima građanskopravne prirode, kao što je naknada štete. Krivični sud može odrediti oduzimanje imovinske koristi u korist države, dok oštećeni istovremeno potražuje isti iznos kao naknadu štete, što potencijalno dovodi do situacije u kojoj se od okrivljenog dva puta potražuje isti iznos. Kroz pravnu analizu i studije slučaja, posebno na primeru krivičnog dela pronevere, rad pokazuje kako sudske odluke mogu nenamerno omogućiti ili onemogućiti naknadu štete usled pogrešnog tumačenja pravne prirode imovinske koristi u odnosu na naknadu štete. Lutanje sudova u primeni pravnih principa, kao što je res judicata, pravila litispendencije i zabrane dvostruke naknade (double recovery) ukazuje na postojanje praznine u sudskom razumevanju. Ključna je razlika u svrsi ova dva instituta: imovinskopravni zahtev usmeren je na vraćanje oštećenog u pređašnje stanje, dok je oduzimanje imovinske koristi usmereno na sprečavanje protivpravnog bogaćenja i ima kazneno-preventivnu funkciju. Iako se materijalno mogu preklapati, njihov pravni osnov je različit. Štaviše, hrvatski sudovi su dužni da oduzmu imovinu stečenu krivičnim delom, bez obzira na to da li je oštećeni tražio građansku naknadu. Ukidanjem Posebnog zakona o oduzimanju imovinske koristi 2017. godine, oštećenom je ukinuto pravo na naknadu iz oduzete imovine. Na kraju, rad poziva na harmonizaciju sudske prakse i jasnije zakonsko uređenje, radi sprečavanja preklapanja pravnih ishoda, zaštite prava oštećenih i obezbeđenja dosledne primene pravd
СРЕТЕЊСКИ УСТАВ КАО ПРАВНИ ТРАНСПЛАНТ
Get PDFThe struggle for autonomy and the eventual liberation of the Serbian state was conditioned by the adoption of a constitution, which inevitably emerged as a product of internal and external socio-political factors and historical circumstances. Thus, the constitution symbolized the sovereign and modern Serbian state, serving as a significant prerequisite for ultimate national independence. It was essential for establishing the Serbian state and its institutions while limiting supreme power. Although the development of the Serbian constitution involved the reception of foreign political institutions and was subject to external influences, the creators of Serbian constitutions did not unthinkingly transplant the creations of foreign legal systems. Instead, they carefully adapted them to political conditions, social consciousness, and the overall development of the Serbian state up to that point. The author attempts to analyze the political conditions, ideas, and principles of the time to determine how and under what circumstances the programmatic orientation of the framers of the Sretenje Constitution was formed, including considering the impact of the visit by the French diplomat Bois-le-Comte. Furthermore, the author examines the reasons for suspending the first Serbian constitution after just six weeks of its validity. Finally, this paper aims to determine the consequences of adopting the first Serbian constitution and how they influenced the formation of Serbian national consciousness and the subsequent constitutional development.Борба за аутономију и коначно ослобођење српске државе била је условљена доношењем устава, који је неминовно настао као плод како унутрашњих тако и спољашњих друштвено-политичких чинилаца и историјских околности. Тако је устав постао симбол суверене и модерне српске државе и значајан предуслов за коначно национално осамостаљење. Он је био важан инструмент за успостављање српске државе и њених институција, уз ограничавање врховне власти. Иако је српски уставни развитак текао као рецепција страних политичких установа и био подложан утицајима споља, творци српских устава нису слепо пресађивали творевине туђих правних система, већ су их пажљиво прилагођавали политичким приликама, друштвеној свести и целокупном дотадашњем развитку српске државе. Аутор покушава да, анализирајући тадашње политичке прилике, идеје и принципе, установи како се и под којим условима формирала програмска опредељеност творца Сретењског устава, укључујући и разматрање утицаја који је оставила посета француског дипломате Боа-ле-Конта. Даље, аутор испитује и разлоге суспендовања првог српског устава након свега шест недеља важења. На крају, овај рад има за циљ и да утврди које су биле последице доношења првог српског устава, и како су оне утицале на формирање српске националне свести и даљи уставни развој који ће уследити
ПОВОДОМ ПРЕВОДА ПЕДЕСЕТЕ КЊИГЕ ЈУСТИНИЈАНОВИХ ДИГЕСТА: ИНТЕРВЈУ СА ПРОФЕСОРОМ ДР САМИРОМ АЛИЧИЋЕМ
Get PDFDeepfake tehnologija - krivičnopravne implikacije
Get PDFThe accelerated development of artificial intelligence (hereinafter: AI) and advanced technologies that are based on software that uses AI, such as deepfake technology, among many others, has significant criminal law implications. It is obvious that deepfake technology very quickly became a tool for committing numerous crimes, starting from the most diverse forms of fraud and blackmail, to the creation and dissemination of pornographic content, including the child pornography. The fact is that AI and deepfake technology will only further improve in the future. It is certainly one of the most dynamic areas, which could not be concluded based on the legal regulations in that area. Namely, the first international document that comprehensively regulates AI (including the deepfakes) is the EU AI Act, adopted in July 2024, which, however, does not contain criminal law provisions. Therefore, at least when it comes to the European area, the fundamental document in combating cybercrimes remains the Convention of the Council of Europe on Cybercrime, adopted in 2001. In the Republic of Serbia, the normative framework for combating cybercrimes is prescribed by the Law on Organization and Competence of State Agencies for Combating Cybercrime, which doesn’t contain new substantive criminal law solutions, in terms of prescribing specific cybercrimes, but enumerates which crimes, prescribed by the Criminal Code (hereinafter: CC), and under what conditions should be considered cybercrimes. Criminal offenses against the security of computer data, which were first introduced into our criminal legislation by the Law of Amendments to the CC from 2003, and later adopted into the new CC from 2006, have remained almost unchanged to this day. Despite the obvious development and constant improvement of AI, advanced technologies and deepfake technology, even though the CC has been amended several times since its entry into force, only one amendment was related to these criminal offenses – namely, Law of Amendments to the CC from 2009 introduced one new criminal offense. It is impossible to logically explain why one of the most dynamic areas remained unchanged for almost 20 years, while interventions were made in some other areas that could be described as quite static. In this sense, the author points out as a particularly worrying the fact that in the proposed amendments to the CC, that were published by the Ministry of Justice during the writing of this paper, only one amendment refers to the criminal offenses against the security of computer data, and that is one that replaces the term “computer virus” with the term “malicious computer program,” while the existence and development of AI, more precisely its criminal law implications, remain outside the scope of the proposed amendments.Појам и домети вештачке интелигенције постали су незаобилазна тема стручњака и лаичке јавности још пре неколико година, када је постало очигледно да је њен развој незаустављив и да ће она донети корените промене у многим областима нашег живота. Уз бројне несумњиве предности, вештачка интелигенција је собом донела и бројне опасности и изазове са којима ћемо се у будућности тек суочавати. Тема овог рада су управо изазови које вештачка интелигенција, прецизније технологија deepfake, која се заснива на вештачкој интелигенцији, поставља пред кривично право и какав је одговор пре свега нашег кривичног законодавства на изазове са којима је суочено.Pojam i dometi veštačke inteligencije postali su nezaobilazna tema stručnjaka i laičke javnosti još pre nekoliko godina, kada je postalo očigledno da je njen razvoj nezaustavljiv i da će ona doneti korenite promene u mnogim oblastima našeg života. Uz brojne nesumnjive prednosti, veštačka inteligencija je sobom donela i brojne opasnosti i izazove sa kojima ćemo se u budućnosti tek suočavati. Tema ovog rada su upravo izazovi koje veštačka inteligencija, preciznije tehnologija deepfake, koja se zasniva na veštačkoj inteligenciji, postavlja pred krivično pravo i kakav je odgovor pre svega našeg krivičnog zakonodavstva na izazove sa kojima je suočeno
Aktuelna pitanja u pogledu agresije u međunarodnom javnom i međunarodnom krivičnom pravu
Get PDFThe paper analyzes the crime of aggression through the development of the international community up to the present time and current issues related to aggression. It points out the specifics of this crime that do not exist in relation to other international crimes. Aggression as a crime against peace developed gradually in international law, but it gained its personalization through international criminal law. The author analyzes the good and bad sides that exist in terms of the definition itself, but also its application in practice. Precisely because of its dual nature, the realization of individual criminal responsibility is difficult. In addition, the author points out the problem of an insufficient number of ratifications of the amendment itself regarding the crime of aggression.
The author devoted particular attention to new forms of aggression, primarily attacks on cyberspace, and pointed out the dangers that lie behind such attacks. The activity of the United Nations and the Security Council in this direction is particularly emphasized. This gives this work the necessary relevance and introduces the necessary changes to the concept of aggression under international law.У раду се анализира злочин агресије кроз развој међународне заједнице па све до садашњег времена и актуелних питања у вези агресије. Указано је на специфичности код овог злочина које не постоје поводом других међународних кривичних дела. Агресија се као злочин против мира развијала постепено у међународном праву, али је своју персонализацију добила кроз међународно кривично право. Аутор анализира добре и лоше стране које постоје у погледу самог дефинисања, али и примене у пракси. Управо због своје двоструке природе реализација индивидуалне кривичне одговорности је отежана. Поред тога аутор указује и на проблем недовољног броја ратификација самог амандмана у вези злочина агресије.
Нарочиту пажњу аутор је посветио новим облицима агресије, пре свега нападима на сајбер простор и указао на опасности које се крију иза таквих напада. Посебно је истакнута активност Уједињених нација и Савета безбедности у овом правцу. То овом раду даје неопходну актуелност, а у појам агресије по међународном праву уноси потребне измене.U radu se analizira zločin agresije kroz razvoj međunarodne zajednice pa sve do sadašnjeg vremena i aktuelnih pitanja u vezi agresije. Ukazano je na specifičnosti kod ovog zločina koje ne postoje povodom drugih međunarodnih krivičnih dela. Agresija se kao zločin protiv mira razvijala postepeno u međunarodnom pravu, ali je svoju personalizaciju dobila kroz međunarodno krivično pravo. Autor analizira dobre i loše strane koje postoje u pogledu samog definisanja, ali i primene u praksi. Upravo zbog svoje dvostruke prirode realizacija individualne krivične odgovornosti je otežana. Pored toga autor ukazuje i na problem nedovoljnog broja ratifikacija samog amandmana u vezi zločina agresije.
Naročitu pažnju autor je posvetio novim oblicima agresije, pre svega napadima na sajber prostor i ukazao na opasnosti koje se kriju iza takvih napada. Posebno je istaknuta aktivnost Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti u ovom pravcu. To ovom radu daje neophodnu aktuelnost, a u pojam agresije po međunarodnom pravu unosi potrebne izmene
Kolonijalni genocidi
Get PDFIn this paper, the author addresses the question of the justification and validity of using the term colonial genocides, as well as the place and significance of acts of extermination committed by colonial conquerors against the Indigenous peoples of the territories they seized, and the relationship and connection between the crimes of colonizers against colonized peoples and the Nazi genocides. The paper first raises the question of whether the qualification genocide can be applied to acts committed long before the term was legally defined and criminalized. The author notes that the term is applicable in a descriptive, phenomenological sense, whereas in the legal sense the situation is much more complex. The paper also observes that, starting with the very creator of the term genocide, Raphael Lemkin, various authors use the concept to describe a broader or narrower set of events— i.e., they understand it either more extensively or more restrictively. The author concludes that some of the most heinous crimes committed by colonial conquerors against Indigenous peoples cannot be called genocide because, although a significant portion of Indigenous populations was physically destroyed, the genocidal intent is absent. The paper also outlines the structural similarities between Nazi expansionism and colonialism, as well as between Nazi genocidal policies—especially the Holocaust—and colonial genocides. It then presents an overview of the genocide committed by German colonizers against the Herero and Nama peoples, the first genocide of the 20th century, considered the first modern genocide and a kind of precursor to the Holocaust.У овом раду аутор се бави питањем оправданости и утемељености коришћења појма колонијални геноциди, местом и значајем аката истребљења коју су колонијални освајачи чинили према староседеоцима освојених територија, као и односом и везом злодела колонизатора према колонизованим народима са нацистичким геноцидима. Најпре се поставља питање примењивости квалификације геноцид на дела извршена временски много раније у односу на моменат када је дело под тим називом инкриминисано. Аутор констатује да је тај израз примењив у описном, феноменолошком смислу, а да је у правном смислу ситуација много сложенија. У раду се такође констатује да, почевши од самог аутора назива геноцид Рафаела Лемкина, различити аутори појам геноцида користе за шири или ужи круг догађаја, тј. да га схватају на екстензивнији и на рестриктивнији начин. Аутор констатује да неки од најгнуснијих злочина које су колонијални освајачи починили према староседеоцима не могу да буду названи геноцидом јер им, иако је до физичког уништења значајног дела староседелачких народа дошло, недостаје геноцидна намера. У раду су изнете и структуралне сличности између нацистичког експанзионизма и колонијализма, као и између нацистичке геноцидне политике, на првом месту Холокауста, и колонијалних геноцида, да би затим био дат приказ геноцида немачких колонизатора над племенима Хереро и Нама, првог геноцида почињеног у XX веку, који се сматра првим модерним геноцидом и неком врстом претече Холокауста.U ovom radu autor se bavi pitanjem opravdanosti i utemeljenosti korišćenja pojma kolonijalni genocidi, mestom i značajem akata istrebljenja koju su kolonijalni osvajači činili prema starosedeocima osvojenih teritorija, kao i odnosom i vezom zlodela kolonizatora prema kolonizovanim narodima sa nacističkim genocidima. Najpre se postavlja pitanje primenjivosti kvalifikacije genocid na dela izvršena vremenski mnogo ranije u odnosu na momenat kada je delo pod tim nazivom inkriminisano. Autor konstatuje da je taj izraz primenjiv u opisnom, fenomenološkom smislu, a da je u pravnom smislu situacija mnogo složenija. U radu se takođe konstatuje da, počevši od samog autora naziva genocid Rafaela Lemkina, različiti autori pojam genocida koriste za širi ili uži krug događaja, tj. da ga shvataju na ekstenzivniji i na restriktivniji način. Autor konstatuje da neki od najgnusnijih zločina koje su kolonijalni osvajači počinili prema starosedeocima ne mogu da budu nazvani genocidom jer im, iako je do fizičkog uništenja značajnog dela starosedelačkih naroda došlo, nedostaje genocidna namera. U radu su iznete i strukturalne sličnosti između nacističkog ekspanzionizma i kolonijalizma, kao i između nacističke genocidne politike, na prvom mestu Holokausta, i kolonijalnih genocida, da bi zatim bio dat prikaz genocida nemačkih kolonizatora nad plemenima Herero i Nama, prvog genocida počinjenog u XX veku, koji se smatra prvim modernim genocidom i nekom vrstom preteče Holokausta
ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ: ПОЛА ВЕКА УСТАВА СФРЈ ИЗ 1974. ГОДИНЕ – ИЗМЕЂУ МИТОВА И ПРОШЛОСТИ (25. И 26. СЕПТЕМБАР 2024. ГОДИНЕ)
Get PDFQUINQUEVIRI, ИЗБОР ЈУРИСПРУДЕНАТА У LEX CITATIONIS
Get PDFThe subject of this paper is, firstly, to investigate the cause of the selection of jurisprudents in the Lex citationis. The author examines the question why this constitution was necessary for the postclassical Roman legal system, as well as what led to the selection of the five lawyers (Quinqueviri): precisely, what was the unbiased justification of the selection. This can be found in the litigation practice of the time, but also in the representation of the Quinqueviri’s quotes in previous attempts of codification of positive Roman law. Sources of law in the postclassical period of Roman legal history were divided into leges (rules made by the emperor) and ius (jurisprudential legal solutions, most often casuistic). So, with these inconsistent sources, especially ius which could be contributed to by numerous jurisprudents, an extensive codification was needed. Bearing in mind that the goal of adopting this constitution was to regulate the validity of ius, the manner in which that function is performed is also checked in the paper. By investigating the content of Digest and the number of fragments statistically distributed by authors, this paper finds out the influence which the Lex citationis had on this codification which is said to be one of the most important legal works ever done. Furthermore, the Lex citationis emphasizes the most appreciated Roman jurists whose work would be taught for centuries to come, so it makes the foundation for the study of the most influential products of Roman jurisprudence. Finally, the paper explores the most important and intriguing parts of the Quinqueviri’s biographies which are key for understanding their importance for the development of Roman law.У LEX CITATIONIS
Предмет овог рада је испитивање избора јуриспрудената у Lex citationis. Аутор настоји да открије због чега је било неопходно донети ову конституцију и који су њени домети у римском посткласичном праву. Такође, интересује се како је дошло до избора петорице правника (Quinqueviri), односно на чему се он темељи. Увидом у Јустинијанова Дигеста, аутор закључује да је избор правника извршен на темељу праксе ондашњих судова, као и старијих, неуспешних кодификаторских покушаја. Имајући у виду да је циљ доношења конституције уређење важења правничког права, проверава се и начин вршења те функције. Поред тога, кроз анализу садржаја Дигеста, указује се на значај конституције за настанак овог правничког дела. Додатно, Lex citationis нам истиче неке од најцењенијих римских правника чији ће опус и вековима касније бити изучаван, па нам тако поставља темељ за изучавање најутицајнијих плодова римске јуриспруденције
THEODOR TARANOVSKI “THE PRINCIPLE OF LEGALITY IN THE CODE OF EMPEROR STEFAN DUŠAN”, COMMEMORATIVE VOLUME FOR THE FIFTIETH ANNIVERSARY OF THE ACADEMIC WORK OF S. LOZANIĆ, BELGRADE 1922, 146153.
Get PDFTheodor Taranovski (Θеодорь Васильевичь Тарановскій), born in 1875 in Poland, was a lawyer and historian of Slavic law, a doctor of Law, and professor at many universities. After the Russian Revolution, he emigrated to the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, where he passed away in January of 1936. He completed his high school education in Warsaw and graduated from the Law Faculty of the Russian University. His first academic papers were published while he was still a student. He graduated with a Master’s degree in Law in 1899 and was appointed assistant Professor at the Department of Legal Encyclopedia at Warsaw University. In 1906, he became an Associate Professor. In 1908, he moved to the Faculty of Law, where he became a full professor after publishing his work Dogmatics of Positive State Law in France during the Old Regime.
After moving to the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes, he began teaching the History of Slavic law at the University of Belgrade, where he focused extensively on the study of Serbian medieval law, particularly Dušan’s Code. In Belgrade, he also became a member of the Royal Academy. He specialized in comparing different legal monuments of medieval Slavic law. His life’s work was dedicated to the history of Serbian law, particularly the History of Serbian Law in the Nemanjić State, which is the only comprehensive, systematic account of all aspects of legal relations during the most significant period of medieval Serbia. In this work, Taranovski also explores the history of society, describing and analyzing all social layers and groups. In addition to this work, one of his significant studies on Dušan’s Code is Dušan’s Code and the Empire of Dušan (1925). He also wrote The Task and Method of Legal History, Introduction to the History of Slavic Law, and Encyclopaedia of Law
Postupak izbora nacionalnih saveta nacionalnih manjina u Srbiji
Get PDFNational Minority Councils play a significant role in preserving the interest of national minority communities, especially in ethnically heterogeneous countries, in order to avoid the assimilation of members of minorities and, consequently, the national homogenization of respective countries. It seems that the mentioned problem is particularly pronounced in Serbia, which has been the target of criticism that the national minorities that inhabit it are in the phase of cultural and linguistic assimilation. In order to avoid these problems, it is necessary to develop mechanisms thet allow members of minorities to protect the distinctive characteristics of the national minority that they belong to. These mechanisms, among other things, are reflected in the rights of national minorities to non-territoral autonomy, which is realized in Serbia in the form of national minority councils. However, in order for the national minority councils to perform their role, the process of their election is of crucial importance. The representativness and (un)successful performance of the role assigned to them directly depends on the electoral process of these bodies, and the subject of this paper will be the analysis of the procedure of election of national minority councils. Nacionalni saveti nacionalnih manjina ostvaruju značajnu ulogu u očuvanju interesa manjinskih zajednica naročito u etnički heterogenim državama kako bi se izbegla asimilacija pripadnika manjina i, posledično, nacionalna homogenizacija odnosnih država. Čini se da je pomenuti problem posebno izražen u Srbiji koja se našla na meti kritike da su nacionalne manjine koje je nastanjuju u fazi kulturno-jezičke asimilacije. Kako bi se ovi problemi izbegli, potrebno je razviti mehanizme koji omogućavaju pripadnicima manjina da zaštite distinktivne karakteristike nacionalne manjine kojoj pripadaju. Ti mehanizmi se, između ostalog, ogledaju u pravu nacionalnih manjina na neteritorijalnu autonomiju, koje je u Srbiji ostvareno u vidu nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Ipak da bi nacionalni saveti mogli da vrše svoju ulogu od krucijalnog značaja je postupak njihovog konstituisanja. Od izbornog modela ovih tela direktno zavisi reprezentativnost i (ne)uspešnost ostvarivanja uloge koja im je dodeljena, te će predmet ovog rada biti upravo analiza postupka izbora nacionalnih saveta.