Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
Spolni odnošaj bez pristanka u hrvatskom kaznenom pravu
Get PDFNon-consensual sexual intercourse is a new criminal offence in Croatian criminal law, introduced by new Criminal Code, which was adopted in 2011 and started to aplly at the beggining of 2013. This criminal offence combines different offences from the old Criminal Code, but also moves one step further by introducing new and controversial concepts such as sexual intercourse by deception and negligent sexual intercourse. These concept are new to the Croatian criminal law. In this paper the author will analyse legislative structure of this new criminal offence and he will also give his critical overwiev. He will take into consideration relevant cases from Croatian case-law.Сполни одношај без пристанка је ново казнено дјело у хрватском казненом праву, уведено Казненим законом који је донесен 2011., а ступио на снагу 2013. године. Ово казнено дјело у себи обједињује више ранијих казнених дјела, али иде и корак даље па у хрватско казнено право уводи нове, контроверзне концепте попут пријеварног сполног одношаја без пристанка те нехајног сполног одношаја без пристанка. У овом раду, аутор ће анализирати законско уређење новог казненог дјела те ће се осврнути на споменуте новине и дати своје критичко мишљење, узимајући притом у обзир релевантне случајеве из хрватске судске праксе.Spolni odnošaj bez pristanka je novo kazneno djelo u hrvatskom kaznenom pravu, uvedeno Kaznenim zakonom koji je donesen 2011., a stupio na snagu 2013. godine. Ovo kazneno djelo u sebi objedinjuje više ranijih kaznenih djela, ali ide i korak dalje pa u hrvatsko kazneno pravo uvodi nove, kontroverzne koncepte poput prijevarnog spolnog odnošaja bez pristanka te nehajnog spolnog odnošaja bez pristanka. U ovom radu, autor će analizirati zakonsko uređenje novog kaznenog djela te će se osvrnuti na spomenute novine i dati svoje kritičko mišljenje, uzimajući pritom u obzir relevantne slučajeve iz hrvatske sudske prakse
Uloga kućnog pritvora i kućnog zatvora u prevenciji prizonizma
Get PDFIn this paper, the author discusses the opportunity provided by prescribing the measure of ban on leaving the home and by whose assistance the defendant can so to say serve the prison sentence in home environment for a time period exceeding one year. Namely, by Criminal Code it is envisaged that the prison sentence can be served in home environment solely if the stated prison sentence is up to a year. Court can adopt the measure of ban on leaving the home for the defendant, with condition that the measure is to last as long as required and until the time the sentence is enforced, that is until the time of sending the defendant to serve the given sentence, consisting of deprivation of freedom. The time the defendant spends in house arrest has to be included into the sentence as the ban on leaving the home in accord with Law on Criminal Procedure (from herein after the Law) is regarded as a form of deprivation of freedom. Quite often, the criminal proceedings last for a few years, depending on complexity and other factors ad in this way, while waiting for other regulations and in cases of crimes where the lower limit of the recommended sentence is high, insistence on applying the measure as an alternative to custody, enabling the defendant to avoid facing any penalty institution or shorten the stay in it, and hence the risks of consequences emerging on personalities of defendants, such as prisonism and other do decrease.У раду аутор разматра начин, помоћу кога окривљени, условно речено, може издржавати казну затвора у кућним условима, у временском трајању дужем од годину дана. Наиме, Кривичним закоником1 је предвиђено да се казна затвора може издржавати у кућним условима једино ако је изречена до једне године. Са друге стране суд може одредити меру забране напуштања стана према окривљеном, с тим што мера траје онолико колико траје потреба, а све до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе. Време које окривљени проведе у кућном притвору мора бити урачунато у казну, јер се забрана напуштања стана у складу са Закоником о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП),2 третира као облик лишења слободе. Често кривични поступак траје и неколико година, у зависности од сложености и других фактора, те на овакав начин док чекамо нова законска решења, као и у случајевима кривичних дела чија је доња граница запрећене казне висока, инсистирањем на примени мере као алтернативе притвору, омогућавамо осуђеном лицу да избегне сусрет са пеналном установом, или скрати свој боравак у њој, а тиме утичемо на смањење ризика од настанка последица које делују на личност осуђеника. Једна од таквих је и призонизам.U radu autor razmatra način, pomoću koga okrivljeni, uslovno rečeno, može izdržavati kaznu zatvora u kućnim uslovima, u vremenskom trajanju dužem od godinu dana. Naime, Krivičnim zakonikom1 je predviđeno da se kazna zatvora može izdržavati u kućnim uslovima jedino ako je izrečena do jedne godine. Sa druge strane sud može odrediti meru zabrane napuštanja stana prema okrivljenom, s tim što mera traje onoliko koliko traje potreba, a sve do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode. Vreme koje okrivljeni provede u kućnom pritvoru mora biti uračunato u kaznu, jer se zabrana napuštanja stana u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP),2 tretira kao oblik lišenja slobode. Često krivični postupak traje i nekoliko godina, u zavisnosti od složenosti i drugih faktora, te na ovakav način dok čekamo nova zakonska rešenja, kao i u slučajevima krivičnih dela čija je donja granica zaprećene kazne visoka, insistiranjem na primeni mere kao alternative pritvoru, omogućavamo osuđenom licu da izbegne susret sa penalnom ustanovom, ili skrati svoj boravak u njoj, a time utičemo na smanjenje rizika od nastanka posledica koje deluju na ličnost osuđenika. Jedna od takvih je i prizonizam
Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u praksi Ustavnog suda Bosne i Hercegovine: Najnovija praksa u krivičnim predmetima
Get PDFAccording to the Reform Agenda for Bosnia and Herzegovina for the period from 2015 to 2018, it is essential to ensure the irreversible strengthening of the rule of law built on the foundation of concrete progress to fight organised crime, terrorism, and corruption All operational and institutional activities will aim to ensure that citizens throughout Bosnia and Herzegovina a safer environment without corruption. At the same time, the authorities at all levels in Bosnia and Herzegovina will increase their efforts in regaining the trust of citizens in the institutions responsible for rule of law, capacity building, responsibility, professionalism, and integrity. Regarding that, special engagement is expected from the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina as the original institutions of Bosnia and Herzegovina constitutional law competent that through creative process of decision making and law development implements European standards in the case law of national courts of Bosnia and Herzegovina. The Constitution of Bosnia and Herzegovina regulates direct application of the European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms, independently of its ratification. In this country, the Convention is quoted and applied regularly. Additionally, the Country allows appeals for violation of the Convention. It is an undeniable fact that in recent years, despite increased judicial dialogue, conflicts between the European Court of Human Rights and some state signatories of the Convention have become numerous and more severe. This primarily applies to the United Kingdom that even after the judgment of the Court in Strasbourg related to the political rights of prisoners, United Kingdom did not only insist on convening the conference in Brighton, on 19th and 20th of April 2012 and undertaking the principles of subsidiarity in the Convention and more. In Switzerland scepticism towards the Convention has so increased that many courts refuse to implement control of proportionality. The question is to what extent this disposition could reflect on constitutional courts and other countries and therefore influence so far positive attitude towards the Convention.Према Реформској агенди за Босну и Херцеговину за период од 2015. до 2018. године, постоји потреба да се осигура неповратно оснаживање владавине права, које мора бити изграђено на основама конкретног напретка у борби против организованог криминала, тероризма и корупције. Све оперативне и институционалне активности ће имати за циљ да осигурају грађанима у цијелој Босни и Херцеговини сигурније окружење без корупције. У исто вријеме, власти на свим нивоима у БиХ ће повећати своје залагање да се поврати повјерење грађана у институције одговорне за владавину права, развојем капацитета, одговорности, професионализма и интегритета. У томе се посебна ангажованост очекује од Уставног суда Босне и Херцеговине као оригиналне институције бх. уставног права који је у позицији креативног процеса доношења судских одлука и развоја права кроз преузимање европских стандарда и у судску праксу националних судова у Босни и Херцеговини. Устав Босне и Херцеговине утврђује директну примјену Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, и то независно од њене ратификације. У овој држави се та конвенција доиста цитира и примјењује готово свакодневно. Поред тога, у овој држави је допуштена апелација због повреде ове конвенције. Неспорна је чињеница да су у протеклим годинама, упркос појачаном судијском дијалогу, сукоби између Европског суда за људска права и неких држава потписницама Конвенције постали бројнији и оштрији. То се односи, прије свега, на Уједињено Краљевство након пресуда суда у Страсбуру везане за политичка права затвореника. Уједињено краљевство није само инсистирало на сазивању конференције у Brightonu, 19. и 20. априла 2012. године и преузимању начела супсидијарности у Конвенцију, већ иде и даље. И у Швајцарској је скепса према Конвенцији тако порасла да многи судови одбијају провести контролу сразмјерности. Питање је у којој се мјери то расположење може одразити на уставне судове и друге земље, те утицати на до сада позитивне ставове према Конвенцији.Prema Reformskoj agendi za Bosnu i Hercegovinu za period od 2015. do 2018. godine, postoji potreba da se osigura nepovratno osnaživanje vladavine prava, koje mora biti izgrađeno na osnovama konkretnog napretka u borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma i korupcije. Sve operativne i institucionalne aktivnosti će imati za cilj da osiguraju građanima u cijeloj Bosni i Hercegovini sigurnije okruženje bez korupcije. U isto vrijeme, vlasti na svim nivoima u BiH će povećati svoje zalaganje da se povrati povjerenje građana u institucije odgovorne za vladavinu prava, razvojem kapaciteta, odgovornosti, profesionalizma i integriteta. U tome se posebna angažovanost očekuje od Ustavnog suda Bosne i Hercegovine kao originalne institucije bh. ustavnog prava koji je u poziciji kreativnog procesa donošenja sudskih odluka i razvoja prava kroz preuzimanje evropskih standarda i u sudsku praksu nacionalnih sudova u Bosni i Hercegovini. Ustav Bosne i Hercegovine utvrđuje direktnu primjenu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i to nezavisno od njene ratifikacije. U ovoj državi se ta konvencija doista citira i primjenjuje gotovo svakodnevno. Pored toga, u ovoj državi je dopuštena apelacija zbog povrede ove konvencije. Nesporna je činjenica da su u proteklim godinama, uprkos pojačanom sudijskom dijalogu, sukobi između Evropskog suda za ljudska prava i nekih država potpisnicama Konvencije postali brojniji i oštriji. To se odnosi, prije svega, na Ujedinjeno Kraljevstvo nakon presuda suda u Strasburu vezane za politička prava zatvorenika. Ujedinjeno kraljevstvo nije samo insistiralo na sazivanju konferencije u Brightonu, 19. i 20. aprila 2012. godine i preuzimanju načela supsidijarnosti u Konvenciju, već ide i dalje. I u Švajcarskoj je skepsa prema Konvenciji tako porasla da mnogi sudovi odbijaju provesti kontrolu srazmjernosti. Pitanje je u kojoj se mjeri to raspoloženje može odraziti na ustavne sudove i druge zemlje, te uticati na do sada pozitivne stavove prema Konvenciji
Pojam, pravna priroda i primjena ustanove gravamena u kaznenom postupku
Get PDFGravamen is unwritten procedural-legal institute comprising legal position of the person requesting remedy, substantially deteriorated by incorrect or unlawful judicial decision. In this connection the thesis that the remedy against such decision may be submitted solely by the individual in the case of whom the existence of gravamen is established and exists when the direct violation, i.e. damaging effect for the rights or legally protected interests of the holder of the right to remedy is caused by the judicial decision is well-founded. The particular doubt is, however, whether it is mandatory to request the existence of gravamen for the remedy of the state attorney. If the request for remedy is submitted on behalf of the accused the existence of gravamen is requested for the accused. If it is submitted to his detriment the existence of gravamen is not necessary because the state attorney may always submit the appeal whenever the decision not corresponding to the legal existing rules. The submission of request for remedy by the private plaintiff (complainant) is connected exclusively to the protection of his/her interests.Гравамен је неписана процесноправна установа под којом се разумије, неправилном или незаконитом судском одлуком битно погоршан правни положај онога тко подноси правни лијек. С тим у вези основна је поставка да правни лијекпротив такве одлуке може поднијети само онај на чијој се страни утврди постојање гравамена, а он ће постојати ако је судском одлуком дошло до непосредне повреде, односно штетне погођености у правима или правно заштићеним интересима овлаштеника права на правни лијек. Посебна је дилема мора ли се увијек тражити гравамен за правни лијек тужитеља. Ако се правни лијек подноси у корист окривљеника, тражи се постојање гравамена код окривљеника. Ако се подноси на његову штету, није нужно постојање гравамена јер се тужитељ може жалити увијек када постоји одлукакоја не одговара правној норми. Подношење правних лијекова приватног тужитеља повезано је са заштитом само његових интереса.Gravamen je nepisana procesnopravna ustanova pod kojom se razumije, nepravilnom ili nezakonitom sudskom odlukom bitno pogoršan pravni položaj onoga tko podnosi pravni lijek. S tim u vezi osnovna je postavka da pravni lijekprotiv takve odluke može podnijeti samo onaj na čijoj se strani utvrdi postojanje gravamena, a on će postojati ako je sudskom odlukom došlo do neposredne povrede, odnosno štetne pogođenosti u pravima ili pravno zaštićenim interesima ovlaštenika prava na pravni lijek. Posebna je dilema mora li se uvijek tražiti gravamen za pravni lijek tužitelja. Ako se pravni lijek podnosi u korist okrivljenika, traži se postojanje gravamena kod okrivljenika. Ako se podnosi na njegovu štetu, nije nužno postojanje gravamena jer se tužitelj može žaliti uvijek kada postoji odlukakoja ne odgovara pravnoj normi. Podnošenje pravnih lijekova privatnog tužitelja povezano je sa zaštitom samo njegovih interesa
Kriza smisla - kraj rada ili novo ropstvo?
Get PDFDoes humanity go towards a society without work? Whether due to robotization, the global economic crisis, and rising unemployment, and the work also (as well as history, geography, the state, the nation, family, religion, ideology...) will come to an end? What is the relationship of work and looting? Work and war? How general commercialization and corporatization affect the work? Whether new economic imperialism or new slavery is on the horizon? Neo-feudalism? Neo-mercantilism? What is the future of postmodernist experiment of deconstruction.Иде ли (богато) човечанство ка друштву без рада? Да ли ће због роботизације, светске економске кризе и растуће незапослености и раду (као и историји, географији, држави, нацији, породици, вери, идеологији...) доћи крај? Какав је однос рада и пљачке? Рада и рата? Како општа комерцијализација и корпоративизација утичу на рад? Да ли је на помолу нови економски империјализам или ново ропство? Неофеудализам? Неомеркантилизам? Каква је будућност постмодернистичког експеримента деконструкције.Ide li (bogato) čovečanstvo ka društvu bez rada? Da li će zbog robotizacije, svetske ekonomske krize i rastuće nezaposlenosti i radu (kao i istoriji, geografiji, državi, naciji, porodici, veri, ideologiji...) doći kraj? Kakav je odnos rada i pljačke? Rada i rata? Kako opšta komercijalizacija i korporativizacija utiču na rad? Da li je na pomolu novi ekonomski imperijalizam ili novo ropstvo? Neofeudalizam? Neomerkantilizam? Kakva je budućnost postmodernističkog eksperimenta dekonstrukcije
Istorija novčane kazne u Srbiji (1804-1860. godine)
Get PDFThe author is trying to show the development of fines in Serbia since 1804, when the First Serbian uprising started and the public authority was established, to 1860, when the Criminal Code of the Principality of Serbia was enacted. The roots of fine go back to the similar institute in Serbian medieval criminal law and the Ottoman law. The study pays special attention to the beginning of the nineteenth century, when the Serbian public authorities took over the prosecution and punishment from the Ottoman authorities. The author is trying to answer several questions: what happened with fines, when did they appear, to which extent did they affected the convicted.Аутор настоји да прикаже развој новчане казне у Србији од 1804, када је почео Први српски устанак и основана српска јавна власт, до 1860. године, када је донет Кривични законик Кнежевине Србије. Дубоки корени новчане казне сежу до института “глобе” у српском средњовековном кривичном праву и у османском праву. Истраживање посебну пажњу усмерава на време од почетка двадесетих година XIX века, када српска јавна власт преузима кривично гоњење и кажњавање од османских власти. Аутор покушава да одговори на питања: шта се дешава са глобама, како настају новчане казне у савременом смислу речи, у којој мери су новчане казне погађале осуђене.Autor nastoji da prikaže razvoj novčane kazne u Srbiji od 1804, kada je počeo Prvi srpski ustanak i osnovana srpska javna vlast, do 1860. godine, kada je donet Krivični zakonik Kneževine Srbije. Duboki koreni novčane kazne sežu do instituta “globe” u srpskom srednjovekovnom krivičnom pravu i u osmanskom pravu. Istraživanje posebnu pažnju usmerava na vreme od početka dvadesetih godina XIX veka, kada srpska javna vlast preuzima krivično gonjenje i kažnjavanje od osmanskih vlasti. Autor pokušava da odgovori na pitanja: šta se dešava sa globama, kako nastaju novčane kazne u savremenom smislu reči, u kojoj meri su novčane kazne pogađale osuđene
Andrew Ashworth, Jeremy Horder: Principles of Criminal Law, 7th Edition, Oxford University Press, Oxford, 2013
Get PDFNot available in Englis
Objektivna odgovornost u krivičnom pravu Sjedinjenih Američkih Država
Get PDFIn the paper is analyzed the concept of strict liability in criminal law of the United States, which applies in respect of certain very limited range of crimes and represent an exception to the principle of guilt and individual subjective responsibility as a rule in criminal law of the United States. The author explains the basic elements of the general concept of a criminal offense in the United States - an objective component (actus reus) and subjective component (mens rea) and the general concept of crime associated with the concept of strict liability for a criminal offense in certain cases. The subjective component of the general concept of the criminal offense is an expression of the principle of guilt in the criminal law of the United States, and in relation to it there are some exceptions when contrary to the general rule on the subjective nature of responsibilities for criminal offense. For some specific types of criminal offences is established strict liability. The author concludes that in our literature there are often a lack of understanding in relation to the concept of strict liability in criminal law of the United States, and sometimes there are even erroneous translations and erroneous interpretations too of that term in English language of the criminal law of the United States, which explains wrong. This certainly does not correspond substantially term, which comes down to strict liability, i.e. means the absence of subjective (mens rea) elements, which is otherwise necessary in the construction of the general concept of the criminal offense, and it is an exception of the general principle of subjective guilt and responsibility, what is the rule.У раду се анализира концепт објективне одговорности у кривичном праву Сједињених Америчких Држава, који важи у односу на одређени веома ограничени круг кривичних дела и представља изузетак у односу на начело кривице и субјективне одговорности као правило у кривичном праву САД. Аутор објашњава основне елементе општег појма кривичног дела у Сједињеним Америчким Државама - објективну компоненту (actus reus) и субјективну компоненту (mens rea), те тај општи појам кривичног дела повезује са деловањем концепта објективне одговорности за кривично дело у одређеним случајевима. Субјективна компонента општег појма кривичног дела представља израз деловања начела кривице у кривичном праву САД, а у односу на њу постоје одређени изузеци када се супротно општем правилу о субјективном карактеру одговорности за кривично дело, успоставља објективна одговорност. Аутор закључује да се у нашој литератури често испољава неразумевање у односу на појам објективне одговорности у кривичном праву САД, те се понекад чак и срећу погрешни преводи, па и погрешне интерпретације, израза на енглеском у кривичном праву САД (Strict liability), који се објашњава као \u27striktna одговорност\u27 или чак као \u27stroga одговорност\u27. То наравно, неодговара суштини термина, који се своди на објективну одговорност, односно одговорност за деликт без обзира на непостојање субјективног (mens rea) елемента, који је иначе неопходан у конструкцији општег појма кривичног дела, те представља израз начела кривице и субјективне одговорности, што је правило у односу на које је објективна одговорност изузетак.U radu se analizira koncept objektivne odgovornosti u krivičnom pravu Sjedinjenih Američkih Država, koji važi u odnosu na određeni veoma ograničeni krug krivičnih dela i predstavlja izuzetak u odnosu na načelo krivice i subjektivne odgovornosti kao pravilo u krivičnom pravu SAD. Autor objašnjava osnovne elemente opšteg pojma krivičnog dela u Sjedinjenim Američkim Državama - objektivnu komponentu (actus reus) i subjektivnu komponentu (mens rea), te taj opšti pojam krivičnog dela povezuje sa delovanjem koncepta objektivne odgovornosti za krivično delo u određenim slučajevima. Subjektivna komponenta opšteg pojma krivičnog dela predstavlja izraz delovanja načela krivice u krivičnom pravu SAD, a u odnosu na nju postoje određeni izuzeci kada se suprotno opštem pravilu o subjektivnom karakteru odgovornosti za krivično delo, uspostavlja objektivna odgovornost. Autor zaključuje da se u našoj literaturi često ispoljava nerazumevanje u odnosu na pojam objektivne odgovornosti u krivičnom pravu SAD, te se ponekad čak i sreću pogrešni prevodi, pa i pogrešne interpretacije, izraza na engleskom u krivičnom pravu SAD (Strict Liability), koji se objašnjava kao \u27striktna odgovornost\u27 ili čak kao \u27stroga odgovornost\u27. To naravno, neodgovara suštini termina, koji se svodi na objektivnu odgovornost, odnosno odgovornost za delikt bez obzira na nepostojanje subjektivnog (mens rea) elementa, koji je inače neophodan u konstrukciji opšteg pojma krivičnog dela, te predstavlja izraz načela krivice i subjektivne odgovornosti, što je pravilo u odnosu na koje je objektivna odgovornost izuzetak
Značaj određenosti dela izvršioca za postojanje podstrekavanja i javno pozivanje na vršenje krivičnog dela
No full textIn addition to incitement as a form of complicity, the Serbian criminal law sometimes defines incitement as a separate criminal offense. Incitement, as a form of complicity, can only exist if it is aimed at a specific person, or at the members of a certain group of persons. If potential principal offenders are completely undefined, as in the case of public incitement through the media, incitement as a form of complicity cannot exist, but, therefore, there are specific offenses in the comparative European jurisdictions that cover this situation. In contrast to these legislations, in the Serbian criminal law such an offense does not exist. The author considers this legal gap and proposes the introduction of new crime.Поред подстрекавања као облика саучесништва, српско кривично право некада подстрекавање дефинише и као самостално кривично дело. Подстрекавање као облик саучесништва може постојати само уколико се одлука да се учини кривично дело ствара код одређеног лица, или код припадника одређене групе лица. Ако су потенцијални извршиоци дела потпуно неодређени, као у случају јавног позивања на вршење неког злочина путем медија, подстрекавање као облик саучесништва не може постојати, али зато у упоредним европским законодавствима постоје посебна кривична дела која покривају ове ситуације. За разлику од ових законодавстава, у српском кривичном праву такво кривично дело не постоји. Аутор разматра ову правну празнину и предлаже увођење нове инкриминације.Pored podstrekavanja kao oblika saučesništva, srpsko krivično pravo nekada podstrekavanje definiše i kao samostalno krivično delo. Podstrekavanje kao oblik saučesništva može postojati samo ukoliko se odluka da se učini krivično delo stvara kod određenog lica, ili kod pripadnika određene grupe lica. Ako su potencijalni izvršioci dela potpuno neodređeni, kao u slučaju javnog pozivanja na vršenje nekog zločina putem medija, podstrekavanje kao oblik saučesništva ne može postojati, ali zato u uporednim evropskim zakonodavstvima postoje posebna krivična dela koja pokrivaju ove situacije. Za razliku od ovih zakonodavstava, u srpskom krivičnom pravu takvo krivično delo ne postoji. Autor razmatra ovu pravnu prazninu i predlaže uvođenje nove inkriminacije
Skraćeni i opšti krivični postupak i njihove transformacije
No full textThis article focuses on the considerations on simplified criminal procedure\u27s capacities to transform into a general criminal procedure and vice versa. The Code of criminal procedure does not offer explicit guidelines as to such transformations, but some of its stipulations imply this possibility, as well as an intention to make it as simple as possible. A transformation from a simplified procedure to a general procedure can happen before filing an indictment, after the commencement of hearing, as well as after the hearing. A special attention is given to the transformation of the procedure after the hearing. Upon a review of the legal provisions that offer such a possibility, the article points to some realistic or seeming obstacles to this course of action: the name and the mandatory contents of the indictment, the form of the court control of the indictment and the real competence of the court. The author offers her own view of the problems stated and suggestions for overcoming them. A transformation from a general procedure to a simplified procedure can be problematised in four cases: 1) differences of opinion between the Attorney General\u27s Office and the court on the qualification of the act; 2) a cessation of the procedure for an act which requires a general procedure in connected cases; 3) changes to the factual description of the act during the hearing; and 4) changes to the procedural legislation.У фокусу овог рада налазе се разматрања о могућностима трансформације скраћеног поступка у општи кривични поступак и обрнуто. Законик о кривичном поступку не изјашњава се експлицитно о таквим трансформацијама, али из неких његових одредаба произлази таква могућност, као и интенција да то буде што једноставније. До трансформације скраћеног поступка у општи кривични поступак може да дође пре подизања оптужног предлога, после започињања главног претреса, као и после завршетка главног претреса. Посебна пажња посвећена је таквој трансформацији поступка после започињања главног претреса. Након осврта на законске одредбе из којих произлази таква могућност, указано је на неке стварне или привидне препреке, које стоје на том путу: назив и обавезна садржина оптужног акта, облик судске контроле оптужног акта и стварна надлежност суда. Аутор износи сопствено виђење тих проблема и предлаже начине њиховог решавања. Дилеме постоје и у правцу промене општег кривичног поступка у режим скраћеног поступка. То питање се може проблематизовати у четири случаја: 1) размимоилажење тужилаштва и суда у погледу правне квалификације дела; 2) обустава поступка за дело које повлачи општи поступак у спојеним предметима; 3) измена чињеничног описа дела у току главног претреса и 4) промене процесног законодавства.U fokusu ovog rada nalaze se razmatranja o mogućnostima transformacije skraćenog postupka u opšti krivični postupak i obrnuto. Zakonik o krivičnom postupku ne izjašnjava se eksplicitno o takvim transformacijama, ali iz nekih njegovih odredaba proizlazi takva mogućnost, kao i intencija da to bude što jednostavnije. Do transformacije skraćenog postupka u opšti krivični postupak može da dođe pre podizanja optužnog predloga, posle započinjanja glavnog pretresa, kao i posle završetka glavnog pretresa. Posebna pažnja posvećena je takvoj transformaciji postupka posle započinjanja glavnog pretresa. Nakon osvrta na zakonske odredbe iz kojih proizlazi takva mogućnost, ukazano je na neke stvarne ili prividne prepreke, koje stoje na tom putu: naziv i obavezna sadržina optužnog akta, oblik sudske kontrole optužnog akta i stvarna nadležnost suda. Autor iznosi sopstveno viđenje tih problema i predlaže načine njihovog rešavanja. Dileme postoje i u pravcu promene opšteg krivičnog postupka u režim skraćenog postupka. To pitanje se može problematizovati u četiri slučaja: 1) razmimoilaženje tužilaštva i suda u pogledu pravne kvalifikacije dela; 2) obustava postupka za delo koje povlači opšti postupak u spojenim predmetima; 3) izmena činjeničnog opisa dela u toku glavnog pretresa i 4) promene procesnog zakonodavstva