Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
Slobode i prava lica sa mentalnim smetnjama: Nedostaci zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama
Get PDFIt has been two years from the adoption of the Law on the Protection of Persons with Mental Disabilities. Bearing in mind the necessity of improvement of protection of the rights of persons with mental disabilities, as well as issues facing the law enforcement, there is a need to examine existing solutions and to determine what should be changed. In that aim, considering main freedoms and rights of persons with mental disabilities, this paper is analyzing certain aspects of the protection of those persons, such as the question of their right to so called deinstitutionalization treatment; voluntary and involuntary accommodation of persons with mental disabilities in a psychiatric institutions; physical restraints and isolation; medical researches on persons with mental disabilities; status and treatment of persons with mental disabilities, perpetrators of criminal offences and misdemeanors; as well as the police treatment of the persons with mental disabilities. Summary contains certain given recommendations in the aim of the improvement of the normative framework in the field of protection of persons with mental disabilities.Навршиле су се две године од доношења Закона о заштити лица са менталним сметњама. Имајући у виду неопходност унапређења заштите права особа са менталним сметњама, као и проблеме који се јављају у спровођењу Закона, потребно је размотрити постојећа решења и утврдити шта у њему треба мењати. У том циљу у раду је, након сагледавања кључних слобода и права лица са менталним сметњама, извршена анализа појединих аспеката заштите положаја тих лица, и то питање права лица са менталним сметњама на лечење у светлу прокламоване деинституционализације; смештај лица са менталним сметњама у психијатријску установу, и то добровољни смештај, смештај на захтев трећег лица и принудни смештај; физичка ограничавања лица са менталним сметњама у психијатријаској установи, и то физичко спутавање и изолација; медицинска истраживања над лицима са менталним сметњама; поступак према лицима са менталним сметњама, учиниоцима кривичних дела или прекршаја; као и поступање полиције у односу на лица са менталним сметњама. У резимеу су садржане препоруке дате ради унапређења нормативног оквира у области заштите лица са менталним сметњама.Navršile su se dve godine od donošenja Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Imajući u vidu neophodnost unapređenja zaštite prava osoba sa mentalnim smetnjama, kao i probleme koji se javljaju u sprovođenju Zakona, potrebno je razmotriti postojeća rešenja i utvrditi šta u njemu treba menjati. U tom cilju u radu je, nakon sagledavanja ključnih sloboda i prava lica sa mentalnim smetnjama, izvršena analiza pojedinih aspekata zaštite položaja tih lica, i to pitanje prava lica sa mentalnim smetnjama na lečenje u svetlu proklamovane deinstitucionalizacije; smeštaj lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijsku ustanovu, i to dobrovoljni smeštaj, smeštaj na zahtev trećeg lica i prinudni smeštaj; fizička ograničavanja lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijaskoj ustanovi, i to fizičko sputavanje i izolacija; medicinska istraživanja nad licima sa mentalnim smetnjama; postupak prema licima sa mentalnim smetnjama, učiniocima krivičnih dela ili prekršaja; kao i postupanje policije u odnosu na lica sa mentalnim smetnjama. U rezimeu su sadržane preporuke date radi unapređenja normativnog okvira u oblasti zaštite lica sa mentalnim smetnjama
Priprema: Pokušaj, Kraljevsko-srpska državna štamparija, Beograd, 1884, str. 14-59.
No full textNot available in Englis
Presuđeni kriminalitet u Srbiji i Sloveniji: Komparativna analiza
Get PDFThe authors have decided to compare data on adjudicated crime (precisely on convicted adults) in Serbia and Slovenia including not only the data for the year of 2013 for which they had complete information, but they also sought to determine whether the state has radically changed in relation to the period before one (2003) and four decades (1973). First and foremost, the trend in the number of convicted adults of the age of 25 (and 23 respectively) is presented for both republics and it is concluded that in neither of them adjudicated crime has worrying trend. It is, of course, a task for criminologists to find reasons why the amplitude of the minimum-maximum number in Serbia went from 21.681 to 45.354 and in Slovenia from 3.462 to 11.321 and to explain why the smallest and the greatest number of crimes was recorded in certain years. It should be noted that the absolute number of committed crimes has decreased in both countries in this century in comparison to the period of the last four decades. In 2013 the rate of convicted persons in Serbia amounted to 442 and it was lower than the rate in 2003 whereas in Slovenia this rate amounted to 550, which was higher than the rate recorded in 2003 and this fact requires further explanations. In Slovenia and Serbia the structure of crimes of convicted adult offenders is different: in both republics offenders were most often convicted of property crimes, but in Serbia they comprise less than 1/3 of convicted population whereas in Slovenia these offenders comprise less than (44%) of the convicted population. Offenders convicted of property crimes in Serbia are followed by perpetrators who were convicted of crimes against public traffic safety, crimes against public order and peace, against life and bodily integrity (in comparison to 2003 the share of the last mentioned category of convicts has decreased whereas the number of those convicted of crimes against human health and marriage and family has increased). In Slovenia the second largest group of convicted persons refers to crimes against human health. Thus, it can be concluded that both countries encounter the increase in crime related to narcotic drugs. Comparing the data with those from the period of the last four decades, it becomes obvious that the largest decrease in the share of adjudicated crime is recorded in respect of crimes against honor and reputation. Obviously, this is due to the tendency to exclude these crimes (except for the most serious forms) from the sphere of criminal justice reaction. Consideration of gender structure of adult convicts shows that women in both republics participate in a considerably lower percentage than that in which they are represented in general population and in this century it is around 10%. In comparison to the period of four decades ago it has not changed significantly in Slovenia whereas in Serbia it was higher at that time (in 1973 women comprised around 17% of adult convicted persons). When we take into account in which judicial statistics presents information in regard to the age of adult convicts, it can be seen that in 2013 in Slovenia and Serbia \u27the age group of maximum crime\u27 was that of the 21 (resp. 22) to 29 years old. It is also obvious that women \u27enter later into criminal business\u27, but they stay longer in it and in both states their percentage after the age of 30 is higher than the average. Although the data are not available for Slovenia, we will briefly conclude the same as for Serbia in 2013 - in respect of marital status of convicts, married offenders are dominant category (47%); when it comes to education, offenders with completed secondary school are the most numerous - around 50% (whereas in 1973 the most represented were offenders with completed primary school); now the most of offenders are unemployed - 50.1% (and in 2003 and in 1973 the most of them were employed). Recidivism in both countries in 2013 was around 40% (in Slovenia slightly above and in Serbia somewhat below this rate). And this is much higher in comparison to data for two other analyzed years. Consequently, this is one of the reasons why we should re-examine the criminal justice model, since the increase of recidivism rate could be an indicator that this mechanism does not achieve expected results. Unfortunately, due to the unavailability of data for Slovenia we are not able to compare the number of persons convicted of committing a crime together with other offenders in 2013- complicity (in Serbia it was around 25%) as well as who are the victims of crimes - in most cases it is a man (84.4%) over 18 years (96.6%). It is a paradox that although they are often used as the basis for causing waves of moral panic and strengthening of penal populism, children up to 14 years are victims in Serbia in less than 1% of cases. Finally, it should be pointed out to one question of particular interest for criminologists: relation between the number of reported and convicted persons (a phenomenon entitled \u27loss of crime\u27 or \u27attrition of crime\u27 or \u27funnel of crime\u27). In Serbia in 2013 the number of convicted persons amounted to 2/9 of the number of reported adult offenders (almost as much as in 2003). \u27Coronation of crime\u27 in Slovenia in 2013 amounted to 88% (which is less than in 2003 when this rate was 91.2%). It is not sufficient to mention that at present time in both former Yugoslav republics in comparison to the period of four decades ago (1973) the effect of \u27crime loss\u27 is enhanced. This raises numerous questions of interest for criminological research. The first would be to examine specific reasons that lead to the phenomenon of \u27funnel of crime\u27 - whether these are the quality of charges, characteristics of offenders, the relationship between the authorities in charge of crime investigation, type of committed crimes, the way courts and prosecution work, eventual pressure on the judiciary or any other possible reason... and to try to understand the discrepancy between the widest and the narrowest parts of \u27funnel of crime\u27 in last four decades.У раду је извршена компарација података о пресуђеном криминалитету у две бивше југословенске републике - Србији и Словенији. Ради утврђивања евентуалних тенденција у њиховом кретању, упоређени су подаци за 2013. и 2003. годину и то само за пунолетна лица. Такође, тамо где је то било могуће, подаци о пресуђеном криминалитету упоређени су са онима из 1973. како би се утврдило до каквих је промена у структури дела и учинилаца дошло после четири деценије. У раду је извршена и једна врста трансверзалне компарације. Указано је колико се подаци о пресуђеном криминалитету разликују од оних о пријављеним делима и учиниоцима у истој календарској години. Из такве компарације могли би се (уз све условности којих су аутори свесни) извући важни закључци о деловању органа формалне социјалне контроле у свакој земљи.U radu je izvršena komparacija podataka o presuđenom kriminalitetu u dve bivše jugoslovenske republike - Srbiji i Sloveniji. Radi utvrđivanja eventualnih tendencija u njihovom kretanju, upoređeni su podaci za 2013. i 2003. godinu i to samo za punoletna lica. Takođe, tamo gde je to bilo moguće, podaci o presuđenom kriminalitetu upoređeni su sa onima iz 1973. kako bi se utvrdilo do kakvih je promena u strukturi dela i učinilaca došlo posle četiri decenije. U radu je izvršena i jedna vrsta transverzalne komparacije. Ukazano je koliko se podaci o presuđenom kriminalitetu razlikuju od onih o prijavljenim delima i učiniocima u istoj kalendarskoj godini. Iz takve komparacije mogli bi se (uz sve uslovnosti kojih su autori svesni) izvući važni zaključci o delovanju organa formalne socijalne kontrole u svakoj zemlji
Zašto je nemoguće da učinilac predikatnog krivičnog dela bude \u27perač novca\u27?
No full textThe emergent form of this paper, and maybe even the style of writing significantly deviates from the form that we usually meet. The importance of solving problem isnt just the matter of correct legal qualification but primarily the defence of \u27the physics among social sciences\u27, and that is criminal substantive law. Not single filed of law has ever been so close to natural sciences. It is about that either we respect the system or we try with the attempt of \u27pulling the brick out\u27 by which we ruin everything that has been made. It would be rather interesting when we would, in case of neurosurgeon \u27pull out\u27 his knowledge of brain anatomy and than let him operate. The norms of the basic part of criminal substantive law with their \u27above the law nature\u27 have come to the doorstep of reason, to protect it. One who decides to change or violates them must be very careful not to enter in change or breach of the reason. Further on, we will see that \u27playing\u27 with the basic part of criminal substantive law withdraws with it validity and need of the criminal judiciary existence and criminal lawyers at all. The question that we here deal with reminds us of predominance that basic part has over the special simultaneously warning on fraudulence of the norm lex specialis derogat legi generali. The relevant international acts as well as the situation in comparative law are also analyzed in the paper. The writer asks the reader to overlook the fact that these lines are written by the student and jurist that is at the beginning of dealing with this profession.Појавна форма овог рада, а можда и сам начин писања рада значајно одступа од оне на коју редовно наилазимо. Значај решавања питања из наслова не тиче се изоловано исправне правне квалификације, већ пре свега одбране \u27физике међу друштвеним наукама\u27, а то је кривично материјално право. Ниједна друга област права никада се није толико приближила природним наукама. Ради се о томе да или се поштује систем или покушајем \u27извлачења једне цигле\u27 уништавамо до сада саграђено. Занимљиво би било када би неурохирургу \u27извадили\u27 знања из анатомије мозга и пустили да оперише. Норме општег дела својом надправном природом дошле су на сам праг разума, да га чувају. Онај ко одлучи да их мења или да их крши мора добро да пази да не уђе у измену или кршење разума. Такође ћемо видети да \u27играње\u27 са општим делом повлачи за собом и оправданост постојања кривичног правосуђа и правника кривичара уопште. Питање које се обрађује подсећа нас и на превласт општег дела над посебним, истовремено опомињући на варљивост правила lex специалис дерогат леги генерали. У раду су анализирани и релевантни међународни акти као и стање у упоредном законодавству. Писац ових редова моли читаоца да превиди чињеницу да је ове редове написао студент1 и правник на почетку бављења овим послом.Pojavna forma ovog rada, a možda i sam način pisanja rada značajno odstupa od one na koju redovno nailazimo. Značaj rešavanja pitanja iz naslova ne tiče se izolovano ispravne pravne kvalifikacije, već pre svega odbrane \u27fizike među društvenim naukama\u27, a to je krivično materijalno pravo. Nijedna druga oblast prava nikada se nije toliko približila prirodnim naukama. Radi se o tome da ili se poštuje sistem ili pokušajem \u27izvlačenja jedne cigle\u27 uništavamo do sada sagrađeno. Zanimljivo bi bilo kada bi neurohirurgu \u27izvadili\u27 znanja iz anatomije mozga i pustili da operiše. Norme opšteg dela svojom nadpravnom prirodom došle su na sam prag razuma, da ga čuvaju. Onaj ko odluči da ih menja ili da ih krši mora dobro da pazi da ne uđe u izmenu ili kršenje razuma. Takođe ćemo videti da \u27igranje\u27 sa opštim delom povlači za sobom i opravdanost postojanja krivičnog pravosuđa i pravnika krivičara uopšte. Pitanje koje se obrađuje podseća nas i na prevlast opšteg dela nad posebnim, istovremeno opominjući na varljivost pravila lex specialis derogat legi generali. U radu su analizirani i relevantni međunarodni akti kao i stanje u uporednom zakonodavstvu. Pisac ovih redova moli čitaoca da previdi činjenicu da je ove redove napisao student1 i pravnik na početku bavljenja ovim poslom
Kako Zakon o putnim ispravama krši Ustav i \u27zaobilazi\u27 Zakonik o krivičnom postupku: Šta menjati?
No full textU radu se ukazuje na odredbe iz Zakona o putnim ispravama, koje uređuju odbijanje izdavanja putne isprave i oduzimanje putne isprave, i obrazlaže se na koji način se direktno krši sloboda kretanja garantovana čl. 39. Ustava Republike Srbije kao i kako se obesmišljava primena mere obezbeđenja prisustva okrivljenog u postupku iz čl. 199 ZKP (Zabrana napuštanja boravišta). Takođe, videćemo na koji način rešenja iz Zakona o putnim ispravama direktno dovode do povrede prava na delotvoran pravni lek iz čl. 13 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Prikazuju se i rešenja iz zakonodavstva SR Nemačke. Radi lakše preglednosti, tekst je izložen taksativno po rednim brojevima. Prvo se navode odredbe pravnih akata koje su analizirane, a zatim se obrazlaže u čemu se sastoje povrede.У раду се указује на одредбе из Закона о путним исправама, које уређују одбијање издавања путне исправе и одузимање путне исправе, и образлаже се на који начин се директно крши слобода кретања гарантована чл. 39. Устава Републике Србије као и како се обесмишљава примена мере обезбеђења присуства окривљеног у поступку из чл. 199 ЗКП (Забрана напуштања боравишта). Такође, видећемо на који начин решења из Закона о путним исправама директно доводе до повреде права на делотворан правни лек из чл. 13 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Приказују се и решења из законодавства СР Немачке. Ради лакше прегледности, текст је изложен таксативно по редним бројевима. Прво се наводе одредбе правних аката које су анализиране, а затим се образлаже у чему се састоје повреде.U radu se ukazuje na odredbe iz Zakona o putnim ispravama, koje uređuju odbijanje izdavanja putne isprave i oduzimanje putne isprave, i obrazlaže se na koji način se direktno krši sloboda kretanja garantovana čl. 39. Ustava Republike Srbije kao i kako se obesmišljava primena mere obezbeđenja prisustva okrivljenog u postupku iz čl. 199 ZKP (Zabrana napuštanja boravišta). Takođe, videćemo na koji način rešenja iz Zakona o putnim ispravama direktno dovode do povrede prava na delotvoran pravni lek iz čl. 13 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Prikazuju se i rešenja iz zakonodavstva SR Nemačke. Radi lakše preglednosti, tekst je izložen taksativno po rednim brojevima. Prvo se navode odredbe pravnih akata koje su analizirane, a zatim se obrazlaže u čemu se sastoje povrede
Kauzalnost radnje pomagača u odnosu na delo izvršioca
Get PDFThere are a number of different views about possible causality of aider\u27s contribution in relation to an act of the perpetrator. Majority understanding assumes that aider\u27s contribution must represent a condicio sine qua non of the consequence of the offense. However, this view is generally not accepted by the jurisprudence, considering that it is sufficient that the act of the aider improves the action of the perpetrator. In addition to these basic notions, in literature are also presented opinions that aiding embodies a deed of abstract endangerment and that the aider\u27s contribution increases risk to the protected good. The author concludes that in many issues the difference between these ideas is only apparent, and that this theoretical debate only conceals the central feature of this form of participation - that assistance must constitute certain facilitation of the offense.О евентуалној каузалности помагачких доприноса у односу на дело извршиоца постоји низ различитих схватања. Већинско учење полази од тога да прилог помагача мора представљати цондицио сине qua нон последице дела. Ипак, ово схватање судска пракса углавном не прихвата, сматрајући да је довољно да се радњом помагања унапређује радња извршиоца. Поред ових основних учења, у литератури се заступају и мишљења да помагање представља дело апстрактне опасности, као и да се помагачким доприносом увећава ризик по нападнуто правно добро. Аутор закључује да је у многим питањима разлика између наведених схватања само привидна и да се њима у други план помера централно обележје овог облика саучесништва, које подразумева да помагање мора представљати извесно олакшавање извршења дела.O eventualnoj kauzalnosti pomagačkih doprinosa u odnosu na delo izvršioca postoji niz različitih shvatanja. Većinsko učenje polazi od toga da prilog pomagača mora predstavljati condicio sine qua non posledice dela. Ipak, ovo shvatanje sudska praksa uglavnom ne prihvata, smatrajući da je dovoljno da se radnjom pomaganja unapređuje radnja izvršioca. Pored ovih osnovnih učenja, u literaturi se zastupaju i mišljenja da pomaganje predstavlja delo apstraktne opasnosti, kao i da se pomagačkim doprinosom uvećava rizik po napadnuto pravno dobro. Autor zaključuje da je u mnogim pitanjima razlika između navedenih shvatanja samo prividna i da se njima u drugi plan pomera centralno obeležje ovog oblika saučesništva, koje podrazumeva da pomaganje mora predstavljati izvesno olakšavanje izvršenja dela
Andreas Werkmeister: Teorije kažnjavanja u međunarodnom krivičnom pravu, Baden-Baden, Nomos Verlag 2015
No full textNot available in Englis
Ispitivanje optužnice: Problemi u praksi
Get PDFIspitivanje optužnice je institut krivično-procesnog prava, kojim se \u27proveravaju\u27 navodi optužnice, prilikom formalne kontrole, odnosno ispunjenosti zakonom propisanih obaveznih elemenata optužnice (član 332 Zakonika o krivičnom postupku), kao i prilikom tzv. materijalne, odnosno suštinske kontrole optužnice (član 337 Zakonika o krivičnom postupku). Na način kako je ovaj postupak određen Zakonikom o krivičnom postupku, kojim se, kako pokazuje praksa, nije obuhvatilo sve ono što je potrebno da bi taj institut proizvodio željena dejstva, nije moguće ubrzati krivični postupak i donošenje pravnosnažne odluke u što kraćem roku. Potrebno je, upravo radi poštovanja osnovnih načela krivičnog procesnog prava, uneti neke izmene u dosadašnji tekst Zakonika, ali i praksu. Naime, potrebno je utvrditi zakonodavno rešenje, ukoliko javni tužilac ne postupi u zakonom predviđenim rokovima, kao i ukoliko ne postupi po nalozima vanpretresnog veća nadležnog suda. Takođe, potrebno je utvrditi na koji način javni tužilac može da se \u27zaštiti\u27 kod davanja neosnovanih naloga od strane vanraspravnog veća, odnosno da li je i na koji način moguće \u27odgovoriti\u27 veću na naloge za koje javni tužilac smatra da su neosnovani, te ustanoviti formu takvog odgovora. Nije moguće dozvoliti da se postupak ispitivanja optužnice nastavi na do sada utvrđen način, posebno imajući u vidu da su sudovi, kako prvostepeni, tako i drugostepeni, tumačeći Zakonik o krivičnom postupku, koji nije do kraja precizan, u ovom delu, jer su optužnice počele da bivaju presude koje bi samo nakon završenog glavnog pretresa sudije mogle da prepišu u celosti sa naznačenjem da se odluka donosi \u27U ime naroda\u27. Takvo nešto svakako nije prihvatljivo, te smatramo da bi ovaj postupak morao biti jasnije određen, sa tačno navedenim mogućim postupanjem javnog tužioca i vanraspravnog veća, kao i obima datih naloga i obima kontrole.Испитивање оптужнице је институт кривично-процесног права, којим се \u27проверавају\u27 наводи оптужнице, приликом формалне контроле, односно испуњености законом прописаних обавезних елемената оптужнице (члан 332 Законика о кривичном поступку), као и приликом тзв. материјалне, односно суштинске контроле оптужнице (члан 337 Законика о кривичном поступку). На начин како је овај поступак одређен Закоником о кривичном поступку, којим се, како показује пракса, није обухватило све оно што је потребно да би тај институт производио жељена дејства, није могуће убрзати кривични поступак и доношење правноснажне одлуке у што краћем року. Потребно је, управо ради поштовања основних начела кривичног процесног права, унети неке измене у досадашњи текст Законика, али и праксу. Наиме, потребно је утврдити законодавно решење, уколико јавни тужилац не поступи у законом предвиђеним роковима, као и уколико не поступи по налозима ванпретресног већа надлежног суда. Такође, потребно је утврдити на који начин јавни тужилац може да се \u27заштити\u27 код давања неоснованих налога од стране ванрасправног већа, односно да ли је и на који начин могуће \u27одговорити\u27 већу на налоге за које јавни тужилац сматра да су неосновани, те установити форму таквог одговора. Није могуће дозволити да се поступак испитивања оптужнице настави на до сада утврђен начин, посебно имајући у виду да су судови, како првостепени, тако и другостепени, тумачећи Законик о кривичном поступку, који није до краја прецизан, у овом делу, јер су оптужнице почеле да бивају пресуде које би само након завршеног главног претреса судије могле да препишу у целости са назначењем да се одлука доноси \u27У име народа\u27. Такво нешто свакако није прихватљиво, те сматрамо да би овај поступак морао бити јасније одређен, са тачно наведеним могућим поступањем јавног тужиоца и ванрасправног већа, као и обима датих налога и обима контроле.Ispitivanje optužnice je institut krivično-procesnog prava, kojim se \u27proveravaju\u27 navodi optužnice, prilikom formalne kontrole, odnosno ispunjenosti zakonom propisanih obaveznih elemenata optužnice (član 332 Zakonika o krivičnom postupku), kao i prilikom tzv. materijalne, odnosno suštinske kontrole optužnice (član 337 Zakonika o krivičnom postupku). Na način kako je ovaj postupak određen Zakonikom o krivičnom postupku, kojim se, kako pokazuje praksa, nije obuhvatilo sve ono što je potrebno da bi taj institut proizvodio željena dejstva, nije moguće ubrzati krivični postupak i donošenje pravnosnažne odluke u što kraćem roku. Potrebno je, upravo radi poštovanja osnovnih načela krivičnog procesnog prava, uneti neke izmene u dosadašnji tekst Zakonika, ali i praksu. Naime, potrebno je utvrditi zakonodavno rešenje, ukoliko javni tužilac ne postupi u zakonom predviđenim rokovima, kao i ukoliko ne postupi po nalozima vanpretresnog veća nadležnog suda. Takođe, potrebno je utvrditi na koji način javni tužilac može da se \u27zaštiti\u27 kod davanja neosnovanih naloga od strane vanraspravnog veća, odnosno da li je i na koji način moguće \u27odgovoriti\u27 veću na naloge za koje javni tužilac smatra da su neosnovani, te ustanoviti formu takvog odgovora. Nije moguće dozvoliti da se postupak ispitivanja optužnice nastavi na do sada utvrđen način, posebno imajući u vidu da su sudovi, kako prvostepeni, tako i drugostepeni, tumačeći Zakonik o krivičnom postupku, koji nije do kraja precizan, u ovom delu, jer su optužnice počele da bivaju presude koje bi samo nakon završenog glavnog pretresa sudije mogle da prepišu u celosti sa naznačenjem da se odluka donosi \u27U ime naroda\u27. Takvo nešto svakako nije prihvatljivo, te smatramo da bi ovaj postupak morao biti jasnije određen, sa tačno navedenim mogućim postupanjem javnog tužioca i vanraspravnog veća, kao i obima datih naloga i obima kontrole
Inteligentni agenti i krivično pravo
Get PDFDas Vordringen mehr oder weniger segensreicher Intelligenter Agenten in unser Leben ist eines jener Phänomene, das die Rechtsordnung und speziell das Strafrecht vor praktische, aber auch vor grundsätzliche Fragen stellt, die sich mit den hergebrachten Lehren nicht wirklich beantworten lassen. am Menschen ist – eine Frage, die insbesondere für das Strafrecht als das den Menschen höchstpersönlich adressierende Rechtsgebiet von höchster Relevanz ist. Der strafrechtlichen Zurechnungslehre fehlt bisher das adäquate Instrumentarium, um bei dem Zusammenspiel zwischen dem (möglicherweise wenig intelligenten) Menschen und der (möglicherweise sehr intelligenten) Maschine über die sachadäquate Zuweisung von Verantwortung zu entscheiden. Dabei dürfte die Einführung einer Strafbarkeit Intelligenter Agenten für die voraussehbare Zukunft ein bloßes Denkmodell bleiben. Anders als bei einer Strafbarkeit juristischer Personen ließe sich eine Bestrafung Intelligenter Agenten auch nicht als mediatisierte Bestrafung der im Hintergrund stehenden natürlichen Personen für deren „Organisationsverschulden“ interpretieren. Jedenfalls könnte man ein solches individuelles Verschulden der Betreiber des Intelligenten Agenten ebenso wirksam durch die unmittelbare Bestrafung der Betreiber wegen ihres eigenen vorsätzlichen oder fahrlässigen Kausalbeitrags zu der von dem Agenten verursachten Schädigung sanktionieren. Schwerer ist die Frage nach der Strafbarkeit des „Menschen hinter der Maschine“ zu beantworten. Ruft die Aktion eines Intelligenten Agenten einen strafrechtlich relevanten Schaden hervor, so haftet der Mensch jedenfalls dann als unmittelbarer Täter, wenn er den Agenten in der Absicht oder in dem Wissen benutzt hat, dass mit seiner Hilfe ein Straftatbestand verwirklicht wird oder werden kann. lung der Menschen hinter der Maschine festzuschreiben; vielmehr bietet es sich an, das Strafrecht nur in dem Maße zurückzunehmen, wie der allgemeine soziale Nutzen des Intelligenten Agenten die Hinnahme der mit ihm verbundenen Risiken für die Allgemeinheit rechtfertigt. Rechtsmethodisch kann man dieses Ergebnis durch die Einführung flexibler Generalklauseln erreichen, etwa indem man die erforderliche Sorgfalt des Betreibers durch die Gestattung eines „Entwicklungsrisikos“ beschränkt oder indem man einen Rechtfertigungsgrund des „sozialadäquaten Einsatzes“ von Intelligenten Agenten schafft. Im Sinne der Gesetzesbestimmtheit wäre allerdings der mühsamere Weg vorzuziehen, die Maßstäbe für das erlaubte Risiko bei verschiedenen Typen und Einsatzbereichen Intelligenter Agenten durch Gesetz oder Verordnung festzulegen.Аутори се баве питањем наизглед кривичноправног футуризма са којима се савремени човек већ увелико среће, и са којима ће се сретати у догледној будућности у још већој мери, суочавајући облике кривице и начине кажњавања тзв. интелигентних агената. У првом делу се с техничког аспекта описују врсте интелигентних агената и начин њиховог делања. Централно питање овде јесте поступак доношења одлука, чиме се отвара пут за анализу кривичноправне одговорности самог интелигентног агента, с једне, и његовог људског оператера с друге стране. Док се у разматрању могућег кажњавања интелигентних агената прави аналогија с кажњавањем животиња у прошлим вековима, те правних лица у савременом добу, дотле се кривичноправна одговорност људског оператера интелигентних агената испитује применом важећих теорија кривичног права и могућношћу примене основних института Општег дела кривичног права. Занимљива философскоправна становишта су укључена у ова промишљања, која изнова опомињу да су класична правна начела примењива и на технички најсавременије људске творевине способне да \u27мисле\u27. На овом месту аутори највише пажње поклањају санкционисању нехатног облика кривице оператера интелигентног агента, и долазе до закључка да је такав облик кажњавања могућ, али да ваља имати у виду одмеравање ризика који је делању интелигентних агената иманентан и користи које друштво ужива, а које проистиче из њихове употребе.Autori se bave pitanjem naizgled krivičnopravnog futurizma sa kojima se savremeni čovek već uveliko sreće, i sa kojima će se sretati u doglednoj budućnosti u još većoj meri, suočavajući oblike krivice i načine kažnjavanja tzv. inteligentnih agenata. U prvom delu se s tehničkog aspekta opisuju vrste inteligentnih agenata i način njihovog delanja. Centralno pitanje ovde jeste postupak donošenja odluka, čime se otvara put za analizu krivičnopravne odgovornosti samog inteligentnog agenta, s jedne, i njegovog ljudskog operatera s druge strane. Dok se u razmatranju mogućeg kažnjavanja inteligentnih agenata pravi analogija s kažnjavanjem životinja u prošlim vekovima, te pravnih lica u savremenom dobu, dotle se krivičnopravna odgovornost ljudskog operatera inteligentnih agenata ispituje primenom važećih teorija krivičnog prava i mogućnošću primene osnovnih instituta Opšteg dela krivičnog prava. Zanimljiva filosofskopravna stanovišta su uključena u ova promišljanja, koja iznova opominju da su klasična pravna načela primenjiva i na tehnički najsavremenije ljudske tvorevine sposobne da \u27misle\u27. Na ovom mestu autori najviše pažnje poklanjaju sankcionisanju nehatnog oblika krivice operatera inteligentnog agenta, i dolaze do zaključka da je takav oblik kažnjavanja moguć, ali da valja imati u vidu odmeravanje rizika koji je delanju inteligentnih agenata imanentan i koristi koje društvo uživa, a koje proističe iz njihove upotrebe