Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
POLOŽAJ MIGRANTKINJA IZ PERSPEKTIVE ZAPOŠLJAVANJA I RADNIH ODNOSA − PUT KA RAVNOPRAVNOSTI I IZAZOVI PORED PUTA
Get PDFMany women around the world decide or are forced to cross a path of several hundred or thousands of miles for various reasons, but at the same time for reasons that through one phrase can be expressed as a search for a better future. In this context, the paper deals with the issue of challenges faced by migrant women who are migrants for employment, i.e., migrant workers. Regardless of the existence of a developed international legal framework related to the position of migrant women, they are often put in a worse situation in the field of employment and labour relations in practice, based on (at least) two grounds. Given this, the hypothesis put forward in the paper is that migrant women are often victims of intersectional discrimination, and that it is necessary to pay additional attention to the issue of protection of migrant women in the labour market and in the sphere of labour relations. Although the path towards equality includes a number of challenges along the way, equality as a goal makes every step towards achieving the goal valuable and significant.Mnoge žene širom sveta odlučuju ili bivaju primorane da pređu put od nekoliko stotina ili hiljada kilometara iz različitih razloga, ali istovremeno razloga koji se kroz jednu sintagmu mogu izraziti kao potraga za boljom budućnošću. U tom kontekstu, rad se bavi pitanjem izazova sa kojima se suočavaju migrantkinje koje migriraju radi zapošljavanja, odnosno kao radnice migrantkinje. Bez obzira na postojanje razvijenog međunarodnopravnog okvira koji se odnosi na položaj migrantkinja, one neretko bivaju stavljene u lošiji položaj u sferi zapošljavanja i radnih odnosa u praksi, i to po (najmanje) dva osnova. S obzirom na to, u radu je postavljena hipoteza da su migrantkinje često žrtve intersekcijske diskriminacije, te da je neophodno posvetiti dodatnu pažnju pitanju zaštite migrantkinja na tržištu rada i u sferi radnih odnosa. Iako put ka postizanju ravnopravnosti uključuje i brojne izazove pored puta, ravnopravnost kao cilj čini svaki korak ka postizanju cilja vrednim i značajnim
КАКО ПРЕДАВАТИ УСТАВНО ПРАВО У ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ
Get PDFConstitutionalist discourse has undergone a fundamental transformation at the beginning of the 21st century. New, major constitutional topics have been introduced, inspired by constitutional pluralism and constitutionalism beyond the nation-state. The systemic challenges to modern liberal constitutionalism have prompted a new understanding not only of the constitution, but also of constitutional law as a university subject. The crisis of key parameters of constitutional democracy commands a thorough re-examination of both the cognitive and performative dimensions of teaching constitutional law. For that reason, this paper seeks answers to the question what and how to teach in the epoch of postmodern constitutionalism. The paper advocates the viewpoint that the professor should not only describe phenomena, but also explain the essence of the problem: for example, the republican argument of classical constitutionalism’s irrelevance, or the difference between normality and pathology of constitutional systems in the context of democratic transition, or indeed the trans-nationalization of the constitution and the postmodern paradigm of constitution-building without constituent power. The need for interdisciplinary and multidisciplinary approach, including co-teaching is demonstrated through the topics of monistic and pluralistic federalism, and constitutional guaranties of individual and/or collective rights. The paper concludes that teaching of constitutional law should be guided by global doubt, as the hermeneutics of truth and ethico-political consideration.Почетком XXI века конституционалистички дискурс је доживео фундаменталне промене. Отворене су нове, велике теме инспирисане уставним плурализмом и конституционализмом изван националне државе. Системски изазови модерног либералног конституционализма подстакли су нови приступ не само уставу већ и уставном праву, као предмету изучавања и подучавања. Наиме, криза кључних параметара конституционалне демократије захтева темељно преиспитивање обе димензије дидактике уставног права: сазнајно-предавачке и перформативно-предавачке. Отуда се у овом раду трага за одговорима на питањā шта и како предавати у доба постмодерног конституционализма. На то да професор не треба студентима само да опише феномен већ и да им објасни у чему је суштина проблема, указује се на примерима републиканског аргумента о нерелевантности класичног конституционализма, разлика између нормалности и патологије уставних система у контексту демократске транзиције и транснационализације устава и постмодерне парадигме о уставотворству без уставотворне власти. О потреби интердисциплинарности и мултидисциплинарности, укључујући и „co-teaching“, разматра се поводом питања монистичког и плуралистичког федерализма и уставних гаранција индивидуалних и/или колективних права. Рад се завршава закључком да савремена дидактика уставног права треба да се руководи глобалном сумњом као херменеутиком истине и етичко-политичког разматрања
ZAKONSKA NEJASNOST KAO TEMELJ STVARALAČKE JURISPRUDENCIJE: PRIMER REPUBLIKE SRBIJE
Get PDFThe aim of this paper is to make a contribution to the analysis of judicial creativity in Serbia. More precisely, the claim that is advocated is that adjudication in cases of vagueness necessarily involves law-making. The paper consists of six parts: The introductory part emphasizes the importance of this issue in modern jurisprudence. The second part deals with the analysis of statutory indeterminacies with the primary focus on vagueness. In the next part, I discuss two questions: (1) who is obliged to resolve the problem of statutory vagueness and (2) what are the ways through which Serbian courts perform the aforementioned activity. The fourth part lays down arguments that support my conclusion that the judicial process of resolving the problem of vagueness constitutes creative activity, while the fifth deals with possible objections against this claim. Finally, the sixth part explicates the very importance of the paper, as well as its clear limitations in terms of explanatory power.Cilj ovog rada jeste da doprinese analizi sudijskog stvaralaštva u Republici Srbiji. Preciznije rečeno, tvrdnja koja se u radu zastupa jeste da presuđivanje u slučajevima nejasnosti nužno uključuje stvaranje prava. Rad je podeljen u šest delova. Uvodni deo ističe značaj koji ovo pitanje ima u modernoj jurisprudenciji. Drugi deo se bavi analizom zakonskih neodređenosti, sa posebnim osvrtom na nejasnost. U narednom delu se obrađuju pitanja: (1) ko je obavezan da rešava problem zakonske nejasnosti i (2) na koji način srpski sudovi kao središnji organi kojima je povereno pravno tumačenje to čine. Četvrti deo iznosi argumente u prilog tvrdnji da je rešavanje nejasnosti stvaralačka delatnost, dok se peti bavi potencijalnim prigovorima koji se mogu uputiti toj tvrdnji. Na kraju, šesti deo obrazlaže sam značaj rada i ističe njegova ograničenja u smislu eksplanatorne moći
THE INTERNATIONAL COURT OF JUSTICE AT THE CROSSROAD BETWEEN LAW AND POLITICS THE EXAMPLE OF THE CASELAW ON NUCLEAR WEAPONS
Get PDFThe International Court of Justice is identified by Article 92 of the United Nations Charter as the “principal judicial organ of the United Nations”. This definition has consecrated the International Court of Justice as the World Court, as the guardian of the application of international law. Is this picture still actual? Is the International Court of Justice currently performing a guardian role? What does it happen when highly politically sensitive issues, like nuclear proliferation and nuclear disarmament, arrive before this Court? To address these questions, this work will analyse the case-law of the International Court of Justice on nuclear weapons. Retracing the jurisprudence of this Court on this issue will shade a light on many characteristics of the World Court and its members, questioning its concrete role in the present international arena
Odluke javnog tužioca o nepreduzimanju krivičnog gonjenja i o odustanku od krivičnog gonjenja: Uvođenje rešenja o odustanku od krivičnog gonjenja
Get PDFIn preliminary proceedings, for which for the purposes of this paper we mean part of the procedure in which authority conducting proceedings is public prosecutor, prosecutor\u27s offices in Serbia have been making decisions for ten years that according to the CPC they can not make. First, decisions of dismissal of criminal complaint are made when the prosecutor, after undertaking criminal prosecution in preliminary proceedings for criminal offences for which a fine or a term of imprisonment of up to eight years shall be prescribed as the principal penalty, determines that there is not a sufficient degree of probability that the defendant committed the crime. Second mistake is the decision of dismissal of criminal complaint in a situation when the criminal proceedings began by the issuance of a ruling ordering detention before submitting a motion to indict in summary proceedings. The third mistake is issuing an order discontinuing the investigation after the conclusion of the investigation. In the first and third case, a decision to abandon criminal prosecution should be made and in the second case, the public prosecutor should submit a statement of abandoning criminal prosecution to the judge for the preliminary proceedings after which that judge will issue a ruling discontinuing criminal proceedings.У претходном поступку тужилаштва у Србији већ десет година доносе одлуке које по ЗКП не могу донети. Као прво, доносе се решења о одбацивању кривичне пријаве када тужилац, након предузимања кривичног гоњења у претходном поступку за дела запрећена новчаном казном или казном затвора до осам година, утврди да не постоји довољан степен вероватноће да је окривљени учинио кривично дело. Друга грешка је доношење решења о одбацивању кривичне пријаве у ситуацији када је кривични поступак започео доношењем решења о одређивању притвора пре подношења оптужног предлога у скраћеном поступку. Трећа грешка је доношење наредбе о обустави истраге након завршене истраге. У првом и трећем случају треба донети решење о одустанку од кривичног гоњења, а у другом јавни тужилац треба поднети судији за претходни поступак изјаву о одустанку од кривичног гоњења након чега тај судија доноси решење о обустави кривичног поступка.U prethodnom postupku tužilaštva u Srbiji već deset godina donose odluke koje po ZKP ne mogu doneti. Kao prvo, donose se rešenja o odbacivanju krivične prijave kada tužilac, nakon preduzimanja krivičnog gonjenja u prethodnom postupku za dela zaprećena novčanom kaznom ili kaznom zatvora do osam godina, utvrdi da ne postoji dovoljan stepen verovatnoće da je okrivljeni učinio krivično delo. Druga greška je donošenje rešenja o odbacivanju krivične prijave u situaciji kada je krivični postupak započeo donošenjem rešenja o određivanju pritvora pre podnošenja optužnog predloga u skraćenom postupku. Treća greška je donošenje naredbe o obustavi istrage nakon završene istrage. U prvom i trećem slučaju treba doneti rešenje o odustanku od krivičnog gonjenja, a u drugom javni tužilac treba podneti sudiji za prethodni postupak izjavu o odustanku od krivičnog gonjenja nakon čega taj sudija donosi rešenje o obustavi krivičnog postupka
Krivično delo povrede groba u praksi sudova na teritoriji AP Vojvodine
Get PDFThe subject of this paper is the analysis of court proceedings conducted in connection with the criminal offense of violation of a grave (Article 354 CC) which were held before the courts on the territory of Autonomous Province of Vojvodina. The analysis covers all finalized court cases of the aforementioned courts for the period from 01.01.2010. (i.e. from the introduction of the current organization of courts in the Republic of Serbia) to 01.07.2018. The research is primarily focused on the statistical presentation and analysis of data obtained from court decisions (which the author independently obtained from courts in original, raw form), as well as the identification of relevant criminal (material and procedural) and criminological characteristics. On the basis of the totality of the results, different regularities were noticed, with regard to the spatial and temporal distribution of the court proceedings, the types of court decisions, the type and amount of criminal sanctions imposed, as well as with regard to the characteristics of the perpetrators of the criminal offense in question. As a unifying conclusion, it can be stated that the crime of violation of a grave is relatively less represented in the practice of courts in the territory of AP Vojvodina, and that its spatial and temporal distribution is uneven (due to the absence of more specific regularities considering criminal expression). The penal policy regarding the crime in question can be characterized as in principle harmonized with the one at the level of the entire state regarding the same criminal offense. On the other hand, it is noticeable that the mentioned penal policy is somewhat stricter in relation to the general penal policy of the courts in the Republic of Serbia. However, this factual situation is potentially somewhat relativized by the specific features of the analyzed court proceedings (above all, the high percentage of recidivism and the frequent presence of other aggravating circumstances), as well as by the fact that all prison sentences were imposed only in the lower third of the envisaged range of the sentence (from one month to one year, although this criminal offense is punishable by up to three years in prison). Regarding the characteristics of the prosecuted perpetrators, it is noticeable that the convicts for the crime of violation of a grave were mainly nationals, and dominated by: adults over juvenile offenders; male over female; general recidivists over special recidivists; persons without education, with primary and secondary education over (non-existent) highly educated offenders; unemployed persons and persons without permanent employment over permanent employees. Considering possible strategies for prevention, it was concluded that important criminogenic factors are the low level of education of most perpetrators and their unfavorable socio-economic status, which gives grounds for assuming that timely educational work and providing conditions for improving their material opportunities could achieve significant results in the domain of both general and special prevention, especially in relation to the identified most risky categories of potential perpetrators (recidivists, illiterate persons, persons without primary education and persons in a state of severe social vulnerability).Предмет истраживања представља анализа судских поступака вођених поводом кривичног дела повреде гроба (чл. 354 КЗ) пред основним и вишим судовима на територији АП Војводине. Анализом су обухваћени сви правноснажним одлукама окончани судски предмети наведених судова за временски период од 01.01.2010. године (тј. од увођења актуелне организације судова у Републици Србији) до 01.07.2018. Истраживање је примарно фокусирано на статистички приказ и анализу података добијених из судских одлука (које је аутор за потребе текућег проучавања самостално прибавио од судова у изворном, необрађеном облику), као и на уочавање релевантних кривичноправних (материјалних и процесних) и криминолошких обележја. На основу укупности резултата, уочене су различите правилности у погледу: просторне и временске дистрибуције вођених судских поступака, врсте судских одлука, врсте и висине изречених кривичних санкција, као и поводом својстава учинилаца предметног кривичног дела.Predmet istraživanja predstavlja analiza sudskih postupaka vođenih povodom krivičnog dela povrede groba (čl. 354 KZ) pred osnovnim i višim sudovima na teritoriji AP Vojvodine. Analizom su obuhvaćeni svi pravnosnažnim odlukama okončani sudski predmeti navedenih sudova za vremenski period od 01.01.2010. godine (tj. od uvođenja aktuelne organizacije sudova u Republici Srbiji) do 01.07.2018. Istraživanje je primarno fokusirano na statistički prikaz i analizu podataka dobijenih iz sudskih odluka (koje je autor za potrebe tekućeg proučavanja samostalno pribavio od sudova u izvornom, neobrađenom obliku), kao i na uočavanje relevantnih krivičnopravnih (materijalnih i procesnih) i kriminoloških obeležja. Na osnovu ukupnosti rezultata, uočene su različite pravilnosti u pogledu: prostorne i vremenske distribucije vođenih sudskih postupaka, vrste sudskih odluka, vrste i visine izrečenih krivičnih sankcija, kao i povodom svojstava učinilaca predmetnog krivičnog dela
Udruženi zločinački poduhvat u praksi međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju
Get PDFJoint criminal enterprise (JCE) is the institute first applied by the International criminal tribunal for the former Yugoslavia (ICTY) in the Tadić case, and thereafter further shaped through the practice of the ICTY despite the fact that JCE as a form of individual responsibility is not mentioned anywhere in the Statute of ICTY, neither implicitly nor explicitly. Although today there is no doubt that the Joint criminal enterprise is an institute of international criminal law, which was very often applied in the practice by both ICTY and other international ad hoc tribunals, the serious remarks to this institute do not abate. It\u27s pointed out that this is an institute that "was created" to ensure the conviction of the defendants, which procedurally affects the prosecution, which is relieved of the burden of proving criminal responsibilities and the specific roles of each of the participants in the JCE. Besides that, at the time when this doctrine was formulated, it was not entirely clear whether it was a form of commission or a form of complicity. Only a couple of years later, in the Milutinović et al. case, the ICTY stands out that the liability based on the JCE doctrine, in fact, is a responsibility for the commission, which further compromised this doctrine. Questionless, the application of the Joint criminal enterprise doctrine in practice leads to serious violation of the fundamental principles of contemporary criminal law. With general review of the Joint criminal enterprise doctrine, in this piece of work, the author considers one case of conviction under the third (often referred to as "extended") form of JCE, in order to point out the key problems which this doctrine produces in practice.Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је поставио контуре теорији о удруженом злочиначком подухвату (УЗП) у случају Тадић, а касније је ова теорија даље уобличавана кроз праксу Трибунала, упркос чињеници да се УЗП као форма индивидуалне одговорности нигде у Статуту Трибунала, ни експлицитно ни имплицитно, не спомиње. Иако се, са ове временске дистанце, ради несумњиво о институту међународног кривичног права, који је врло често примењиван од свог настанка до данас, како од стране Трибунала који је његов творац, тако и од стране других ад хоц трибунала, не јењавају веома озбиљни приговори који му се упућују. Истиче се да се ради о институту који је "створен" како би осигурао осуду окривљених, који процесно погодује тужилачкој страни која је ослобођена терета доказивања кривичне одговорности и конкретне улоге сваког од учесника УЗП-а. Поред тога, у тренутку када је формулисана наведена доктрина, није било извесно да ли се ради о форми извршилаштва или саучесништва. Тек пар година касније, у случају Милутиновић и др., Трибунал је заузео став да УЗП заправо представља форму извршилаштва, што је додатно компромитовало теорију о УЗП-у. Њена примена подразумева одступања од достигнућа и фундаменталних начела савременог кривичног права. У овом раду се, уз начелно излагање теорије о УЗП-у, даје приказ једног случаја утврђивања одговорности по основу трећег облика УЗП-а, са циљем указивања на кључне мањкавости које ову теорије прате у пракси.Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je postavio konture teoriji o udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP) u slučaju Tadić, a kasnije je ova teorija dalje uobličavana kroz praksu Tribunala, uprkos činjenici da se UZP kao forma individualne odgovornosti nigde u Statutu Tribunala, ni eksplicitno ni implicitno, ne spominje. Iako se, sa ove vremenske distance, radi nesumnjivo o institutu međunarodnog krivičnog prava, koji je vrlo često primenjivan od svog nastanka do danas, kako od strane Tribunala koji je njegov tvorac, tako i od strane drugih ad hoc tribunala, ne jenjavaju veoma ozbiljni prigovori koji mu se upućuju. Ističe se da se radi o institutu koji je "stvoren" kako bi osigurao osudu okrivljenih, koji procesno pogoduje tužilačkoj strani koja je oslobođena tereta dokazivanja krivične odgovornosti i konkretne uloge svakog od učesnika UZP-a. Pored toga, u trenutku kada je formulisana navedena doktrina, nije bilo izvesno da li se radi o formi izvršilaštva ili saučesništva. Tek par godina kasnije, u slučaju Milutinović i dr., Tribunal je zauzeo stav da UZP zapravo predstavlja formu izvršilaštva, što je dodatno kompromitovalo teoriju o UZP-u. Njena primena podrazumeva odstupanja od dostignuća i fundamentalnih načela savremenog krivičnog prava. U ovom radu se, uz načelno izlaganje teorije o UZP-u, daje prikaz jednog slučaja utvrđivanja odgovornosti po osnovu trećeg oblika UZP-a, sa ciljem ukazivanja na ključne manjkavosti koje ovu teorije prate u praksi
РАЗБОЈНИШТВО У ДУШАНОВОМ ЗАКОНИКУ
Get PDFWhen Dušan’s Code was passed in 1349, only one robbery provision was included, because this crime was regulated by the abbreviated Syntagma of Matthew Blastares, so the legislator considered new provisions unnecessary. Nevertheless, the additions from 1354 paid great attention to the fight against robbers and thieves. The robbers caught in the act were punished with death penalty, while those who were not captured in an actual act of robbery were fined. In case there was a lack of evidence, a special form of divine judgment (justification by iron) was prescribed. The village was collectively responsible in case of hiding the robbers, in case the streets were not guarded and damage was caused to travellers, and in case someone stole the emperor’s pigs. The duty to conduct a general inquiry into the masters, property managers, and elders was also foreseen, and they would be punished as robbers (and thieves) in the case of negligence and failure to comply with that obligation. Some provisions to protect traders and travellers from robbers and thieves were introduced (traders had the right to spend the night in the village and, in case of damage, the lord, the village and the ruler were responsible for the damage caused to them; the kephale had the duty to guard the streets). The paper attempts to determine the reasons for severe punishment for the crime of robbery, which can be the influence of Byzantine law, the acceptance of Christianity (pain represents the possibility for the sinner to redeem his sins) and the new general preventive purpose of punishment.Душанов законик из 1349. године садржи само једну одредбу о разбојништву, јер је ово кривично дело регулисала Скраћена синтагма Матије Властара, па је законодавац сматрао да није потребно прописивање нових одредби. Ипак, у допунама из 1354. посвећена је велика пажња борби против разбојника и лопова. Разбојници ухваћени на делу су кажњавани смрћу, а они који нису ухваћени на делу глобом. У случају недостатка доказа, био је предвиђен посебан облик божјег суда, правдање железом. Село је било колективно одговорно у случају скривања разбојника, у случају наношења штете путнику услед неизвршења дужности чувања путeва и у случају крађе царевих свиња. Предвиђена је дужност вођења опште истраге за господара, управника властелинстава и старешине, а они би били кажњавани као разбојници у случају немара и неизвршавања те обавезе. Уведено је више одредаба за заштиту трговаца и путника од разбојника и лопова (право на преноћиште путника у селу и одговорност управитеља, господара, села и владара за насталу штету, обавеза кефалија да поставе стражу на путевима). Рад покушава да објасни факторе који су утицали на тежину кажњавања за разбојништво; конкретно, утицај византијског права, прихватање хришћанства (бол представља могућност да се учинилац искупи за своје грехове), и генерално-превентивну сврху казне
ЦЕЛИБАТ У СТАРОМ И СРЕДЊЕМ ВЕКУ - ОД РЕЛИГИЈСКЕ ПРАКСЕ ДО РЕЛИГИЈСКЕ НОРМЕ
Get PDFUsing a multidisciplinary approach, the paper provides a brief overview of the development of celibacy in the Antiquity and Middle Ages, shifting from a practice based on an individual’s personal decision to approach what they consider sacred, to a practice legally regulated in religious or social communities. In some cases of this regulation, celibacy becomes an obligation for members of those communities who want to occupy certain positions within it, while in others it is prohibited as a practice that destroys society. Greater attention was paid to celibacy in the Middle Ages, since in this period celibacy experienced its greatest affirmation in Christianity, passing within it the path from a practice that was desirable, but voluntary, to the norm for clergy.У раду се кроз мултидисциплинарни приступ даје кратак преглед развоја феномена целибата у старом и средњем веку из перспективе промене целибата од праксе која почива на аутономној одлуци једне личности да се приближи ономе што сматра светим до праксе која се у религијским или друштвеним заједницама правно регулише. У неким случајевима те регулације целибат постаје обавеза за чланове тих заједница који желе да у њеним оквирима заузимају одређене положаје, док у другим он бива забрањиван као пракса која руши друштво. Већа пажња посвећена је целибату у средњем веку будући да управо у овом периоду целибат доживљава своју највећу афирмацију у хришћанству, пролазећи управо у овој религији пут од пожељне, али добровољне праксе до норме за клирике