Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
АВГУСТОВО БРАЧНО ЗАКОНОДАВСТВО
Get PDFThis paper examines the marriage and inheritance laws introduced by Octavian Augustus as part of his broader efforts to reinforce traditional Roman values following the collapse of the Republic and the establishment of the Principate. The study focuses on the lex Iulia de maritandis ordinibus and lex Papia Poppaea, which were designed to encourage marriage and procreation among the Roman elite while discouraging celibacy and childlessness through legal incentives and penalties. These laws were a response to concerns over declining birth rates, changing social norms, and perceived moral decay that had intensified during the late Republic. The paper explores the historical and political context in which these laws were enacted, their key provisions, and the mechanisms used to enforce them. It also delves into the broader social and economic impact of these measures, particularly their effects on the Roman aristocracy and the overall structure of Roman society. While Augustus framed these reforms as a return to traditional values, they often conflicted with the realities of Roman life and met resistance from the very elites they were meant to regulate. Ultimately, this paper analyzes why these laws, despite their ambitious objectives, failed to produce lasting change and were met with significant opposition. It also considers their long-term consequences for Roman legal and social structures, shedding light on how Augustus’ legislative efforts shaped the evolution of imperial governance and societal norms in the centuries that followed.Овај рад анализира кадукарне законе које је Октавијан Август донео као део ширих реформи усмерених на обнову традиционалних римских вредности након пропасти Римске републике и успостављања принципата. Посебан фокус је стављен на законе lex Iulia de maritandis ordinibus и lex Papia Poppaea, који су имали за циљ подстицање бракова и рађања деце међу римским грађанима, као и спречавање демографског пада и моралне декаденције. Рад истражује историјски контекст у којем су ови закони донети, њихове кључне одредбе и механизме спровођења, као и реакције римског друштва на њих. Такође, разматрају се практични изазови у примени ових закона, њихова ефикасност, као и друштвене и економске последице које су произашле из њихове имплементације. На крају, анализирају се разлози због којих ови закони, упркос амбициозним циљевима, нису успели да остваре жељене ефекте, као и њихов утицај на даљи развој римског правног и друштвеног система
Česte izmene zakona i pravna sigurnost: Primedbe na Nacrt zakona o izmenama i dopunama KZ iz 2024
Get PDFNot available in EnglishПрилог не садржи сажетакPrilog ne sadrži sažeta
Pijanačka ljubomora: Policijski glasnik, god. II, Beograd, 1906, str. 337–339, 345–346, 354
No full textNot available in EnglishПрилог не садржи сажетакPrilog ne sadrži sažeta
Milan Škulić, Milica Kolaković-Bojović, Marina Matić-Bošković, Uloga Ustavnog suda Republike Srbije u zaštiti ljudskih prava u kaznenim postupcima, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, 2024, str. 264
Get PDFProfessor Dr. Dr. h. c. mult. Claus Roxin (1931–2025)
Get PDFNot available in EnglishПрилог не садржи сажетакPrilog ne sadrži sažeta
Нина Кршљанин, Правни положај жене у средњовековној Србији, Универзитет у Београду – Правни факултет, Београд 2024, 496.
Get PDFSUDIJE, JEZIK I TUMAČENJE PRAVA: ODGOVOR NA KRITIKE
Get PDFThe article clarifies the theory of legal interpretation introduced in the monograph “Nature and determinants of judicial interpretation of law” regarding the criticisms by Miodrag Jovanović, Goran Dajović and Aleš Novak. Special emphasis is placed on the problems of (1) the relationship between judicial interpretation of law, scientific interpretation of law, and lay interpretation of law, (2) the relationship between natural language and the default understanding of natural language and legal language, as well as (3) determinants that influence the judicial interpretation of law. In connection with these problems, the author draws the following conclusions: (1) judicial interpretation of law, in contrast to scientific and lay interpretation, represents interpretation in a normative function, and judges attribute one of the possible normative meanings to legal texts; (2) the normative meanings of legal texts are not determined by their linguistic content, but are the very rules of interpretation that we call linguistic rules that are formulated and contingently respected within the legal profession; (3) legitimate and illegitimate determinants of judicial interpretation in its two meanings – cognitive and volitional – determine the possibilities of normative meanings of legal texts and decisions about the normative meaning of those texts made by judges. The arguments presented in the text join the arguments presented in the monograph as reasons for accepting realistic (anti-formalist) viewpoints in the theory of legal interpretation.U članku se precizira teorija pravnog tumačenja izložena u monografiji „Priroda i determinante sudijskog tumačenja prava“, povodom kritika koje su uputili Miodrag Jovanović, Goran Dajović i Aleš Novak. Poseban akcenat je na problemima (1) odnosa između sudijskog tumačenja prava, naučnog tumačenja prava i laičkog tumačenja prava, (2) odnosa između prirodnog jezika i podrazumevanog razumevanja prirodnog jezika i pravnog jezika, kao i (3) determinantama koje utiču na sudijsko tumačenje prava. U vezi s tim problemima autor donosi sledeće zaključke: (1) sudijsko tumačenje prava za razliku od naučnog i laičkog tumačenja predstavlja tumačenje u normativnoj funkciji, te da sudije pripisuju pravnim tekstovima jedno od mogućih normativnih značenja; (2) normativna značenja pravnih tekstova nisu određena njihovim jezičkim sadržajem već su i sama pravila tumačenja koje nazivamo jezičkim pravila koja su formulisana i koja se kontingentno uvažavaju u okviru pravne struke; (3) legitimne i nelegitimne determinante sudijskog tumačenja prava u dva svoja značenja – kognitivnom i volitivnom – određuju mogućnosti normativnih značenja pravnih tekstova i odluke o normativnom značenju tih tekstova koje donose sudije. Argumenti koji su izloženi u tekstu pridružuju se argumentima izloženim u monografiji kao razlozi za prihvatanja realističkih (antiformalističkih) stanovišta u teoriji pravnog tumačenja
Mogućnosti primene fenomenološke metode na pravne pojmove i teorije
Get PDFPhenomenology is a 20th-century philosophical movement rooted in the thought of the German philosopher Edmund Husserl which emphasizes the way phenomena appear in their primordial givenness by bracketing their content to focus on their essences. The author of this paper interprets the philosophical method of this approach as the extraction of the universal characteristics of phenomena that permeate every individual instance of their appearance – those elements whose absence would render us unaware of the phenomena themselves, thereby constituting their essences. The first part of the paper establishes the framework of phenomenology and its fundamental premise – the intentionality of consciousness, the second part is dedicated to the structure of the phenomenological method itself, while the third applies this method to approach the universal foundations of the phenomenon of "law," firstly through determining the phenomenological elements of Hans Kelsen’s "basic norm“, followed by a phenomenological description of the nature of legal directives, the guiding role of legal norms, and the influence of legal norms on both internal and external evaluation through the formation of evental patternsFenomenologija je filozofski pravac 20. veka utemeljen u misli nemačkog filozofa Edmunda Huserla koji ističe način pojavljivanja fenomena u njihovoj prvobitnoj datosti, zagrađivanjem sadržaja fenomena zarad fokusiranja na njihove suštine. Filozofsku metodu ovog pristupa autor rada tumači kao izdvajanje univerzalnih karakteristika fenomena koje se prožimaju kroz svaku pojedinačnu instancu njihovog pojavljivanja, odnosno, elemenata bez čijeg prisustva prestajemo biti svesni istih fenomena i koji time poprimaju oblik njihovih suština. Prvi deo rada bavi se utvđivanjem okvira fenomenologije i njene osnovne premise – intencionalnosti svesti, drugi je posvećen samoj strukturi fenomenološke metode, dok je u trećem delu metoda primenjena u korist približavanja univerzalnim osnovama fenomena „pravo“, prvo kroz utvrđivanje fenomenoloških elemenata Hans Kelzenove osnovne norme, a potom fenomenološkim opisom prirode pravnog uputa, usmeravajuće uloge pravne norme i uticaja pravne norme na unutrašnju i spoljašnju evaluaciju formiranjem događajnih obrazaca
Mera zaštite od nasilja u porodici – zabrana prilaska žrtvi nasilja na određenoj udaljenosti
Get PDFDomestic violence as a social phenomenon in the last two decades in the Republic of Serbia is becoming legally regulated. The large number of applications for domestic violence, as well as the processing by the court, shows that there are certain difficulties that the courts are facing. Existing data on the trend of violence indicate that something needs to be done to at least reduce this phenomenon, since complete eradication is impossible. It is necessary to delineate the cases that should be considered before the court from those that do not represent domestic violence. Accordingly, legal changes are imposed as one of the solutions. The connection between criminal and family legislation is reflected in the fact that the violation of the pronounced protection measure against domestic violence in civil proceedings entails criminal liability. The subject of analysis in the paper were judgments in which the restraining order is determined. An overview of acts of violence that lead to the imposition of the measure, as well as family members between whom this measure is imposed (spouses and ex-spouses, current and former extramarital partners, persons in an emotional relationship, in-law and blood relatives) is provided. Men, current or former spouses, are the most common abusers in court decisions. In all cases where a restraining order was issued, there was physical violence. At the same time, in almost all observed cases, a ban on further harassment is imposed, especially because physical violence, before or after its execution, is also characterized by psychological violence (insults, threats). The mere existence of psychological violence can be grounds for prohibiting further harassment. The use of alcohol appears, almost inevitably, as a cause of violence. In the observed verdicts, the smallest distance is 2m, which is almost ineffective due to the proximity in which the abuser and the victim can be found, while the largest distance is 300m. Criteria are provided for the court’s assessment when the measure has been violated. Objectively approaching at a distance smaller than that determined in the judgment does not lead to a violation. The author advocates the application of a subjective criterion which states that there is an intention to violate the stated protection measure.Насиље у породици, као друштвени феномен, постаје правно регулисано у последње две деценије у Републици Србији. Велики број пријава за насиље у породици, које се последично јављају као судски спорови, говори да постоје извесне тешкоће са којима се судови суочавају приликом одлучивања. Постојећи подаци о тренду насиља указују на то да треба нешто учинити да би се та појава барем умањила, пошто је потпуно елиминисање насиља немогуће остварити. Треба разграничити случајеве који треба да буду разматрани пред судом од оних који не представљају насиље у породици. У складу са тиме, законске измене намећу се као једно од решења. Веза кривичног и породичног законодавства огледа се у томе што кршење изречене мере заштите од насиља у породици у парничном поступку повлачи кривичноправну одговорност. Предмет анализе у раду биле су пресуде у којима се одређује мера заштите забрана приласка. Пружен је преглед радњи насиља које доводе до изрицања мере и чланова породице између којих се та мера одређује (супружници и бивши супружници, садашњи и бивши ванбрачни партнери, лица у емотивном односу, тазбински и крвни сродници). Најчешће се као насилници јављају мушкарци, и то садашњи или бивши супружници. У свим случајевима када се изриче мера забране приближавања на одређену удаљеност постојало је физичко насиље, са чиме смо потпуно сагласни. Истовремено се у скоро свим посматраним предметима изриче и забрана даљег узнемиравања, посебно због тога што физичко насиље, пре или након његовог извршења, карактерише и психичко насиље (увреде, претње). Постојање само психичког насиља може да буде основ за забрану даљег узнемиравања. Коришћење алкохола јавља се, готово неизоставно, као узрок вршења насиља. У посматраним пресудама најмања удаљеност је два метра, што је готово неделотворно услед близине у којој се насилник и жртва могу наћи, док је највећа удаљеност 300 метара. Пружени су критеријуми за процену суда када је дошло до кршења мере. Објективно прилажење на удаљеност мању од оне утврђене у пресуди не треба да доводи до кршења мере. Аутор се залаже за примену субјективног критеријума који говори да постоји намера кршења изречене мере заштите.Nasilje u porodici, kao društveni fenomen, postaje pravno regulisano u poslednje dve decenije u Republici Srbiji. Veliki broj prijava za nasilje u porodici, koje se posledično javljaju kao sudski sporovi, govori da postoje izvesne teškoće sa kojima se sudovi suočavaju prilikom odlučivanja. Postojeći podaci o trendu nasilja ukazuju na to da treba nešto učiniti da bi se ta pojava barem umanjila, pošto je potpuno eliminisanje nasilja nemoguće ostvariti. Treba razgraničiti slučajeve koji treba da budu razmatrani pred sudom od onih koji ne predstavljaju nasilje u porodici. U skladu sa time, zakonske izmene nameću se kao jedno od rešenja. Veza krivičnog i porodičnog zakonodavstva ogleda se u tome što kršenje izrečene mere zaštite od nasilja u porodici u parničnom postupku povlači krivičnopravnu odgovornost. Predmet analize u radu bile su presude u kojima se određuje mera zaštite zabrana prilaska. Pružen je pregled radnji nasilja koje dovode do izricanja mere i članova porodice između kojih se ta mera određuje (supružnici i bivši supružnici, sadašnji i bivši vanbračni partneri, lica u emotivnom odnosu, tazbinski i krvni srodnici). Najčešće se kao nasilnici javljaju muškarci, i to sadašnji ili bivši supružnici. U svim slučajevima kada se izriče mera zabrane približavanja na određenu udaljenost postojalo je fizičko nasilje, sa čime smo potpuno saglasni. Istovremeno se u skoro svim posmatranim predmetima izriče i zabrana daljeg uznemiravanja, posebno zbog toga što fizičko nasilje, pre ili nakon njegovog izvršenja, karakteriše i psihičko nasilje (uvrede, pretnje). Postojanje samo psihičkog nasilja može da bude osnov za zabranu daljeg uznemiravanja. Korišćenje alkohola javlja se, gotovo neizostavno, kao uzrok vršenja nasilja. U posmatranim presudama najmanja udaljenost je dva metra, što je gotovo nedelotvorno usled blizine u kojoj se nasilnik i žrtva mogu naći, dok je najveća udaljenost 300 metara. Pruženi su kriterijumi za procenu suda kada je došlo do kršenja mere. Objektivno prilaženje na udaljenost manju od one utvrđene u presudi ne treba da dovodi do kršenja mere. Autor se zalaže za primenu subjektivnog kriterijuma koji govori da postoji namera kršenja izrečene mere zaštite
ОДМЈЕРАВАЊЕ КАЗНЕ - АНАЛИЗА РЈЕШЕЊА У КАЗНЕНОМ ЗАКОНУ ЗА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ ОД 26. ЈУНА 1879. ГОДИНЕ
Get PDFSentencing is a critical stage in the criminal/criminal justice system where a judge (most often) decides on an appropriate sentence for a person convicted of a crime. This criminal justice institute plays a key role in maintaining social order, deterring criminal behaviour and achieving justice. When determining an appropriate sentence, judges consider a variety of factors, including the nature and severity of the offence, the offender’s criminal history, his remorse and willingness to take responsibility, and the impact on the victim. Sentencing guidelines, in each jurisdiction, are usually set by law and provide a framework for judges to follow. Sentencing involves a careful balance between offender rights and societal interests, with ongoing efforts to explore more effective and fair sentencing practices. This paper will consider the approach to sentencing in the Criminal Law on Crimes and Misdemeanors for Bosnia and Herzegovina from 1879. The first penal (criminal) law of Bosnia and Herzegovina was amended several times, but these amendments did not significantly affect the sentencing system established by this regulation. A brief review will also be given to the general doctrinal questions concerning sentencing.Одмјеравање казне је критична фаза у систему казненог/кривичног правосуђа у којој судија (најчешће) одлучује о примјереној казни за особу осуђену за почињено кажњиво дјело. Овај кривичноправни институт има кључну улогу у одржавању друштвеног реда, одвраћању од криминалног понашања и постизању правде. Приликом одређивања одговарајуће казне, судије узимају у обзир различите факторе, укључујући природу и тежину кажњивог дј ела, починитељеву криминалну прошлост, његово кајање и спремност да преузме одговорност те утицај на жртву. Смјернице за одмјеравање казни, у свакој јурисдикцији, одређене су најчешће законом, те дају оквир који судије треба да слиједе. Одмјеравање казне укључује пажљиву равнотежу између права починитеља и друштвених интереса, уз сталне напоре да се истраже дј елотворније и правичније праксе изрицања казни. У овоме раду ће бити разматран приступ одмјеравању казне у Казненом закону о злочинствима и преступцима за Босну и Херцеговину из 1879. године. Први босанскохерецговачки казнени (кривични) закон је више пута новелиран, но те измјене и допуне нису значајније утицале на систем одмјеравања казне установљен овим прописом. Кратак осврт ће бити дат и на опште доктрине које се тичу одмјерававања казне