Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
BETWEEN RIGHTS AND VALUES. ON THE POLISH NONCOMPLIANCE WITH THE ISTANBUL CONVENTION
Get PDFData provided by the Police of the Republic of Poland reveal that nearly 250,000 persons are affected by domestic violence annually. Between 400 and 500 women die as a result thereof. The Council of Europe Convention on preventing and combating violence against women and domestic violence of 2011 (Istanbul Convention) is a result of joint efforts undertaken by European States in order to protect women and other victims of domestic violence. The paper elaborates on the impact of the Istanbul Convention on the domestic practice in the Republic of Poland. The aim of this part is to outline the practical importance of the treaty. I present amendments made to the Polish legal system since ratification of the Treaty and discuss the impact of the Istanbul Convention on the Polish legal system, and practice. The paper discusses the findings of the research against the theoretical background, by use of the main assumptions of Integrated Theory by Oona Hathaway
РЕЧ ДЕКАНА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
Get PDFПрви број Архива за правне и друштвене науке изишао је из штампе 25. фебруара 1906. године. Годину дана пре тога, 27. фебруара 1905, донет је Закон о универзитету. Чланом првим, став други тог закона било је прописано: „Универзитет је највише самоуправно тело за вишу стручну наставу и за обрађивање наука.“ Један од задатака Универзитета као тела „за вишу стручну наставу“ био је да ствара (образује) чиновнике за државну службу, као што је то чинила и његова претходница, Велика школа. За разлику од Велике школе, Универзитет је био место „за обрађивање наука“. Дакле, законодавац је Универзитету поставио два циља:
стварање чиновништва за државну службу и бављење науком.
На Великој школи су преовлађивали уџбеници који су били компилације или чак прости преводи страних уџбеника. Прерастањем Велике школе у Универзитет ствари се мењају. Угледања на стране узоре имала су, сада, да послуже као подстицај за самостално стварање. Вођство у српској науци добијају појединци који су били способни за самосталан научни рад. Приликом настанка Универзитета нису преузети наставници Велике школе који нису испуњавали тај услов. Од првих осам редовних професора који су постављени указом 27. феруара 1905. године био је само Милић Радовановић са Правног факултета (постојао је још Филозофски и Технички факултет). Указом од 3. марта од постављених седам редовних професора била су двојица са Правног, Слободан Јовановић и Живојин Перић. Указом од 11. марта 1905. године постављено је укупно 14 ванредних професора, међу њима Чедомиљ Митровић, Коста Кумануди и Божидар Марковић на Правном факултету.
Колика је пажња поклањана избору најбољих за универзитетске наставнике, сведочи обраћање министра просвете и црквених дела Андре Николића 27. фебруара, поводом постављања првих редовних професора. Његове речи упућене изборним телима на Универзитету имају трајну вредност: „Да бирати треба међу достојнима најдостојније како по научној спреми, тако и по одушевљеној преданости школском и научном раду. Нашем младом Универзитету треба обезбедити добар глас од самога почетка, а нарочито треба га сачувати од могућих разложних прекора јавног мњења.“
Правни факултет је, у намери да одговори на захтев законодавца који се односио на бављење науком, основао свој часопис у коме су објављивани научни радови. Оснивањем часописа било је могуће испунити услов за добијање професуре који је био прописан чланом 16 Закона о универзитету. Наиме, осим докторске титуле, за избор у звање редовног професора требало је објавити научне радове, који потврђују „да самостално и с успехом обрађује струку за коју се бира“, а за избор у звање ванредног професора требало је објавити „самосталне научне радове“. Часопис је добио име „Архив“, често име за часописе, које симболички указује на архивирање досегнутих знања. „За правне и друштвене науке“ говори о ширини концепције часописа, наиме, да изучавање и разумевања права није могуће без помоћи свих друштвених наука. Од његовог првог броја до 1946. године стајало је да је Архив „орган Правног факултета Универзитета Београдског“. Главни уредници су били професори Коста Кумануди и Драгољуб Аранђеловић.
Излажење Архива од фебруара 1906. до маја 1914. године означава се као „прво коло“. Осим професора Правног факултета Андре Ђорђевића, Глигорија Гершића, Живојина Перића, Слободана Јовановића, Миленка Веснића и других, своје текстове су објављивала и велика имена наше науке Валтазар Богишић, Никодим Милаш, Стојан Новаковић. Објављивани су текстови из историје права, грађанског права и грађанског судског поступка, трговачког, меничног и стечајног права, кривичног права, међународног јавног права, државног права, црквеног права, економских и финансијских наука. Сталне рубрике су биле парламентарна, административна и судска хроника.
Због Великог рата и његових стравичних последица, Архив није излазио од јуна 1914. до августа 1920. године.
Од августа 1920. до марта 1941. године излазило је такозвано „друго коло“ Архива за правне и друштвене науке. Уредник Архива до јануара 1933. године био је професор Чедомиљ Митровић. Њега је наследио професор Михаило Илић, да би јануара 1940. године уређивање преузео професор Ђорђе Тасић.
Архив за правне и друштвене науке дао је велики, немерљив допринос развоју српске правне науке. Био је модеран правни часопис, замишљен по европским узорима, а намењен српским приликама. Отворен и либералан према различитим идејама и схватањима, ширио је правничку културу, неговао укус својих читалаца, нудио им обрасце модерног правног стила, развијао је критичку правну мисао. Архив је српску правну науку усмерио новим правцем, удахнуо јој нови живот и смисао, поставио темељ за њен развој до Другог светског рата.
У току Другог светског рата Архив није излазио.
После рата, 1945. године, изишао је први број „трећег кола“ Архива. Главни уредник Архива био је професор Јован Ђорђевић, продекан Правног факултета у Београду. У том првом броју часописа уредништво на челу са Ђорђевићем, у које су улазили и професори Бранислав Недељковић, Никола Стјепановић, Љубомир Дуканац и Борислав Благојевић, нашло је за потребно да се читаоцима обрати следећим речима:,,Архив се појављује под својим старим именом, јер оно претставља назив једног научног часописа који је имао леп углед и ауторитет у широким круговима наших правника. Он је био и остао лепа тековина наше младе друштвене науке. Али задржавање старог имена нашем часопису не значи и не сме значити да смо ми приступили настављању Архива са некада владајућим погледима и схватањима о улози правника и значају и смислу права. Државна организација и друштвено-политичка атмосфера у којој данас живимо у многим тачкама суштаствено је различита од атмосфере и правног поретка старе Југославије. Архив је у старој Југославији, то му служи на част и оправдава његово настављање, имао према држави један критичарски, негативан став. Тако је он указивао на противуставне и противзаконите поступке и акте властодржаца старе Југославије. Он је доказивао противуставност злогласне ’Обзнане’ и оспоравао правни и законити карактер многим законодавним и административним мерама ранијег поретка.“
У складу са новим владајућим погледима Архив је нагло променио своју концепцију и место у друштву. Уместо научне и критичке мисли, он је требало да одговори постављеним политичким и партијским циљевима. Иако је још био на истој адреси, Архив је почео да се удаљава од Правног факултета. Године 1946. главни уредник је постао Моша Пијаде, заменик председника Президијума Народне скупштине. Исте те године, 23. октобра, донет је Закон о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације. Чланом 2 тог закона било је прописано: „Правни прописи (закони, уредбе, наредбе, правилници и др.) који су били на снази на дан 6. априла 1941. године, изгубили су правну снагу“ (Службени лист ФНРЈ 86 од 25. октобра 1946. године). Тим прописом је целокупна дотадашња правна цивилизација стављена ad acta. Иста судбина је задесила и Архив за правне и друштвене науке. Европски правни узори су замењени најпре совјетским, а потом домаћим оригиналним решењима. Силан труд је уложен у смишљање новог, да би се заменило „старо“ право.
Коначно, 1949. године Архив је променио и адресу. Од тада је Архив за правне и друштвене науке постао орган Удружења правника Југославије, што је остао до данас. „Догодио се тако парадокс могућ само у револуционарно или непосредно постреволуционарно време. Неко ко за собом има историју и име постао је орган неког ко се тек појавио и за којег никада није сигурно да ће икада направити име“ (Ратко Марковић, „Повест факултетског часописа“, Анали 1‒3/1991, 2).
Кад је преузет, тачније отет, Архив за правне и друштвене науке, Правни факултет је остао без свог часописа пуних седам година. Године 1953. наставници Правног факултета на челу са професором Михајлом Константиновићем покренули су нови фаултетски часопис – Анали Правног факултета у Београду. Часопис је стасао до ранга водећег српског и југословенског правног часописа. Ова генерација наставника Правног факултета Универзитета у Београду има жељу и потребу да Анали добију статус међународног часописа и да излазе искључиво на енглеском језику.
Имајући у виду да је изузетно важно да Факултет издаје часопис највишег ранга на српском језику, зачела се мисао о повратку Архива за правне и друштвене науке своме оснивачу, Правном факултету Универзитета у Београду. Настојања да се Архив од Савеза удружења правника Србије и Републике Српске, правног следбеника Удружења правника Југославије, врати Правном факултету, нажалост, нису уродила плодом.
Решено је да Правни факултет обнови рад старог Архива за правне и друштвене науке под именом Нови Архив за правне и друштвене науке Правног факултета Универзитетa у Београду
ИЗБОРИ НАСТАВНИКА И САРАДНИКА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ ОД ДЕЦЕМБРА 2018. ДО ДЕЦЕМБРА 2019. ГОДИНЕ
Get PDFOrganizovani kriminalitet i narkotici: Uvodna razjašnjenja
Get PDFArticle is the first step in explaining complex relation between drugs and organized crime. Firstly, in order to better understand those relations, there are definitions of organized crime (type of property crime, determined by the existence of criminal organization which runs a permanent illegal business with the intention of maximizing profit, using violence to establish a monopoly over certain territory and the corruption of authority representatives) and drugs (illicit psychoactive substances - PAS - that affect addiction or changes in consumer consciousness). After that, author present their classifications and put an accent on "the new drugs" - club drugs and designer drugs. Before processing to the other considerations, he emphasize the distinctions among "drug-related crime" and "drug-addict crime" (crimes done by drugabusing offenders). Special attention is directed at the considerations of scientific research about influence of drugs on human behavior, especially on criminal conduct. It was concluded that between these phenomena there is a correlation, but not causality, which means that drug-abusing does not presume a crime. The importance of this assertion lies in the fact that media, general public, and even legislators often have completely opposite opinion on this problem. This is the reason why, on the one hand, citizens of various countries think that drugrelated crime means criminal activity, and on the other hand, political decision makers are constantly making criminal reaction too harsh not only towards wrongdoers who puts drugs into circulation ("dealing") only, but for drug-abusers, too. Unfortunately, the same thing has happened to Serbia which made criminal reaction quite severe in the area of drug-related crimes for many times in the last decade. Subjects who present considerable data about number of persons who are arrested or been serving a sentence in penitentiary institutions for drug-crimes should explain a few things. Firstly, they should account how many of them are deprived because they have been engaged in producing or selling substances that are declared narcotics. Secondly, they should clarify how many prisoners abused drugs before deprivation and how many during a sentence serving. Criminologists had an important assignment to persuade public and legislators that the most of actual beliefs about criminal reaction on drug-related crime are not based on scientific opinions. The biggest mistake is thinking that drug-abusing only leads to crime. In the environment where criminologists had major influence on the public and politicians, an apparent trend of reduction of criminal reaction or even decriminalization of some conducts in the area of drug-related crime has been noticed. They are treating narcotic addiction as medical, not criminal problem.Један од највећих изазова за науку је да објасни наркоманију и њену повезаност са људским понашањем, а нарочито оним криминалним. У том склопу, као посебно интригантна тема се појављује однос злоупотребе дрога и једне од најопаснијих недозвољених активности - организованог криминалитета. У раду ће бити учињен покушај да се одреди концептуални оквир за разумевање сложених међуодноса ових појава, што подразумева јасно одређење коришћених појмова. Због тога је његовом у првом делу сугерисано које значење треба дати термину \u27организовани криминалитет\u27, у другом су дефинисане дроге и дата њихова класификација, док је у трећем, после почетног разјашњења о потреби разликовања појмова \u27криминалитет повезан са дрогама\u27 и \u27наркомански криминалитет\u27, указано на то како савремена наука објашњава утицај злоупотребе дрога на људско понашање. У том склопу, дат је посебан осврт на уобичајену лаичку представу да злоупотреба дрога, сама за себе, изазва криминалну активност конзумената.Jedan od najvećih izazova za nauku je da objasni narkomaniju i njenu povezanost sa ljudskim ponašanjem, a naročito onim kriminalnim. U tom sklopu, kao posebno intrigantna tema se pojavljuje odnos zloupotrebe droga i jedne od najopasnijih nedozvoljenih aktivnosti - organizovanog kriminaliteta. U radu će biti učinjen pokušaj da se odredi konceptualni okvir za razumevanje složenih međuodnosa ovih pojava, što podrazumeva jasno određenje korišćenih pojmova. Zbog toga je njegovom u prvom delu sugerisano koje značenje treba dati terminu \u27organizovani kriminalitet\u27, u drugom su definisane droge i data njihova klasifikacija, dok je u trećem, posle početnog razjašnjenja o potrebi razlikovanja pojmova \u27kriminalitet povezan sa drogama\u27 i \u27narkomanski kriminalitet\u27, ukazano na to kako savremena nauka objašnjava uticaj zloupotrebe droga na ljudsko ponašanje. U tom sklopu, dat je poseban osvrt na uobičajenu laičku predstavu da zloupotreba droga, sama za sebe, izazva kriminalnu aktivnost konzumenata
Ruggiero Vincenzo: Dirty money: On financial delinquency, Oxford University Press, Oxford, 2017
No full textNot available in Englis
ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ЖЕНЕ У ПРЕДОСНОВИ ГРАЂАНСКОГ ЗАКОНИКА ЗА КРАЉЕВИНУ ЈУГОСЛАВИЈУ
Get PDFThe paper examines the legal position of women in the Kingdom of Yugoslavia, with emphasis on the reforms proposed in the Draft Civil Code for the Kingdom of Yugoslavia. The legal system of Yugoslavia was not unified and therefore the position of women differed from one legal territory to another. The paper briefly reviews legislation in the six Yugoslav legal territories with emphasis on unfavourable norms which required reforms. The Draft is analysed in detail. It enacted complete legal capacity for married women, equal inheritance rights for male and female children and improved inheritance position of widowed spouses. Adoption of a modified separate property system and diminished parental rights of mothers are considered as drawbacks of the Draft. Special rules for inheritance in rural areas and Sharia law (mandatory for the Muslim minority) are analysed as exceptions from the Draft Civil Code. Legal theory opinions on the legal position of women that were presented during the public debate on the future Civil Code are also reviewed. The conclusion analyses the appropriateness of the Draft in the context of social and political circumstances in the Kingdom of Yugoslavia.У раду је разматран правни положај жене у првој Југославији, са нагласком на предложене реформе у Предоснови грађанског законика. Правни поредак Југославије није био јединствен, па се положај жене разликовао између шест правних подручја. Изложен је кратак приказ стања законодавства на правним подручјима са нагласком на неповољним нормама које су захтевале реформу. Дата је детаљна анализа текста Предоснове којим је предвиђена пуна пословна способност жене, једнакост у наслеђивању женске и мушке деце, као и побољшан наследноправни положај надживелог брачног друга. Као недостатак предлога истакнуто је усвајање ублаженог режима одвојених имовина, уместо режима заједничке имовине, као и умањена родитељска права мајке. Као изузеци од правила Предоснове изложени су проблем посебног сељачког наследног права и примена шеријатског права за муслиманску мањину. Разматрани су и ставови правне теорије о начелним питањима положаја жене. У закључку је анализирана прикладност норми Предоснове у контексту социјалних и политичких прилика у првој Југославији
МЕТОДИ ПОПУЊАВАЊА ПРАВНЕ ПРАЗНИНЕ: ОДНОС ДРЖАВЕ И ЦРКВЕ У ЗАКОНУ О ЦРКВАМА И ВЕРСКИМ ЗАЈЕДНИЦАМА: ПОБЕДНИЧКИ РАД СА КОНКУРСА ФОНДАЦИЈЕ АЛАН ВОТСОН ЗА 2019/20
No full textThe question of the relationship between the state and the church in European law has been of great relevance since the first time these two most important forms of human association began to aspire to the regulation of the same spheres of social activity. The essence of these relations is one of the central issues as a forum externum of ecclesiastical law, and as such has been the subject of much controversy in theory. After decades of substantial legal gaps, it was only twenty years ago that the need for state-church law to be regulated by a comprehensive codification emerged again. As a result of these efforts, the Serbian Law on Churches and Religious Communities of 2006 was created. In drafting this legal text, the most expedient way of filling the said legal gap was sought: whether to reach for completely original solutions that carry the risk of any new legal institute; take legal transplantation from related legal systems; or turn to the interrupted development of this branch of law in Serbia / KSCS / Kingdom of Yugoslavia, from the beginning of the 20th century. The purpose of this paper is to show that the lawmaker has begun to synthesize these methods, to evaluate the nomotechnical validity of the law, and to provide insight into the prospects for the development of state-church legislation.Питање односа државе и цркве у европском праву представља вечиту актуелност, још од времена када по први пут ова два најважнија облика људског удруживања почињу да претендују на уређење истих сфера друштвеног деловања. Суштина тих односа јесте једно од централних питања forum externum-a црквеног права, те је као такво предмет многобројних теоријских полемика. Након вишедеценијске суштинске правне празнине, тек пре двадесетак година поново у први план избија потреба да државно-црквено право буде уређено једном свеобухватном кодификацијом. Као резултат тих напора настаје српски Закон о црквама и верским заједницама из 2006. године. Приликом израде тог законског текста тражен је најцелисходнији начин попуњавања поменуте правне празнине: да ли посегнути за потпуно оригиналним решењима, која са собом носе ризик сваког новог правног института; узети правну трансплантацију из сродних правних система; или се пак окренути прекинутом развоју ове гране права у Краљевини СХС/ Краљевини Југославији, с почетка XX века. Овај рад има за циљ да покаже да је законописац приступио синтези ових метода, да оцени номотехничку ваљаност закона, те да пружи увид у перспективе развоја државно-црквеног законодавства у Србији
СРЕТЕЊСКИ УСТАВ – 175 ГОДИНА ПОСЛЕ
No full textThe author points to some dilemmas and stereotypes regarding the Serbian Constitution of Sretenje, adopted in 1835, which have been rooted deeply in Serbian literature and consciousness. He calls for their re-evaluation and offers new arguments as a starting point to encourage further research. The author is of the opinion that the Constitution of Sretenje should be treated as the first Serbian constitution, that it was not imposed on the Serbian Prince Miloš in the aftermath of the so-called Mileta’s revolt, but that he sincerely wanted to provide a constitution for the country and had ordered its drafting long before; he also wanted to preserve the Constitution, and he most certainly did not revel in the negative reactions of the Great Powers, because of which he had to suspend the Constitution unwillingly only six weeks after its adoption. The author tries to prove that Prince Miloš was in favor of adopting the Constitution not only for his personal benefit, but rather perceived it as an important instrument for creating national identity and independence. Furthermore, the author reexamines the stereotype of Dimitije Davidović as the main creator of the Sretenje Constitution, as well as the clichés related to the French influences on its adoption. Finally, he disagrees with the prejudice that law was an irrelevant factor in the process of the creation of national consciousness among Serbs, and points out the strong legislative efforts of the mid 30s of the XIX century, which were led exactly by this consciousness, and have brought about not only the first Serbian Constitution, but also the emergence of the Serbian Civil Code in 1844. Based on the aforementioned facts, the author concludes that there is still a wide area of unexplored questions for the upcoming young researchers, especially concerning the impact of the foreign legal systems on the creation of the Constitution.У раду се указује на неке дилеме и стереотипе везане за Сретењски устав из 1835. године, који су се дубоко усадили у српској литератури и свести. Аутор сматра да их је потребно преиспитати и нуди један број аргумената као основ и подстрек за даља истраживања. Он износи неке елементе у корист схватања да сретењски акт треба третирати као први српски устав, да Сретењски устав није наметнут кнезу Милошу Милетином буном, већ да га је он искрено желео и знатно раније започео његово припремање, као и да је желео да Устав спасе, а не да је једва дочекао негативну реакцију великих сила, због чега је морао да га суспендује после само шест недеља. Потом процењује да се Милош при одлуци о доношењу Устава није руководио искључиво личним мотивима, већ да га је сматрао важним инструментом за установљавање српске државне самосталности. Надаље, преиспитује стереотип о Димитрију Давидовићу као одлучујућем творцу Сретењског устава, као и о француском утицају на његово доношење. Коначно, критикује мишљење о безначајности права за формирање националне свести код Срба и указује на велики законодавни замах тридесетих година XIX века ношен управо том свешћу, који је поред Сретењског устава изнедрио и Српски грађански законик 1844. године. На основу свега закључује да пред младим истраживачима још увек постоје широки неистражени простори, поготово у погледу утицаја страних правних система на доношење Сретењског устава
