Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
Aberratio ictus u krivičnom pravu
Get PDFThis article discusses different legal solutions to situations referred to as \u27aberratio ictus\u27, in terms of its particular manifestation in criminal law. The concept of aberratio ictus, that can be translated as \u27attack gone astray\u27 is used to determine criminal responsibility of the offender, when his actions, directed to committing a specific offence, abberate from the expected course of events, resulting in harming an unintended object. Doctrinal solutions in this area variate between the theory of equivalence and the theory of concretisation, both of which impose exclusive arguments regarding the object of the intent. Thus, the first one emphasizes the protection of abstract values, that results in punishing the offender for the completed, intentional offence, despite the aberration. On the other hand, the reasoning behind the theory of concretization takes into account the relevance of the specific identification regarding the object of intent. According to this view, the offender is liable for the attempt towards the first object, accompanied with negligence liability for the result. It can be noticed that the legal nature of the protected objects appears as a decisive circumstance for determining criminal responsibility. Unlike the situations when the mentioned objects are not of equal values, where there is no doubt that aberratio ictus involves the responsibility consisting of the attempted offence, in addition to negligence towards the actual result, the equivalence of the attacked and harmed object, causes divergent opinions among different authors in legal theory. This affects not only the legal solutions in positive criminal law, which are mainly based on general rules, but also the judicial practice in this area, that is evidently not unique. Also, it can not be negated that these solutions are based on valuative criteria, giving the advantage to one value versus the other. After analyzing the application of suggested theories in practice and comparative legal solutions, the author pleads in favour of the attempt model, based on the theory of concretization, suggesting the possibility of its legal regulation in Serbian criminal law. Its advantages are therefore attached to better concordance with practical demands and main principles of criminal law in general.Непредвиђена промена тока одвијања радње извршења кривичног дела, умишљајно управљене ка тачно одређеном објекту, отвара питање кривичне одговорности учиниоца за последицу која, под тим условима, наступи на другом објекту, необухваћеним умишљајем. У овом раду, анализираће се вишестрани приступи решавању спорног питања, оличени у правном феномену aberratio ictus-а, првенствено кроз разматрање аргумената супротстављених теоријских гледишта. У гомили једностраних и недоречених приступа, излаз треба тражити, пре свега, у јасном феноменолошком разграничавању случајева обухваћених фигуром aberratio ictus, у односу на сродне правне концепте. Након овог корака, следи опредељење за модел кривичне одговорности, који на најадекватнији начин одговара смислу и суштини датог феномена.Nepredviđena promena toka odvijanja radnje izvršenja krivičnog dela, umišljajno upravljene ka tačno određenom objektu, otvara pitanje krivične odgovornosti učinioca za posledicu koja, pod tim uslovima, nastupi na drugom objektu, neobuhvaćenim umišljajem. U ovom radu, analiziraće se višestrani pristupi rešavanju spornog pitanja, oličeni u pravnom fenomenu aberratio ictus-a, prvenstveno kroz razmatranje argumenata suprotstavljenih teorijskih gledišta. U gomili jednostranih i nedorečenih pristupa, izlaz treba tražiti, pre svega, u jasnom fenomenološkom razgraničavanju slučajeva obuhvaćenih figurom aberratio ictus, u odnosu na srodne pravne koncepte. Nakon ovog koraka, sledi opredeljenje za model krivične odgovornosti, koji na najadekvatniji način odgovara smislu i suštini datog fenomena
Imovinskopravni zahtjev u sudskoj praksi
Get PDFIn criminal proceedings restitution claims could be considered as a sui generis institute. However, this institute have not experienced its full affirmation in judicial practice yet. We have brought to attention some of the major problems integrated into practice while criticizing certain attitudes imposed by theoreticians. Due to limited scope, we have been observing the most obvious problems but we should be aware of the fact that we are far away from it\u27s end. Thus while presenting our opinion which we have been trying to support with arguments presented below. Some of the following problems have been pointed out: firstly, we emphasized misused trend adopted by courts to always direct injured party when they partially decide on the request to obtain their excess approaching to the civil proceedings, furthermore we have pointed out problem which arise here in the form of violation of the rule \u27ne bis in idem\u27. However, this domain needs better regulation in the legal framework; also, we haven\u27t excluded widely adopted occurrence to allow the injured party to change their request during the process, thus meanwhile presenting one our major concerns which brings to increase of the ratio for submitted request without a valid reason, referring to the relevant provisions of the Law on Civil Procedure in solving this problem; Besides all above mentioned, we have also discussed widely distributed trend of insufficient definition of the request, in terms of its precise defining in all elements (what damage and what should be the amount for all sorts of damage required by the injured party) and finally we have specified mistakes that courts have been making in situations when they decide not to decide on submitted application, or on contradictory argumentation applied in that certain occasion.У раду који је пред нама пажњу ћемо посветити имовинскоправном захтјеву и његовом третману у судској пракси. Не може се рећи ни да је законско уређење овог института идеално - и оно свакако трпи критике - међутим, пракса судова је утолико важна што представља свакодневну примјену и не тако сјајног законског рјешења, а и та примјена је, када се подробније анализира, подложна критици. С тим у вези, цијенимо да однос који је овом правном институту дат у Законику о кривичном поступку, није сразмјеран мјери коју му судови посвећују, што се (можда) може и приписати чињеници да о овом грађанском захтјеву, одлучују судије кривичари. Притом, ни пракса виших судова није показала тренд ка \u27афирмацији\u27 овог института, вјероватно свој став рационализујући чињеницом да је кривични поступак само један од два контекста у којем се такав захтјев може изнијети, при чему је грађански суд позванији да о њему одлучи. У вези са изнијетим, наш задатак у овом раду јесте да покажемо да ова рационализација није правилна и на закону заснована и да се ради о једном институту који заслужује да има више простора на позорници јудикатуре, него што то тренутно има. Међутим, не смије се занемарити чињеница да је најприје у пракси Европског суда за људска права, а затим и у националним оквирима, признато право оштећеном на суђење у разумном року у ситуацији када је поставио имовинскоправни захтјев у кривичном поступку, што је немали допринос ка афирмацији овог института у пракси.U radu koji je pred nama pažnju ćemo posvetiti imovinskopravnom zahtjevu i njegovom tretmanu u sudskoj praksi. Ne može se reći ni da je zakonsko uređenje ovog instituta idealno - i ono svakako trpi kritike - međutim, praksa sudova je utoliko važna što predstavlja svakodnevnu primjenu i ne tako sjajnog zakonskog rješenja, a i ta primjena je, kada se podrobnije analizira, podložna kritici. S tim u vezi, cijenimo da odnos koji je ovom pravnom institutu dat u Zakoniku o krivičnom postupku, nije srazmjeran mjeri koju mu sudovi posvećuju, što se (možda) može i pripisati činjenici da o ovom građanskom zahtjevu, odlučuju sudije krivičari. Pritom, ni praksa viših sudova nije pokazala trend ka \u27afirmaciji\u27 ovog instituta, vjerovatno svoj stav racionalizujući činjenicom da je krivični postupak samo jedan od dva konteksta u kojem se takav zahtjev može iznijeti, pri čemu je građanski sud pozvaniji da o njemu odluči. U vezi sa iznijetim, naš zadatak u ovom radu jeste da pokažemo da ova racionalizacija nije pravilna i na zakonu zasnovana i da se radi o jednom institutu koji zaslužuje da ima više prostora na pozornici judikature, nego što to trenutno ima. Međutim, ne smije se zanemariti činjenica da je najprije u praksi Evropskog suda za ljudska prava, a zatim i u nacionalnim okvirima, priznato pravo oštećenom na suđenje u razumnom roku u situaciji kada je postavio imovinskopravni zahtjev u krivičnom postupku, što je nemali doprinos ka afirmaciji ovog instituta u praksi
Mere bezbednosti medicinskog karaktera (krivičnopravni aspekt)
Get PDFThe subject of the analysis in the paper are the criminal matters of the security measures of medical character. Individually observed, there are several groups of issues discussed in this paper. Firstly, there are general observations on security measures, their concept, type and purpose, both generally, and in the positive criminal legislation of Serbia. When it comes to this group of questions, then, in accordance with the very title of the paper, special attention is paid to the security measures of medical character - to their own concept, types, purpose of pronouncement and imposition, and in particular, two security measures of this character are specifically emphasized (mandatory psychiatric treatment and staying in a health institution and compulsory non-institutional psychiatric treatment). Having finished this, there is an expert-critical (normative and theoretical) analysis of two key security measures in the positive criminal legislation of the Republic of Serbia. From this point of view, the issues discussed in this section are analyzed both in terms of the Criminal Code and the Criminal Procedure Code, as well as from the aspect of the Law on Juvenile Offenders and Criminal Protection of Juveniles, the Law on the Execution of Criminal Sanctions and the Law on the Protection of Persons with Mental Disorders. The analysis of the comparative group of issues has shown the large number of open questions regarding the criminal-legal aspect of the two analyzed measures of security of medical character (obligatory psychiatric treatment and keeping in a health institution and compulsory non-institutional psychiatric treatment). The case, for example, with the question: Are these measures to remain in the system of criminal sanctions, or should that the issues of the status of the persons whom they are intended be solved in the course of the forced treatment of psychiatric patients. Then, there is a question of the scope of their application. Then, there is a question of the limitation of their duration, especially in the case of application in significantly reduced insane perpetrators, and depending on the length of the imprisonment sentence. There is also the question of the introduction of a conditional release institute from the health institution, as well as the issue of improved conditions for their execution, etc. In addition to this, the results of the practical presence of this cross-section of criminal sanctions in the practice of our courts are also presented. At the end of the paper, concluding observations were given in which the author\u27s position was outlined in a summarized way, primarily, in relation to issues that were particularly emphasized, open-debatable both from the theoretical and the normative point of view.Предмет анализе у раду су кривичноправна питања мера безбедности медицинског картактера. Појединачно посматрано, неколико је група питања обрађених у раду. Прво, ту су опште напомене о мерама безбедности, њиховом појму, врсти и сврси, како уопште, тако и у позитивном кривичном законодавству Србије. Када је реч о овој групи питања, онда, у складу са самим називом рада, посебна пажња је посвећена мерама безбедности медицинског карактера -њиховом појму, врстама, сврси прописивања и изрицања, а у оквиру њих посебно су апострофиране две мере безбедности овог карактера (обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи и обавезно психијатријско лечење на слободи). Након овог. следи стручно - критичка (нормативна и теоријска) анализа двају кључних мера безбедности у позитивном кривичном законодавдству Републике Србије. Посматрано са овог аспекта, предметна проблематика у овом делу рада анализирана је, како са аспекта Кривичног законика и Законика о кривичном поступку, тако и са аспекта Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, Закона о извршењу кривичних санкција и Закона о заштити лица са менталним сметњама. Извршена анализа предметне групе питања, показала је бројност отворених питања када је реч о кривичноправном аспекту двају анализираних мера безбедности медицинског карактера (обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи и обавезно психијатријско лечење на слободи). Случај нпр. са питањем: Да ли ове мере задржати у систему кривичних санкција или пак да се питања статуса лица којима су намењене решавају у оквиру принудног лечења психијатријских болесника. Затим, ту је питање обима њихове примене. Потом, питање ограничења њиховог трајања, посебно у случају примене код битно смањено урачунљивих учинилаца и у зависности од дужине изречене казне затвора. Односно, и питање увођења института условног отпуста из здравствене установе, као и питање унапређена услова њиховог извршења и сл. Уз изнесено, у ради су приказани и резултати практичне присутности ове врсте кривичних санкција у пракси наших судова. На крају рада, дата су закључна разматрања у којима је на један резимирани начин изнет став аутора, пре свега, у односу на питања која су посебно апострофирана, отворена - дискутабилна и са теоријског и са нормативног аспекта.Predmet analize u radu su krivičnopravna pitanja mera bezbednosti medicinskog kartaktera. Pojedinačno posmatrano, nekoliko je grupa pitanja obrađenih u radu. Prvo, tu su opšte napomene o merama bezbednosti, njihovom pojmu, vrsti i svrsi, kako uopšte, tako i u pozitivnom krivičnom zakonodavstvu Srbije. Kada je reč o ovoj grupi pitanja, onda, u skladu sa samim nazivom rada, posebna pažnja je posvećena merama bezbednosti medicinskog karaktera -njihovom pojmu, vrstama, svrsi propisivanja i izricanja, a u okviru njih posebno su apostrofirane dve mere bezbednosti ovog karaktera (obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi i obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi). Nakon ovog. sledi stručno - kritička (normativna i teorijska) analiza dvaju ključnih mera bezbednosti u pozitivnom krivičnom zakonodavdstvu Republike Srbije. Posmatrano sa ovog aspekta, predmetna problematika u ovom delu rada analizirana je, kako sa aspekta Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku, tako i sa aspekta Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Izvršena analiza predmetne grupe pitanja, pokazala je brojnost otvorenih pitanja kada je reč o krivičnopravnom aspektu dvaju analiziranih mera bezbednosti medicinskog karaktera (obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi i obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi). Slučaj npr. sa pitanjem: Da li ove mere zadržati u sistemu krivičnih sankcija ili pak da se pitanja statusa lica kojima su namenjene rešavaju u okviru prinudnog lečenja psihijatrijskih bolesnika. Zatim, tu je pitanje obima njihove primene. Potom, pitanje ograničenja njihovog trajanja, posebno u slučaju primene kod bitno smanjeno uračunljivih učinilaca i u zavisnosti od dužine izrečene kazne zatvora. Odnosno, i pitanje uvođenja instituta uslovnog otpusta iz zdravstvene ustanove, kao i pitanje unapređena uslova njihovog izvršenja i sl. Uz izneseno, u radi su prikazani i rezultati praktične prisutnosti ove vrste krivičnih sankcija u praksi naših sudova. Na kraju rada, data su zaključna razmatranja u kojima je na jedan rezimirani način iznet stav autora, pre svega, u odnosu na pitanja koja su posebno apostrofirana, otvorena - diskutabilna i sa teorijskog i sa normativnog aspekta
Problem izjednačenja jugoslovenskog prava i osnovne odredbe projekta srpskog Kaznenog zakonika: Problem izjednačenja prava u Ujedinjenom Kraljevstvu S.-H.-S. i osnovne odredbe Projekta srpskog Kaznenog zakonika, Geca Kon, Beograd, 1921, str. 4-22 i 106-108.
No full textNot available in Englis
Međunarodni izvori prava izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnicima: Dokumenti Ujedinjenih nacija
Get PDFThe United Nations has developed live legislative activity in recent decades in order to impose standards in the enforcement of criminal sanctions against juveniles. The paper pointed to the provisions of those instruments whose provisions are applied in their entirety to the enforcement of criminal sanctions against this category of persons (\u27primary sources\u27), and those instruments that only partially touch on this issue (\u27secondary sources\u27). Secondary sources in paper are listed as follows: Convention on the Rights on the Child, Standard Minimum Rules for the Administration of Juvenile Justice, Guidelines for the Prevention of Juvenile Delinquency, World Program of Action for Youth to the Year 2000 and Beyond and Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners (Nelson Mandela Rules); while the following documents were listed as primary sources: Rules for the Protection of Juveniles Deprived of their Liberty and Standard Minimum Rules for Non-custodial Measures. By their adoption, the World Organization strongly influenced the development of what could be called the \u27Penal Executive Law for Juveniles\u27. These documents, irrespective of the fact that they do not have the same commitment to the members of the World Organization, have done but still have a strong impact on the legislation of all countries in the part relating to the enforcement of criminal sanctions against this category of perpetrators of crimes. In this paper, we have pointed out the basic content of these international instruments, although some of their provisions are partially aligned. This is done not only in order to find the relevant legislation of the World Organization in one place (and this will be of benefit to those who will be familiar with this matter), but also because it will enable researchers to compare how much the provisions of the criminal executive rights in Serbia are in line with the United Nations standards and recommendations.Уједињене нације развиле су последњих деценија живу легислативну активност у намери да усмере и поставе стандарде у извршењу кривичних санкција према малолетницима. У раду је указано на одредбе како оних од тих инструмената чије одредбе се у целини примењују на извршење кривичних санкција према овој категорији лица (\u27примарни извори\u27), као и оних који само узгред додирују ову проблематику (\u27sekundarni извори\u27) Као секундарни извори наведени су Конвенција о првима детета, Стандардна минимална правила за малолетничко правосуђе, Смернице УН за превенцију малолетничке делинквенције, Светски акциони програм за младе у XXI веку и Стандардна минимална правила о поступању са затвореницима (Нелсон Мандела правила); примарни извори су Правила УН о заштити малолетника лишених слободе и Стандардна минимална правила УН за мере алтернативне институционалном третману. Њиховим доношењем, Светска организација снажно је утицала на развој онога што бисмо могли назвати \u27Кривично извршно право за малолетнике\u27.Ujedinjene nacije razvile su poslednjih decenija živu legislativnu aktivnost u nameri da usmere i postave standarde u izvršenju krivičnih sankcija prema maloletnicima. U radu je ukazano na odredbe kako onih od tih instrumenata čije odredbe se u celini primenjuju na izvršenje krivičnih sankcija prema ovoj kategoriji lica (\u27primarni izvori\u27), kao i onih koji samo uzgred dodiruju ovu problematiku (\u27sekundarni izvori\u27) Kao sekundarni izvori navedeni su Konvencija o prvima deteta, Standardna minimalna pravila za maloletničko pravosuđe, Smernice UN za prevenciju maloletničke delinkvencije, Svetski akcioni program za mlade u XXI veku i Standardna minimalna pravila o postupanju sa zatvorenicima (Nelson Mandela pravila); primarni izvori su Pravila UN o zaštiti maloletnika lišenih slobode i Standardna minimalna pravila UN za mere alternativne institucionalnom tretmanu. Njihovim donošenjem, Svetska organizacija snažno je uticala na razvoj onoga što bismo mogli nazvati \u27Krivično izvršno pravo za maloletnike\u27
Krivično delo obljube nad nemoćnim licem: Normativna konstrukcija, neka sporna pitanja i moguće buduće modifikacije
Get PDFIn the paper are explained the concept and basic elements of the normative construction of the criminal offense of Sexual intercourse with a helpless person, as one of the criminal offenses against sexual freedom in the Serbian Criminal Code. There are in the text analyzes in detail the basic form and the more severe forms of the sexual intercourse with a helpless Person, the possible form of guilt (mens rea), when it comes to this criminal act, as well as all other important features of the sexual intercourse with a helpless person in the context of a positive criminal justice solution. The author explains especially the relationship between the two sexual crimes: the rape as the basic criminal offense against sexual freedom and the sexual intercourse with a helpless person. It is especially analyzed when there can be a joinder of criminal offenses, connected to the relations between the criminal offence of a rape and the sexual intercourse with a helpless person. In the article there is a conclusion that if the criminal offence of a rape in the Serbian criminal legislation would be defined in some future novelties, so as to cover not only compulsory sexual actions, but any such (sexually) act, perpetrated a contrary to the will of the passive subject (which is the request contained in the Istanbul Convention), this will certainly also leads to the need for a proper redefinition of the incrimination of the sexual intercourse with a helpless person, and this conclusion is accompanied by concrete proposals in de lege ferenda sense.У раду се објашњавају појам и основни елементи нормативне конструкције кривичног дела обљубе над немоћним лицем, као једног од кривичних дела против полне слободе у Кривичном законику Србије. Детаљно се анализирају основни облик и тежи облици обљубе над немоћним лицем, могући облик кривице када се ради о овом кривичном делу, као и сва друга битна обележја обљубе над немоћним лицем у контексту позитивног кривично правног решења. Аутор посебну пажњу поклања објашњењу односа силовања као основног кривичног дела против полне слободе и обљубе над немоћним лицем. Посебно се анализира када може постојати стицај између силовања и обљубе над немоћним лицем. У тексту се закључује да ако се силовање у нашем кривичном законодавству неким будућим новелама дефинише тако да обухвати не само принудну обљубу или принудни са њом изједначен чин, већ сваку такву радњу противно вољи пасивног субјекта (што је захтев садржан у Истамбулској конвенцији) то ће свакако довести и до потребе за одговарајућим редефинисањем инкриминације обљубе над немоћним лицем, а овај закључак је пропраћен и конкретним предлозима у де леге ференда смислу.U radu se objašnjavaju pojam i osnovni elementi normativne konstrukcije krivičnog dela obljube nad nemoćnim licem, kao jednog od krivičnih dela protiv polne slobode u Krivičnom zakoniku Srbije. Detaljno se analiziraju osnovni oblik i teži oblici obljube nad nemoćnim licem, mogući oblik krivice kada se radi o ovom krivičnom delu, kao i sva druga bitna obeležja obljube nad nemoćnim licem u kontekstu pozitivnog krivično pravnog rešenja. Autor posebnu pažnju poklanja objašnjenju odnosa silovanja kao osnovnog krivičnog dela protiv polne slobode i obljube nad nemoćnim licem. Posebno se analizira kada može postojati sticaj između silovanja i obljube nad nemoćnim licem. U tekstu se zaključuje da ako se silovanje u našem krivičnom zakonodavstvu nekim budućim novelama definiše tako da obuhvati ne samo prinudnu obljubu ili prinudni sa njom izjednačen čin, već svaku takvu radnju protivno volji pasivnog subjekta (što je zahtev sadržan u Istambulskoj konvenciji) to će svakako dovesti i do potrebe za odgovarajućim redefinisanjem inkriminacije obljube nad nemoćnim licem, a ovaj zaključak je propraćen i konkretnim predlozima u de lege ferenda smislu
Ustavni sud Bosne i Hercegovine - postignuća i perspektive
Get PDFIn order to achieve the rule of law and legal security in Bosnia and Herzegovina, it is vital that the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina should enjoy the position of independence and neutrality. In this way, it is ensured its objectivity in relation to other state authorities and any external influences and pressures that might possibly come from certain interest groups or individuals is eliminated. In post-conflict conditions, the role of the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina is often of crucial importance. The purpose of this paper is to get acquainted with the fundamental concept of the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina and its implementation in the legal system of Bosnia and Herzegovina, with specific reference to its appellate jurisdiction in criminal cases.За остварење принципа владавине права и правне сигурности у Босни и Херцеговини од виталне важности је Уставни суд Босне и Херцеговине који треба да ужива позицију независности и неутралности. На тај начин се осигурава његова објективност у односу на друге органе државне власти и осигурава лишеност било каквих вањских утицаја и притисака, који би евентуално долазили од неких интересних група или појединаца. У постконфликтним условима је улога Уставног суда Босне и Херцеговине често од пресудног значаја. Сврха овог рада јесте упознати се с основама концепта Уставног суда Босне и Херцеговине и његовом имплементацијом у правном систему Босне и Херцеговине, са посебним освртом на његову апелациону надлежност у кривичним предметима.Za ostvarenje principa vladavine prava i pravne sigurnosti u Bosni i Hercegovini od vitalne važnosti je Ustavni sud Bosne i Hercegovine koji treba da uživa poziciju nezavisnosti i neutralnosti. Na taj način se osigurava njegova objektivnost u odnosu na druge organe državne vlasti i osigurava lišenost bilo kakvih vanjskih uticaja i pritisaka, koji bi eventualno dolazili od nekih interesnih grupa ili pojedinaca. U postkonfliktnim uslovima je uloga Ustavnog suda Bosne i Hercegovine često od presudnog značaja. Svrha ovog rada jeste upoznati se s osnovama koncepta Ustavnog suda Bosne i Hercegovine i njegovom implementacijom u pravnom sistemu Bosne i Hercegovine, sa posebnim osvrtom na njegovu apelacionu nadležnost u krivičnim predmetima
Bosna i Hercegovina za vreme Prvog Svetskog Rata
Get PDFBosnia and Herzegovina has entered in The First World War as the part od Austro Hungary. Their citizens were mobilized and sent to the fronts in Serbia, Russia and Italy due to participate in the war. When the First World War has ended, Bosnia and Herzegovina became a part of completely different country. That kind of \u27transit\u27 wasn\u27t easy. Bosnia and Herzegovina was not in the middle of the war operations, but felt all the weight of the war, especially a part of their civilian population that lived under the conditions of threating and hostile occupation starting from robbing and destroying another\u27s property, over the unlawful depriving of freedom and detention, treatment, to the massive unfair trials and murders. And beside all of that, a great and significantly contribute to the liberation of Bosnia and Herzegovina has been given by the teachers and cultural workers, priests and politicians.Босна и Херцеговина је ушла у Први светски рат као део Аустроугарске. Њени грађани су мобилисани и послати на фронтове у Србији, Русији и Италији. Из рата је изашла као део друге државе. Тај \u27прелаз \u27 није био безболан. Босна и Херцеговина није била поприште ратних операција али је осетила сву тежину рата, нарочито део њеног становништва који је живео као под режимом најсуровије непријатељске окупације због безобзирног пљачкања и уништавања имовине, преко хапшења, интернација и злостављања до масовних суђења и убијања. И поред тога велики допринос ослобођењу Босне и Херцеговине су дали просветни и културни радници, свештеници и политичари.Bosna i Hercegovina je ušla u Prvi svetski rat kao deo Austrougarske. Njeni građani su mobilisani i poslati na frontove u Srbiji, Rusiji i Italiji. Iz rata je izašla kao deo druge države. Taj \u27prelaz \u27 nije bio bezbolan. Bosna i Hercegovina nije bila poprište ratnih operacija ali je osetila svu težinu rata, naročito deo njenog stanovništva koji je živeo kao pod režimom najsurovije neprijateljske okupacije zbog bezobzirnog pljačkanja i uništavanja imovine, preko hapšenja, internacija i zlostavljanja do masovnih suđenja i ubijanja. I pored toga veliki doprinos oslobođenju Bosne i Hercegovine su dali prosvetni i kulturni radnici, sveštenici i političari
Analiza predvidljivosti postupanja sudija: Povratak mehaničkoj jurisprudenciji?
Get PDFThis paper is about the roots of computerized predictive analysis of judge\u27s behavior, and it investigates problems which predictive analysis is facing today, its prospects, as well as advantages and limits of that method. The author is of opinion that major limitation in predicting behavior of a judge with broad precision is emotional shortage of artificial intelligence. Following the line of legal realism the author concludes that unpredictability of judge\u27s behavior, namely specific and unique feature of their personalities, makes legal outcome not completely certain. Algorithms are today based mostly upon mechanical jurisprudence and syllogistic reasoning as computers are \u27fed\u27 by man. In the future it might become possible, due to dynamic development of technology and with possibility of developing self-learned artificial intelligence, that machines could once replace judges or at least predict rulings with a very high percentage of probability. But, if the law is ars boni et aequi, and that ancient Roman postulate is not yet validly contested, then the range of mechanical jurisprudence is still limited. Machine may be able to gain equality, as it is basically and originally a mathematical principle and operation. But it cannot reach sensitivity of the second, correspondingly important, or even more fundamental legal principle - what is good in general and in concrete case. Good is a value, having its specific loading and feature in every single case. This is something that the machine cannot properly recognize and measure.У раду су анализирани корени идеја о компјутерској предиктивној анализи поступања судија, проблеми са којима је суочена идеја предиктивне анализе данас, перспективе предиктивне анализе, као и добре стране овог типа анализе. Аутор стоји на становишту да је главно ограничење због кога није могуће за сада постићи стопостотну прецизност компјутерског предвиђања поступања судија емотивни дефицит вештачке интелигенције. У складу са идејама правног реализма, аутор изводи закључак да непредвидљивост поступања судија (због специфичности њихове личност) чини правни исход неизвесним. У том делу сада не могу бити од велике помоћи ни компјутерски алгоритми за предвиђање судског исхода. Алгоритми су данас углавном на нивоу механичке јуриспруденције и силогистичког начина закључивања, јер компјутере подацима и даље \u27храни\u27 човек. Са развојем технологије и развијањем могућности самосталног учења вештачке интелигенције, можда би у не тако далекој будућности машине могле заменити судије или макар предвиђати одлуке са скоро потпуним степеном поузданости. Но, ако је право вештина једнаког и доброг (арс бони ет aequi), а тај антички римски постулат још увек није оспорен, онда су домети механичке јуриспруденције ипак ограничени. Јер, можда машина може обезбеђивати једнакост као изворно математички принцип, али тешко да може досезати до поимања оног другог, подједнако важног, ако не и важнијег фундаменталног правног принципа - доброг поступања. Добро је вредносна категорија, која у сваком конкретном случају има своје специфичности, а њу машина не може увек ваљано препознавати и мерити.U radu su analizirani koreni ideja o kompjuterskoj prediktivnoj analizi postupanja sudija, problemi sa kojima je suočena ideja prediktivne analize danas, perspektive prediktivne analize, kao i dobre strane ovog tipa analize. Autor stoji na stanovištu da je glavno ograničenje zbog koga nije moguće za sada postići stopostotnu preciznost kompjuterskog predviđanja postupanja sudija emotivni deficit veštačke inteligencije. U skladu sa idejama pravnog realizma, autor izvodi zaključak da nepredvidljivost postupanja sudija (zbog specifičnosti njihove ličnost) čini pravni ishod neizvesnim. U tom delu sada ne mogu biti od velike pomoći ni kompjuterski algoritmi za predviđanje sudskog ishoda. Algoritmi su danas uglavnom na nivou mehaničke jurisprudencije i silogističkog načina zaključivanja, jer kompjutere podacima i dalje \u27hrani\u27 čovek. Sa razvojem tehnologije i razvijanjem mogućnosti samostalnog učenja veštačke inteligencije, možda bi u ne tako dalekoj budućnosti mašine mogle zameniti sudije ili makar predviđati odluke sa skoro potpunim stepenom pouzdanosti. No, ako je pravo veština jednakog i dobrog (ars boni et aequi), a taj antički rimski postulat još uvek nije osporen, onda su dometi mehaničke jurisprudencije ipak ograničeni. Jer, možda mašina može obezbeđivati jednakost kao izvorno matematički princip, ali teško da može dosezati do poimanja onog drugog, podjednako važnog, ako ne i važnijeg fundamentalnog pravnog principa - dobrog postupanja. Dobro je vrednosna kategorija, koja u svakom konkretnom slučaju ima svoje specifičnosti, a nju mašina ne može uvek valjano prepoznavati i meriti
\u27Normativna reaktivnost\u27 kao kriterijum krivice
No full textIch vertrete seit Langem die Auffassung, dass Freiheit und Schuld des Täters bejaht werden können, wenn er im Zeitpunkt der Tat „normativ ansprechbar“ war. In meinem Lehrbuch wird in der Überschrift des betreffenden Abschnitts die „Schuld als unrechtes Handeln trotz normativer Ansprechbarkeit“ bezeichnet. Die Frage, ob Schuld überhaupt möglich und wie sie ggf. zu verstehen sei, hat durch die neuere Hirnforschung, die das Bestehen einer menschlichen Willensfreiheit zum guten Teil leugnet, besondere Aktualität erlangt. Eine unübersehbare Vielzahl von Stellungnahmen und Aufsätzen hat sich in den letzten Jahren mit diesem Problem beschäftigt. Deren Studium hat mich zu der Überzeugung gebracht, dass der Standpunkt einer großen Mehrheit von Autoren sich auf eine gemeinsame Annahme zurückführen lässt: Danach ist für eine Verantwortlichkeit des Täters seine normative Ansprechbarkeit bei Begehung der Tat notwendig, aber auch ausreichend. Das soll im Folgenden näher dargelegt werden, weil es die Strafrechtsdogmatik von scheinbar unentwirrbaren Streitigkeiten entlasten und einer gemeinsamen Grundlage näherführen kann. Ich beschränke mich dabei auf Spezialabhandlungen und ausführliche Einlassungen zum Thema.Аутор у раду разрађује свој већ дуго заступани став сходно коме се учинилац може сматрати кривим уколико је у време извршења кривичног дела он био подобан да у складу са својим душевним и духовним стањем \u27уважи норму\u27, тј. да одговори својеврсном \u27зову норме\u27 (нормативна реактивност). Таква једна подобност недостаје уколико се норма није одразила у свести учиниоца, па било то због његовог недовољног узраста (дете), неотклоњиве правне заблуде или због одређеног менталног дефицита (неурачунљивост). Појам \u27нормативне реактивности\u27 у последње време развијају и неки други аутори, проналазећи клицу таквог учења чак и у ранијој, у међувремену превазиђеној, класичној школи учења о кривичном делу. Полазећи од најновијих схватања у науци кривичног права може се закључити да се овај појам заснива на два конститутивна елемента. Учинилац најпре мора бити свестан заповести коју му норма упућује, а затим, он мора бити и подобан да на такву заповест адекватно одговори. На тај начин се појам кривице обликује као један емпиријско-нормативни појам, где су емпиријски утврдиве претпоставке \u27нормативне реактивности\u27, док је оцена о кривици таквог учиниоца који је подобан да буде одговарајући адресат норме један нормативни суд. Аутор наводи аргументе у прилог оваквог учења, сматрајући да је оно, уз мање терминолошке разлике, ипак постало заједнички основ око кога се преплићу наизглед другачија, али у суштини слична или иста гледишта појединих аутора.Autor u radu razrađuje svoj već dugo zastupani stav shodno kome se učinilac može smatrati krivim ukoliko je u vreme izvršenja krivičnog dela on bio podoban da u skladu sa svojim duševnim i duhovnim stanjem \u27uvaži normu\u27, tj. da odgovori svojevrsnom \u27zovu norme\u27 (normativna reaktivnost). Takva jedna podobnost nedostaje ukoliko se norma nije odrazila u svesti učinioca, pa bilo to zbog njegovog nedovoljnog uzrasta (dete), neotklonjive pravne zablude ili zbog određenog mentalnog deficita (neuračunljivost). Pojam \u27normativne reaktivnosti\u27 u poslednje vreme razvijaju i neki drugi autori, pronalazeći klicu takvog učenja čak i u ranijoj, u međuvremenu prevaziđenoj, klasičnoj školi učenja o krivičnom delu. Polazeći od najnovijih shvatanja u nauci krivičnog prava može se zaključiti da se ovaj pojam zasniva na dva konstitutivna elementa. Učinilac najpre mora biti svestan zapovesti koju mu norma upućuje, a zatim, on mora biti i podoban da na takvu zapovest adekvatno odgovori. Na taj način se pojam krivice oblikuje kao jedan empirijsko-normativni pojam, gde su empirijski utvrdive pretpostavke \u27normativne reaktivnosti\u27, dok je ocena o krivici takvog učinioca koji je podoban da bude odgovarajući adresat norme jedan normativni sud. Autor navodi argumente u prilog ovakvog učenja, smatrajući da je ono, uz manje terminološke razlike, ipak postalo zajednički osnov oko koga se prepliću naizgled drugačija, ali u suštini slična ili ista gledišta pojedinih autora