Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
KONSTITUCIONALIZACIJA EUTANAZIJE – ARGUMENTUM PRO ET CONTRA
Get PDFNowadays, euthanasia is one of the most controversial issues in all the societies. Considering this fact, in this article, the author proposes the solution for a generally accepted definition of euthanasia, which currently does not exist in order to clarify the term ‘euthanasia’. Euthanasia, or the right to dignified death endangers life, the most valuable good, which is essential for the realization all other rights and freedoms. Because of the importance of life, the author proposes the conditions that must be fulfilled, before euthanasia can be performed. The author emphasizes the arguments for and against the admissibility of euthanasia. Also, the existing international and domestic normative frameworks which regulate euthanasia are analyzed. Based on these frameworks, the author proposes the reasons for the constitutionalization of euthanasia within the human rights chapter in the Constitution of the Republic of Serbia, as well as the mechanisms for preventing abuses that may arise and appropriate sanctions which will be imposed in case of abuse. The judicial practice of the European Court of Human Rights has been presented, which in some of its judgments points out the importance of regulating these controversial issues, because they affect essential rights and freedoms, above all, the right to life. Also, there is no common European standpoint on these issues and because of that the European Court of Human Rights leaves a wide margin of appreciation to the states when they are deciding about the regulation of euthanasia. The author is in favor of the constitutionalisation of euthanasia in the Republic of Serbia so that everyone can fully realize their human rights and freedoms, including the right to dignified death. The existence of other controversial legal issues that need to be regulated in the positive law of the Republic of Serbia can affect this issue so it may take some time before the question of constitutionalisation or legalization of euthanasia can be approached.Danas, eutanazija predstavlja jedno od najkontroverznijih pitanja u društvima širom sveta. Obzirom na ovu činjenicu, u radu, autor, predlaže rešenje za opšteprihvaćenu definiciju eutanazije, koja trenutno ne postoji, kako bi se pojam „eutanazija“ učinio jasnim. Eutanazija, kao pravo na dostojanstvenu smrt ugrožava život, najvrednije dobro, koje je esencijalno za ostvarivanje svih drugih ljudskih prava i sloboda. Imajući u vidu značaj života, autor predlaže uslove koji moraju biti ispunjeni pre nego što izvršenje eutanazije bude dozvoljeno. Autor ističe argumente u prilog i protiv dozvoljenosti eutanazije. Takođe, analiziran je međunarodni i nacionalni normativni okvir koji reguliše eutanaziju. Na osnovu analize tih normativnih okvira, autor predlaže razloge za konstitucionalizaciju eutanazije u okviru glave o ljudskim pravima Ustava Republike Srbije, kao i mehanizme za sprečavanje zloupotreba do kojih može doći i sankcije koje će biti izrečene u slučaju da dođe do zloupotrebe. Izložena je praksa Evropskog suda za ljudska prava, sa posebnim osvrtom na presude u kojima je ukazano na značaj regulisanja kontroverznih pitanja, s obzirom da pogađaju najvažnija ljudska prava i slobode, a pre svega pravo na život. Takođe, zbog nepostojanja jedinstvenog evropskog stava o takvim pitanjima, Evropski sud za ljudska prava ostavlja široko polje slobodne procene državama prilikom odlučivanja o regulisanju eutanazije. Autor se zalaže za konstitucionalizaciju eutanazije kako bi svaki građanin mogao u potpunosti da ostvari sva ljudska prava i slobode, uključujući i pravo na dostojanstvenu smrt. Postojanje brojnih drugih kontroverznih pravnih pitanja koja treba da budu regulisana u važećem pravu Republike Srbije, može da utiče na to da je potrebno da prođe izvesno vreme dok pitanje konstitucionalizacije, odnosno legalizacije eutanazije postane aktuelno, da se njemu pristupi
Socijalna povezanost kriminalnih mreža u krijumčarenju kokaina u Evropi
No full textThis paper is highlighting the main criminal networks that are trafficking cocaine in Europe, through the lenses of social embeddedness and criminal network theories. We will try to show that social ties between European and Latin American organized crime networks, as well as between different European crime networks, are the main reason for the staggering success of European criminal groups in cocaine trafficking in the 21st century. In the beginning, we lay out the social embeddedness theory and criminal network theory, and then we review the main criminal networks involved in cocaine trafficking in Europe and social ties between them, with special attention to Serbian and Montenegrin criminal networks. At the end of the article, we analyze what role does ethnicity, seen as social ties based on common language and tradition, play in cocaine trafficking in Europe.Ауторка у раду приказује доминантне криминалне организације које се баве кријумчарењем кокаина на територији Европе, кроз призму социјалне повезаности и теорија о криминалним мрежама. Ауторка показује да су најважнији фактори који доприносе огромном успеху криминалних група у кријумчарењу наркотика у 21. веку управо социјалне везе између различитих европских и латиноамеричких организованих криминалних група, али и везе које постоје између самих криминалних организација које делују на европском континенту. На самом почетку приказана је теорија о социјалној повезаности, као и теорија о криминалним мрежама. Потом је дат преглед доминантних криминалних група које су укључене у трговину кокаином на територији Европе, а указано је и на социјалне везе које међу њима постоје. Посебан акценат стављен је на организоване групе које делују на тлу Србије и Црне Горе. На самом крају, анализира се улога коју етничка припадност, која се сматра друштвеном везом заснованом на заједничком језику и традицији, игра у трговини кокаином у Европи.Autorka u radu prikazuje dominantne kriminalne organizacije koje se bave krijumčarenjem kokaina na teritoriji Evrope, kroz prizmu socijalne povezanosti i teorija o kriminalnim mrežama. Autorka pokazuje da su najvažniji faktori koji doprinose ogromnom uspehu kriminalnih grupa u krijumčarenju narkotika u 21. veku upravo socijalne veze između različitih evropskih i latinoameričkih organizovanih kriminalnih grupa, ali i veze koje postoje između samih kriminalnih organizacija koje deluju na evropskom kontinentu. Na samom početku prikazana je teorija o socijalnoj povezanosti, kao i teorija o kriminalnim mrežama. Potom je dat pregled dominantnih kriminalnih grupa koje su uključene u trgovinu kokainom na teritoriji Evrope, a ukazano je i na socijalne veze koje među njima postoje. Poseban akcenat stavljen je na organizovane grupe koje deluju na tlu Srbije i Crne Gore. Na samom kraju, analizira se uloga koju etnička pripadnost, koja se smatra društvenom vezom zasnovanom na zajedničkom jeziku i tradiciji, igra u trgovini kokainom u Evropi
Sporazum o priznanju krivičnog dela: Pojam, pravna priroda i korišćenje sporazuma o priznanju krivičnog dela kao dokaza
Get PDFPlea bargain is an institute that is used in most different criminal proceedings, and does not represent an issue in matter when a certain criminal event is being related to a single perpetrator of a criminal act. In situations where more perpetrators exist, or more criminal acts, verdict that has accepted the plea bargain can be frequently used as evidence, which cannot be tested. Having in mind that Code of criminal proceedings is regulating three kinds of bargains between public attorney and offender, those being plea bargaining of criminal act, which goal is to rationalize the sole criminal procedure, as well as bargain on account of witnessing of offender or convict, whose goal is to efficiently carry out the procedure in relation to other offenders of criminal acts, question is raised on why is plea bargain used as evidence in criminal procedure. Using the plea bargain as evidence, without option of that evidence being tested, represents a violation of the right to defense, right to fair trial and presumption of innocence. Having in mind the fact that principle of material truth is not one of principles in criminal procedure, as well as the fact that option to sign the plea bargain is not limited with qualification of criminal act, nor prescribed punishment, as well as the matter of facing practical problems of using the plea bargain as a formed fact, that cannot be tested, questions is raised how can we solve the practical problem using theory. It\u27s doubtless that public attorney is benefiting from the option of using plea bargain as established and inexcusable evidence, but the position of defense is in matter here, and its position to test the evidence that cannot be a subject of dispute. Having in mind that public attorney has on disposal other bargains as well, that can be signed with the offender, or convicted person in goal of efficiently implementing the proceedings in relation to other offenders of criminal acts, we realize that using the plea bargain should have for, its purpose, sole rationalization of criminal procedure. Alongside criminal procedures that are finalized, there are many criminal proceedings that are not finalized, where defense is helplessly fighting the use of plea bargain as evidence. Realizing the practical problem, it can be useful to take this issue in aspect from few angles, as well as suggesting the means on how to solve a problem in issue. In regard what was said earlier, in goal of respecting the principles of criminal procedure, changes of Code of criminal procedure were suggested, as well as easier solution regarding the lawful stand of Supreme Court of cassation that would answer this theoretical problem, would fulfill the void in law system, harmonize case law, as well as fully respect and use right to defense.Споразум о признању кривичног дела представља институт на темељу ког се последњих година врло често окончава кривични поступак. Инициран од стране одбране и прихваћен од стране тужилаштва или обратно није споран у ситуацијама када се конкретан кривични догађај везује за једног учиниоца кривичног дела. Ситуација се додатно усложњава у ситуацијама када у конкретном случају постоје сублимирани институти саизвршилаштва, саучесништва, постојања групе или организоване криминалне групе. Наиме, питање које савремена пракса намеће јесте како третирати споразум о признању кривичног дела једног учиниоца кривичног дела у односу на остале учиниоце кривичног дела. Иако важеће законске одредбе о споразуму о признању кривичног дела не предвиђају обавезу закључења споразума о признању кривичног дела свих окривљених у једном кривичном поступку, одбрана веома често остаје немоћна код предлога тужилаштва да се као доказ у кривичном поступку користи пресуда којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела једног од учиниоца. Поред овог питања пракса је такође наметнула и питање како користити исказ окривљеног који је закључио споразум о признању кривичног дела, као и да ли се пресуда којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела може користити као доказ у другом кривичном поступку.Sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja institut na temelju kog se poslednjih godina vrlo često okončava krivični postupak. Iniciran od strane odbrane i prihvaćen od strane tužilaštva ili obratno nije sporan u situacijama kada se konkretan krivični događaj vezuje za jednog učinioca krivičnog dela. Situacija se dodatno usložnjava u situacijama kada u konkretnom slučaju postoje sublimirani instituti saizvršilaštva, saučesništva, postojanja grupe ili organizovane kriminalne grupe. Naime, pitanje koje savremena praksa nameće jeste kako tretirati sporazum o priznanju krivičnog dela jednog učinioca krivičnog dela u odnosu na ostale učinioce krivičnog dela. Iako važeće zakonske odredbe o sporazumu o priznanju krivičnog dela ne predviđaju obavezu zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela svih okrivljenih u jednom krivičnom postupku, odbrana veoma često ostaje nemoćna kod predloga tužilaštva da se kao dokaz u krivičnom postupku koristi presuda kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela jednog od učinioca. Pored ovog pitanja praksa je takođe nametnula i pitanje kako koristiti iskaz okrivljenog koji je zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela, kao i da li se presuda kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela može koristiti kao dokaz u drugom krivičnom postupku
IS THE REVISION OF THE OUTER SPACE TREATY NECESSARY? - A THEORETICAL APPROACH
Get PDFThe beginnings of the space race in the middle of the 20th century are well known and documented. But not many people know of the very beginnings of the idea that the use of outer space should be regulated. Its roots do not go deep in the past, as humans could only venture far enough in the 20th century, and therefore, there was no need to establish any kind of rules prior to that period. One of the most common examples used to describe the birth of such an idea is in fact the quote attributed to Theodore von Karman, a rocket scientist at Caltech, who saw the need to establish some ground rules for human activities beyond Earth way back in 1942, more than a decade before the first satellite ever was launched: “Now, Andy, we will make the rockets – you must make the corporation and obtain the money. Later on you will have to see that we behave well in outer space... After all, we are the scientists but you are the lawyer, and you must tell us how to behave ourselves according to law and to safeguard our innocence.”1
This article will attempt to give insight into two crucial questions that may be identified: what changes and challenges does the space law bring to the domain of public international law as a whole (1) and, closely related to the previous question, how should, if at all, the cornerstone principles of space law itself, as they are according to the current OST, be reinvented (2)
BORBA PROTIV ROPSTVA - ZAKONODAVSTVO, TEORIJA I PRAKSA
Get PDFSlavery, servitude and forced labour exist for centuries. Even though there are many definitions, it still remains a question of how to define slavery given the fact that it keeps appearing in new and „innovative“ forms. However, this does not mean that the international community should stop fighting against slavery as well as servitude and forced labour. This paper focuses on explaining the difference between modern slavery and slavery during centuries. It considers how have different international documents brought by the United Nations and International Labour Organization, as well as verdicts of European Court of Human rights, affected the number of enslaved persons and fight against slavery. Still, the anti-slavery index shows that there are more than forty million enslaved persons in the world today. How to continue the battle with slavery remains a question not only for jurists but for all humans. It is necessary to build consciousness about slavery as not only prohibited but also contrary to any ideas of progress in civilization.Ropstvo i prinudni rad postoje vekovima. Iako postoji mnogo definicija, i dalje ostaje pitanje kako definisati ropstvo s obzirom na činjenicu da se ono pojavljuje u novim i „inovativnim“ oblicima. Međutim, to ne znači da bi međunarodna zajednica trebalo da prestane da se bori protiv ropstva i prinudnog rada. Autorka ovog rada se fokusira na objašnjavanje razlike između modernog ropstva i ropstva tokom vekova. Razmatra se i kako su različiti međunarodni dokumenti koje su donele Ujedinjene nacije i Međunarodna organizacija rada i rad Evropskog suda za ljudska prava uticali na broj ljudi koji se nalaze u ropstvu i na borbu protiv ropstva. Ipak, statistički podaci pokazuju da je preko četrdeset miliona ljudi danas u ropstvu. Кako nastaviti bitku sa ropstvom, ostaje pitanje ne samo za pravnike već i za sve ljude. Neophodno je izgraditi svest o ropstvu ne samo kao zabranjenom već i kao protivnom bilo kojoj ideji civilizacijskog napretka
REDOVNO SUDSTVO U FNRJ U VREME DRŽAVNIH REFORMI (1948-1954): Prikaz Zakona o sudovima iz 1954. godine
Get PDF Cessation of relations with The Soviet Union 1948/1949. resulted in the abandoning the Soviet model in the regulation of political and legal system, as well as striving for independence of Federal People’s Republic of Yugoslavia. Then the state reforms have been launched which reflected somewhat in the judicial system. The Organization of national courts Act which was initially adopted in 1945, and then adopted again with the modification the following year, was valid til the passing The Courts Act in 1954. The significance of this act, with regard of the procedure it was passed is in its norms which had power of contitutional provisions because the the procedure was the same as for adopting the constitutional, as well as in the paving the way for the profesionalization of judicial duty. It used to be the object of study of constitutional doctrines, but nowadays the theoretical and historical legal diciplines don’t deal with it, and that’s why it is going to be given its display which laid the foundation of the legal system of socialist Yugoslavia, torn of USSR influences.Prekid odnosa sa Sovjetskim Savezom 1948/1949. godine za posledicu imao je i prekid sleđenja sovjetskog modela u uređenju političkog i pravnog sistema, kao i težnju ka osamostaljenju FNR Jugoslavije. Otpočete su državne reforme koje su se odrazile unekoliko i na pravosudni sistem. Zakon o uređenju narodnih sudova donet prvobitno 1945. godine, a potom izmenjen naredne godine, važio je do donošenja Zakona o sudovima 1954. godine. Njegov značaj je u tome što odredbe ovog zakona imaju snagu ustavnih odredbi s obzirom da je donet po proceduri za donošenje ustava i što utire put profesionalizaciji sudijske dužnosti. Svojevremeno je bio predmet proučavanja ustavnopravne nauke, međutim danas se teorijsko-istorijske pravne discipline njime gotovo i ne bave, te će zato biti dat njegov prikaz koji je postavio temelje pravnog sistema socijalistčke Jugoslavije, otrgnute od uticaja SSSR
Krivično delo povrede prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja: Problemi u praksi i potreba za noveliranjem
Get PDFThe aim of the paper is to determine the main characteristics of the crime in question. It was pointed out that this is a criminal norm that provides protection to labor relations in a general way, i.e. workers\u27 rights. Therefore, there are numerous ambiguities in judicial practice, mostly concerning the legal qualification of the violation of labor regulations and issues of proper application of the ne bis in idem principle. The paper specifically points to de lege ferenda legal solutions that would aim to more clearly determine the scope of labor rights that are protected by the relevant criminal norm.Аутор настоји да размотри опште карактеристике кривичног дела Повреда права по основу рада и права из социјалног осигурања које је прописано чланом 163 КЗ. То чини из разлога што је у пракси поступања органа формалне социјалне контроле у погледу примене кривичне норме којом је прописано предметно кривично дело, присутна неуједначеност у смислу правне квалификације повреда права којима се конкретном инкриминацијом пружа заштита. Практични проблеми за које је аутор настојао да понуди решење огледају се у повреди принципа забране двоструке кажњивости (не бис ин идем), до чега долази када се за повреду права из истог чињеничног основа, паралелно или консеквентно гони према правилима прекршајног и кривичног поступка. Поред указивања на битне карактеристике анализираног кривичног дела, аутор је размотрио и криминално-политички аспект предметне инкриминације, као би се на ваљан начин утврдило њено место и циљ у оквиру казненог система. Коначно, у раду су размотрена и одређена де леге ференда решења са циљем да се укаже на могуће правце новелирања кривичног законодавства када је реч о заштити права радника.Autor nastoji da razmotri opšte karakteristike krivičnog dela Povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja koje je propisano članom 163 KZ. To čini iz razloga što je u praksi postupanja organa formalne socijalne kontrole u pogledu primene krivične norme kojom je propisano predmetno krivično delo, prisutna neujednačenost u smislu pravne kvalifikacije povreda prava kojima se konkretnom inkriminacijom pruža zaštita. Praktični problemi za koje je autor nastojao da ponudi rešenje ogledaju se u povredi principa zabrane dvostruke kažnjivosti (ne bis in idem), do čega dolazi kada se za povredu prava iz istog činjeničnog osnova, paralelno ili konsekventno goni prema pravilima prekršajnog i krivičnog postupka. Pored ukazivanja na bitne karakteristike analiziranog krivičnog dela, autor je razmotrio i kriminalno-politički aspekt predmetne inkriminacije, kao bi se na valjan način utvrdilo njeno mesto i cilj u okviru kaznenog sistema. Konačno, u radu su razmotrena i određena de lege ferenda rešenja sa ciljem da se ukaže na moguće pravce noveliranja krivičnog zakonodavstva kada je reč o zaštiti prava radnika
Pojedina sporna pitanja u vezi sa uslovnom osudom
Get PDFThis paper addresses the issue of suspended sentence since it is a criminal sanction frequently applied in Serbia and statutory provisions regulating suspended sentence are also subject to frequent modification which altogether emphasizes the need of its continuous study. Within the general purpose of criminal sanctions, the purpose of a suspended sentence is to avoid imposing the sentence on an offender for a minor offence in cases when it can be reasonably expected that a warning with a threatened sentence shall suffice to prevent the offender from perpetrating other crimes. Suspended sentence can be granted only when the offender has been sentenced to less than two years imprisonment, however, on condition (which was tightened in 2019) that the crime does not fall within the category of criminal offences for which an eight-year prison sentence (before it was 10 years) or longer can be delivered. Subjective reasons due to which suspended sentence cannot be granted have been also extended, so therefore, suspended sentence can be granted only if more than five years have elapsed from the time the judgment became final by which the offender was sentenced either to imprisonment or was pronounced a suspended sentence for a crime with premeditated intent. In view of the fact that a fine is still a form of punishment and, accordingly, a stricter criminal sanction than suspended sentence which is a non-custodial measure meaning a more lenient sanction, it would be quite acceptable if the legislator, as a limiting factor, also envisaged a fine for a crime with premediated intent. As regards a five year term calculated from the finality of judgment, a better solution would be that the period be calculated from the day of the sentence being served, prescribed or the day a pardon has been granted, i.e. from the day when the adherence monitoring period to probation conditions has expired. Furthermore, recently introduced statutory solutions would result in decrease in the number of suspended sentences in criminal sanctions structure. When it comes to suspended sentence supervision order, as it is rarely applied, it is necessary that minimum effort be invested in providing material conditions and human resources for carrying out this sanction which was found to be effective in many countries. A serious omission of legislators is that the Criminal Procedure Code, when defining the institution of hearing for pronouncing a criminal sanction, leaves an option to the public prosecutor to propose passing of a suspended sentence with determining fine, which is contrary to the Criminal Code. This omission should be corrected by giving priority to the Criminal Code i.e. by excluding the option for the public prosecutor to propose such a sanction.У уводном делу се истиче да је условна осуда кривична санкција која се често примењује у Србији, као и да се често мењају одредбе којима се ова санкција регулише, што све заједно намеће потребу њеног константног проучавања. Затим се указује на њену сврху и услове за њено изрицање уз потенцирање измена које су настале 2019, уз указивање на поједине проблеме и објашњење како би се они могли решити. После тога се констатује да је могуће изрећи условну осуду само ако је утврђена казна затвора, односно да није могуће изрећи ову санкцију ако је утврђена новчана казна. Онда се наводе могућности за опозивање условне осуде, а посвећена је пажња и условној осуди са заштитним надзором. Након тога се указује на Законик о кривичном поступку, који код института рочиште за изрицање кривичне санкције оставља могућност јавном тужиоцу да предложи изрицање условне осуде уз утврђивање новчане казне, што није у складу са Кривичним закоником. У закључку се констатује да ће новоуведена законска решења довести до смањења условних осуда у структури кривичних санкција, указује се на пропусте законодавца који се односе на условну осуду и дају се предлози како да се они исправе.U uvodnom delu se ističe da je uslovna osuda krivična sankcija koja se često primenjuje u Srbiji, kao i da se često menjaju odredbe kojima se ova sankcija reguliše, što sve zajedno nameće potrebu njenog konstantnog proučavanja. Zatim se ukazuje na njenu svrhu i uslove za njeno izricanje uz potenciranje izmena koje su nastale 2019, uz ukazivanje na pojedine probleme i objašnjenje kako bi se oni mogli rešiti. Posle toga se konstatuje da je moguće izreći uslovnu osudu samo ako je utvrđena kazna zatvora, odnosno da nije moguće izreći ovu sankciju ako je utvrđena novčana kazna. Onda se navode mogućnosti za opozivanje uslovne osude, a posvećena je pažnja i uslovnoj osudi sa zaštitnim nadzorom. Nakon toga se ukazuje na Zakonik o krivičnom postupku, koji kod instituta ročište za izricanje krivične sankcije ostavlja mogućnost javnom tužiocu da predloži izricanje uslovne osude uz utvrđivanje novčane kazne, što nije u skladu sa Krivičnim zakonikom. U zaključku se konstatuje da će novouvedena zakonska rešenja dovesti do smanjenja uslovnih osuda u strukturi krivičnih sankcija, ukazuje se na propuste zakonodavca koji se odnose na uslovnu osudu i daju se predlozi kako da se oni isprave
