Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
Kazna doživotnog zatvora, ljudska prava i pravda zasnovana na dokazima u eri nakon ukidanja smrtne kazne
No full textThe global shift away from the death penalty has elevated lifelong imprisonment as a primary alternative, prompting a critical examination of its conceptual, legal, and human rights dimensions. This exploration navigates through diverse legal definitions and cultural interpretations, emphasizing the increasing adoption of lifelong imprisonment following the decline of the death penalty. In that regard, the dichotomy between penal populism and evidence-based crime policy adds a critical perspective on the influence of public sentiment on criminal justice discourse. While penal populism often prioritizes public opinion over empirical evidence, an evidence-based approach underscores the importance of careful consideration, analysis, and reliance on scientific research in shaping legal policies. Finally, the nuanced approach to lifelong imprisonment recognizes its potential for rehabilitation and reintegration, balancing ethical considerations, evolving trends, and the imperative to protect human rights. This article emphasizes the multidimensional nature of lifelong imprisonment, encompassing ethical dilemmas, evolving paradigms, and the imperative to navigate these complexities with a commitment to justice and human rights.Како све већи број држава напушта примену смртне казне, доживотни затвор постаје њена најважнија алтернатива, што отвара простор за продубљену анализу њеног појмовног одређења, правних оквира и импликација по људска права. У раду се разматрају различита нормативна решења и културне перспективе, уз посебан осврт на пораст ослањања на ову санкцију у контексту напуштања смртне казне на глобалном нивоу. У том светлу, супротстављање пеналног популизма и кривичноправне политике засноване на доказима нуди важан увид у то како јавно мњење може обликовати кривичноправни дискурс. Док пенални популизам неретко фаворизује перцепције и очекивања јавности науштрб емпиријских налаза, приступ заснован на доказима наглашава потребу за темељном анализом, стручном проценом и ослањањем на релевантна истраживања при обликовању казнене политике. Коначно, савремено сагледавање казне доживотног затвора укључује и разматрање могућности рехабилитације и реинтеграције, уз балансирање етичких дилема, нових тенденција и обавезе заштите људских права. Рад указује на сложен и вишедимензионалан карактер ове казне и важност њеног промишљеног уређења у складу са савременим схватањима правде и хуманости.Kako sve veći broj država napušta primenu smrtne kazne, doživotni zatvor postaje njena najvažnija alternativa, što otvara prostor za produbljenu analizu njenog pojmovnog određenja, pravnih okvira i implikacija po ljudska prava. U radu se razmatraju različita normativna rešenja i kulturne perspektive, uz poseban osvrt na porast oslanjanja na ovu sankciju u kontekstu napuštanja smrtne kazne na globalnom nivou. U tom svetlu, suprotstavljanje penalnog populizma i krivičnopravne politike zasnovane na dokazima nudi važan uvid u to kako javno mnjenje može oblikovati krivičnopravni diskurs. Dok penalni populizam neretko favorizuje percepcije i očekivanja javnosti nauštrb empirijskih nalaza, pristup zasnovan na dokazima naglašava potrebu za temeljnom analizom, stručnom procenom i oslanjanjem na relevantna istraživanja pri oblikovanju kaznene politike. Konačno, savremeno sagledavanje kazne doživotnog zatvora uključuje i razmatranje mogućnosti rehabilitacije i reintegracije, uz balansiranje etičkih dilema, novih tendencija i obaveze zaštite ljudskih prava. Rad ukazuje na složen i višedimenzionalan karakter ove kazne i važnost njenog promišljenog uređenja u skladu sa savremenim shvatanjima pravde i humanosti
The Self, the Other and the Law
Get PDFSelf is constructed by reflecting on the Other(s). The Other refers to anything external that is internalised by the subject. The digital mediascape, increasingly populating our conception of the Other today, becomes the mirror in which we reflect to emerge as subjects. The predominant aim of this paper is to explore the challenges posed regarding the idea of the Self in the digital world and how the Law responds or may respond to such challenges. How, and to what extent, does the digital world colonise the Other through which we conceive of ourselves, and ultimately upon which we construct our (digital and otherwise) Self? How is the image of the Self projected in the digital environment? What is the role of the law in this process of (re)identification? Predictive modelling will be particularly considered to assess these questions.Ovaj rad razmatra i nastoji da istraži i osvetli živopisnu međusobnu igru između tehnologije, sopstva i prava. Ljudi su po svojoj prirodi tehnološka bića. Savremena digitalna i informatička epoha napreduje neviđenom brzinom, donoseći izuzetne promene, rušeći granice i nepovratno narušavajući naše razumevanje sveta. Sopstvo, oblikovano kroz odraz u Drugom, u spoljašnjem, prirodno se menja. Pojavljuje se novo, fluidno i relacijsko digitalno sopstvo. Pravo ima ključnu ulogu u ovladavanju ovim nadolazećim talasom i u podsticanju nastanka ovog novog sopstva. Tvrdnja je da, kako bi pravo dovoljno ispunilo ovu svoju presudnu ulogu, mora obuhvatiti profanost ove nove epohe očima njenog novog subjekta i prepoznati intimni odnos između njih
PЕЦЕПЦИЈА БАДЕНСКОГ И БАВАРСКОГ КРИВИЧНОГ ЗАКОНОДАВСТВА У КРИВИЧНИ ЗАКОНИК КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1860. ГОДИНЕ: НЕКОЛИКО ПРИЛОГА: Рецепција
Get PDFThis paper analyses the Serbian, Baden, and Bavarian criminal codes of the 19th century and examines the influence of Baden and Bavarian criminal legislation on Serbian criminal law of that era. The Criminal Code of the Principality of Serbia, enacted in 1860, was one of the most significant and enduring legislative acts in Serbian legal history. Alongside the Serbian Civil Code and the Constitution, it formed the foundation of the legal order of both the Principality and the Kingdom of Serbia. The mid-19th century was a period of the development of Serbian legal consciousness, though it was still in nascent stages. Serbia lacked both a sufficient number of legal experts and the time to create an entirely independent criminal code. The drafters had to adopt one of the existing criminal codes as a basis. They chose the Prussian Criminal Code, as Serbia was most closely aligned with German and Austrian legal traditions, and the Austrian Civil Code had already been adopted as the basis for drafting the Serbian Civil Code. The idea of drafting the Criminal Code of the Principality of Serbia emerged in 1855. Two commissions were involved in its creation. Both the Baden and Bavarian criminal codes were consulted when drafting the code. The Bavarian Criminal Code, enacted in 1813, was inspired by the spirit of enlightened liberalism and was based on the French Criminal Code of 1810. The Criminal Code for the Grand Duchy of Baden, issued in 1845, reflected the historical and political developments following the dissolution of the Holy Roman Empire in 1806, with preliminary drafts dating from 1836 and 1839 leading to its final enactment in 1851. This paper focuses on the analysis of these codes to identify which provisions were incorporated from the legislation of these countries, the rationale behind their reception, and the reasons why the drafters chose not to adopt the Prussian Criminal Code in its entirety.У овом раду се анализирају српски, баденски и баварски кривични законици из XIX века, и утицај баденског и баварског кривичног законодавства на српско кривично законодавство XIX века. Кривични законик Кнежевине Србије донет 1860. био је један од најважнијих и најдуговечнијих српских законодавних аката. На њему се, поред Српског грађанског законика и Устава, заснивао правни поредак како Кнежевине, тако и Краљевине Србије. Средином XIX века Србија није поседовала довољан број правника, нити време да сачини самосталан кривични законик. Законописци су морали да се одлуче за један кривични законик који ће бити основа. Одлучили су се за Пруски кривични законик, јер је Србија била најближа немачком и аустријском законодавству. Поред Пруског коришћени су и Баденски КЗ и Баварски КЗ. Кривични законик за Краљевину Баварску донет је 1813. године, писан у духу просвећеног либерализма. Кривични закон за Велико војводство Баден из 1845. године везан је за историјске и политичке догађаје након распада Светог римског царства 1806. године. Овај рад се бави анализом тих законика и утврђивањем које су то одредбе реципиране из законодавстава тих земаља и зашто, као и разлога због ког се законописци нису одлучили за рецепцију комплетног Пруског кривичног законика
Socijalna ontologija Džona Serla kao paradigma za empirijska istraživanja prava
Get PDFNeo-institutionalists like Neil McCormick and Ota Weinberger brought a significant shift to jurisprudence by viewing law as a specific social fact – the institutional one. This perspective moved away from the voluntarism of traditional legal science, pointing instead on social practices as a locus of law’s normativity. While this approach emphasized the factual aspects of law, neo-institutionalism primarily maintained an analytical and normative stance. Our analysis aims to highlight its potential for exploring alternative paths, such as engaging in sociological and other empirical research of law. We believe that John Searle’s social ontology, from which neo-institutionalists borrowed the concept of institution, provides substantial motivation for such direction. In this paper, we tried to detect those aspects of Searle’s theory of institutions from which themes/hypotheses for sociological and other scientific research of law can be derived, as well as to point out the possible directions of their development.Razumevanje prava kao specifične društvene činjenice – institucionalne – kod neoinstitucionalista poput Nila Mekormika i Ote Vajnbergera, predstavljalo je značajan zaokret u jurisprudenciji. Makar u delu pravne teorije napušten je voluntarizam, a lokus normativnosti prava premešten je u društvene (interakcijske) prakse. Iako je ovakvo shvatanje prava, čini se, prirodno vodilo akcentovanju njegovog faktičkog sastojka, neoinstitucionalizam je ostao pretežno analitički i normativistički. Ovaj rad je pokušaj da se skrene pažnja na to da se on mogao kretati i u drugačijem pravcu, pravcu socioloških i drugih empirijskih istraživanja prava, kao i da mu je socijalna ontologija Džona Serla od koje pozajmljuje pojam institucije, davala dovoljno inspiracije za tako nešto. U radu smo pokušali da detektujemo one delove Serlove socijalne ontologije iz kojih se mogu derivirati teme/hipoteze za sociološ- ka i druga naučna istraživanja prava, te da ukažemo na moguće pravce njihove razrade
Ograničenje pravnog realizma
Get PDFThe article engages with a rich and provocative book by Bojan Spaić titled Priroda i determinante sudijskog tumačenja prava. While expressing agreement with the overall refutation of formalism as a theory of judicial decision-making, the critique challenges Spaić’s extreme version of legal scepticism. While linguistic formulations of legal norms are undoubtedly indeterminate, this indeterminacy is not as pervasive as Spaić contends. A degree of determinacy, however, explains more convincingly the interpretive uniformity that Spaić tries to explain by relying on determinants of judicial interpretation of law. While these factors may throw some light on the actual process of adjudication, the critique expresses doubts as to whether they can guarantee uniformity to the degree that Spaić asserts.Članak se bavi provokativnom knjigom Bojana Spaića pod naslovom,,Priroda i determinante sudijskog tumačenja prava”. Izražavajući saglasnost sa sveukupnim opovrgavanjem formalizma kao teorije sudijskog odlučivanja, kritički osvrt u radu osporava Spaićevu ekstremnu verziju pravnog skepticizma. Dok su jezičke formulacije pravnih normi nesumnjivo neodređene, ta neodređenost nije toliko prožimajuća kako to Spaić tvrdi. Izvestan stepen određenosti, međutim, ubedljivije objašnjava interpretativnu uniformnost koju Spaić pokušava da objasni oslanjajući se na determinante sudijskog tumačenja prava. Iako ovi faktori mogu donekle baciti svetlo na stvarni proces donošenja presuda, kritika izražava sumnju da li oni mogu garantovati uniformnost do stepena koji tvrdi Spaić
POJAM UPRAVE - SHVATANJA U TEORIJI I OSVRT NA OSNOVNA NAČELA
Get PDFThe paper presents different understandings of the concept of administration, realized in legal theory, which had a great impact on the theory of entire administrative law, with a simultaneous review of the key principles on which the action and functioning of the administration should be based. In the paper, the author attempts to present his observations and conclusions regarding different theoretical understandings of both domestic and foreign legal theoreticians, as well as to reach the findings (based on the analysis of different attitudes and approaches to defining the concept of administration), related to the definition of administration, the basic principles that are important for its organization, functioning and effectiveness, but also to the characteristics that administration should have to represent one of the pillars of the rule of law.U radu se prikazuju različiti koncepti pojma uprave koje je pravna nauka iznedrila, a koji su izvršili veliki uticaj na celokupnu upravnopravnu teoriju, uz istovremeni osvrt na ključna načela na kojima bi trebalo da se zasniva delovanje i funkcionisanje uprave. Autor nastoji da u radu iznese svoja opažanja i zaključke u vezi sa različitim teorijskim shvatanjima, kako domaćih, tako i stranih pravnih teoretičara, kao i da kroz analizu različitih stavova i pristupa određivanju pojma uprave dođe do zaključaka koji se odnose na definisanje uprave, osnovne principe koji su od značaja za njenu organizaciju, funkcionisanje i delotvornost, ali i na karakteristike koje bi uprava trebalo da ima kako bi predstavljala jedan od stubova pravne države
REŠAVANJE PRAVNIH SPOROVA, MATERIJALNA ISPRAVNOST I MORALNI OBJEKTIVIZAM
Get PDFThe paper explores Wróblewski’s classical distinction between internal and external justification, highlighting two interpretations. According to the first, a decision is internally justified if it follows from the chosen premises and externally justified if those premises are also justified. From this perspective, some theorists have claimed that internal justification suffices for easy cases, while hard cases require external justification. However, it will be shown that this is a mistake arising from an ambiguity in the term “justification”, and clarifying this ambiguity reveals that both easy and hard cases require the same kind of justification. In the second interpretation, a decision is internally justified if it is derived from existing law and externally justified if its content is morally acceptable. This leads to an examination of the relationship between legal and moral justification. In this regard, Carlos Nino\u27s claim that legal reasoning is a form of moral reasoning will be critically assessed by showing that it ultimately conflates the nature of norms with the nature of the reasons for their acceptance. Finally, it will be argued that moral objectivism is irrelevant for strong justification of judicial decisions (which requires valid reasoning with correct premises). Metaethical scepticism does not undermine substantive moral judgments or weaken moral debate, just as metaethical objectivism does not strengthen them.Rad istražuje vroblevskijevsku klasičnu razliku između unutrašnjeg i spoljašnjeg opravdanja, naglašavajući dva tumačenja. Prema prvom, odluka je interno opravdana ako proizilazi iz izabranih premisa i eksterno opravdana ako su i te premise opravdane. Iz ove perspektive, neki teoretičari tvrde da je unutrašnje opravdanje dovoljno za lake slučajeve, dok teški slučajevi zahtevaju spoljno opravdanje. Međutim, pokazaće se da je reč o grešci koja proizilazi iz dvosmislenosti termina „opravdanje“, a razjašnjavanje ove dvosmislenosti otkriva da i laki i teški slučajevi zahtevaju istu vrstu opravdanja. Prema drugom tumačenju, odluka je iznutra opravdana ako je izvedena iz postojećeg zakona i eksterno opravdana ako je njen sadržaj moralno prihvatljiv. Ovo dovodi do ispitivanja odnosa između pravnog i moralnog opravdanja. S tim u vezi, tvrdnja Karlosa Nina da je pravno rasuđivanje oblik moralnog rasuđivanja biće kritički ocenjena tako što će se pokazati da ono na kraju spaja prirodu normi sa prirodom razloga za njihovo prihvatanje. Konačno, biće argumentovano da je moralni objektivizam irelevantan za snažno opravdanje sudskih odluka (što zahteva valjano rasuđivanje sa ispravnim premisama). Metaetički skepticizam ne podriva suštinske moralne sudove niti slabi moralnu debatu, kao što ih metaetički objektivizam ne jača
Pouzdanost stručnjaka u utvrđivanju činjenica u sudskom postupku
Get PDFThe problem of the development of specialized knowledge is becoming increasingly relevant in legal practice, because of the significant role played by experts in judicial trials. Faced with this problem, legal theory has tried to answer the question about the relationship that is established between the judge and the experts who are summoned in the trials to provide their own knowledge about the matter of the judgement. This article provides an overview of the different theories which have analyzed when an expert deserves the trust of the legal authority. This essay aims to answer two questions: when does a person possess the necessary knowledge to be considered an expert and to what extent does reliance on the expert influence the judge\u27s decision.Problem razvoja specijalizovanog znanja postaje sve značajniji u savremenoj pravnoj praksi, usled istaknute uloge koju stručnjaci imaju u sudskim postupcima. Suočena s tim izazovom, pravna teorija nastoji da odgovori na pitanje o prirodi odnosa koji se uspostavlja između sudije i eksperata pozvanih da pruže svoje stručno znanje o predmetu odlučivanja. Ovaj rad daje pregled različitih teorijskih pristupa koji analiziraju kada stručnjak zaslužuje poverenje pravnog autoriteta. Cilj teksta je da ponudi odgovor na dva ključna pitanja: kada lice poseduje odgovarajuće znanje da bi bilo smatrano stručnjakom i u kojoj meri oslanjanje na eksperta utiče na sudijsku odluku
Izazovi pravosuđa u ostvarivanju i zaštiti slobode mirnog okupljanja – međunarodni, ustavni i krivični aspekti
Get PDFThe paper first aims to provide a modern theoretical definition of the freedom of peaceful assembly. Then the relevant international standards were analyzed, especially those from the jurisprudence of the European Court of Human Rights and the Venice Commission, which normatively model the freedom of assembly. The domestic legislation, and partly the practice of the Constitutional Court in connection with the protection of this political right, were also analyzed. It was pointed out how in practice the right to freedom of peaceful assembly turns into the right to violent assembly and how protests or demonstrations are often carried out without an adequate legal response from competent authorities, including judicial authorities – prosecutor’s offices and courts. All these issues are placed in the broader framework of international legal standards and principles of the rule of law.У раду је најпре дато савремено теоријско одређење слободе мирног окупљања. Потом су анализирани релевантни међународни стандарди, нарочито они из јуриспруденције Европског суда за људска права и Венецијанске комисије, који нормативно моделују слободу мирног окупљања. Анализирано је и домаће законодавство, а мањим делом и пракса Уставног суда у вези са заштитом овог политичког права. Указано је на то како се у пракси право на слободу мирног окупљања претвара у право на насилно окупљање и како се протести или демонстрације спроводе неретко без адекватног правног одговора надлежних органа, укључујући и правосудне органе – тужилаштва и судове. Сва ова питања стављена су у шири оквир међународно-правних стандарда и принципа владавине права.U radu je najpre dato savremeno teorijsko određenje slobode mirnog okupljanja. Potom su analizirani relevantni međunarodni standardi, naročito oni iz jurisprudencije Evropskog suda za ljudska prava i Venecijanske komisije, koji normativno modeluju slobodu mirnog okupljanja. Analizirano je i domaće zakonodavstvo, a manjim delom i praksa Ustavnog suda u vezi sa zaštitom ovog političkog prava. Ukazano je na to kako se u praksi pravo na slobodu mirnog okupljanja pretvara u pravo na nasilno okupljanje i kako se protesti ili demonstracije sprovode neretko bez adekvatnog pravnog odgovora nadležnih organa, uključujući i pravosudne organe – tužilaštva i sudove. Sva ova pitanja stavljena su u širi okvir međunarodno-pravnih standarda i principa vladavine prava