Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
Istraživanje upotrebe veštačke inteligencije od strane studenata Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Get PDFArtificial intelligence, as a relatively new field of technology, has the potential to bring significant changes to how individuals perform daily tasks. Its ability to analyze vast amounts of data and provide personalized support represents one of the key aspects that could influence the academic experience. In this context, the aim of this paper is to explore the extent and manner in which artificial intelligence is used among students (if it is used at all) and to examine its impact on grades, understanding of course material, and overall academic success, based on research and surveys conducted with students at the Faculty of Law, University of Belgrade.
Through the analysis of this topic, we aim to gain insights into how students use artificial intelligence in their studies and identify potential areas for further research and development. Additionally, this study seeks to understand students\u27 personal views on artificial intelligence regarding moral dilemmas and ethical issues arising from its use in an academic context, such as delineating legitimate use from potential misuse, which could undermine the establishment of a fair and ethical academic environment.Veštačka inteligencija, kao relativno nova oblast tehnologije, može značajno uticati na nivo obaavljanja svakodnevnih i akademskih aktivnosti. Njena sposobnost analize obimnog broja podataka i pružanja personalizovane podrške predstavlja potencijalni aspekat uticaja na akademsko iskustvo. U tom kontekstu, ovaj rad ima za cilj da istraži u kojoj meri i na koji se način veštačka inteligencija koristi među studentima (ako se uopšte i koristi), da izuči uticaj veštačke inteligencije na opšti akademski uspeh, na osnovu istraživanja i ankete izvršenih na studentima Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Analizom se nastoji otkriti načine na koje studenti koriste veštačku inteligenciju u svrhu studija, potencijalne oblasti za dalje istraživanje i razvoj ove teme. Takođe, ovo istraživanje ima i za cilj da stekne uvid u stavove studenata u pogledu moralnih dilema i etničkih pitanja koja proističu iz upotrebe veštačke inteligencije, poput onih koji definišu razgraničenje upotrebe od potencijalne zloupotrebe, koja bi remetila obezbeđenju pravične, etičke akademske sredine
Dokazna radnja pretresanje u zakonodavstvu i sudskoj praksi Republike Srbije
No full textThe paper examines the evidentiary action of search, focusing on its normative framework and legal nature, as well as on selected examples from judicial practice. Particular attention is given to the standards developed through the case law of the European Court of Human Rights, given that search constitutes an interference with the right to respect for private and family life guaranteed by Article 8 of the European Convention on Human Rights. Since search produces procedural evidence essential for resolving the causa criminalis, the paper further considers the circumstances under which a search may be deemed lawful or unlawful, and when evidence must be excluded from the case file.Ауторка се у раду бави доказном радњом претресање. У том смислу, у раду је разматран нормативни оквир и правна природа претресања, као и издвојени примери из судске праксе. За регулацију наведене доказне радње велики значај и утицај имају и стандарди изграђени кроз праксу Европског суда за људска права, будући да се претресањем задире у право на поштовање приватног и породичног живота загарантовано чланом 8 Европске конвенције о људским правима. На крају, како се претресањем прибавља процесна грађа која служи решавању causa criminalis, ауторка износи став у којим ситуацијама се може рећи да је претресање (не)законито, односно када ће доћи до издвајања доказа из списа предмета.Autorka se u radu bavi dokaznom radnjom pretresanje. U tom smislu, u radu je razmatran normativni okvir i pravna priroda pretresanja, kao i izdvojeni primeri iz sudske prakse. Za regulaciju navedene dokazne radnje veliki značaj i uticaj imaju i standardi izgrađeni kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, budući da se pretresanjem zadire u pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života zagarantovano članom 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Na kraju, kako se pretresanjem pribavlja procesna građa koja služi rešavanju causa criminalis, autorka iznosi stav u kojim situacijama se može reći da je pretresanje (ne)zakonito, odnosno kada će doći do izdvajanja dokaza iz spisa predmeta
Sloboda izražavanja i ultima ratio societatis
No full textWriting about freedom of expression and ultima ratio societatis essentially means engaging in the analysis of the relationship between the individual and the authorities. Freedom of expression is closely related to the principle of dignity and the free choice of each individual, providing a way for them to express their uniqueness, connect with other members of society, in one word, to establish social relations on which a certain legal and political system is based. It is precisely this system, which owes its existence significantly to “freedom of expression,” that can, provided certain conditions are met, turn against its founder. The analysis conducted in this paper confirms that this path begins in accordance with the well-known saying about good intentions. From the efforts to protect the values of the Roman Republic from acts but not from words, as the spoken or written word was responded to in the same way, it has come to the protection of the emperor who was not interested in conducting discussions or writing replies, but rather included the word under crimen laesae maiestatis and not just the act. The Church had no particular reason to deviate from the established standard, as heresy, blasphemy, and similar offenses against the Holy Scripture and church teachings pose a danger not only to religious but also to secular authorities. After all, Jesus is attributed with the words that what belongs to Caesar should be given to Caesar, and what belongs to God should be given to God. A period followed in which, after the values of the republic, the unlimited power of the emperor and church dogma, ideology and parties as their bearers came to the forefront, and freedom of expression was, as in previous cases, under attack from the new bearers of power. Regardless of whether it was an absolutist or totalitarian authority, the goal was the same; only the means of achieving it differed. Medieval bonfires on which heretics were burned have been replaced by the burning of books in the squares, persecution, sending to camps, or execution of political dissenters, where, unlike the procedures conducted by the Inquisition, in the not-so-distant history of state and political upheavals and turmoil, trials for verbal offenses were often seen as unnecessary because the outcome was known in advance or, when raison d’état required it, conducted with clearly defined roles and concluded with the conviction of the accused who was convinced that he would not be punished for spoken words or written works. Such behavior can be associated with an activist type of state in which the individual is subordinated to the common good, that is, the interest of the community, and it is not unusual that the shadow of “Big Brother” looms over his freedom of expression. On the other hand, the reactive type of state was supposed to represent a more favorable, and it could even be said a natural environment for freedom of expression. The change in the attitude towards freedom of expression occurs particularly after the terrorist attack on September 11, 2001, the year when mass surveillance, military interventions in the world, and the restrictions faced by media representatives testify that things are moving towards restrictions on freedom of expression. Political dictates come to the fore, and the role of the judiciary becomes secondary. Moreover, for certain states of Western democracies, it can be said that they use the criminal system in a way that, although not in the form of blatant repression, treats representatives of the journalistic profession as potential perpetrators.Писати о слободи изражавања и ultima ratio societatis у основи значи бавити се анализом односа између појединца и власти. Слобода изражавања је тесно повезана са начелом достојанства и слободног избора сваког појединца, она му пружа начин да испољи своју посебност, да се повеже са другим члановима друштва, једном речи да успостави друштвене односе на којима се темељи одређени правни и политички систем. Управо тај систем који своје постојање у значајној мери „дугује” слободи изражавања може да се, под претпоставком испуњења одређених услова, окрене против своје утемељитељке. Анализа која је спроведена у раду потврђује да тај пут започиње у складу са познатом изреком о добрим намерама. Од настојања да се вредности римске републике заштите од чина али не од речи, јер је на изговорену или написану реч одговарано на исти начин, дошло се до заштите цара коме није било до вођења расправа или писања реплика, већ је под crimen laesae maiestatis подвео и реч а не само дело. Црква није имала нарочитог разлога да одступи од устаљеног стандарда, јер јерес, богохуљење и слична огрешења о Свето писмо и црквено учење представљају опасност не само за верске, већ и за световне власти. Уосталом, Исусу се приписују речи да цару следује царево, а Богу божје. Уследио је период у којем је након вредности републике, неограничене цареве власти и црквене догме у први план избила идеологија и странке као њени носиоци, а слобода изражавања је, као и у претходним случајевима, била на удару нових носилаца власти. Без обзира да ли се радило о апсолутистичкој или тоталитарној власти циљ је био исти, само су се начини његовог остварења разликовали. Средњовековне ломаче на којима су спаљивани јеретици замењене су спаљивањем књига на трговима, прогоном, слањем у логоре или егзекуцијом политичких неистомишљеника, при чему је, за разлику од поступака које је водила инквизиција, у не тако давној историји др жавних и политичких преврата и потреса суђење за вербални деликт често посматрано као непо требно јер је исход био унапред познат или је, када је raison d’état то налагао, спровођено с јасно подељеним улогама и окончавано осудом оптуженог који је био уверен да се за изго ворену реч или написано дело не кажњава. Такво поступање се може довести у везу с активи стичким типом државе у којој је појединац подређен општем добру, то јест интересу друштвене заједнице, и није необично што се над његовом слободом изражавања надвија сенка „Великог брата”. На другој страни, реактивни тип државе требало да за слободу изражавања представља повољније, а могло би се чак рећи и природно окружење. До промене односа према слободи изражавања долази нарочито након терористичког напада од 11. септембра 2001. године када масовни надзор, војне интервенције у свету и ограничења са којима се сусрећу представници медија, сведоче да се ствари крећу у смеру ограничења слободе изражавања. Политички диктат долази до изражаја, а улога правосудног система постаје другоразредна. Штавише, за поједине државе западне демократије може се рећи да кривични систем користе на начин који, истина не у виду огољене репресије, са представницима новинарске професије поступа као са могућим учиниоцима crimen laesae maiestatis, а ако им се већ не може судити за вербални деликт они се могу посматрати као унутрашњи непријатељи. Није без значаја чињеница да има институција и невладиних организација, уметника и јавних личности који су препознали и указали на ову опа сност. Реч је о contradictio in adiecto противречности, јер се са новинарима који представљају watchdogs of democracy не може нечовечно поступати и државе их не смеју посматрати као политичке противнике, нити их лишавати слободе и у суштини односити се према њима као према политичким затвореницима.Pisati o slobodi izražavanja i ultima ratio societatis u osnovi znači baviti se analizom odnosa između pojedinca i vlasti. Sloboda izražavanja je tesno povezana sa načelom dostojanstva i slobodnog izbora svakog pojedinca, ona mu pruža način da ispolji svoju posebnost, da se poveže sa drugim članovima društva, jednom reči da uspostavi društvene odnose na kojima se temelji određeni pravni i politički sistem. Upravo taj sistem koji svoje postojanje u značajnoj meri „duguje” slobodi izražavanja može da se, pod pretpostavkom ispunjenja određenih uslova, okrene protiv svoje utemeljiteljke. Analiza koja je sprovedena u radu potvrđuje da taj put započinje u skladu sa poznatom izrekom o dobrim namerama. Od nastojanja da se vrednosti rimske republike zaštite od čina ali ne od reči, jer je na izgovorenu ili napisanu reč odgovarano na isti način, došlo se do zaštite cara kome nije bilo do vođenja rasprava ili pisanja replika, već je pod crimen laesae maiestatis podveo i reč a ne samo delo. Crkva nije imala naročitog razloga da odstupi od ustaljenog standarda, jer jeres, bogohuljenje i slična ogrešenja o Sveto pismo i crkveno učenje predstavljaju opasnost ne samo za verske, već i za svetovne vlasti. Uostalom, Isusu se pripisuju reči da caru sleduje carevo, a Bogu božje. Usledio je period u kojem je nakon vrednosti republike, neograničene careve vlasti i crkvene dogme u prvi plan izbila ideologija i stranke kao njeni nosioci, a sloboda izražavanja je, kao i u prethodnim slučajevima, bila na udaru novih nosilaca vlasti. Bez obzira da li se radilo o apsolutističkoj ili totalitarnoj vlasti cilj je bio isti, samo su se načini njegovog ostvarenja razlikovali. Srednjovekovne lomače na kojima su spaljivani jeretici zamenjene su spaljivanjem knjiga na trgovima, progonom, slanjem u logore ili egzekucijom političkih neistomišljenika, pri čemu je, za razliku od postupaka koje je vodila inkvizicija, u ne tako davnoj istoriji državnih i političkih prevrata i potresa suđenje za verbalni delikt često posmatrano kao nepotrebno jer je ishod bio unapred poznat ili je, kada je raison d’état to nalagao, sprovođeno s jasno podeljenim ulogama i okončavano osudom optuženog koji je bio uveren da se za izgovorenu reč ili napisano delo ne kažnjava. Takvo postupanje se može dovesti u vezu s aktivističkim tipom države u kojoj je pojedinac podređen opštem dobru, to jest interesu društvene zajednice, i nije neobično što se nad njegovom slobodom izražavanja nadvija senka „Velikog brata”. Na drugoj strani, reaktivni tip države trebalo da za slobodu izražavanja predstavlja povoljnije, a moglo bi se čak reći i prirodno okruženje. Do promene odnosa prema slobodi izražavanja dolazi naročito nakon terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine kada masovni nadzor, vojne intervencije u svetu i ograničenja sa kojima se susreću predstavnici medija, svedoče da se stvari kreću u smeru ograničenja slobode izražavanja. Politički diktat dolazi do izražaja, a uloga pravosudnog sistema postaje drugorazredna. Štaviše, za pojedine države zapadne demokratije može se reći da krivični sistem koriste na način koji, istina ne u vidu ogoljene represije, sa predstavnicima novinarske profesije postupa kao sa mogućim učiniocima crimen laesae maiestatis, a ako im se već ne može suditi za verbalni delikt oni se mogu posmatrati kao unutrašnji neprijatelji. Nije bez značaja činjenica da ima institucija i nevladinih organizacija, umetnika i javnih ličnosti koji su prepoznali i ukazali na ovu opasnost. Reč je o conrtadictio in adiecto protivrečnosti, jer se sa novinarima koji predstavljaju watchdogs of democracy ne može nečovečno postupati i države ih ne smeju posmatrati kao političke protivnike, niti ih lišavati slobode i u suštini odnositi se prema njima kao prema političkim zatvorenicima
Да ли је препоручљиво да судија може за једну радњу која изрично не улази у законску норму да казни и да је сматра противправном? Правосуђе, бр. 3, 1938.
No full textKrivična dela protiv privrede - stanje i perspektive
Get PDFThe subject of the authors’ attention are certain aspects of criminal acts against the economic interests, both those acts prescribed by the Criminal Code and those prescribed by the Law on Tax Procedure and Tax Administration. The paper points to the number of criminal acts in the field of economic interests, but also to certain specifics regarding the subjects of these criminal acts. It also points to the security measures that are obligatory to be imposed on the perpetrators of certain criminal acts against the economic interests. The authors further present statistical data regarding the submitted criminal reports and convictions for this group of criminal acts. The goal of the paper is reflected, firstly, in reviewing at the normative solutions related to criminal acts against the economic interests, in the sense of critically analyzing the current legislative solutions, revealing certain contradictories in the regulations. Moreover, as the on of the goals of this paper, the authors finding the frequency of these acts in practice, as well as the analysis of which criminal acts from the group of acts against the economic interests are committed most often, and which are the least often committed. Everything presented is finally aimed at contributing and guiding whether and to what extent de lege farenda is necessary to change certain regulations in this area.Предмет пажње аутора су поједини аспекти кривичних дела против привреде и то и оних прописаних Кривичним закоником и оних која су прописана Законом о пореском поступку и пореској администрацији. У раду се указује на бројност кривичних дела у области привреде, али и на одређене специфичности субјекта тих кривичних дела. Такође, указује се и на мере безбедности које се обавезно изричу учиниоцима појединих кривичних дела против привреде. Аутори предочавају и статистичке податке који се тичу поднетих кривичних пријава и осуда за ту групу кривичних дела. Циљ рада се огледа, пре свега, у сагледавању нормативних решења које се односе на кривична дела против привреде, у смислу да се критички анализирају важећа легислативна решења и открију одређене контрадикторности у прописима. Такође, аутори као циљ рада постављају и фреквенцију тих дела у пракси те аналитику која се бави тиме која се кривична дела из групе дела против привреде чине најчешће, а која најређе. Све то има циљ да се дају одређени допринос и усмерење да ли и у којој мери де леге ференда треба изменити одређене прописе у тој области.Predmet pažnje autora su pojedini aspekti krivičnih dela protiv privrede i to i onih propisanih Krivičnim zakonikom i onih koja su propisana Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji. U radu se ukazuje na brojnost krivičnih dela u oblasti privrede, ali i na određene specifičnosti subjekta tih krivičnih dela. Takođe, ukazuje se i na mere bezbednosti koje se obavezno izriču učiniocima pojedinih krivičnih dela protiv privrede. Autori predočavaju i statističke podatke koji se tiču podnetih krivičnih prijava i osuda za tu grupu krivičnih dela. Cilj rada se ogleda, pre svega, u sagledavanju normativnih rešenja koje se odnose na krivična dela protiv privrede, u smislu da se kritički analiziraju važeća legislativna rešenja i otkriju određene kontradiktornosti u propisima. Takođe, autori kao cilj rada postavljaju i frekvenciju tih dela u praksi te analitiku koja se bavi time koja se krivična dela iz grupe dela protiv privrede čine najčešće, a koja najređe. Sve to ima cilj da se daju određeni doprinos i usmerenje da li i u kojoj meri de lege ferenda treba izmeniti određene propise u toj oblasti
(Ne)opravdani upliv politike prilikom donošenja odluke o molbi za izdavanje okrivljenog ili osuđenog lica
Get PDFExtradition, as a mechanism of mutual legal assistance, continues to captivate the attention of both experts and the general public. Through various stages of its development extradition has evolved from being a purely political instrument. It is clear that extradition today carries a political dimension, reflecting the position of the executive branch of government toward a particular state. Recent cases involving requests for extradition from Montenegro have sparked public debate on various aspects, including whether political influence is justified in the decision-making process regarding the extradition of individuals to another state.Екстрадиција као установа међународне кривичноправне помоћи не престаје да заокупља пажњу и стручне и лаичке јавности. Екстрадиција је, од потпуно политичког инструмента, у свом развоју прошла различите фазе. Неспорно је да је екстрадиција данас институт који има политичку димензију, којим се изражава став извршне гране власти према одређеној држави. Последњи примјери захтјева за издавање лица из Црне Горе потакли су јавну расправу у многим сегментима, између осталог, да ли је оправдан политички утицај на доношење одлуке о издавању лица другој држави.Ekstradicija kao ustanova međunarodne krivičnopravne pomoći ne prestaje da zaokuplja pažnju i stručne i laičke javnosti. Ekstradicija je, od potpuno političkog instrumenta, u svom razvoju prošla različite faze. Nesporno je da je ekstradicija danas institut koji ima političku dimenziju, kojim se izražava stav izvršne grane vlasti prema određenoj državi. Poslednji primjeri zahtjeva za izdavanje lica iz Crne Gore potakli su javnu raspravu u mnogim segmentima, između ostalog, da li je opravdan politički uticaj na donošenje odluke o izdavanju lica drugoj državi
Uvodno izlaganje predsednice Vrhovnog suda Jasmine Vasović na godišnjem savetovanju sudija „Sudijski dani 2025“ u Vrnjačkoj Banji
Get PDFNot available in EnglishПрилог не садржи сажетакPrilog ne sadrži sažeta
Profesor Ljupčo Arnaudovski (1931–2024)
Get PDFNot available in EnglishПрилог не садржи сажетакPrilog ne sadrži sažeta
Pijanačka ljubomora, drugi deo: Policijski glasnik, god. II, Beograd, 1906, str. 337–339, 345–346, 354
No full textObaveza sprovođenja delotvorne istrage – međunarodni standardi i praksa
No full textInternational and regional documents for the protection of human rights do not explicitly prescribe the duty to investigate human rights violations, this positive obligation is derived from accepted obligations. However, the investigation must satisfy certain general criteria. International and regional human rights practice reveals numerous terms used to describe the necessary qualities of investigation. The European Court of Human Rights’ practice introduced the concept of “effective investigation”, which underscored the necessity of conducting investigations of a particular quality. The concept is primarily associated with criminal investigation. The European Court of Human Rights’ practice illustrates the most advanced and gradual evolution of the concept’s scope. Initially, obligation was associated with the investigation of the actions of state actors and the right to life. The obligation to effectively investigate is currently linked to a variety of human rights, private actor actions, the investigation of non-violent acts of limited gravity, and discriminatory motives. The European Court of Human Rights established broad and interrelated criteria for the evaluation of the effectiveness of investigations. The precise interpretation of this obligation is contingent upon the specific circumstances, the alleged perpetrators, the offense, and the human rights at issue.Међународни и регионални документи за заштиту људских права не прописују експлицитно дужност истраге повреда људских права, ова позитивна обавеза произилази из прихваћених обавеза. Међутим, спроведена истрага мора да задовољи одређене опште критеријуме. Међународна и регионална пракса у области људских права открива мноштво термина који се користе за описивање неопходних квалитета истраге. Појам „делотворне истраге“ се развио у пракси Европског суда за људска права, наглашавајући обавезу спровођења истраге одређеног квалитета. Концепт се првенствено повезује са кривичном истрагом. Пракса Европског суда за људска права показује постепену еволуцију и најразвијенији концепт у вези са питањем неопходних стандарда истраге. У почетку, обавеза је била повезана са истрагом поступака државних актера и правом на живот. Обавеза ефикасне истраге тренутно је повезана са низом људских права, поступцима приватних актера, истрагом ненасилних дела ограничене тежине и дискриминаторним мотивима. Европски суд за људска права утврдио је широке и међусобно повезане критеријуме за процену ефикасности спроведене истраге. Прецизно тумачење ове обавезе зависи од конкретних околности, осумњиченог, кривичног дела и релевантих људских права.Мeđunarodni i regionalni dokumenti za zaštitu ljudskih prava ne propisuju eksplicitno dužnost istrage povreda ljudskih prava, ova pozitivna obaveza proizilazi iz prihvaćenih obaveza. Međutim, sprovedena istraga mora da zadovolji određene opšte kriterijume. Međunarodna i regionalna praksa u oblasti ljudskih prava otkriva mnoštvo termina koji se koriste za opisivanje neophodnih kvaliteta istrage. Pojam „delotvorne istrage“ se razvio u praksi Evropskog suda za ljudska prava, naglašavajući obavezu sprovođenja istrage određenog kvaliteta. Koncept se prvenstveno povezuje sa krivičnom istragom. Praksa Evropskog suda za ljudska prava pokazuje postepenu evoluciju i najrazvijeniji koncept u vezi sa pitanjem neophodnih standarda istrage. U početku, obaveza je bila povezana sa istragom postupaka državnih aktera i pravom na život. Obaveza efikasne istrage trenutno je povezana sa nizom ljudskih prava, postupcima privatnih aktera, istragom nenasilnih dela ograničene težine i diskriminatornim motivima. Evropski sud za ljudska prava utvrdio je široke i međusobno povezane kriterijume za procenu efikasnosti sprovedene istrage. Precizno tumačenje ove obaveze zavisi od konkretnih okolnosti, osumnjičenog, krivičnog dela i relevantih ljudskih prava