Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
Douglas Husak: Overcriminalization. The limits of the criminal law, Oxford University press, Oxford, 2008
Get PDFNot available in Englis
Američki kazneno popravni sistemi na početku 19. veka u očima evropskih intelektualaca
No full textThe article shows the results of the research of French intellectuals Alexis de Tocqueville and Gustave de Beaumont, conducted in the American penitentiaries of the Pennsylvania and Auburn system at the beginning of the 19th century. The following article, through the analysis of the prison report of Tocqueville and Beaumont "On the Penitentiary system in the United States and its application in France..." answers the questions: How the French thinkers evaluated the American penitentiary solutions? Why did these solutions catch the attention of Europeans? What defects and advantages of these systems have been noticed? The work will also present views on the punishment of Tocqueville and Beaumont, along with their sociological, criminological and penological insights. The controversy of the topic will be illustrated by the polemics of Francis Lieber (translator of the report into English) with the authors of the report. The following work uses the source text analysis method, along with the analysis of the available literature on the subject.На прелазу из 18. у 19. век, у Сједињеним Америчким Државама појавили су се нови казено поправни системи засновани на усамљености, религијском учењу и раду. Њихова идеја је замишљена тако да казна остварује и друге функције (не само одмазду), а нарочито да утиче на поправљање учиниоца. Пенсилванијски казено поправни систем установљен је 1791. године и имао је прецизно одређене принципе и циљеве, а главни циљ је био поправљање затвореника уз помоћ даноноћног боравка у самици, рада и Библије. Обурнски казено поправни систем створен је 1821. године као варијанта Пенсилванијског система и у њему су затвореници били изоловани током ноћи, а дању су радили у заједничким салама уз апсолутну забрану било какве комуникације. Алексис де Токвил и Густав де Бемонт, два позната француска правника и интелектуалца, 1831. године отпутовали су у Сједињене Америчке Државе како би се упознали са новим решењима у америчким казнено поправним заводима. Резултат њиховог истраживања представљао је извештај "О казнено поправном систему у САД и његовој примени у Француској; са додатком о казненим колонијама и статистичким подацима". У њему су представљени циљеви, норме и правила оба казнено поправна система. Токвил и Бемонт су се током овог истраживачког путовања спријатељили са својим водичем Франсисом Либером који је превео извештај "О казнено поправним системима..." са француског на енглески језик. У свом извештају, они приказују чињенице о Пенсилванијском и Обурнском систему приказујући њихове предности и недостатке и износе свој став о њима. Осим тога, Токвил и Бемонт разматрају и могућност прилагођавања француском систему америчких решења до којих су дошли. Такође, они дискутују о питањима приказаним и у овом чланку попут циљева казнено поправних система: реформације, осамљености, рада, религијског учења, њихових предности и недостатака, као и разликама између ова два система. Предмет анализе били су и друштвени узроци криминалитета и криминална статистика. Своје виђење кажњавања дали су са криминолошког, социолошког и пенолошког аспекта. Франсис Либер се такође осврнуо на нека спорна питања, какткад изражавајући неслагање с ауторима. Све наведено утиче на слику америчких казенено поправних система 19. века виђену очима европских интелектуалаца тог времена.Na prelazu iz 18. u 19. vek, u Sjedinjenim Američkim Državama pojavili su se novi kazeno popravni sistemi zasnovani na usamljenosti, religijskom učenju i radu. Njihova ideja je zamišljena tako da kazna ostvaruje i druge funkcije (ne samo odmazdu), a naročito da utiče na popravljanje učinioca. Pensilvanijski kazeno popravni sistem ustanovljen je 1791. godine i imao je precizno određene principe i ciljeve, a glavni cilj je bio popravljanje zatvorenika uz pomoć danonoćnog boravka u samici, rada i Biblije. Oburnski kazeno popravni sistem stvoren je 1821. godine kao varijanta Pensilvanijskog sistema i u njemu su zatvorenici bili izolovani tokom noći, a danju su radili u zajedničkim salama uz apsolutnu zabranu bilo kakve komunikacije. Aleksis de Tokvil i Gustav de Bemont, dva poznata francuska pravnika i intelektualca, 1831. godine otputovali su u Sjedinjene Američke Države kako bi se upoznali sa novim rešenjima u američkim kazneno popravnim zavodima. Rezultat njihovog istraživanja predstavljao je izveštaj "O kazneno popravnom sistemu u SAD i njegovoj primeni u Francuskoj; sa dodatkom o kaznenim kolonijama i statističkim podacima". U njemu su predstavljeni ciljevi, norme i pravila oba kazneno popravna sistema. Tokvil i Bemont su se tokom ovog istraživačkog putovanja sprijateljili sa svojim vodičem Fransisom Liberom koji je preveo izveštaj "O kazneno popravnim sistemima..." sa francuskog na engleski jezik. U svom izveštaju, oni prikazuju činjenice o Pensilvanijskom i Oburnskom sistemu prikazujući njihove prednosti i nedostatke i iznose svoj stav o njima. Osim toga, Tokvil i Bemont razmatraju i mogućnost prilagođavanja francuskom sistemu američkih rešenja do kojih su došli. Takođe, oni diskutuju o pitanjima prikazanim i u ovom članku poput ciljeva kazneno popravnih sistema: reformacije, osamljenosti, rada, religijskog učenja, njihovih prednosti i nedostataka, kao i razlikama između ova dva sistema. Predmet analize bili su i društveni uzroci kriminaliteta i kriminalna statistika. Svoje viđenje kažnjavanja dali su sa kriminološkog, sociološkog i penološkog aspekta. Fransis Liber se takođe osvrnuo na neka sporna pitanja, kaktkad izražavajući neslaganje s autorima. Sve navedeno utiče na sliku američkih kazeneno popravnih sistema 19. veka viđenu očima evropskih intelektualaca tog vremena
Blasfemija i krivično pravo: Sloboda izražavanja naspram vređanja religioznih osećanja
Get PDFIn comparative criminal literature, punishment of blasphemy is being rejected for several reasons. The largest number of theorists point to the importance of freedom of speech, where in order to communicate and exchange ideas, it must be allowed that the manner of expression is sometimes provocative. This particularly refers to those forms of (artistic) expression characterized by the humorous processing of certain social and political themes (caricature, satire). Defining a crime of blasphemy as well encounters difficulties on the dogmatic plan, because of the undefined object of protection and the fact that it is not easy to distinguish the circle of religious systems that deserve protection. In addition, the question arises as to why similar protection would not enjoy beliefs in the sphere of culture, politics, sports, etc. A restrictive approach on this issue is also affected by radical criminal-law protection in this matter in Islamic states. On the other hand, it is not possible to dispute the particular interest of a society to protect certain values whose violation carries an increased risk for the functioning of the legal order, especially in multinational environments. The author presents the most important arguments in this discussion, taking the view that the essential content of the recognized religions deserves to be a subject of limited criminal protection.У упоредној кривичној литератури кажњавање бласфемије одбацује се из више разлога. Највећи број теоретичара религиозна осећања уопште не сматра подобним објектом кривичноправне заштите, док се, с друге стране, кажњавање по овом основу сматра неприхватљивим ограничавањем слободе изражавања. Аутор износи најважније аргументе у овој расправи, заузимајући став да битни садржај признатих вероисповести заслужује да представља предмет ограничене кривичноправне заштите.U uporednoj krivičnoj literaturi kažnjavanje blasfemije odbacuje se iz više razloga. Najveći broj teoretičara religiozna osećanja uopšte ne smatra podobnim objektom krivičnopravne zaštite, dok se, s druge strane, kažnjavanje po ovom osnovu smatra neprihvatljivim ograničavanjem slobode izražavanja. Autor iznosi najvažnije argumente u ovoj raspravi, zauzimajući stav da bitni sadržaj priznatih veroispovesti zaslužuje da predstavlja predmet ograničene krivičnopravne zaštite
Ubistvo, izvršeno klanjem žrtve, sačinjava delo iz st II. t. 2. §. 167. Kriv. zak.: Branič, br. 3/1932, str. 167-168.
No full textNot available in Englis
Rad u javnom interesu i uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom u Republici Srbiji i povrat: Analiza uspešnosti primene iz ugla istraživača
Get PDFAlternative criminal sanctions in modern criminal justice systems have proven to be a far better way of reacting society to easier forms of crime compared to prison sentences. In this paper, the authors analyzed two alternative criminal sanctions: community service and suspended sentence with protective supervision, in the context of the analysis of recidivism in the Republic of Serbia. The survey was conducted on a sample of 502 respondents which are during 2012 and 2013 served one of these two alternative criminal sanctions. Of the total number of respondents, 12% again committed a criminal offense (recidivism). Multivariate analysis showed that the only length of sanction and the outcome of the sanction were highlighted as significant predictors of recidivism. The convicted persons who were sentenced to a longer term sanction and those whose outcome of the alternative criminal sanction was unsuccessful will have a greater chance of recidivism. The results showed that the suitability of this model was good (χ2 = 3.699; p = .883) and regression was statistically significant (χ2 = 32.948; p = .000), although a relatively small percentage of recidivism (15%) was explained. Also, if these two sanctions are observed separately, a better effect in practice had a community service (11% of respondents recidivated) in comparison with suspended sentence with protective supervision (25.5% of respondents recidivated). The results are good and suggest that in practice the courts should moreover pronounce alternative criminal sanctions. It is also necessary that the Probation Service has sufficient personnel and financial resources for quality work with persons who have been sentenced to an alternative sentence.Алтернативне кривичне санкције представљају тему која годинама уназад изазива посебну пажњу научне и стручне јавности. Остваривање опште сврхе кривичног права, алокација економских ресурса и најзад, пренатрпаност затвора (казнено поправних завода), најчешће се наводе као разлози за постојање и примену алтернативних кривичних санкција. У раду су анализиране казна рада у јавном интересу и мера упозорења условна осуда са заштитним надзором. Након уводног (теоријског) и законодавног оквира, у раду је представљен део истраживања које је у току 2017. године спровео Институт за криминолошка и социолошка истраживања, у сарадњи са Мисијом ОЕБС, на тему поврата у Републици Србији. Истраживање је спроведено на узорку од 502 испитаника, према којима је у току 2012. и 2013. године извршена нека од наведене две алтернативне кривичне санкције, при чему је основни циљ био да се сагледа успешност њихове примене у смислу специјалне превенције, те да се уз помоћ мултиваријантне анализе сагледају фактори који имају највећу значајност у разумевању криминалног поврата.Alternativne krivične sankcije predstavljaju temu koja godinama unazad izaziva posebnu pažnju naučne i stručne javnosti. Ostvarivanje opšte svrhe krivičnog prava, alokacija ekonomskih resursa i najzad, prenatrpanost zatvora (kazneno popravnih zavoda), najčešće se navode kao razlozi za postojanje i primenu alternativnih krivičnih sankcija. U radu su analizirane kazna rada u javnom interesu i mera upozorenja uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom. Nakon uvodnog (teorijskog) i zakonodavnog okvira, u radu je predstavljen deo istraživanja koje je u toku 2017. godine sproveo Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, u saradnji sa Misijom OEBS, na temu povrata u Republici Srbiji. Istraživanje je sprovedeno na uzorku od 502 ispitanika, prema kojima je u toku 2012. i 2013. godine izvršena neka od navedene dve alternativne krivične sankcije, pri čemu je osnovni cilj bio da se sagleda uspešnost njihove primene u smislu specijalne prevencije, te da se uz pomoć multivarijantne analize sagledaju faktori koji imaju najveću značajnost u razumevanju kriminalnog povrata
Ispitivanje svedoka kao dokazna radnja i zaštita svedoka u krivičnom postupku
Get PDFA witness is any person who can provide information on a crime committed or a person who committed it which is relevant to establishing the truth. The importance of the testimony of the witness is undoubted, especially in the domain of the fight against organized crime, bearing in mind the fact that it leads to easier detection, proving and suppressing such a phenomenon. The significance is even greater if it is noted that, although unreliable, the witness remains the most important means of proof, and that the testimony of the witness is the evidentiary basis upon which the judgment is based. The evidence credibility can increase by implementing adequate witness protection measures. It can be done by expanding the rights of witnesses, the right to protection first and foremost, with the aim to improve their position in criminal procedure. Expanding the rights of witnesses during criminal procedure, first of all rights to protection, undoubtedly leads to humanization of the criminal law, which will reflect on the improvement of his/her position in the criminal procedure. A witness with a wider scope of protection will provide testimony crucial to solving the criminal case, especially in the prosecution of organized crime. As such, a suspicion is being raised whether the expanding of witness\u27s rights is a consequence of the rise of organized crime in a society which forced the judiciary to react in their struggle against this type of crime. In order for a society to be successful in their struggle against rising organized crime, they must agree to more radical measures which are based on respecting the fundamental legal rules.Сведок је свако оно лице које може да пружи обавештење у погледу кривичног дела и његовог учиниоца, битно за утврђивање истине. Важност исказа сведока је несумњив, посебно у домену борбе против организованог криминала, имајући у виду чињеницу да доводи до лакшег откривања, доказивања и сузбијања такве појаве. Значај је утолико већи уколико се има на уму да је, иако непоуздано, сведок и даље најзначајније средство доказивања, те да исказ сведока представља доказну основу на којој се заснива пресуда. Применом адекватних мера заштите сведока у кривичном поступку може се остварити јачи доказни кредибилитет и то ширењем обима права сведока, пре свега, права на заштиту, а све у смислу побољшања његовог положаја у кривичном поступку. Заштита сведока представља један од најважнијих начина борбе против организованог криминала.Svedok je svako ono lice koje može da pruži obaveštenje u pogledu krivičnog dela i njegovog učinioca, bitno za utvrđivanje istine. Važnost iskaza svedoka je nesumnjiv, posebno u domenu borbe protiv organizovanog kriminala, imajući u vidu činjenicu da dovodi do lakšeg otkrivanja, dokazivanja i suzbijanja takve pojave. Značaj je utoliko veći ukoliko se ima na umu da je, iako nepouzdano, svedok i dalje najznačajnije sredstvo dokazivanja, te da iskaz svedoka predstavlja dokaznu osnovu na kojoj se zasniva presuda. Primenom adekvatnih mera zaštite svedoka u krivičnom postupku može se ostvariti jači dokazni kredibilitet i to širenjem obima prava svedoka, pre svega, prava na zaštitu, a sve u smislu poboljšanja njegovog položaja u krivičnom postupku. Zaštita svedoka predstavlja jedan od najvažnijih načina borbe protiv organizovanog kriminala
Kriminalno političke ideje u radovima profesora Zorana Stojanovića
Get PDFAnd the shortest insight into some of the papers that professor Zoran Stojanović has dealt with in criminal political topics shows that for thirty years he consistently advocated ideas of criminal and selective minimalism, plead for the reduction of the criminal reaction to the limits determined by the principle of ultima ratio. Already in his first papers, he points to the tendency of criminal legal expansionism in which the norms of this branch of law begin to be used as a means to solve the accumulated problems arising from the crisis of modern society. In an effort to convince citizens that they are doing everything they can to make their sense of vulnerability, government representatives resort to the means that require the least effort: to amend criminal legislation whose incriminations spread a zone of punishability, and the changes in the sanctions system foresee increasingly severe penalties. Therefore, this trend is not only the result of incompetence, but is even more a result of political manipulation. Therefore, instead of the deliberate action of social subjects that should eliminate factors that, for example, lead to violence against peers or in the family, into organized crime and corruption - they resort to retribution and the construction of an omnipotent system of social control. On the contrary, professor Stojanović advocates for decriminalization, not only because of the need to make more effective criminal justice system, but also because of the respect for human rights. In a measured and documented manner, the author points to another worrying tendency in this area - that criminal law is becoming a more and more means of leading an internal policy. Under the pretext that terrorism, organized crime, corruption and pedophilia must be suppressed by the introduction of measures proclaimed as \u27war crimes,\u27 lawmakers today often resort to measures that are not only unacceptable from the standpoint of the principles of criminal justice for centuries, but directly affecting both fundamental human rights. It\u27s being built, therefore, what is referred to in German literature as \u27the criminal law of the enemy\u27, which the perpetrator does not regard as a human being who violated the law, but as an individual to be eliminated from society. The Professor resolutely opposes such tendencies. He stands up against the beginnings of some \u27anti-terrorist\u27, \u27anti-mafia\u27 or \u27anticorruption criminal laws\u27 and the creation of special bodies for the application of such norms.У мноштву радова које је објавио професор Зоран Стојановић се, уз остала питања из области кривичних наука, често враћао криминално политичким питањима усвајајући схватање великог Франза вон Лисзта да је пуко тумачење норми кривичног права стерилно без увида у то какво оне дејство имају у регулисању специфичних друштвених односа повезаних са најопаснијим угрожавањем фундаменталних социјалних добара и вредности. Овај рад намењен је анализи основних идеја које овај аутор у својим радовима заступа у погледу механизама намењених контроли криминалитета.U mnoštvu radova koje je objavio profesor Zoran Stojanović se, uz ostala pitanja iz oblasti krivičnih nauka, često vraćao kriminalno političkim pitanjima usvajajući shvatanje velikog Franza von Liszta da je puko tumačenje normi krivičnog prava sterilno bez uvida u to kakvo one dejstvo imaju u regulisanju specifičnih društvenih odnosa povezanih sa najopasnijim ugrožavanjem fundamentalnih socijalnih dobara i vrednosti. Ovaj rad namenjen je analizi osnovnih ideja koje ovaj autor u svojim radovima zastupa u pogledu mehanizama namenjenih kontroli kriminaliteta
Jedan interesantan niz sudskih odluka o primeni § 375 kz. i § 337 kz. : Branič, br. 10/1940, str. 400-407.
No full textNot available in Englis
Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja u krivičnoprocesnom zakonodavstvu Crne Gore
Get PDFThe subject of this paper is the professional and scientific analysis of the principle of opportunity from the criminal procedural, criminal political and practical point of view. The introductory part gives an overview of the principle of opportunity as one of the instruments which contribute to the efficiency of the criminal procedure. It also states the purpose of its introduction into the legislation, along with the reasons that the legislator was guided by at the time of its adoption. The application of this principle is bounded by the scope of the principle of officiality of criminal prosecution, since it refers only to acts prosecuted ex officio. We analyse the relationship of this principle with the principle of legality of criminal prosecution, as well as with the institute of insignificant social danger as the basis for nullifying a criminal offence. The second part of the paper is dedicated to the analysis of this principle in the criminal procedural legislation of Montenegro in the light of the Criminal Procedure Code, starting with the 2003 version and up to the most recent one, since the provisions regarding this institute have changed. The most important change is that the legal framework for the application of this institute has constantly been expanded. The last part of the paper provides research on the practical application of the opportunity of criminal prosecution.Предмет рада је стручно-научна анализа начела опортунитета са кривичнопроцесног, криминалнополитичког и са становишта практичне примјене. У уводном дијелу се начело опортунитета посматра као један од инструмената који доприноси ефикасности кривичног поступка. Наводи се која је сврха његовог увођења у законодавство и којим се разлозима руководио законодавац приликом његовог прописивања. Примјена овог начела омеђена је пољем начела официјелности кривичног гоњења, будући да се оно односи само на кривична дјела за која се гони по службеној дужности. Разматра се однос овог начела према начелу легалитета кривичног гоњења, као и однос према институту незнатне друштвене опасности као основу за искључење постојања кривичног дјела. Други дио рада посвећен је анализи овог начела у кривичнопроцесном законодавству Црне Горе у свијетлу Законика о кривичном поступку, почев од оног из 2003. године, па до најновијег, јер су се законске одредбе о овом институту мијењале. Најзначајнија измјена је да се стално проширивао правни оквир примјене овог института. На крају рада је истраживање колико се опортунитет кривичног гоњења примјењује у пракси.Predmet rada je stručno-naučna analiza načela oportuniteta sa krivičnoprocesnog, kriminalnopolitičkog i sa stanovišta praktične primjene. U uvodnom dijelu se načelo oportuniteta posmatra kao jedan od instrumenata koji doprinosi efikasnosti krivičnog postupka. Navodi se koja je svrha njegovog uvođenja u zakonodavstvo i kojim se razlozima rukovodio zakonodavac prilikom njegovog propisivanja. Primjena ovog načela omeđena je poljem načela oficijelnosti krivičnog gonjenja, budući da se ono odnosi samo na krivična djela za koja se goni po službenoj dužnosti. Razmatra se odnos ovog načela prema načelu legaliteta krivičnog gonjenja, kao i odnos prema institutu neznatne društvene opasnosti kao osnovu za isključenje postojanja krivičnog djela. Drugi dio rada posvećen je analizi ovog načela u krivičnoprocesnom zakonodavstvu Crne Gore u svijetlu Zakonika o krivičnom postupku, počev od onog iz 2003. godine, pa do najnovijeg, jer su se zakonske odredbe o ovom institutu mijenjale. Najznačajnija izmjena je da se stalno proširivao pravni okvir primjene ovog instituta. Na kraju rada je istraživanje koliko se oportunitet krivičnog gonjenja primjenjuje u praksi
Kada zdravstvena postane kriminalna politika: Obavezna vakcinacija u odluci Ustavnog suda RS
Get PDFArticle analyses decision on compulsory vaccination and prohibition for unvaccinated children to attend schools and kindergartens delivered by First Grand Chamber of Constitutional Court of Republic of Serbia. Decision can be reproached on several different grounds. Annual reports made public health authorities in Serbia counts 4 reasons influencing unsatisfied number of vaccinated people in population. Year after year reports put at first place insufficient supply of vaccines. State is not able to obtain enough vaccines for entire population. Report emphasized that age distribution of the most frequent disease, smallpox, is steadfast. If a disease spread evenly through all population compulsory vaccination of children is meaningless. Age distribution of smallpox speaks in favor of compulsory vaccination of all population. Reports indicate that vaccination status of almost all infected is unknown or negative. An proper conclusion from this data would be that vaccinated population is protected, and those who decided not to vaccinate them self bare responsibility. They cannot cause or induce illness to those who are decided to protect with vaccines. That data dissolves court argument that unvaccinated population endanger those who are. Probably the most important data derived from reports is that \u27risky population\u27 tend to catch disease more frequently than any other category of population. Reports count in this category roma population, immigrant, refuges etc. Among this population contagion erupt more often and spread easily. Reason for that is fact that this population are not fully integrated in society and that their sanitary, hygienic and health standards are lower than the rest of population. Article concludes that First Grand Chamber joined to executive branch of power in its autistic persistence on only one epidemiologal measure within health policy - vaccination. In this manner court neglect structural factors in Serbian society which enhance risk of eruption and spread of diseases. If Serbian health authority treated these factors seriously this could permanently solve the problem of periodical appearance of diseases and crisis in public health. Abundance of measures from social politics would include and integrate segregated population and rise the level of their living standard which in turn would eliminate the notion of \u27risky population\u27. Compulsory vaccination is counterproductive for it causes suspicions and revolt among those who are unwilling to vaccinate themselves. Moreover it provokes those who are undecided to join the unwilling side because it underminse their readiness. It is practically impossible to administer such a harsh measure. Large number of parents who are prosecuted for this misdemeanor speaks for itself. Moreover it creates new problem with other measures of public health policy. Should the children who are not vaccinated be cast out of schools and kindergartens this would incite flourish of alternative educational institutions which could potentially be nursery of contagion and revolt against vaccination. Its constitutional adequacy remain in question because the court abused its authority by deciding not to organize public hearing and confrontation of arguments. By doing so First Grand Chamber demonstrated fear and fueled more controversy on this subject. It did not solve the problem and yet it enhance suspicions in regularity of not only its decision but decisions made by legislative branch of power. In the same time First Grand Chamber empowered belief of those who oppose the measure in quality of their one postures. This cowardly decision of court is going to afflict irreparable damage to interest of public health because god will of people is going to be spent on such a senseless question. Full dimension of damage done to public health by this cowardice is going to be shown should some dangerous illness in future occur and when extraordinary immunization of whole population appears as a only possible solution. By permanent perturbation of confidence and belief of people in vaccination as a measure of public policy state is not going to be able to carry out this or similar measures in future.У чланку се анализира Решење Првог великог већа Уставног суда о одбацивању иницијативе за оцену уставности Закона о заштити становништва од заразних болести из 2016. године. Иницијативе су Закону пребациле обавезност вакцинисања лица одређеног узраста (деце до 14 година) као мере заштите становништва од заразних болести под претњом прекршајне санкције и забрану боравка деце у школама и вртићима чији родитељи их не подвргну овој обавези. Уставност је оспоравана по више основа од којих је најважнији право на неповредивост телесног интегритета. У раду су анализирани они услови које захтевају основи по којима је иницирана провера уставности. Анализирајући ове услове чланак закључује да је Прво велико веће Уставног суда пропустило да утврди постојање неких од услова неопходних да би се установило изузетак од права на информисани пристанак на медицинску интервенцију који би морали да буду утврђени. Без обзира да ли је разлог томе што их је намерно превидео или случајно, Прво велико веће Уставног суда је не уважавајући телесни интегритет као право људи у овом случају претворио једну класичну меру здравствене, имунизацију, у меру криминалне политике. Чланак је уз закључку предвидео проблеме који се постављају пред Србију у случају овакве одлуке, од којих је указао да ће главни бити додатна штетна дејства на остваривање интереса јавног здравља у Србији.U članku se analizira Rešenje Prvog velikog veća Ustavnog suda o odbacivanju inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine. Inicijative su Zakonu prebacile obaveznost vakcinisanja lica određenog uzrasta (dece do 14 godina) kao mere zaštite stanovništva od zaraznih bolesti pod pretnjom prekršajne sankcije i zabranu boravka dece u školama i vrtićima čiji roditelji ih ne podvrgnu ovoj obavezi. Ustavnost je osporavana po više osnova od kojih je najvažniji pravo na nepovredivost telesnog integriteta. U radu su analizirani oni uslovi koje zahtevaju osnovi po kojima je inicirana provera ustavnosti. Analizirajući ove uslove članak zaključuje da je Prvo veliko veće Ustavnog suda propustilo da utvrdi postojanje nekih od uslova neophodnih da bi se ustanovilo izuzetak od prava na informisani pristanak na medicinsku intervenciju koji bi morali da budu utvrđeni. Bez obzira da li je razlog tome što ih je namerno prevideo ili slučajno, Prvo veliko veće Ustavnog suda je ne uvažavajući telesni integritet kao pravo ljudi u ovom slučaju pretvorio jednu klasičnu meru zdravstvene, imunizaciju, u meru kriminalne politike. Članak je uz zaključku predvideo probleme koji se postavljaju pred Srbiju u slučaju ovakve odluke, od kojih je ukazao da će glavni biti dodatna štetna dejstva na ostvarivanje interesa javnog zdravlja u Srbiji