Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ВАНБРАЧНЕ ДЕЦЕ У ПРВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ
Get PDFThe paper examines the legal position of illegitimate children in the Kingdom of Yugoslavia. The legal system in Yugoslavia was not unified and therefore the position of illegitimate children differed from one legal territory to another. In Serbian legal territory, their position was extremely difficult as investigations into paternity were forbidden and illegitimate children did not have any rights of inheritance. In Montenegro, investigation into paternity was permitted, but difficult to do. Illegitimate children did not have any rights of inheritance. In other territories, investigations into paternity were permitted and the children had the legal right to inherit from their mothers or from their mothers and their mothers’ families. In the Draft of the unified civil code, the legal position of illegitimate children was regulated in accordance with Austrian law, with moderate improvements. There was a lot of discussion in legal theory and a range of improvements was proposed for the solutions in the Draft. Illegitimate children remained unequal to legitimate, and the most significant disadvantage was the absence of the right of inheritance regarding the father. Efforts were made in order to partially resolve this issue by making legitimation easier.У раду је разматран правни положај ванбрачне деце у првој Југославији. Правни поредак Југославије није био јединствен, па се положај ванбрачне деце разликовао између шест правних подручја. На подручју Србије њихов положај је био изразито лош, истраживање очинства било је забрањено и ванбрачна деца нису имала наследна права према родитељима. У Црној Гори истраживање очинства било је дозвољено, али отежано. Ванбрачна деца нису имала право законског наслеђивања. У осталим подручјима истраживање очинства било је могуће, и ванбрачна деца су имала право законског наслеђивања мајке, или мајке и њене фамилије. У Предоснови јединственог грађанског законика правни положај ванбрачне деце уређен је према аустријском праву, са умереним побољшањима. У правној теорији вођена је широка дискусија и предложен је низ побољшања решења из Предоснове. Ванбрачна деца и даље нису била изједначена са брачном, најзначајнији недостатак био је одсуство законског наследног права према оцу. Овај проблем настојао се делимично решити олакшаним позакоњењем
БАТИНА ЈЕ ИЗ РАЈА ИЗАШЛА? Guy Geltner, Flogging Others: Corporal Punishment and Cultural Identity from Antiquity to the Present, Amsterdam University Press B.V., Amsterdam 2014, 112.
Get PDFNOVELLA XVII IN THE LIGHT OF LEX IULIA DE MAIESTATE: HILARIUS OF ARLES CASE STUDY
Get PDFThe main focus of this paper is an analysis of Novella XVII issued by Valentinian III, with the aim of giving a general idea on the religious policy of the Emperors Theodosius II and Valentinian III. The edict titled De episcoporum ordinatione is a great example of a legislative act falling between ius sacrum and ius publicum. It shows a rather extraordinary imperial intervention provoked by a conflict between Pope Leo and Hilary, bishop of Arles. The latter was accused of various ignoble deeds which corresponded with some of the definitions of crime as described in Lex Iulia de Maiestate from the 1st century BC. Other deeds that Hilary was accused of, however, cannot really be understood as a public offence aimed at the Emperor or the State. Under the influence of Leo, Valentinian officially acknowledged the preeminence of the Church of Rome in the Western Empire, giving grounds for further emanation of the papal power.Главни фокус овог рада је анализа XVII Новеле Теодосијевог кодекса, у циљу давања генералне идеје о религијској политици императора Теодосија II и Валентинијана III. Едикт под насловом De episcoporum ordinatione је одличан пример законодавног акта који замагљује разлику између јавне и религијске сфере. Случај приказан у Новели показује империјалну интервенцију проузроковану сукобом између Папе Лава и Хиларија, бискупа Арла. Према тексту, Хилари је био крив за разна недостојна дела, која узета заједно чине један озбиљан злочин. Природа тих дела, заједно са реакцијом цара Валентинијана, указује на то да је он оптужен за crimen maiestatis. Неке од фактичких околности овог случаја су у складу са неколицином обележја овог кривичног дела присутних у Lex Iulia de Maiestate из првог века п.н.е, и репродукованих у Јустинијановим Дигестама. Остатак осуђених Хиларијевих дела се ипак ни на који начин не може схватити као јавни преступ против цара или државе. Овај елемент је нарочито интересантан и отвара пут темељном испитивању правих разлога за царску интервенцију у датом случају. Таква анализа води закључку да је царева интервенција заиста била ванредна. Под снажним утицајем „наследника Св. Петра” – папе – Валентинијан је званично признао првенство Рима у односу на све остале цркве Западног Царства. Такав чин је требало да постави темеље за даљи развитак папске моћи, као и за све веће брисање граница између царске и религијске сфере
EVROPSKO PRAVO LJUDSKIH PRAVA: PROMENE KONCEPTA SUVERENOSTI
Get PDFProbably the most efficient system of protection of human rights is in Europe, under the Council of Europe and it relies on European Convention of Human Rights whose application is looked after by the European Court of Human Rights. Through its long history of sixty years, this protection system has succeeded to acquire a very high level of authority. However, that great jurisdiction of the Court is quite unusual within the field of international law and a frequent question appears to be the relation between national law and law that emerges from the practice of the Court. The whole system is of a specific nature. Besides that, many point that this system is overthrowing the traditional concept of sovereignty. It seems, however, that the problem is wrongly constructed. Specifically, ECHR doesn’t “take” sovereignty from the states yet the cooperation between the states, in the domain of human rights, is their obligation that doesn’t by any means interfere with their other jurisdictions. Acceptance of the decisions and acknowledgement of the authority of the ECHR is a matter of convention and states are selflimiting their competence in the area of human rights for the sake of their fully development. The concern for growth of human rights is an obligation that can’t be avoided referring to sovereignty because otherwise their development wouldn’t have progressed.Na prostoru Evrope uspostavljen je sigurno najefikasniji sistem zaštite ljudskih prava, i to u okviru Saveta Evrope, koji počiva na Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, o čijoj se primeni stara Evropski sud za ljudska prava. U svojoj dugoj, šezdesetogodišnjoj istoriji, ovaj sistem zaštite je uspeo da stekne visok nivo autoriteta. Međutim, tako velika nadležnost Suda je prilično neuobičajena u međunarodnim okvirima i često se postavlja pitanje odnosa domaćeg i prava koje je nastalo pre svega u praksi suda. Ceo sistem ima specifičnu pravnu prirodu. Osim toga, mnogi ističu da taj sistem urušava tradicionalni koncept suverenosti. Čini se, međutim, da je problem pogrešno postavljen. Naime, Evropski sud za ljudska prava ne „uzima“ suverenost državama već je međunarodna saradnja država u oblasti ljudskih prava njihova obaveza, koja ni na koji način ne dira u druga ovlašćenja država. Prihvatanje odluka i priznavanje autoriteta Suda stvar je konvencije i države svoju nadležnost samoograničavaju u oblasti ljudskih prava upravo radi njihovog potpunog razvoja. Briga o razvoju ljudskih prava je obaveza koja se ne može izbeći pozivanjem na suverenost jer u suprotnom do njihovog razvoja ne bi ni došlo
STAVOVI STUDENATA O PRAVNOM PORETKU
Get PDFThe subject of this paper is legal culture of students at our faculty. To examine this phenomenon several hypotheses were posited and a research was conducted in an effort to confirm or reject them. In the first part of the paper are laid out some methodological notes about the research. The second part constitutes a theoretical introduction in this complex matter and it defines the key concepts. In the third part the data from the research is processed and our key findings are presented, that confirmed some of our expectations formulated in the working hypotheses.U prvom delu rada izlažu se metodološke napomene za sprovođenje samog istraživanja, odnosno opisuju se uzorak, izgled i struktura ankete, kao i pitanja (iz ankete) o poverenju u državne institucije (parlament, vlada itd.) i pravnu kulturu anketiranih studenata, koja će poslužiti u izradi rada.
Nakon uvida u metodologiju sprovedenog istraživanja sledi teorijski uvod u materiju pravne kulture: šta sve ona podrazumeva, kako su izgledala istraživanja koja su se njome bavila i do kojih se rezultata došlo. Takođe će se definisati značenje „poverenja“ u političke institucije kako bi se kasnije u radu moglo lakše prići ispitivanju odnosa poverenja u institucije i pravne kulture. Taj deo rada služi kontekstualizaciji nalaza iz našeg istraživanja (iako smo anketirali prilično homogenu grupu ljudi, a citirana istraživanja veoma široku populaciju).
U trećem delu rada bliže se formulišu hipoteze od kojih se pošlo u obradi podataka (ispituje se zavisnost pravne kulture od pojedinih faktora). Posebna pažnja je posvećena ispitivanju odnosa poverenja u institucije i pravne kulture ispitanika. Obrađeni podaci su izloženi u tabelama, a zatim je objašnjeno njihovo značenje (da li je hipoteza potvrđena ili nije). Pozivanjem na korišćenu literaturu nalazi su stavljeni u kontekst te je njihovo značenje moguće tumačiti.
U zaključku su iznete konačne primedbe i napomene u vezi sa radom. Razmotreno je njegovo značenje i šta nam on u stvari govori
SLOBODA VEROISPOVESTI I POJAM SEKULARNOSTI U SVETLU EVROPSKE KONVENCIJE ZA LJUDSKA PRAVA
Get PDFThis paper was written on the occasion of the V Student Conference in Theory and Philosophy of Law, on the topic International and European Law – Theoretical Problems. The discussion of the significance of the term of secularity is crucial for understanding the relationship between religion and the state authorities, on the one hand, and the individual’s freedom of religion, on the other. The ambiance of this relationship is crucial for understanding the entitlement of the rights under Article 9 of the European Convention on Human Rights, and therefore a special emphasis is placed on it, both from the point of historical genesis and from the positive approach. Does secularity mean the complete separation of state and religion, or are there within the same secularity and other modalities, and which are they? Where is in that plurality of moduls in the “postsecular” society, our society and where it should be?
Apart from presenting all the diversity of European modalities, the author in his work emphasizes that it is necessary to redefine the notion of secularity in our society, since, as it is currently perceived, it is completely wrong. The first part deals with the historical genesis of the processes and ideas of importance for understanding the freedom of religion, the second is devoted to the presentation of different models of Church-state relations, while the third, on examples of the practice of the European Court of Human Rights, confirms the thesis that the nature and quality of the state and church relations are crucial for environment within an individual can fully entitle the right guaranteed by the European Convention and its Article 9.Ovaj rad pisan je povodom Pete studentske konferencije iz teorije i filozofije prava, pod nazivom – Međunarodno i evropsko pravo, teorijski problemi. Rasprava o značenju termina sekularnosti ima ključni značaj za shvatanje odnosa religije i državnih vlasti, s jedne strane, i pojedinčeve slobode veroispovedanja, s druge strane. Ambijent tog odnosa ključan je za razumevanje ostvarivanja prava iz člana 9 Evropske konvencije o ljudskim pravima i zato je on posebno istaknut u radu, kako s aspekta istorijske geneze, tako i zbog pozitivnog pristupa. Da li sekularnost znači odvojenost države i religije ili u okviru te iste sekularnosti postoje i drugi modaliteti i koji? Gde se u tom pluralitetu odnosa u „postsekularnom“ društvu nalazi, a gde treba da se nađe naše društvo? Autor u radu prikazuje sve različitosti evropskih modaliteta i ističe da je neophodno redefinisati pojam sekularnosti u našem društvu budući da je njegova trenutna percipcija potpuno pogrešna. Prvi deo rada bavi se istorijskom genezom procesa i ideja značajnih za razumevanje slobode veroispovesti, drugi je posvećen prikazu različitih modela odnosa Crkve i države, dok treći na primerima prakse Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje tezu da su priroda i kvalitet odnosa države i crkve ključni ambijent u kojem pojedinac ostvaruje pravo koje mu garantuju Evropska konvencija i njen član 9
ODNOS IZMEĐU PRAVA NA PETICIJU I NAČELA ODŠTETNOG PRAVA
Get PDFRegarding the relation between constitutional protection that is given to a petition right and the fundamental rule of civil law that everybody who causes a damage to somebody is obliged to compensate it, the author is dealing with the question how civil courts should treat complaints for compensation of non-material damage caused with a petition if there is no criminal verdict and suggests that civil courts should not be bounded with nonexistence of criminal verdict and that they should be allowed to regard criminal act as a prejudicial, previous question and solve the case in that manner, because it is not advisable to leave the aggrieved party without any protection. Furthermore, the other tendencies of civil law will be analisyed which are also important in trials concering the petition right and non-material damage, because courts do not answer in the same way to these problems.Razmatrajući ustavnu zaštitu koja se pruža pravu na peticiju i osnovno načelo odštetnog prava da je svako ko drugome prouzrokuje štetu dužan da je naknadi, autor rada se prvenstveno bavi pitanjem kako postupati u slučaju kada se postavi pitanje naknade štete za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, usled korišćenja prava na peticiju, tj. kada je šteta prouzrokovana tim pravom, a ne postoji pravnosnažna krivična presuda, te zastupa stav da je načelno moguće dati ovlašćenje parničnim sudovima da kao prethodno pitanje, u svakom konkretnom slučaju, utvrde postojanje krivičnog dela, kako oštećeno lice ne bi bilo lišeno bilo kakve zaštite. Takođe, biće analizirane i opšte tendecije odštetnog prava koje dolaze do izražaja u slučaju kada je šteta prouzrokovana usled korišćenja prava na peticiju, budući da pregled sudske prakse ne daje jedinstven odgovor na pitanje kako postupati u tim slučajevima
DRAGOLJUB POPOVIĆ - COMPARATIVE GOVERNMENT, Edward Elgar Publishing, Cheltenham–Northampton, 20192, 286.
Get PDFPravo na obrazloženu naredbu o određivanju posebnih dokaznih radnji i (kritički) osvrt na praksu Evropskog suda za ljudska prava
Get PDFIncreasingly dangerous, and internationally distributed, (organized) crime has caused the need for states to find adequate means to put an end to all this. Of course, today, as many years before, we can hear that criminals are "one step ahead of the state." That, when we look at the situation around us, is unfortunately not far from the truth. However, faced with this problem, states at the normative level, in order to anticipate criminal behavior, as well as, if the crime has already been committed, to reliably identify the perpetrators, stipulate (besides general evidentiary actions) special evidentiary actions/techniques in national legislation. That is quite legitimate. However, when the state prescribes certain rules, or conditions under which certain (evidentiary) actions must be taken, then it is more than unusual that state does not respect what it has prescribed. In the following lines, we were dealing with special evidentiary actions, predominantly the general characteristics of the same and in connection with them the practice of the ECtHR. All this with the aim of trying to present (from our point of view) a plausible practice, with the hope that we will break with the previous one, which in our opinion is not good.Све опаснији, и у међународним размјерама дистрибуиран, (организовани) криминал(итет) условио је потребу држава да изналазе адекватна средства како би свему томе стале на крај. Наравно, и данас, као и доста година раније, можемо чути да су криминалци "један корак испред државе". То, када погледамо ситуацију око себе, није нажалост далеко од истине. Међутим, суочене са тим проблемом, државе на нормативном плану, а са циљем да антиципирају криминална понашања, као и да, уколико је кривично дјело већ извршено, поуздано идентификују извршиоце истих, у национална законодавства (поред општих доказних радњи) стипулишу могућност примјене посебних доказних радњи/техника. То је сасвим легитимно. Међутим, када држава пропише одређена правила, односно услове под којима се одређене (доказне) радње морају предузети, онда је и више него необично да оно што је сама прописала не поштује. У редовима који слиједе бавићемо се посебним доказним радњама и то доминантно општим карактеристикама истих и у вези са њима праксом Европског суда за људска права (даље: ЕСЉП или Суд). Све ово са циљем да покушамо да представимо (из нашег угла) плаузибилну праксу, са надом да ћемо раскрстити са досадашњом, која по нашем мишљењу није добра.Sve opasniji, i u međunarodnim razmjerama distribuiran, (organizovani) kriminal(itet) uslovio je potrebu država da iznalaze adekvatna sredstva kako bi svemu tome stale na kraj. Naravno, i danas, kao i dosta godina ranije, možemo čuti da su kriminalci "jedan korak ispred države". To, kada pogledamo situaciju oko sebe, nije nažalost daleko od istine. Međutim, suočene sa tim problemom, države na normativnom planu, a sa ciljem da anticipiraju kriminalna ponašanja, kao i da, ukoliko je krivično djelo već izvršeno, pouzdano identifikuju izvršioce istih, u nacionalna zakonodavstva (pored opštih dokaznih radnji) stipulišu mogućnost primjene posebnih dokaznih radnji/tehnika. To je sasvim legitimno. Međutim, kada država propiše određena pravila, odnosno uslove pod kojima se određene (dokazne) radnje moraju preduzeti, onda je i više nego neobično da ono što je sama propisala ne poštuje. U redovima koji slijede bavićemo se posebnim dokaznim radnjama i to dominantno opštim karakteristikama istih i u vezi sa njima praksom Evropskog suda za ljudska prava (dalje: ESLJP ili Sud). Sve ovo sa ciljem da pokušamo da predstavimo (iz našeg ugla) plauzibilnu praksu, sa nadom da ćemo raskrstiti sa dosadašnjom, koja po našem mišljenju nije dobra