Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
PRINCEPS QUI DELATORES NON CASTIGAT, IRRITAT. АКУЗАТОРИ И ДЕЛАТОРИ У РАНОМ ПРИНЦИПАТУ ИЗМЕЂУ ПРАВА И ПОЛИТИКЕ
No full textThis paper aims at giving an overview of the different, and usually conflicting, actions taken by the emperors at the time of the Principate until Trajan to approach the sets of problems connected to the judicial activities of the criminal and fiscal ‘delatores’. Their activities were an essential part of the imperial ruling system in the early Principate, striking the political opponents of the emperors and contributing consistent revenues to the public purse, yet they were generally despised by the public. This conundrum forced each emperor to find a balance between the need to confront the negative consequences of the delatores’ activities to ensure the support of the public and the necessity not to hinder their outreach excessively, thereby prompting the adoption of different kinds of measures, both on a political and a legal level.Овај рад има за циљ да да преглед различитих, и обично супротстављених, радњи које су предузимали цареви у време принципата, до Трајана, да би се посветили проблемима везаним за правосудне активности кривичних и фискалних „делатора”. Aктивности делатора су биле суштински део царског система владавине у раном принципату, ударајући на политичке противнике царева и доприносећи доследном дотоку прихода у јавну касу, али их је јавност генерално презирала. Ова проблематика приморала је сваког од царева да тражи начин да успостави равнотежу између потребе да се суочи са негативним последицама активности делатора, како би се обезбедила подршка јавности, и неопходности да се њихово деловање претерано не омета, што је подстакло усвајање различитих врста мера, како на политичком, тако и на правном плану
ЈОВАН ХАЏИЋ, ТВОРАЦ СРПСКОГ ГРАЂАНСКОГ ЗАКОНИКА
No full textJovan Hadžić, one of the most highly educated Serbs of the time, takes most of the credit for establishing the legal framework of the young Serbian country. By ratification of the Serbian Civil Code (1844), Serbia joined a company of a few countries which had their own civil codes. Undisputed is the fact that Hadžić was highly influenced by Austrian law, but he adjusted certain provisions to serve the needs of the Serbian people. In order to achieve that, he preserved certain institutes from the customary law, although he believed them to be obsolete, and the influence of Roman, French and even Turkish law can be traced as well. The provisions pertained to female children’s right to succession, the issue of the family-farming cooperative, and the pre-emptive rights that represent the specificity of the Serbian Civil Code. Hadžić’s work and contribution to Serbian codification have often been disputed and criticised, but it has been proved that Jovan Hadžić managed to legally regulate many issues of Serbian patriarchal society. This study will try to emphasise the role and significance of Jovan Hadžić in the codification of the Serbian Civil Code itself, its implementation into legislature, and the improvement of legal, as well as social life in general. Hadžić was an exquisite connoisseur of law, which he consciously adjusted to suit the necessities of the Serbian society of the time. The significance of his work may also be confirmed by the fact that certain provisions of the Serbian Civil Code have remained in force up to the present day.Јован Хаџић, један од најобразованијих људи свог времена, заслужан је у великој мери за правно уређење младе српске државе. Доношењем Српског грађанског законика, Србија је постала jeдна од првих земља у Европи која је добила свој грађански законик. Неоспорно је да је Хаџић био под снажним утицајем аустријског права, али је поједине одредбе прилагодио потребама српског народа. Како би то постигао, одређене институте преузео је из обичајног права, иако их је сматрао превазиђеним, а видљиве су и примесе римског, француског, па и османског права. Посебност Српског грађанског законика, представљају одредбе којима се уређује право наслеђивања женске деце, питање породичне задруге, као и право првенствене куповине. Хаџићев рад и допринос српском праву, често је оспораван и критикован, али је доказано да је Јован Хаџић успео да правно регулише бројна питања српског патријархалног друштва. У раду ћемо настојати да истакнемо улогу и значај Јована Хаџића у самој кодификацији Српског грађанског законика, на његову имплементацију у законодавство и унапређење правног, али и друштвеног живота уопште. Хаџић је био изузетан познавалац права, које је свесно прилагодио потребама тадашњег српског друштва. Значај његовог рада, потврђује и чињеница да су поједине одредбе Српског грађанског законика опстале до данас
O primeni tačke 4. § 65. kriv. zakona: Pravnik, 1894, str. 252-255.
No full textNot available in Englis
Suđenja za jeres i sistem kažnjavanja pripadnika sekte Lolarda u Engleskoj
No full textTrials and system of punishment created by the Inquisition, primarily for the necessity of struggling against the thirteenth-century Continental popular heresy are notorious. Medieval England was faced for the first time with the heretical movement late in its history and its origin was not in the populus, but in the radical professor of the University of Oxford, John Wyclif. This paper considers the experience of trials led - and punishments - dealt to the followers of Wyclifism, pejoratively named Lollards, with a particular interest in the punishments that women of this heterodox group incurred.Средњовековна Енглеска се први пут суочила са јеретичким покретом поприлично касно у својој историји, тек на крају четрнаестог века. У овом раду се разматра енглеско искуство у начину суђењу и поступку кажњавању следбеника виклифизма, који су пежоративно названи Лоларди, са посебним интересовањем за казне које су изречене женама ове хетеродоксне групе. Суђења за јерес у Енглеској су била специфична у односу на она која су вођена на Континенту, јер су на њихов карактер утицали прецедентно право, акти Парламента, и њихова колаборација са канонским правом, што се одразило и на систем казни који се развио. Утицај обичајног права и државе с једне и канонског права, с друге, резултирао је мање оштрим казнама и изостанком масовних егзекуција, с изузетком након побуне барона Олдцастла против краља Хенрија В, када је издаја којом је доведен живот краља у опасност, представљала главни злочин. Поступак је започињао пошто је до бискупа стигла фама публица о постојању јеретика, а секуларни службеник је написао оптужбу. Слично систему санкционисања, који је инквизиција у јужној Француској развила током борби против Катара у тринаестом веку, и у Енглеској се користио казнени систем који је најсличнији институту условног отпуста у модерном добу. У таквом систему је сарадња са инквизитором била предуслов за ублажавања пресуде. Јавно признање грешака заједно са учешћ ем у процесији, јавним бичевањем и то без одређених одевних предмета представљало је покору која је морала да се понови неколико пута у зависности од тога колико је неко озбиљно умешан у хетеродоксност. Ограничење кретања за преступника који се сматра озбиљним јеретиком могло је бити доживотно или на одређено време и није се издржавало у инквизиторском затвору, већ као што се види из једног доступног случаја, у манастиру. Казна жигосања врелим гвожђем је довела до стварања маргинализоване групе, али је казна временски ограниченог ношења симбола на одећи имала за циљ кориговање јеретичког понашања, а не изопштење из друштва. Претпоставља се да су женама из секте Лоларда, будући да су им судили свештеници мушкарци, биле изрицане блаже казне, док се хетеродоксност код мушкараца схватала далеко озбиљније због високо интелектуалног порекла догме. Међутим, из постојећих примера може се приметити да строгоћа изречене санкције није неопходно зависила од нечијег пола, иако је старост понекад допринела њеном ублажавању, као што је био случај где је казна од дванаест ударца бичем смањена на три због поодмаклих година осуђенице. И мушкарцима и женама Лолардима, који се нису покајали или који су поново упали у јерес, скоро је увек изречена смртна казна, предајом секуларним властима да над њима буде извршена егзекуција спаљивањем на ломачи. Међутим, како се да приметити, они који су били вишег друштвеног статуса - богати, донекле политички утицајни, а што је најважније писмени, понекад су могли да избегну смртну казну, иако су поново посрнули у јереси.Srednjovekovna Engleska se prvi put suočila sa jeretičkim pokretom poprilično kasno u svojoj istoriji, tek na kraju četrnaestog veka. U ovom radu se razmatra englesko iskustvo u načinu suđenju i postupku kažnjavanju sledbenika viklifizma, koji su pežorativno nazvani Lolardi, sa posebnim interesovanjem za kazne koje su izrečene ženama ove heterodoksne grupe. Suđenja za jeres u Engleskoj su bila specifična u odnosu na ona koja su vođena na Kontinentu, jer su na njihov karakter uticali precedentno pravo, akti Parlamenta, i njihova kolaboracija sa kanonskim pravom, što se odrazilo i na sistem kazni koji se razvio. Uticaj običajnog prava i države s jedne i kanonskog prava, s druge, rezultirao je manje oštrim kaznama i izostankom masovnih egzekucija, s izuzetkom nakon pobune barona Oldcastla protiv kralja Henrija V, kada je izdaja kojom je doveden život kralja u opasnost, predstavljala glavni zločin. Postupak je započinjao pošto je do biskupa stigla fama publica o postojanju jeretika, a sekularni službenik je napisao optužbu. Slično sistemu sankcionisanja, koji je inkvizicija u južnoj Francuskoj razvila tokom borbi protiv Katara u trinaestom veku, i u Engleskoj se koristio kazneni sistem koji je najsličniji institutu uslovnog otpusta u modernom dobu. U takvom sistemu je saradnja sa inkvizitorom bila preduslov za ublažavanja presude. Javno priznanje grešaka zajedno sa učešć em u procesiji, javnim bičevanjem i to bez određenih odevnih predmeta predstavljalo je pokoru koja je morala da se ponovi nekoliko puta u zavisnosti od toga koliko je neko ozbiljno umešan u heterodoksnost. Ograničenje kretanja za prestupnika koji se smatra ozbiljnim jeretikom moglo je biti doživotno ili na određeno vreme i nije se izdržavalo u inkvizitorskom zatvoru, već kao što se vidi iz jednog dostupnog slučaja, u manastiru. Kazna žigosanja vrelim gvožđem je dovela do stvaranja marginalizovane grupe, ali je kazna vremenski ograničenog nošenja simbola na odeći imala za cilj korigovanje jeretičkog ponašanja, a ne izopštenje iz društva. Pretpostavlja se da su ženama iz sekte Lolarda, budući da su im sudili sveštenici muškarci, bile izricane blaže kazne, dok se heterodoksnost kod muškaraca shvatala daleko ozbiljnije zbog visoko intelektualnog porekla dogme. Međutim, iz postojećih primera može se primetiti da strogoća izrečene sankcije nije neophodno zavisila od nečijeg pola, iako je starost ponekad doprinela njenom ublažavanju, kao što je bio slučaj gde je kazna od dvanaest udarca bičem smanjena na tri zbog poodmaklih godina osuđenice. I muškarcima i ženama Lolardima, koji se nisu pokajali ili koji su ponovo upali u jeres, skoro je uvek izrečena smrtna kazna, predajom sekularnim vlastima da nad njima bude izvršena egzekucija spaljivanjem na lomači. Međutim, kako se da primetiti, oni koji su bili višeg društvenog statusa - bogati, donekle politički uticajni, a što je najvažnije pismeni, ponekad su mogli da izbegnu smrtnu kaznu, iako su ponovo posrnuli u jeresi
Zaključci LIX godišnjeg savetovanja Srpskog udruženja za krivičnopravnu teoriju i praksu
Get PDFThe contribution does not contain an abstractПрилог не садржи апстрактPrilog ne sadrži apstrak
Устав као извор радног права Србије и Југославије
Get PDFIn this paper we will look at the constitutions of the Principality of Serbia (1815– 1882), Kingdom of Serbia (1882–1918), constitutions during the interwar period (1918–1945), constitutions of FPRY and SFRY (1945–1992), The Constitution of FRY (1992–2003), The Constitutional Charter of the State Union of Serbia and Montenegro (2003–2006) from 2003. up to special review on the Constitution of the Republic of Serbia (which is still in power up to present day), from the view of the labour law. The opinions stated in works that are cited will possibly be complemented by the author with his personal judgment about certain issues, sometimes even directly explaining source of labour law.У раду ће бити сагледани устави Кнежевине Србије (1830–1882), Краљевине Србије (1882–1918), наши устави у међуратном периоду (1918– 1945), устави ФНРЈ и СФРЈ (1945–1992), Устав СРЈ (1992–2003), Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора (2003–2006), уз посебан осврт на Устав Републике Србије од 2006. године, из угла радног права. Устав је извор радног права с обзиром на то да уставна начела представљају оквир за изградњу система запошљавања и система радних односа. Осим тога, устави садрже гарантије економских и социајлних права која припадају радницима, али гарантују и грађанска права и основне слободе, који се, такође, остварују и на месту рада. Правни систем се због тога труди да створи услове за њихово делотворно остваривање, док, када је реч о економским и социјалним правима, томе нарочито доприноси радно право својим институтима
THE IMPACT OF DIGITAL TECHNOLOGIES ON THE CULTURAL RIGHTS OF D/DEAF AND HARD-OF-HEARING PEOPLE
Get PDFDigital technologies permeate almost all spheres of human lives in contemporary times, affecting a number of aspects of people’s lives. Such is the case with cultural rights as well, especially in the cases of certain groups. The paper is focused on the impact of digital technologies on these rights of d/Deaf and hard-of-hearing people. The theoretical framework of the paper defines the concepts of culture and general and specific cultural rights, as well as the labels of deaf, Deaf and hard-of-hearing. Then, an overview of relevant digital technologies is provided, with an evaluation of the impact they have on these cultural rights. Finally, possible strategies for improvement are broadly defined, and a conclusion is provided, summarizing the results of the research done
Kontinuitet zapadnonemačkog pravosuđa s Trećim rajhom
Get PDFWith the adoption of the Basic Law on May 24, 1949 in the Bundestag, West Germany was formed from the three western occupation zones. After the initial denazification in early 1948, the US military government ordered its swift end and limited its own jurisdiction. In parallel with that, a campaign for the release of convicted criminals and the step-by-step takeover of the Nazi functional elite is launched. In the mid-1950s, only twenty percent of the leading positions in the "new" state were held by opponents of the Nazi regime. It was similar in the Ministry of Justice. Prosecutors, judges and lawyers returned to their previous positions. Between 1952 and 1962, between 68 and 77 percent of Germany\u27s judicial staff were Nazi judges. More than 6,656 verdicts were handed down in Allied and German courts, of which 30% were sentenced to six months, 60% to less than one year and 90% to less than five years. Only 15% of all charges and 17% of convictions were for murder (between 17 and 20 million civilians). There is no data on the distribution of the sentence served. Since the beginning of the Cold War, amnesties and individual and mass releases have alternated on a conveyor belt.Усвајањем Основног закона 24. маја 1949. године у Бундестагу од три западне окупационе зоне формирана је Западна Немачка. Након почетне денацификације, почетком 1948. године, америчка војна влада наложила је њено брзо окончање и ограничила сопствену јурисдикцију. Истовремено је покренута кампања за ослобађање осуђених злочинаца и корак по корак преузимање нацистичке функционалне елите. Средином педесетих година, само 20% водећих позиција у "новој" држави заузимали су противници нацистичког режима. Слично је било и у Министарству правде. Тужиоци, судије и адвокати вратили су се на своје раније позиције. Судски кадар немачког правосуђа између 1952. и 1962. године чиниле су нацистичке судије између 68% и 77%. У савезничким и немачким судовима изречено је више од 6.656 пресуда, од чега је 30% извршилаца осуђено на казну од шест месеци, 60% на мање од једне године, а 90% на мање од пет година. Само 15% свих оптужби и 17% осуђујућих пресуда односило се на злочине убиства (између 17 и 20 милиона цивила). Нема података о дужини издржане казне. Од почетка Хладног рата амнестије и појединачна и масовна ослобађања смењивали су се на покретној траци.Usvajanjem Osnovnog zakona 24. maja 1949. godine u Bundestagu od tri zapadne okupacione zone formirana je Zapadna Nemačka. Nakon početne denacifikacije, početkom 1948. godine, američka vojna vlada naložila je njeno brzo okončanje i ograničila sopstvenu jurisdikciju. Istovremeno je pokrenuta kampanja za oslobađanje osuđenih zločinaca i korak po korak preuzimanje nacističke funkcionalne elite. Sredinom pedesetih godina, samo 20% vodećih pozicija u "novoj" državi zauzimali su protivnici nacističkog režima. Slično je bilo i u Ministarstvu pravde. Tužioci, sudije i advokati vratili su se na svoje ranije pozicije. Sudski kadar nemačkog pravosuđa između 1952. i 1962. godine činile su nacističke sudije između 68% i 77%. U savezničkim i nemačkim sudovima izrečeno je više od 6.656 presuda, od čega je 30% izvršilaca osuđeno na kaznu od šest meseci, 60% na manje od jedne godine, a 90% na manje od pet godina. Samo 15% svih optužbi i 17% osuđujućih presuda odnosilo se na zločine ubistva (između 17 i 20 miliona civila). Nema podataka o dužini izdržane kazne. Od početka Hladnog rata amnestije i pojedinačna i masovna oslobađanja smenjivali su se na pokretnoj traci