Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
ЖЕНСКО ПРАВО ГЛАСА У АУСТРИЈСКОМ ДЕЛУ ХАБЗБУРШКЕ МОНАРХИЈЕ 1848–1918
No full textAlthough it is largely unknown, women had some voting rights in the 19th century in the Habsburg monarchy, especially the right to vote in the municipality and on the provincial level. Suffrage at that time was based on the two pillars of property and education rather than gender. It was undisputed for a long time that women could get the right to vote due to their tax payments. The fact that women could also be included into the ‘intelligence’ electoral class was controversial, as shown by some decisions by the Austrian high courts. It was only towards the end of the 19th century that the gender criterion began to prevail in election regulations and women were increasingly excluded from the right to vote, which led to the emergence of the Austrian women’s movement. The monarchy fell in 1918 and the granting of universal women’s voting rights was finally embodied in the proclamation of the Austrian republic on 12 November 1918.Иако је то претежно непознато, жене су у Хабзбуршкој монархији у XIX веку ипак имале одређена гласачка права, нарочито на општинском и провинцијском нивоу. У том периоду, гласачко право било је базирано на два стуба – имовини и образовању, а не на критеријуму пола. Дуго се није доводило у питање право жена на гласање засновано на плаћању пореза. Чињеница да су жене такође могле бити део гласачког тела „интелигенције“ била је контроверзна, што се може видети у неким одлукама аустријских високих судова. Тек крајем 19. века критеријум пола почиње да преовлађује у изборној регулативи, долази до ерозије женског гласачког права, што заузврат доводи до рађања женског покрета у Аустрији. Монархија је пала 1918. године и универзално женско гласачко право коначно је отеловљено у прокламацији Аустријске републике од 12. новембра 1918. године
ПОЈЕДИНИ АСПЕКТИ ГРАЂАНСКОПРАВНОГ ПОЛОЖАЈА УДАТИХ ЖЕНА У СРЕДЊОВЈЕКОВНОЈ ЕНГЛЕСКОЈ
Get PDFThe arrival of the Norman tribes in the territory of England inevitably meant the influence of the customs of these tribes on the formation of a new legal system, known as „common law”. Soon after, this system established the judicial precedent as the basic source of law, which made it significantly different from European continental legal systems. However, when it came to the position of women, the common law world was the same as the continental legal systems. It was the male world, as evidenced by the famous Blackstone’s thought that husband and wife are one, and that one is the husband. In the moment of marriage, the wife would lose her legal capacity, and her personality would be drowned in her husband’s power over her and her property. Considering many other restrictions on women’s rights that will be addressed in the paper, it is not surprising that widows enjoyed the best status in medieval England, mostly owing to the institute of dower. This injustice was corrected by the emergence of the justice system and especially the trust institute. This paper is dedicated to the stages of development of the rights of married women in medieval England from complete denial to their affirmation, and especially to the contribution of the institutions of equity law to that development.Долазак норманских племена на подручје Енглеске неминовно је значио и уплив обичаја ових племена у формирање новог правног система, познатог као „common law”. Настао у пракси путујућих судова Хенрија II Плантагенета, овај систем је врло брзо установио судски прецедент као основни извор права, што га је учинило битно различитим у односу на европско-континенталне правне системе. Са аспекта положаја жене, common law свијет не разликује се ипак пуно од својих континенталних комшија. Он је претежно мушки свијет, о чему свједочи и чувена Блекстонова (Blackstone) мисао да су муж и жена једно, а то једно је муж. Удајом је жена губила пословну способност, а њена личност утапала би се у власт мужа над њом и њеном имовином. Узимајући у обзир и многа друга ограничења права жена која ће бити обрађена у раду, не изненађује устаљено мишљење да су најбољи статус у средњовјековној Енглеској уживале удовице, захваљујући институту удовичког ужитка (dower). То ће временом исправити појава система правичности и нарочито института trust. Овај рад посвећен је етапама развоја која су права удатих жена у средњовјековној Енглеској прошла од потпуне обесправљености до своје афирмације, те нарочито томе какав су допринос у том развоју дале установе система правичности
ТЕМИС И ДИКЕ - ПРАВДА У ГРЧКОМ МИТУ И ТРАДИЦИЈИ
Get PDFThe understanding of law in Ancient Greece was based on the religious interpretations of human nature and natural laws. Two Greek goddesses were representatives of justice and fairness. In the ancient sources Themis is presented as a goddess and prophetess, one of the Titans and the daughter of Gea and Uranus. She is a symbol of divine order, justice, natural law and good customs. Dike, the daughter of Themis, is the goddess of justice and truth, the protector of rights and courts of justice, the arbiter, the symbol of honor, the goddess of revenge and punishment. In early Greek culture and poetry, the terms themis and dike represented justice in the meaning of cosmic order, natural law, and legality. The paper analyses the Hellenic notions of justice, fairness and legality embodied in the phenomena of themis and dike. Nomos (law) is just only if it is in harmony with themis, and law is valid only if it is just. The paper presents the doctrines of Hellenic writers, poets and playwrights on justice and law, with special reference to the influence of mythology on Hellenic law. Publius Ovidius Naso’s work „Metamorphosis”, which speaks about Themis’ role in the creation of the world and the salvation of the human race is one of the greatest sources about this goddess. In Homer’s „Iliad” and „Odyssey”, epics that sing of the heroic spirit, justice is shown in the motives, intentions and behavior of the participants in the event, mostly heroes. The poet Hesiod, famous for the poems „Theogony” and „Works and Days”, moves away from the heroic virtues of people and portrays the gods as bearers of moral power and guardians of justice. In the light of legislative reforms, Solon’s dike represents the progress and well-being of society through economic reforms, which is why justice and injustice refer only to legal and illegal acquisition of wealth and its effect on the community. Aeschylus’ „Oresteia” shows the principle of justice based on talion, according to which the punishment has to be identical with the committed crime. One of the greatest Ancient Greek playwrights, Sophocles, based his play „Antigone” on the conflict between the laws of men and the laws of gods. According to Herodotus, the greatest Ancient Greek historian, the actions of the gods govern human destinies and historical events. The idea of justice in Ancient Greece was all throughout its transformation based of the universial concept of natural balance.Tемида је у античким изворима представљена као богиња и пророчица, Титанка, ћерка Гее и Урана. Она је симбол божанског реда, правичности, природних закона и добрих обичаја. Дике, Темидина ћерка, богиња је правде и истине, заштитница права и судова, арбитар, симбол части, богиња одмазде и казне. У раду се анализирају хеленски појмови правде, правичности и закона оличени у феноменима темис и дике. Номос (закон) је исправан само ако је у хармонији с темис – закон је ваљан само ако је праведан. У раду ће бити приказана схватања хеленских песника, драматурга и писаца о правди и праву, уз посебан осврт на утицај митологије на хеленско законодавство
ПРАВНИ АСПЕКТИ УЛОГЕ НАДЗОРНИКА СВЕШТЕНСТВА У ПРАШКОЈ ДИЈЕЦЕЗИ С ПОЧЕТКА 15. ВЕКА
No full textThe paper focuses on the institution of the Corrector of the Clergy within the Diocese of Prague. This ecclesial administrative representative was a criminal judge who also oversaw the moral conduct of the clergy. The paper compares legal rules set by the Church for the clergy through synodical statutes and an actual enforcement of these duties by the Corrector. The paper analyses the judicial book covering the period from 1407 to 1410, examining the judge’s approach to moral delicts (breach of celibate, etc.), which constituted the majority of the cases. Emphasis is given on the prescribed punishments.Један од кључних периода за еволуцију средњевековне административне црквене структуре у Краљевству Бохемије био је 14. век. Овај период поставља темељ великом броју напредних установа и бироа у оквиру црквене администрације. Један од њих био је Надзорник свештенства. Оснивање службе датира око половине 14. века и, иако је представљало покушај цркве да стави на снагу статуте представљене на синодима, разлог оснивања треба тражити и у политичким тежњама првог прашког надбискупа. Corrector cleri civitatis et diocesis Pragensis службовао је само у Прашкој дијецези и био јединствена институција у границама средњевековне Европе, будући да није заживео у другим регијама. Надзорник свештенства био је институција слична кривичном судији, чији је задатак такође било истраживање и проматрање моралности свештенства, те и, уколико се икакве сумње у понашање свештеника роде, спровођење испитивања и евентуално одређивање казне.
Овај рад анализира Acta correctoris cleri из 1407–1410, једини свеобухватни сачувани извор који предочава рад Надзорника у оквиру Прашке дијецезе. Због свог значаја, извор је био предмет различитих анализа у прошлости, те ће аутор покушати да у овом раду приђе предмету из правне перспективе. Прво ће направити везу између писаног и обичајног права, показујући, кроз изводе из статута синода, каква је требало да буде поправна мера. Затим, предвиђена поправна мера ће бити упоређена са судском праксом надзорникове канцеларије, одражавајући стварност. Већина покренутих случајева тиче се кршења дужности целибата, али извор прилаже и случајеве светогрђа, крађе, убиства или просто учествовања у нечасним понашањима попут коцкања или посећивања локалних крчми. Махом је у рукама архиђакона било да таква девијантна понашања пријаве Надзорнику, који би поступак започео позивањем свештеника у Праг, испитивањем и одређивањем могуће казне. Испитивање би, у неким другим случајевима, могли да иницирају други свештеници који су начелно морали да пријаве било какво сумњиво понашање, иако је то могло да послужи као скретање пажње с испитивања њих самих – када би их Надзорник упитао јесу ли имали икакву жену из парохије, понекад су одговарали „Кунем се Библијом да нисам, али мислим да суседни свештеник јесте.”
Циљ овог рада, стога, јесте да скрене пажњу на различите видове кажњавања које је одређивао Надзорник свештеника; њихов карактер, временски период који је дат за поправљање свештениковог понашања, и на могућу везу статуса свештеника с добијеном санкцијом. Рад се фокусира на моралне деликте јер су они чинили већину случајева који су долазили пред суд; такође предочава благост кажњавања уопште, а нарочито по питању рецидивизма
УТИЦАЈ ИСПОВЕСТИ ТРГОВАЦА НА РАЗВОЈ ПОСЛОВНОГ ПРАВА ТОКОМ ЗЛАТНОГ ДОБА: КАЗУИСТИЧКИ ПРИСТУП ТОМАСА ДЕ МЕРКАДА И МАРТИНА ДЕ АСПИЛКВЕТА ТРГОВАЧКОМ ПРАВУ
No full textIn 16th century Spain, the confessor and the merchant had a privileged relationship, resulting from the new economic practices induced by the Great Discoveries. The merchant must, for the salvation of his soul, engage in commercial activity in accordance with Christian morality. Through confession, the confessor provides legal and theological advices necessary to achieve this purpose, but also judges the morality of his penitent by deciding whether or not to absolve him. Therefore, the confessor must know both the Christian moral precepts designed to govern business life, and the institutions of civil law used in business practice. An issue raised by the penitent is a case of conscience, which the confessor must resolve by formulating a moral resolution. This resolution could be a certain or only a probable one, and therefore subject to debate against other probable opinions. These resolutions were then incorporated among others into the casuistic literature that was to be diffused throughout Europe for the use of both confessors and penitents.Шпанија 1492, као капија ка Индији, постаје центар светске економске активности. У Севиљи је био концентрисан монопол транс-атланске трговине, и њене администрације оличене у Кући уговарања* (Casa de la Contratacion). Управо је Католичко шпанско краљевство постало колевка контра-реформације, водивши ка правом католичком буђењу. Овај контекст интелектуалног и економског процвата, учинио је шеснаести век шпанским Златним добом (Siglo de Oro). Последично, пало је на моралне теологе Школе у Саламанки, уједно и правнике и свештенике, да дају одговоре на питања хришћанства о новим економским праксама, те да се упознају с протестантским доктринама које надиру с истока.
У светој исповести, дужност је исповедника да слуша свог покајника, те да му потом разоткрије морално правило које се примењује на ситуацију коју му је изложио. Питања покајника називју се случајеви савести и откривају ситуацију у којој је примењено морално и правно правило намењено за даљу примену у свакодневним друштвеним и економским односима зависно од чињеничних околности, недоумица и питања која се појаве. У напору да се хармонизују одговори исповедника покајницима, појавила се литература казуистике, то јест, литература која се односи на изучавање случајева савести у облику Приручника за исповеднике и покајнике. Ове књиге случајева, преузете директно од питања упућених теолозима, написане су и на латинском, као методолошко упутство, за исповеднике, али и на колоквијалном језику не би ли и покајници – који не припадају свештенству, те стога нису латинисти – такође могли да пронађу правна правила за примену у свакогневној трговачкој пракси, без потребе да иду у исповедаоницу.
Како би осигурао спас своје душе, трговац је привредну активност морао да води у складу с хришћанским моралом. Кроз исповест, исповедник је давао правни и теолошки савет неопходан не би ли се остварила та сврха, али је такође судио о моралности свог покајника одлуком о томе да ли да му да опрост или не. Морао је, стога, да зна хришћанске моралне заповести справљене да диригују пословним животом, али и институције грађанског права које су се користиле у пословној пракси. Исповедник је, такође, морао да разреши случај савести који му је изложен формулишући своје морално мишљење. То мишљење, подложно полемици, уношено је у казуистичку литературу која је потом расејавана по Европи на коришћење како исповедницима, тако и покајницима.
Две књиге доктора казуистичке читературе Саламанке ово савршено илуструју. Најпре, Приручник исповедника и покајника, Мартина де Аспилквета (Martín de Azpilcueta), у коначној верзији објављеног у Саламанки 1556. Његова латинска верија је распрострањена широм Европе. А затим и Збирка понуда и уговора трговаца и понудилаца, Томаса де Меркада (Tomás de Mercado), објављена 1569. у Саламанки, која садржи случајеве савести преузете директно из исповести севиљских трговаца у пословима с Индијцима
НА ПОЛА ПУТА ИЗМЕЂУ ВИЗАНТИЈЕ И СРБИЈЕ: БРАЧНЕ ОДРЕДБЕ ДРУГЕ ЖИЧКЕ ПОВЕЉЕ
Get PDFMarking the eight hundred years anniversary of the adoption of the Žiča Charter issued by Stefan Prvovjenčani is more than a good reason to closely examine the provisions of this Charter. If we think about the historical and political context of that time, it becomes clear that the Žiča Charter provides direct information on the formative processes of the Serbian state and church. Žiča was not only the seat of the new Serbian archdiocese, but also had a central role in building the cult of the Nemanjić dynasty and especially of Stefan Prvovjenčani as its first king. The Žiča Charter, one of the oldest Serbian legal monuments, represents the determination of the first Serbian king to create a powerful Serbian state and strengthen the Serbian Orthodox Church, which would be the base of the political and legal program not only for Stefan Prvovjenčani, but also for his successors. This is reminiscent of the „symphony doctrine” that was copied from Byzantium, and in that copying, no branch of law, including marriage law, was spared. The most important part of this Charter are definitely the norms dedicated to marital law, which show that general political tendencies had a huge impact on private law too. Many legal transplants such as the prohibition of arbitrary divorce, the prohibition of kidnaping as a way of separating spouses or dowry institutions have caused radical changes in Serbian marital law; however, they were not immune to transformations under the influence of customary law and attitudes of the society of medieval Serbia. It once again proves the thesis of professor Alan Watson who claimed that legal transplants have their own, independent life in the law system that accepted them. When it comes to Serbian medieval law, that life started very early. The influence of Roman-Byzantine and canon law was already felt in the Nomokanon of Sveti Sava, and then in the Žiča Charter; in later regulations of Serbian medieval law this influence becomes quite obvious. The main topic of this paper will be the process of legal transplantation in marital law from the Byzantine Empire to Serbia and the author will also try to discover and explain certain regularities and deviations in that process. Тhe analysis of the marital provisions of the Žiča Charter is naturally imposed here as a starting point.Осам стотина година од доношења Жичке повеље Стефана Првовјенчаног више је него добар повод да се посвети већа пажња одредбама ове повеље. Ако узмемо у обзир временски и политички контекст у којем су настали жички натписи, јасно је да Жичка повеља пружа непосредне податке о процесу зачећа и настајања српске државе и цркве. Њена драгоцјеност, састоји се, између осталог, и у нормама друге Жичке повеље којима је подробно регулисано брачно право, а у којима се види да опште политичке тенденције нису заобишле чак ни приватно право. Снажан продор римско-византијског и канонског права осјетио се већ у Законоправилу Светог Саве, затим је наставио свој пут кроз Жичку повељу, да би у каснијим прописима српског средњовјековног права тај утицај био више него очигледан. Процес правног пресађивања из Византије у Србију у оквиру брачног права биће тема овог рада, уз настојање да се у том процесу открију и објасне одређене правилности, али и одступања. У том циљу, анализа брачних одредби садржаних у другој Жичкој повељи намеће се природно као полазна тачка
UČEŠĆE U POLITIČKOM ŽIVOTU STUDENATA PRAVNOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU: ISKUSTVA I PERCEPCIJE
Get PDFThe present study examines political opinions as well as personal political experiences of students at the University of Belgrade Faculty of Law. The research is done via socio-legal analysis. The paper consists of five parts. The introductory part explains the aims of this paper and the preferred perspective that authors followed throughout the observation of researched phenomena. The second part demonstrates briefly the specific method used in empirical research. The key part of this paper is concentrated on political participation of youth (in particular law student) with special emphasis on the role of media. At the very end, we present conclusions about features and comprehensive social significance of phenomena of political participation obtained by using different methods of this multidisciplinary approach.Studija koja je pred nama ispituje politička opažanja i lična politička iskustva studenata Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu sa aspekta sociološko-pravne analize. Cilj ovog rada je da kombinacijom teorijskog i eksplorativno-empirijskog istraživanja ispita i objasni šta navodi studente da razmišljaju o politici, na koji način oni to čine i kako se to odražava na njihov politički život. U radu možemo uočiti pet celina. U uvodnom delu su izloženi ciljevi ovog rada i perspektiva za koju su se autori odlučili u posmatranju pomenutih fenomena. Drugi deo predstavlja kratak pregled metodologije empirijskog istraživanja. Centralni deo rada posvećen je političkoj participaciji mladih (studenata prava) sa posebnim osvrtom na ulogu medija. Na samom kraju iznosimo zaključke o odlikama i širem društvenom značaju fenomena političke participacije dobijene primenom različitih metoda u multidisciplinarnom pristupu.
 
EVROPSKI UNIVERZALIZAM: ISTORIJSKI I PRAVNI ASPEKT
Get PDFThe idea of United Europe (UE), in the sense of a single political, economic, cultural, and later a legal entity, has been found ever since the Roman Empire. It has since then taken on various forms: from the idea of a “Christian Confederation” (Catholic and/or Protestant) and a permanent offensive-defensive alliance for achieving peace, to plans that involve the creation of elaborate institutional frameworks. In spite of many ideas about the (re)arrangement of Europe, substantial progress in this field has not happened until the middle of the XX century. Through the creation of economic, political and legal structures, it seemed that this idea was not only revived, but became like a civilizational constant, without which the functioning of today’s world could not be imagined, not on a single plane. However, looking at the history, the current way of functioning, and the perspective of (re) shaping the United Europe, it is difficult not to doubt the sustainability of its existence, not only as an idea, but also as its actual and future manifestations.Ideja Ujedinjene Evrope, u smislu jedinstvenog političkog, ekonomskog, kulturnog, a tek kasnije i pravnog entiteta, sreće se još od vremena Rimske imperije. Kasnije je poprimala različite oblike: od ideja o „hrišćanskoj konfederaciji“ (katoličkoj i/ili protestantskoj) i trajnog napadačko-odbrambenog saveza za postizanje mira, do planova za stvaranje razrađenih institucionalnih okvira. Uprkos mnogim idejama o (pre)uređenju Evrope, suštinski napredak nije postignut sve do sredine 20. veka. Stvaranjem ekonomskih, političkih i pravnih struktura, činilo se da je ta ideja ne samo zaživela, već da je postala poput civilizacijske datosti, to jest ono bez čega se funkcionisanje današnjeg sveta ni na jednom planu ne bi moglo zamisliti. Međutim, ako pogledamo istorijat, aktuelan način funkcionisanja, te perspektive za (pre)oblikovanje Ujedinjene Evrope, teško je ne posumnjati u održivost njenog postojanja, i same ideje i njene aktuelne i budućih manifestacija
KRITIČKA DOPUNA RADBRUHOVE TEORIJE O MORALNOJ ODGOVORNOSTI SUDSTVA
Get PDFUnder the influence of the political and historical context in the eve of World War II – Gustav Radbruch, postulated the formula of intolerability and refutation. Through them, he developed his thesis that a judge should not apply laws which are iniquitous, meaning they breache the priciple of equalty, which is also the core of justice. A problem with such an authorisation inevitably imposes itself through the question of subjectivity of an individual judgement, because justice is evaluated in relation to values. Such a demand of justice does not tell us whom to consider equal. In this paper an attempt will be made to find a solution which would least compromise legal certainty by moral relativism – on the basis of Kelsen’s and Rawls’ ideas of justice, as well as the hypotesis that the goal of law is to serve individuals of the community which it regulates. It will be assesssed whether it is more consistent to modify Radbruch’s idea, through an indipendant body with extralegal authorities – grounded on democratic insitutes.Pod uticajem političko-istorijskog konteksta u periodu neposredno pre i tokom II svetskog rata – Gustav Radbruh je nakon rata postulirao formulu nepodnošljivosti i formulu poricanja. Kroz formule Radbruh je predočio svoju tezu da sudija ne bi trebalo da primeni pravo koje je izrazito moralno nepodnošljivo, što znači da krši načelo jednakosti, koje je ujedno srž pravde. Problem sa takvim ovlašćenjem sudije se neumitno nameće kroz pitanje subjektivnosti pojedinačne procene, jer se pravda procenjuje u odnosu na neke vrednosti, što je čini relativnom. Taj zahtev pravde nam ne govori koga treba smatrati jednakim. U ovom radu biće pokušano da se pronađe rešenje kojim bi se pravna sigurnost najmanje ugrozila moralnim relativizmom i to polazeći od Kelzenovog i Rolsovog razmatranja pravde, kao i od pretpostavke da je cilj prava da služi pojedincima zajednice koju reguliše. Biće preispitano da li je konzistentnije modifikovati Radbruhovu ideju i demokratski utemeljiti jedno nezavisno telo sa nadzakonskim ovlašćenjem
JUDGES AND EXCEPTIONS: DEFEASIBILITY OF NORMS BY JUDICIAL ACT
Get PDFThe purpose of the paper is to show that the introduction of exceptions in rules by judges is a manifestation of creative role of courts of law that can be explained as an act of defeating norms. In order to achieve this objective, I will carry out the following steps: i) I will formulate a distinction of normal and abnormal cases in order to indicate what type of cases the judges consider it justified to except a rule; and ii) I will present two types of analysis of the operations carried out by the judges to justify the defeat of a rule, the first one based on the idea of loss of applicability by the creation of a hierarchy between norms, and the second one based on the idea of modification of the scope of the norm