Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
Krivična dela u vezi sa vodnim resursima: Jedno savremeno (bezbednosno) pitanje
No full textA scarcity of clean drinking water resources is becoming one of the crucial problems of the 21st Century. Human race is dependent on water, because we not only drink it and need it for our survival, but it is also used for energy production, in the industrial production and in farming. Nowadays, despite the fact that we are living on a \u27blue planet\u27, the amounts of freshwater is decreasing, therefore its preservation is so much more important. What is more, any form of pollution or theft or other illegal activity against the water resources is thereby so much serious form of crime. In case of any violation of water protection legislation we talk about crimes against water. The purpose of this paper is to discuss about water crimes as a contemporary (security) issue and to focus on the situation in Slovenia and compare it with the situation in Serbia. Both countries are very rich with water resources and therefore possible targets of foreign (beverage) companies that need water for their functioning. In the conclusion the most important findings about the jeopardized drinking water resources with it related challenges are discussed.Оскудица ресурса чисте пијаће воде постаје један од пресудних проблема XXI века. Људски род зависи од воде, јер ми не само да је пијемо и да нам је неопходна за опстанак, већ је и користимо за производњу енергије, у индустријској производњи и земљорадњи. Данас, упркос чињеници да живимо на \u27плавој планети\u27, количина слатких вода опада, па је њено очување тим значајније. Отуда је сваки облик загађења, крађе или друге забрањене активности у односу на водне ресурсе озбиљан вид злочина. Циљ овог рада је да размотри кривична дела у односу на водне ресурсе као савремено питање безбедности, усредсређујући се на ситуацију у Словенији и поредећи је са ситуацијом у Србији. Обе земље су веома богате водним ресурсима и отуда могуће мете страних компанија које производе напитке и којима је за њихово деловање неопходна вода. У закључку се разматрају најважнија открића и одговарајући изазови у погледу угрожених ресурса пијаће воде.Oskudica resursa čiste pijaće vode postaje jedan od presudnih problema XXI veka. Ljudski rod zavisi od vode, jer mi ne samo da je pijemo i da nam je neophodna za opstanak, već je i koristimo za proizvodnju energije, u industrijskoj proizvodnji i zemljoradnji. Danas, uprkos činjenici da živimo na \u27plavoj planeti\u27, količina slatkih voda opada, pa je njeno očuvanje tim značajnije. Otuda je svaki oblik zagađenja, krađe ili druge zabranjene aktivnosti u odnosu na vodne resurse ozbiljan vid zločina. Cilj ovog rada je da razmotri krivična dela u odnosu na vodne resurse kao savremeno pitanje bezbednosti, usredsređujući se na situaciju u Sloveniji i poredeći je sa situacijom u Srbiji. Obe zemlje su veoma bogate vodnim resursima i otuda moguće mete stranih kompanija koje proizvode napitke i kojima je za njihovo delovanje neophodna voda. U zaključku se razmatraju najvažnija otkrića i odgovarajući izazovi u pogledu ugroženih resursa pijaće vode
Karakteristike lica smještenih u specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu
Get PDFIn this paper, we analyze the profiles of the Special Prison Hospital residents. Residents of prison hospital are psychiatric patients under security measure of compulsory treatment and confinement. The deplorable lack of data on this population both in the foreign and domestic literature has been noticed, so our analysis had a descriptive and explanatory character. First aim was to determine the dimensions and to describe operational profile of the average resident of the Special Hospital. The second task was to understand the marginalization of mentally ill perpetrators of unlawful acts, using the sociological analysis of the social context and the situation in the domestic psychiatry. We examined profiles of the Special Hospital residents using four-dimensional description: socio-demographic characteristics, family profile, clinical and criminal structure. The dimensions are operational by comparable facts drown from the official documentation: records of residents who were at the time of the research placed in the A and B division of the Special Hospital (under so-called psychiatric measures). In this way, we have collected data on 234 patients. With minor variations, we found that forensic patients from Serbia share a number of common features with special patients from other European countries. They are multiple marginalized, from the family abandoned men, whose discharge from the hospital is uncertain since they are not accepted in the community. Their social isolation was recognized as effective and exclusive way to control them. We believe: since it is not possible to apply subtle techniques of neoliberal governance to them.У овом раду се бавимо анализом профила резидената Специјалне затворске болнице у Београду. Ријеч је о лицима којима је изречена мјера безбједности обавезног лијечења и чувања у психијатријској болници. Како у страној, а нарочито у домаћој литератури примјећен је жалосни недостатак података о овој популацији, те је наша анализа имала дескриптивни и експланаторни карактер. Њен први циљ је био да утврди димензије и опише неку врсту радно-операционалног профила просјечног штићеника Специјалне болнице на основу међусобно поредивих података из службене документације. Други задатак је био да се кроз социолошку анализу друштвеног контекста и стања у домаћој психијатрији, покуша разумјети маргинализовани положај ментално обољелих учиниоца противправних дјела. Профиле резидената Специјалне болнице смо описали користећи четири димензије дескрипције: социодемографска обиљежја, породични профил, клиничку и криминалну структуру. Димензије су операционализоване помоћу низа индикатора из документационе грађе: досијеа штићеника који су се у тренутку истраживања нашли на А и Б одјељењу (на тзв. психијатријским мјерама). На тај начин смо прикупили податке о 234 пацијента. Са мањим одступањима, пронашли смо да има основа за хипотезу о томе да се наши форензички пацијенти не разликују у погледу низа карактеристика од специјалних пацијената у земљама ЕУ. Ријеч је о вишеструко маргинализованим и од стране породице по правилу напуштеним људима, чији је излазак из болнице неизвјестан стога што немају прихват у спољашњој средини. Друштвена изолација ових лица је препозната као дјелотворни и искључиви начин њихове контроле. Вјерујемо: стога што на њих није могуће примјенити суптилне технике савременог неолибералног управљања.U ovom radu se bavimo analizom profila rezidenata Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu. Riječ je o licima kojima je izrečena mjera bezbjednosti obaveznog liječenja i čuvanja u psihijatrijskoj bolnici. Kako u stranoj, a naročito u domaćoj literaturi primjećen je žalosni nedostatak podataka o ovoj populaciji, te je naša analiza imala deskriptivni i eksplanatorni karakter. Njen prvi cilj je bio da utvrdi dimenzije i opiše neku vrstu radno-operacionalnog profila prosječnog štićenika Specijalne bolnice na osnovu međusobno poredivih podataka iz službene dokumentacije. Drugi zadatak je bio da se kroz sociološku analizu društvenog konteksta i stanja u domaćoj psihijatriji, pokuša razumjeti marginalizovani položaj mentalno oboljelih učinioca protivpravnih djela. Profile rezidenata Specijalne bolnice smo opisali koristeći četiri dimenzije deskripcije: sociodemografska obilježja, porodični profil, kliničku i kriminalnu strukturu. Dimenzije su operacionalizovane pomoću niza indikatora iz dokumentacione građe: dosijea štićenika koji su se u trenutku istraživanja našli na A i B odjeljenju (na tzv. psihijatrijskim mjerama). Na taj način smo prikupili podatke o 234 pacijenta. Sa manjim odstupanjima, pronašli smo da ima osnova za hipotezu o tome da se naši forenzički pacijenti ne razlikuju u pogledu niza karakteristika od specijalnih pacijenata u zemljama EU. Riječ je o višestruko marginalizovanim i od strane porodice po pravilu napuštenim ljudima, čiji je izlazak iz bolnice neizvjestan stoga što nemaju prihvat u spoljašnjoj sredini. Društvena izolacija ovih lica je prepoznata kao djelotvorni i isključivi način njihove kontrole. Vjerujemo: stoga što na njih nije moguće primjeniti suptilne tehnike savremenog neoliberalnog upravljanja
Analogija kao metod tumačenja krivičnog i krivičnog procesnog prava
No full textIn the first part of this paper, the authors present the general theory on analogy, which is first observed as a kind of conclusion and then as a kind of interpretation of law. In the former case, reasoning by analogy is defined as a process of deductive reasoning based on the prior inductive reasoning. In the latter case, the authors present different standpoints of the general legal theory on the statutory and legal analogy. With regards to the debate on the position of analogy in the theory of law, the authors point out to the theoretical standpoint of the Pandectists that analogy is a process which is half way between the interpretation of law in the strict sense and the act of creating the law. The first part of the paper also contains an elaboration on the contradictory standpoints on the existence of legal gaps, which are closely related to the authors\u27 opinion that the concept of analogy in law has always been associated with and served as an instrument for filling in the legal gaps. In the central part of the paper, the authors provide a comprehensive discussion on the admissibility of analogy in the substantive criminal law. Relying upon the detailed analysis of their mutual relations, the authors conclude that the principle of legality determines the limits of admissibility and application of analogy in criminal law. On these grounds, the authors draw a conclusion that the legal analogy is always prohibited in the contemporary criminal law because it is in direct contradiction with the principle of legality; on the other hand, the application of statutory analogy shall not be excluded outside the prohibited zone, which is determined by this principle. In particular, the authors focus on the analogy intra legem, which is perceived as a third type of analogy and considered to be an admissible method for interpreting the norms of criminal law. This type of analogy is designated as a method for interpreting legal rules on the basis of similarity, where the specific case is resolved within the given legal framework when the law makes allowances for the argument of similarity. In the third part of the paper the author presents the theoretical concepts referring to the application of analogy in the interpretation of criminal procedural provisions.У првом делу рада аутор износи опште учење о аналогији и најпре аналогију посматра као врсту закључивања, тумачећи да је аналогијски закључак на претходној индукцији заснована дедукција, а потом као врсту тумачења права, излажући ставове опште теорије права о законској и правној аналогији. У вези с расправом о месту аналогије у теорији права, аутор подсећа на схватање пандектиста да је аналогија поступак који се налази у средини између тумачења права у строгом смислу речи и самог стварања права. Први део рада се завршава излагањем противречних гледишта о постојању правних празнина, којим доминира ауторов став да се од свог настанка, аналогија у праву везује за правне празнине и служи као средство за њихово попуњавање. Допуштеност аналогије у материјалном кривичном праву предмет је свеобухватне расправе у другом, централном делу рада. Из детаљне анализе њиховог међусобног односа, изводи се закључак да начело легалитета одређује лимите допуштености и примене аналогије у кривичном праву. На тим темељима је изграђен закључак да је у савременом кривичном праву правна аналогија увек забрањена пошто је директно супротна начелу легалитета, а примена законске аналогије се не искључује изван забрањене зоне, детерминисане овим начелом. Посебну пажњу аутор посвећује аналогији intra legem, коју поима као трећи вид аналогије и сматра је допуштеним методом тумачења кривичноправних норми. Интерпретира је као начин тумачења закона којим се на основу сличности решава конкретан случај у оквиру закона, кад сам закон упућује на аргумент сличности. У трећем делу рада изнета су теоријска схватања о примени аналогије приликом тумачења кривичнопроцесних правних норми.U prvom delu rada autor iznosi opšte učenje o analogiji i najpre analogiju posmatra kao vrstu zaključivanja, tumačeći da je analogijski zaključak na prethodnoj indukciji zasnovana dedukcija, a potom kao vrstu tumačenja prava, izlažući stavove opšte teorije prava o zakonskoj i pravnoj analogiji. U vezi s raspravom o mestu analogije u teoriji prava, autor podseća na shvatanje pandektista da je analogija postupak koji se nalazi u sredini između tumačenja prava u strogom smislu reči i samog stvaranja prava. Prvi deo rada se završava izlaganjem protivrečnih gledišta o postojanju pravnih praznina, kojim dominira autorov stav da se od svog nastanka, analogija u pravu vezuje za pravne praznine i služi kao sredstvo za njihovo popunjavanje. Dopuštenost analogije u materijalnom krivičnom pravu predmet je sveobuhvatne rasprave u drugom, centralnom delu rada. Iz detaljne analize njihovog međusobnog odnosa, izvodi se zaključak da načelo legaliteta određuje limite dopuštenosti i primene analogije u krivičnom pravu. Na tim temeljima je izgrađen zaključak da je u savremenom krivičnom pravu pravna analogija uvek zabranjena pošto je direktno suprotna načelu legaliteta, a primena zakonske analogije se ne isključuje izvan zabranjene zone, determinisane ovim načelom. Posebnu pažnju autor posvećuje analogiji intra legem, koju poima kao treći vid analogije i smatra je dopuštenim metodom tumačenja krivičnopravnih normi. Interpretira je kao način tumačenja zakona kojim se na osnovu sličnosti rešava konkretan slučaj u okviru zakona, kad sam zakon upućuje na argument sličnosti. U trećem delu rada izneta su teorijska shvatanja o primeni analogije prilikom tumačenja krivičnoprocesnih pravnih normi
Maloletni učinioci prekršaja sa elementima nasilja
Get PDFThe paper aims to draw attention to juvenile perpetrators of misdemeanors with elements of violence, having in mind that this topic (and generally topic of juvenile misdemeanors) has been unjustifiably neglected, always in the shadow of the problem of juvenile crime, although misdemeanor activity of this category of offenders is often a prelude to criminal activity. It points to the prevalence and dangerousness of the misdemeanors with elements of violence committed by minors, the contributing factors and formal reactions, given the emphasis on the present regulatory framework, the judicial practice and possible directions of change - from the perspective of judges.Рад има за циљ скретање пажње на малолетне учиниоце прекршаја са елементима насиља, имајући у виду да је ова тема (и уопште тема прекршаја које чине малолетници) неоправдано запостављена, увек у сенци проблема малолетничког криминалитета, иако прекршајна активност ове категорије делинквената представља често увод у криминалну. Указано је на заступљеност и опасност прекршаја са елементима насиља које врше малолетници, на факторе који томе доприносе и начине реаговања, дати су осврти на актуелне нормативне оквире, праксу у поступању и могуће правце промена - из перспективе судија за прекршаје.Rad ima za cilj skretanje pažnje na maloletne učinioce prekršaja sa elementima nasilja, imajući u vidu da je ova tema (i uopšte tema prekršaja koje čine maloletnici) neopravdano zapostavljena, uvek u senci problema maloletničkog kriminaliteta, iako prekršajna aktivnost ove kategorije delinkvenata predstavlja često uvod u kriminalnu. Ukazano je na zastupljenost i opasnost prekršaja sa elementima nasilja koje vrše maloletnici, na faktore koji tome doprinose i načine reagovanja, dati su osvrti na aktuelne normativne okvire, praksu u postupanju i moguće pravce promena - iz perspektive sudija za prekršaje
Maloletnici-povratnici u Češkoj Republici
No full textThis paper presents selected findings from the research of the Institute of Criminology and Social Prevention (Prague, Czech Republic) devoted to recidivist juvenile offenders - specifically juveniles \u27designated as recidivists by the court.\u27 Information about the offender, their committed crimes and imposed measures was obtained through an analysis of closed criminal case files. Information (extracts) from the Penal Register were used to map the criminal careers of the individuals in question.Чешка Република је 2004. год. добила изузетно модеран и квалитетан Закон о малолетничком правосуђу, који предвиђа материјалноправна правила и правила поступка према малолетним учиниоцима кривичних дела, као и о поступању са лицима млађим од 15 година (деца) која остваре обележја неког кривичног дела. Основна интенција законодавца је била да се предвиђеним мерама постигне утицај на учиниоца да убудуће не врши кривична дела. Мере које закон предвиђа иако едукативног, протективног, па и принудног карактера ипак не делују превентивно (одвраћајуће) у односу на малу групу која константно понавља криминалну активност. Студија Института за криминологију и социјалну превенцију која је посвећена малолетним повратницима базирана је на личним карактеристикама учинилаца, посебно приликама у њиховим породицама, школи и процени институционалног прихвата и третмана ових лица. Анализирана је и криминална каријера учинилаца, на основу извода из казнене евиденције. Нарочито је указано на изречене мере које треба да остваре циљеве и принципе третирања малолетних учинилаца, где јасно долази до изражаја тенденција примене строжих мера само према учиниоцима тежих деликата и онима који понављају криминално понашање. Студија је показала да су ретки случајеви када институционални едукативни третман или друге алтернативне мере заиста остварују своју сврху. Иако узорак испитаних случајева кривичних дела малолетних учинилаца није репрезентативан (само 0.2% - 0.05% од укупног броја учинилаца осуђених у току једне године) недвосмислено је показано да је у односу на анализирану групу учинилаца, упркос узрасту, у потпуности дошло до развоја њихове криминалне каријере.Češka Republika je 2004. god. dobila izuzetno moderan i kvalitetan Zakon o maloletničkom pravosuđu, koji predviđa materijalnopravna pravila i pravila postupka prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, kao i o postupanju sa licima mlađim od 15 godina (deca) koja ostvare obeležja nekog krivičnog dela. Osnovna intencija zakonodavca je bila da se predviđenim merama postigne uticaj na učinioca da ubuduće ne vrši krivična dela. Mere koje zakon predviđa iako edukativnog, protektivnog, pa i prinudnog karaktera ipak ne deluju preventivno (odvraćajuće) u odnosu na malu grupu koja konstantno ponavlja kriminalnu aktivnost. Studija Instituta za kriminologiju i socijalnu prevenciju koja je posvećena maloletnim povratnicima bazirana je na ličnim karakteristikama učinilaca, posebno prilikama u njihovim porodicama, školi i proceni institucionalnog prihvata i tretmana ovih lica. Analizirana je i kriminalna karijera učinilaca, na osnovu izvoda iz kaznene evidencije. Naročito je ukazano na izrečene mere koje treba da ostvare ciljeve i principe tretiranja maloletnih učinilaca, gde jasno dolazi do izražaja tendencija primene strožih mera samo prema učiniocima težih delikata i onima koji ponavljaju kriminalno ponašanje. Studija je pokazala da su retki slučajevi kada institucionalni edukativni tretman ili druge alternativne mere zaista ostvaruju svoju svrhu. Iako uzorak ispitanih slučajeva krivičnih dela maloletnih učinilaca nije reprezentativan (samo 0.2% - 0.05% od ukupnog broja učinilaca osuđenih u toku jedne godine) nedvosmisleno je pokazano da je u odnosu na analiziranu grupu učinilaca, uprkos uzrastu, u potpunosti došlo do razvoja njihove kriminalne karijere
Uvodno predavanje za jedan kurs uporednog krivičnog prava
Get PDFThe contribution does not contain an abstractПрилог не садржи сажетакPrilog ne sadrži sažeta
Sudije porotnici i vladavina prava
Get PDFThe article contains historical and comparative survey of many models of lay participation in judiciary and key problems with it. The first, it has given reasons for establishment and characteristic of work of jury in revolutionary France and mixed court in Germany. Further, it gives analisys\u27 of development of question of jurors in Kingdom of Serbia and Yugoslavia. Among the other things, it points out the failure of mixed courts in Serbia because of intimidation of jurors. In communist\u27s Yugoslavia, jurors were established to serve to the \u27achievements of Revolution\u27 which was the negation of principle of government of laws. Opposite to the law participation, there was/is professional Dutch criminal justice system. The article contains many aspects of lay participation in criminal adjudication: selection of jurors, control of their work, advantages and disadvantages, the cases of jury abolition. The author comes to the conclusion that any model of lay participation in criminal adjudication can\u27t be in accordance to principle of \u27government of laws and not of men\u27. Key requirements of modern justice are reasoned decisions which can be provided only by professional judges. All in all, it concludes that institution of lay participation should be abolished. Democratic principle in judiciary can be provided in some other, proper ways: by \u27open justice\u27 which includes general and expert public control of judges\u27 work. After all, there is certain logic in the development of jury (and jurors) which points to its future solution. In the first phase, the jury was established; later, it was modified to mixed court. In the third, the last, phase, the lay participation in criminal adjudications will be abolished entirely.Чланак садржи историјско и компаративно истраживање главних модела учешћа лаика у правосуђу и кључних проблема у вези с тим. Прво, дају се разлози за установљење и карактеристике рада пороте у револуционарној Француској и мешовитог суда у Немачкој. Даље, даје се анализа развитка питања поротника у Краљевини Србији и Југославији. Између осталог, наводи се неуспех мешовитог суда у Србији, због застрашивања поротника. У комунистичкој Југославији, поротници су установљени да служе \u27tekovinama револуције\u27, што је било у супротности са принципом владавине права. Насупрот лаичком учешћу у правосуђу, презентира се холандски систем професионалног судства. Чланак садржи више аспеката учешћа поротника у кривичном правосуђу: њихову селекцију, контролу њиховог рада, предности и мане, случајеве укидања пороте. Аутор закључује да ниједан модел лаичког учешћа у кривичном правосуђу није у сагласности са принципом \u27владавине права, а не људи\u27. Од модерног правосуђа се захтева доношење образложених одлука, што се може обезбедити само професионалним судијама. Све у свему, закључује се да институцију лаичког учешћа у правосуђу треба укинути. Демократски принцип у судству може се обезбедити на други, исправан начин: путем \u27отворене правде\u27 која у себе укључује општу и експертску контролу рада судија. Уосталом, постоји извесна логика у развитку пороте (и поротника) која указује на будуће решење. У првој фази је установљена порота; затим је она модификована у мешовити суд. У последњој фази биће потпуно укинуто учешће лаика у суђењу.Članak sadrži istorijsko i komparativno istraživanje glavnih modela učešća laika u pravosuđu i ključnih problema u vezi s tim. Prvo, daju se razlozi za ustanovljenje i karakteristike rada porote u revolucionarnoj Francuskoj i mešovitog suda u Nemačkoj. Dalje, daje se analiza razvitka pitanja porotnika u Kraljevini Srbiji i Jugoslaviji. Između ostalog, navodi se neuspeh mešovitog suda u Srbiji, zbog zastrašivanja porotnika. U komunističkoj Jugoslaviji, porotnici su ustanovljeni da služe \u27tekovinama revolucije\u27, što je bilo u suprotnosti sa principom vladavine prava. Nasuprot laičkom učešću u pravosuđu, prezentira se holandski sistem profesionalnog sudstva. Članak sadrži više aspekata učešća porotnika u krivičnom pravosuđu: njihovu selekciju, kontrolu njihovog rada, prednosti i mane, slučajeve ukidanja porote. Autor zaključuje da nijedan model laičkog učešća u krivičnom pravosuđu nije u saglasnosti sa principom \u27vladavine prava, a ne ljudi\u27. Od modernog pravosuđa se zahteva donošenje obrazloženih odluka, što se može obezbediti samo profesionalnim sudijama. Sve u svemu, zaključuje se da instituciju laičkog učešća u pravosuđu treba ukinuti. Demokratski princip u sudstvu može se obezbediti na drugi, ispravan način: putem \u27otvorene pravde\u27 koja u sebe uključuje opštu i ekspertsku kontrolu rada sudija. Uostalom, postoji izvesna logika u razvitku porote (i porotnika) koja ukazuje na buduće rešenje. U prvoj fazi je ustanovljena porota; zatim je ona modifikovana u mešoviti sud. U poslednjoj fazi biće potpuno ukinuto učešće laika u suđenju
Osnovi kaznitelnog prava, g. Ortolana profesora u Fakultetu prava u Parizu: preveo Mihailo M. Radovanović, Državna štamparija, Beograd, 1864, str. 99-112.
No full textNot available in Englis
David Ormerod, Karl Laird: Smith and Hogan\u27s Criminal Law, 14th edition, Oxford University Press, Oxford, 2015
Get PDFNot available in Englis
Genocidna namera
Get PDFDue to the tragic events on the territory of the former SFRY, the subject of genocide has become very current topic in wider social and scientific circles. This offense and the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (1948), has become rather discussed subject on the territory of former Yugoslavia, but also outside of it. In that sense, the subject of genocidal intent has particularly intrigued Jovan Ćirić, because that element is what substantially defines genocide as such. The common standpoint of classical criminal justice law is that without the intent of destruction of national, ethnical, racial or religious group there is in fact no genocide. However, the problem arises when we try to define the intent itself. In English, for instance, there is no concept, a word that would define the intent. In Serbian literature and language, there is just a slight difference - the intent is mostly defined as special, particularly strong form of intent. Until recently, that was rather common concept in the world literature for the understanding of genocide. However, the trials before the International Criminal Tribunal in Hague concerning former Yugoslavia and Rwanda showed that it is very difficult, almost impossible to prove someone\u27s guilt, i.e. genocidal intent. Prosecutors Carla Del Ponte and Geoffrey Nice complained during the trial of Slobodan Milošević that they won\u27t be able to prove genocidal intent. It could be said that is the main reason western European criminal thought developed the theory that the existence of genocide requires no intent, as a special form of \u27strong\u27 intent, but that the existence of indirect intent is sufficient. The author claims such statements are absurd for they make the intent and genocide into something incidental, much like collateral damage. Related to that is the subject of media prejudice and breach of the presumption of innocence. Namely, media had at one point blown out of proportions the story of guilt and intent of several accused individuals and in such state there was no need to prove the guilt and intent, for the media verdict had already been given. Serbs were persistently, constantly and tendentiously shown in the worst possible light and in such situation it was difficult, almost impossible to be objective and impartial in the trials for the war crimes. Special attention needs to be drawn to the propaganda of genocide which is prohibited by the Convention as a sort of incentive to genocide. However, that is connected with numerous problems concerning the so-called hate speech, but also with freedom of speech - the complicated question where the freedom of speech stops and the hate speech and incitement to genocide emerge. One question that is particularly interesting is the unbelievable, hysterical anti-Serbian propaganda during the nineties which no one took the blame for, which raises many questions and foremost speaks about the politicization of the phenomenon of genocide. Jovan Ćirić also believes that a genocidal intent has to be considered having in mind particular historical context. It is one thing if intent, psychological attitude of perpetrator towards the act, develops in a particular moment, i.e. short span of time (almost in the heat of passion), and completely different thing is if it develops and repeats itself in continuity. The author predominantly has in mind the continuity of Serbo-Croatian relations and points that what Ante Starčević had in mind continues in what Ante Pavelić did and what Franjo Tuđman in his \u27transcripts from Brijuni\u27 said. Present, particularly when we talk about genocide and genocidal intent, cannot be fully understood and perceived without considering the historical context.Захваљујући трагичним догађајима на просторима бивше СФРЈ, тема геноцида изненада је постала врло актуелна у ширим, али и у стручним, научним круговима, те се о овом кривичном делу, односно о Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. почело све више говорити и на просторима бивше Југославије, али и изван ње. У том смислу је тема геноцидне намере, посебно заинтригирала Јована Ћирића, јер је то заправо оно што суштински дефинише геноцид као такав уопште. Без намере уништења националне, етничке, расне или верске групе, геноцида заправо уопште и нема, каже класично кривичноправно схватање појма геноцида. Међутим, проблем настаје када се покуша дефинисати сама намера. У енглеском језику на пример не постоји појам - реч који би дефинисао намеру. У српској литератури и језику, ствари стоје само делимично другачије, а то ће рећи, да се намера у највећем дефинише као специјалан, посебно јак облик умишљаја. И то је нешто, што је за класично схватање геноцида у светској литератури, све до скора било уобичајено, међутим, суђења пред Хашким трибуналом и за бившу Југославију и за Руанду, показала су да је најчешће веома тешко, готово сасвим немогуће доказати нечију кривицу, тј. геноцидну намеру. Тужиоци и Карла Дел Понте и Џефри Најс су се жалили током суђења Милошевићу, да неће бити у стању да докажу његову геноцидну намеру. Могло би се рећи да се управо из тих разлога у последњих неколико година, у западно-европској кривичноправној мисли развила теорија, по којој за постојање геноцида уопште није потребна намера, као посебан облик \u27јаког\u27 умишљаја, већ да је сасвим довољан чак и тзв. евентуални умишљај. Аутор овде наводи колико је то апсурдно, јер готово да намера, односно геноцид тако постају нешто узгредно, попут колатералне штете. С тим је у вези и тема медијског прејудицирања и кршења презумпције невиности. Наиме, медији су у одређеном периоду \u27надували\u27 причу о кривици и намери оптужених појединаца и онда у таквој ситуацији више није ни потребно доказивати кривицу и постојање намере, јер су медији све већ доказали и пресудили. Срби су упорно, истрајно и тенденциозно приказивани у најгорем могућем светлу, те је у таквој ситуацији било тешко, готово немогуће бити објективан и непристрасан у суђењима за ратне злочине. Посебну пажњу с тим у вези треба посветити и пропаганди геноцида, која је забрањена Конвенцијом из 1948. као нека врста подстрекавања на геноцид. Са тим су међутим повезани и бројни проблеми у вези са тзв. говором мржње, али и слободом говора, те врло компликованим питањем докле иде слобода говора, а када почиње говор мржње и подстрекавање на геноцид. Једно питање је међутим овде посебно интересантно, а то је невероватна, хистерична, анти-српска пропаганда деведесетих, за коју нико никада није одговарао, што наравно отвара бројна питања и дилеме, али пре свега говори о значајној политизацији читавог феномена геноцида. Јован Ћирић такође сматра да се једна геноцидна намера увек има разматрати и у одговарајућем историјском контексту. Једна је ствар уколико се намера, умишљај, психолошки однос учиниоца према свом делу развије у једном одређеном тренутку, тј. краћем временском периоду, готово на мах, а друга је ствар, уколико се он развија и на неки начин понавља у континуитету. Ћирић овде наравно првенствено има у виду континуитет хрватско-српских односа, те истиче да оно за шта се залагао Анте Старчевић има свој наставак у ономе што је радио Анте Павелић и исто тако у ономе што је у својим \u27брионским транскриптима\u27 изрекао Фрањо Туђман. Садашњост, нарочито када се ради о геноциду и геноцидној намери, никада се не може разумети и у потпуности сагледати уколико се не узме у обзир и историјски контекст.Zahvaljujući tragičnim događajima na prostorima bivše SFRJ, tema genocida iznenada je postala vrlo aktuelna u širim, ali i u stručnim, naučnim krugovima, te se o ovom krivičnom delu, odnosno o Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. počelo sve više govoriti i na prostorima bivše Jugoslavije, ali i izvan nje. U tom smislu je tema genocidne namere, posebno zaintrigirala Jovana Ćirića, jer je to zapravo ono što suštinski definiše genocid kao takav uopšte. Bez namere uništenja nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe, genocida zapravo uopšte i nema, kaže klasično krivičnopravno shvatanje pojma genocida. Međutim, problem nastaje kada se pokuša definisati sama namera. U engleskom jeziku na primer ne postoji pojam - reč koji bi definisao nameru. U srpskoj literaturi i jeziku, stvari stoje samo delimično drugačije, a to će reći, da se namera u najvećem definiše kao specijalan, posebno jak oblik umišljaja. I to je nešto, što je za klasično shvatanje genocida u svetskoj literaturi, sve do skora bilo uobičajeno, međutim, suđenja pred Haškim tribunalom i za bivšu Jugoslaviju i za Ruandu, pokazala su da je najčešće veoma teško, gotovo sasvim nemoguće dokazati nečiju krivicu, tj. genocidnu nameru. Tužioci i Karla Del Ponte i Džefri Najs su se žalili tokom suđenja Miloševiću, da neće biti u stanju da dokažu njegovu genocidnu nameru. Moglo bi se reći da se upravo iz tih razloga u poslednjih nekoliko godina, u zapadno-evropskoj krivičnopravnoj misli razvila teorija, po kojoj za postojanje genocida uopšte nije potrebna namera, kao poseban oblik \u27jakog\u27 umišljaja, već da je sasvim dovoljan čak i tzv. eventualni umišljaj. Autor ovde navodi koliko je to apsurdno, jer gotovo da namera, odnosno genocid tako postaju nešto uzgredno, poput kolateralne štete. S tim je u vezi i tema medijskog prejudiciranja i kršenja prezumpcije nevinosti. Naime, mediji su u određenom periodu \u27naduvali\u27 priču o krivici i nameri optuženih pojedinaca i onda u takvoj situaciji više nije ni potrebno dokazivati krivicu i postojanje namere, jer su mediji sve već dokazali i presudili. Srbi su uporno, istrajno i tendenciozno prikazivani u najgorem mogućem svetlu, te je u takvoj situaciji bilo teško, gotovo nemoguće biti objektivan i nepristrasan u suđenjima za ratne zločine. Posebnu pažnju s tim u vezi treba posvetiti i propagandi genocida, koja je zabranjena Konvencijom iz 1948. kao neka vrsta podstrekavanja na genocid. Sa tim su međutim povezani i brojni problemi u vezi sa tzv. govorom mržnje, ali i slobodom govora, te vrlo komplikovanim pitanjem dokle ide sloboda govora, a kada počinje govor mržnje i podstrekavanje na genocid. Jedno pitanje je međutim ovde posebno interesantno, a to je neverovatna, histerična, anti-srpska propaganda devedesetih, za koju niko nikada nije odgovarao, što naravno otvara brojna pitanja i dileme, ali pre svega govori o značajnoj politizaciji čitavog fenomena genocida. Jovan Ćirić takođe smatra da se jedna genocidna namera uvek ima razmatrati i u odgovarajućem istorijskom kontekstu. Jedna je stvar ukoliko se namera, umišljaj, psihološki odnos učinioca prema svom delu razvije u jednom određenom trenutku, tj. kraćem vremenskom periodu, gotovo na mah, a druga je stvar, ukoliko se on razvija i na neki način ponavlja u kontinuitetu. Ćirić ovde naravno prvenstveno ima u vidu kontinuitet hrvatsko-srpskih odnosa, te ističe da ono za šta se zalagao Ante Starčević ima svoj nastavak u onome što je radio Ante Pavelić i isto tako u onome što je u svojim \u27brionskim transkriptima\u27 izrekao Franjo Tuđman. Sadašnjost, naročito kada se radi o genocidu i genocidnoj nameri, nikada se ne može razumeti i u potpunosti sagledati ukoliko se ne uzme u obzir i istorijski kontekst