Platform for electronic publishing of the Faculty of Law, University of Belgrade
Not a member yet
594 research outputs found
Sort by
SUDIJSKO ODLUČIVANJE – IZMEĐU SKEPTICIZMA I FORMALIZMA
Get PDFAfter a brief review of the basic theses presented in this book, I turn to three criticisms. First, instead of primarily instructing us in how the insights of behavioral psychology could be significant for the understanding of a very specific decision-making process, such as that of judge, Spaić discusses at length the ultimate implications of those scientific findings for our understanding of the decision-making process in general. Thus, he mainly deals with the effects of the existence of legal rules on the generic characteristics of decision-making instead of shedding light on the importance of the mentioned characteristics for the specific procedure of judicial decision-making within the setting of predetermined rules. Second, Spaić fails to convincingly answer the problem of the compatibility of the normative doctrine of formalism with the radically anti-formalist theory of law. Finally, Spaić\u27s position shares the fate of other radically non-cognitivist (realist) positions regarding judicial interpretation, insofar as he essentially challenges the normativity of the law as the most typical authoritative text by which a judge acts.Nakon kratkog osvrta na osnovne teze iznete u ovoj knjizi, iznosim tri kritike. Prvo, umesto da nas primarno uputi u to na koji bi način uvidi bihevioralne psihologije mogli da budu značajni za razumevanje jednog posve specifičnog postupka odlučivanja, kakvo je ono sudijsko, Spaić naširoko raspravlja o krajnjim domašajima tih naučnih saznanja za naše razumevanje procesa odlučivanja uopšte. Tako se pretežno bavi efektima postojanja pravnih pravila na generička obeležja donošenja odluka umesto da osvetli značaj pomenutih obeležja za specifičan postupak sudijskog odlučivanja po unapred utvrđenim pravilima. Drugo, Spaić ne uspeva da na uverljiv način odgovori na problem spojivosti normativne doktrine formalizma sa radikalno antiformalističkom teorijom prava. Najzad, Spaićeva pozicija deli sudbinu ostalih radikalno nekognitivističkih (realističkih) pozicija u pogledu sudijskog tumačenja, utoliko što suštinski osporava normativnost zakona kao najtipičnijeg autoritativnog teksta po kojem sudija postupa
Život nakon smrti: mogućnost raspolaganja reproduktivnim ćelijama u slučaju smrti
Get PDFPosthumous conception is appearing more and more often both in domestic and in the practice of foreign countries. In order for such a procedure to be possible and allowed, it is first necessary to deal with the issue of disposal of reproductive cells in the event of the death of the person from whom they originate. This question opens up a Pandora\u27s box of related questions, starting with the circle of persons who can be the addressees of such a disposition, various temporal limitations, the question of the existence and form of consent, as well as the status of a posthumous child. As a result, a myriad of different approaches is visible. The legislation of certain countries prohibits such a procedure, some allow it, and the most complicated are those that do not regulate such procedures, or fail to do so clearly and concisely. The subject and goal of this work is to present domestic laws and cases that have appeared, with reference to certain comparative legal solutions and jurisprudence. Postupak posthumnog začeća sve češće se pojavljuje kako u domaćoj, tako i u pravnoj praksi stranih država. Kako bi uopšte ovakav postupak bio moguć i dozvoljen, najpre je potrebno razmotriti pitanje raspolaganja reproduktivnim ćelijama u slučaju smrti lica od kojeg potiču. Pokušaj davanja odgovora na ovo pitanje može otvoriti Pandorinu kutiju povezanih pitanja, počevši od kruga lica koji mogu biti adresati takvog raspolaganja, temporalnih ograničenja, pitanja postojanja i forme saglasnosti, kao i pravnog statusa posthumnog deteta. Zbog ovih teških pitanja zakonodavstva pojedinih zemalja ovakav postupak zabranjuju, druga ga dozvoljavaju, a najkomplikovanija su ona zakonodavstva koja ovakve postupke ne uređuju, ili ih bar ne uređuju jasno i precizno. Predmet i cilj ovog rada jeste da prikaže uporednopravna rešenja, domaće zakone i domaću praksu uz osvrt na izabrane uporednopravne slučajeve
Zakonodavna reforma iz perspektive međuodnosa pojedinih krivičnih dela
Get PDFDenoting the negative trends within the reform of the special part of criminal law, this paper critically analyzes the following criminal offences: aggravated murder (art. 114, par. 1, it. 6, 7 and 8. CC), serious bodily harm (art. 121, par. 6. CC), obstruction of justice (art. 336b par. 2. CC), endangerment of safety (art. 138, par. 3. CC), and assault on a lawyer (art. 336v CC). Apart from introducing more severe penalties for a great number of criminal offences, the most important characteristic of the Criminal Code’s special part reform is the accentuated criminalization, i.e. proscription of new criminal offences. Such tendencies of the legislator have had several negative consequences. First of all, the zone of incrimination has been widened, and special forms of existing criminal offences have been proscribed as separate incriminations. Furthermore, incriminations with undeterminable content and scope impair efficient application of law and undermine legal certainty. Finally, certain existing incriminations are not justified in the systematic context. All of the aforementioned trends have greatly endangered the principle of lex certa and are tendentiously transforming criminal law from ultima ratio, the ultimate mean of society’s defence from unwanted acts and behaviours to prima ratio, which is incompatible with criminal law’s nature and purpose.Рад представља критички осврт на реформу посебног дела кривичног законодавства. Аутор кроз приказ и анализу законских описа неколико кривичних дела илуструје негативну тенденцију криминализације која у суштинском и структуралном смислу значајно „деформише“ посебни део и истовремено урушава интегритет целокупног система кривичног права. У датом контексту обрађена су следећа кривична дела: тешко убиство (члан 114, став 1, т. 6, 7. и 8. КЗ) – непотребно ширење зоне кажњивости прописивањем додатних квалификаторних околности; тешка телесна повреда (члан 121, став 6. КЗ) – номотехнички лоше обликована квалификаторна околност; ометање правде (члан 336б став 2. КЗ) – посебан облик постојећег кривичног дела; угрожавање сигурности (члан 138, став 3. КЗ) – споран ratio legis најтежег облика кривичног дела и номотехнички лоше обликована норма; напад на адвоката (члан 336в КЗ) – посебан облик постојећег кривичног дела, екстензивно и недовољно јасно постављене границе кажњивости и номотехнички лоше обликована норма; као и кривична дела предвиђена у чл. 344б, 344в и 344г КЗ, која представљају нормативне „деривате“ кривичног дела напад на адвоката и код којих кривичноправна заштита нема суштинско оправдање.Rad predstavlja kritički osvrt na reformu posebnog dela krivičnog zakonodavstva. Autor kroz prikaz i analizu zakonskih opisa nekoliko krivičnih dela ilustruje negativnu tendenciju kriminalizacije koja u suštinskom i strukturalnom smislu značajno „deformiše“ posebni deo i istovremeno urušava integritet celokupnog sistema krivičnog prava. U datom kontekstu obrađena su sledeća krivična dela: teško ubistvo (član 114, stav 1, t. 6, 7. i 8. KZ) – nepotrebno širenje zone kažnjivosti propisivanjem dodatnih kvalifikatornih okolnosti; teška telesna povreda (član 121, stav 6. KZ) – nomotehnički loše oblikovana kvalifikatorna okolnost; ometanje pravde (član 336b stav 2. KZ) – poseban oblik postojećeg krivičnog dela; ugrožavanje sigurnosti (član 138, stav 3. KZ) – sporan ratio legis najtežeg oblika krivičnog dela i nomotehnički loše oblikovana norma; napad na advokata (član 336v KZ) – poseban oblik postojećeg krivičnog dela, ekstenzivno i nedovoljno jasno postavljene granice kažnjivosti i nomotehnički loše oblikovana norma; kao i krivična dela predviđena u čl. 344b, 344v i 344g KZ, koja predstavljaju normativne „derivate“ krivičnog dela napad na advokata i kod kojih krivičnopravna zaštita nema suštinsko opravdanje
Žrtve krivičnih dela i pravo na naknadu štete: međunarodni standardi i izazovi u Srbiji
No full textIn this paper author sheds a light to the right to compensation for crime victims in Serbia, analyzing it from the multiple perspective: the relevant international standards, applicable national legal framework, the current state of play in the practice of Serbian courts, the recent progress made, as well as in term of the remaining challenges. The analysis shows that even though the national legal framework on compensation for crime victims provides for the solid ground for exercising this right, the reality seems to be quite different. Discouraged by the practice of regular referral to the civil proceedings, paired with a lack of legal aid in the process of claiming compensation or even discouraged by lawyers who represent them, victims are not skilled, empowered and/or supported enough to submit a compensation claim in criminal proceeding and pass through this process saved by a various protective measures that belongs to victims in criminal proceedings and especially those that are especially vulnerable. Neither legal nor institutional set up allows for compensation from a state fund in cases when there is no possibility for a victim to be compensated from an offender from various reasons (offender unknown or died or has no resources/property).У овом раду аутор анализира право на накнаду штете за жртве кривичних дела у Србији, посматрајући га из више углова: релевантних међународних стандарда, важећег националног правног оквира, тренутног стања у пракси српских судова, недавног напретка, као и преосталих изазова. Анализа показује да, иако национални правни оквир који регулише накнаду штете жртвама кривичних дела пружа солидну основу за остваривање тог права, стварност изгледа знатно другачије.Обесхрабрене праксом редовног упућивања на парнични поступак, у комбинацији са недостатком правне помоћи у поступку остваривања накнаде штете, или чак одвраћане од стране својих пуномоћника, жртве често немају довољно вештина, снаге нити подршке да поднесу захтев за накнаду штете у кривичном поступку и да прођу кроз тај процес заштићене мерама које им, посебно ако су посебно осетљиве, припадају у кривичном поступку.Ни правни ни институционални оквир не омогућавају накнаду из државног фонда у случајевима када жртва не може да оствари накнаду од учиниоца из различитих разлога (учинилац је непознат, преминуо или нема имовину/средства).U ovom radu autor analizira pravo na naknadu štete za žrtve krivičnih dela u Srbiji, posmatrajući ga iz više uglova: relevantnih međunarodnih standarda, važećeg nacionalnog pravnog okvira, trenutnog stanja u praksi srpskih sudova, nedavnog napretka, kao i preostalih izazova. Analiza pokazuje da, iako nacionalni pravni okvir koji reguliše naknadu štete žrtvama krivičnih dela pruža solidnu osnovu za ostvarivanje tog prava, stvarnost izgleda znatno drugačije.Obeshrabrene praksom redovnog upućivanja na parnični postupak, u kombinaciji sa nedostatkom pravne pomoći u postupku ostvarivanja naknade štete, ili čak odvraćane od strane svojih punomoćnika, žrtve često nemaju dovoljno veština, snage niti podrške da podnesu zahtev za naknadu štete u krivičnom postupku i da prođu kroz taj proces zaštićene merama koje im, posebno ako su posebno osetljive, pripadaju u krivičnom postupku.Ni pravni ni institucionalni okvir ne omogućavaju naknadu iz državnog fonda u slučajevima kada žrtva ne može da ostvari naknadu od učinioca iz različitih razloga (učinilac je nepoznat, preminuo ili nema imovinu/sredstva)
Nuklearno oružje i međunarodno krivično pravo
No full textThe main goal of this paper is to research the position of nuclear weapons, i.e. their use and threat, under international criminal law. In that sense, the author, after introductory remarks on some of the most relevant technical issues regarding nuclear weapons, as well as a brief overview of the stance of international law in general towards this kind of weapons, focuses on what he calls two levels of possible reaction of international criminal law in relation to them. The first level of reaction, which could be labeled as a more general one, encompasses all the cases in which core international crimes could be committed by the means of nuclear weapons – as such, the legal status of nuclear weapons is essentially not different from the status of any other means (e.g. conventional weapons) through which these crimes could be perpetrated. On the other hand, the second level of possible reaction is the one which would deem the very use of nuclear weapons as a crime per se, regardless of the concrete effects of that use. This second level is still only in the domain of de lege ferenda. The author concludes that this is unlikely to effectively change in the near future, once again pointing out at the ultima ratio character of criminal law – it is the last resort of legal reaction to unlawful behavior and, on the other hand, when it comes to nuclear weapons, the situation is that they are still not absolutely and universally prohibited even by some other branches of law, more “lenient” branches of law, in the first place international humanitarian law.Основни циљ овог рада јесе истраживање статуса нуклеарног оружја, односно њихове употребе и претње њима, према међународном кривичном праву. У том смислу се аутор, након уводних излагања о неким од најрелевантнијих техничких питања у погледу нуклеарног оружја, као и кратког осврта на општи став међународног права према њима, фокусира на тзв. два нивоа могуће реакције међународног кривичног права у односу на ову врсту оружја. Први ниво те реакције, који се може назвати општим, обухвата случајеве у којима се нуклеарно оружје може јавити као средство извршења међународних кривичних дела у ужем смислу – у том погледу, кривичноправни статус нуклеарног оружја суштински није другачији од статуса било ког другог средства (нпр. конвенционалног оружја) које је подобно да буде средство извршења ових кривичних дела. Са друге стране, други ниво потенцијалне реакције јесте проглашавање употребе нуклеарног оружја за кривично дело пер се, независно од конкретних последица те употребе. Други ниво реакције међународног кривичног права на нуклеарно оружје је и даље у de lege ferenda домену. Аутор закључује да је мало вероватно да се ово стање промени у скоријој будућности, те у том смислу указује на ultima ratio карактер кривичног права – оно је крајње средство правне реакције на одређено противправно понашање, а, са друге стране, када је реч о нуклеарном оружју, ситуација је таква да оно још увек није апсолутно и универзално забрањено чак ни од стране неких других, мање репресивних грана права, а у првом реду нормама међународног хуманитарног права, као матичне области за материју забране појединих (врста) оружја.Osnovni cilj ovog rada jese istraživanje statusa nuklearnog oružja, odnosno njihove upotrebe i pretnje njima, prema međunarodnom krivičnom pravu. U tom smislu se autor, nakon uvodnih izlaganja o nekim od najrelevantnijih tehničkih pitanja u pogledu nuklearnog oružja, kao i kratkog osvrta na opšti stav međunarodnog prava prema njima, fokusira na tzv. dva nivoa moguće reakcije međunarodnog krivičnog prava u odnosu na ovu vrstu oružja. Prvi nivo te reakcije, koji se može nazvati opštim, obuhvata slučajeve u kojima se nuklearno oružje može javiti kao sredstvo izvršenja međunarodnih krivičnih dela u užem smislu – u tom pogledu, krivičnopravni status nuklearnog oružja suštinski nije drugačiji od statusa bilo kog drugog sredstva (npr. konvencionalnog oružja) koje je podobno da bude sredstvo izvršenja ovih krivičnih dela. Sa druge strane, drugi nivo potencijalne reakcije jeste proglašavanje upotrebe nuklearnog oružja za krivično delo per se, nezavisno od konkretnih posledica te upotrebe. Drugi nivo reakcije međunarodnog krivičnog prava na nuklearno oružje je i dalje u de lege ferenda domenu. Autor zaključuje da je malo verovatno da se ovo stanje promeni u skorijoj budućnosti, te u tom smislu ukazuje na ultima ratio karakter krivičnog prava – ono je krajnje sredstvo pravne reakcije na određeno protivpravno ponašanje, a, sa druge strane, kada je reč o nuklearnom oružju, situacija je takva da ono još uvek nije apsolutno i univerzalno zabranjeno čak ni od strane nekih drugih, manje represivnih grana prava, a u prvom redu normama međunarodnog humanitarnog prava, kao matične oblasti za materiju zabrane pojedinih (vrsta) oružja
(Ne)adekvatna ocena olakšavajućih i otežavajućih okolnosti pri odmeravanju kazne učiniocima krivičnog dela silovanja u praksi Višeg suda u Novom Sadu
Get PDFIn this paper, the author focuses on the circumstances that the High Court in Novi Sad considers as mitigating or aggravating when sentencing the perpetrators of the crime of rape. The research was important primarily due to the severity of prison sentences imposed, which are at the level of the special minimum or slightly above the special minimum prescribed for the crime of rape, even though rape is one of the most serious forms of sexual violence. Therefore, the subject matter of analysis is the case law of the High Court in Novi Sad for the criminal offense of rape in the period from January 1, 2018, until May 1, 2023. The aim of the research was to determine which circumstances the court considers relevant and evaluates as mitigating or aggravating, and how they affect the court’s decision on the severity of the sentence. In addition to an insight into the circumstances that the courts value when sentencing, this paper provides the analysis of the attitude of professionals who perform judicial functions towards the criminal offense of rape, i.e. sexual violence.У овом раду фокус је на околностима које Виши суд у Новом Саду цени као олакшавајуће или отежавајуће приликом одмеравања казне учиниоцима кривичног дела силовања. Истраживање је подстакнуто превасходно висином изречених затворских казни које су у висини посебног минимума или незнатно изнад посебног минимума прописаног за кривично дело силовања упркос томе што силовање представља један од најтежих облика сексуалног насиља. Стога је предмет анализе судска пракса Вишег суда у Новом Саду за кривично дело силовања у периоду од 1. јануара 2018. до 1. маја 2023. године. Истраживање је имало за циљ утврдити које околности суд сматра релевантним и вреднује као олакшавајуће или отежавајуће, те како оне утичу на одлуку суда о висини казне. Осим што пружа увид у околности које судови цене приликом одмеравања казне, овај рад даје слику о односу професионалаца који врше судијску функцију према кривичном делу силовања односно сексуалном насиљу.U ovom radu fokus je na okolnostima koje Viši sud u Novom Sadu ceni kao olakšavajuće ili otežavajuće prilikom odmeravanja kazne učiniocima krivičnog dela silovanja. Istraživanje je podstaknuto prevashodno visinom izrečenih zatvorskih kazni koje su u visini posebnog minimuma ili neznatno iznad posebnog minimuma propisanog za krivično delo silovanja uprkos tome što silovanje predstavlja jedan od najtežih oblika seksualnog nasilja. Stoga je predmet analize sudska praksa Višeg suda u Novom Sadu za krivično delo silovanja u periodu od 1. januara 2018. do 1. maja 2023. godine. Istraživanje je imalo za cilj utvrditi koje okolnosti sud smatra relevantnim i vrednuje kao olakšavajuće ili otežavajuće, te kako one utiču na odluku suda o visini kazne. Osim što pruža uvid u okolnosti koje sudovi cene prilikom odmeravanja kazne, ovaj rad daje sliku o odnosu profesionalaca koji vrše sudijsku funkciju prema krivičnom delu silovanja odnosno seksualnom nasilju
Objašnjenje osnovnih karakteristika penalnog populizma – primeri u pojedinim krivičnopravnim odredbama i planiranim izmenama Krivičnog zakonika Srbije
No full textThe article explains the main characteristics of penal populism as one very interesting criminological phenomenon and the basic manifestations of penal populism in some amendments and provisions of the Criminal Code of Serbia. This is especially reflected in some areas of criminal-justice legislation: 1) Introducing the prohibition of mitigating the penalty for certain types of criminal offences; 2) Introducing the institute of multiple recidivism; 3) Significant limitation on possibilities of suspended sentencing; 4) Prescribing a lifetime imprisonment, in combination with introducing a legal prohibition on release on parole for certain categories of offenders sentenced to this penalty.The paper also explains that the current Criminal Code of Serbia has been frequently amended and supplemented by numerous amendments. Some of these amendments of the Criminal Code of Serbia, culminating in the amendments from 2019, also contain elements of penal populism. The authors present an argumentative critique of the superfluous elements of penal populism within the Serbian Criminal Code, which are also evident in some of the proposed amendments. That tendency is also not in accordance with the prevailing understandings of modern criminal law, criminology, penology, or criminalistic doctrine, nor, more importantly, is such an approach of the legislator in line with the current state of crime rates and the need to respond to it in an adequate manner.The article explains that populist penal provisions prescribed in the Serbian Criminal Code, as well as in the proposed amendments to the country’s criminal legislation, directly contradicts Serbia’s official efforts to strengthen the system of alternative criminal sanctions aimed at reducing prison overcrowding. Moreover, in certain respects, it conflicts with the restorative justice framework that Serbia has adopted. These contradictions provide a compelling reason to reconsider several provisions of the Criminal Code.Authors especially conclude that a judge in a country characterized by the rule of law must still have the strength to resist such “public expectations” and to make his decision in accordance with the law and according to his free conviction and of course, the judge must also resist the influence of criminal populism promoted in the media or by some politicians, even other public figures/persons, etc., but a special problem arises when elements of criminal populism penetrate in the criminal legislation.Аутори се у тексту баве основним карактеристикама казненог популизма као једног веома интересантног криминолошког феномена, и његовим манифестацијама у одређеним изменама и одредбама Кривичног законика Републике Србије. Наведено се нарочито огледа у појединим сегментима кривично-правне регулативе: 1) Увођење забране ублажавања казне за одређене врсте кривичних дела; 2) Увођење института вишеструког поврата; 3) Значајно ограничавање могућности за изрицање условне осуде; 4) Прописивање казне доживотног затвора, у комбинацији са законском забраном условног отпуста за одређене категорије учинилаца осуђених на ову казну.У раду се такође указује на честе измене и допуне Кривични законик Републике Србије. Неке од тих измена, које кулминирају изменама из 2019. године, садрже елементе казненог популизма. Аутори износе аргументовану критику непотребног утицаја казненог популизма у одредбама српског Кривичног законика, који су присутни и у неким предложеним изменама. Таква тенденција није у складу са савременим схватањима кривичног права, криминологије, пенологије или криминалистике, а што је још важније, такав приступ законодавца није у складу са стварним стањем криминалитета и потребом да се на њега адекватно одговори.У чланку се истиче да популистичке казнене одредбе прописане у Кривичном законику Србије, као и у предложеним изменама кривичне регулативе, директно противрече званичним напорима Србије да ојача систем алтернативних кривичних санкција са циљем смањења преоптерећености затворског система. Штавише, у одређеним аспектима, ове одредбе су у супротности са концептом ресторативне правде који је Србија усвојила. Те контрадикције представљају снажан разлог за преиспитивање више одредби Кривичног законика.Аутори посебно закључују да судија у земљи која тежи владавини права мора имати снаге да се одупре таквим „очекивањима јавности“ и да своју одлуку донесе у складу са законом и својим слободним уверењем. Наравно, судија мора такође да одоли утицају казненог популизма који се промовише у медијима или од стране појединих политичара, јавних личности и слично. Међутим, посебан проблем настаје када елементи казненог популизма продру у саму кривичну регулативу.Autori se u tekstu bave osnovnim karakteristikama kaznenog populizma kao jednog veoma interesantnog kriminološkog fenomena, i njegovim manifestacijama u određenim izmenama i odredbama Krivičnog zakonika Republike Srbije. Navedeno se naročito ogleda u pojedinim segmentima krivično-pravne regulative: 1) Uvođenje zabrane ublažavanja kazne za određene vrste krivičnih dela; 2) Uvođenje instituta višestrukog povrata; 3) Značajno ograničavanje mogućnosti za izricanje uslovne osude; 4) Propisivanje kazne doživotnog zatvora, u kombinaciji sa zakonskom zabranom uslovnog otpusta za određene kategorije učinilaca osuđenih na ovu kaznu.U radu se takođe ukazuje na česte izmene i dopune Krivični zakonik Republike Srbije. Neke od tih izmena, koje kulminiraju izmenama iz 2019. godine, sadrže elemente kaznenog populizma. Autori iznose argumentovanu kritiku nepotrebnog uticaja kaznenog populizma u odredbama srpskog Krivičnog zakonika, koji su prisutni i u nekim predloženim izmenama. Takva tendencija nije u skladu sa savremenim shvatanjima krivičnog prava, kriminologije, penologije ili kriminalistike, a što je još važnije, takav pristup zakonodavca nije u skladu sa stvarnim stanjem kriminaliteta i potrebom da se na njega adekvatno odgovori.U članku se ističe da populističke kaznene odredbe propisane u Krivičnom zakoniku Srbije, kao i u predloženim izmenama krivične regulative, direktno protivreče zvaničnim naporima Srbije da ojača sistem alternativnih krivičnih sankcija sa ciljem smanjenja preopterećenosti zatvorskog sistema. Štaviše, u određenim aspektima, ove odredbe su u suprotnosti sa konceptom restorativne pravde koji je Srbija usvojila. Te kontradikcije predstavljaju snažan razlog za preispitivanje više odredbi Krivičnog zakonika.Autori posebno zaključuju da sudija u zemlji koja teži vladavini prava mora imati snage da se odupre takvim „očekivanjima javnosti“ i da svoju odluku donese u skladu sa zakonom i svojim slobodnim uverenjem. Naravno, sudija mora takođe da odoli uticaju kaznenog populizma koji se promoviše u medijima ili od strane pojedinih političara, javnih ličnosti i slično. Međutim, poseban problem nastaje kada elementi kaznenog populizma prodru u samu krivičnu regulativu
ОД ГАЛИЦИЈЕ ДО БЕЧА, ПРИМЕР ЗАКОНА О ЛИХВАРСТВУ У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ
No full textThis article presents the legal regulations against usury in Austrian legislation in the second half of the 19th century. The measures taken had their origins in the National Diet of Galicia. Austria’s political system and the division of competencies between the State Council and the national diets did not allow the National Diet of Galicia, with its seat in Lviv, to issue the appropriate laws. However, measures were taken within this body that indirectly influenced the passing of the law in 1877, which was forced in Galicia and Bukovina. The problem of usury and its negative consequences affected large territories of the Habsburg Monarchy at that time. For this reason, work on an analogous regulation, which was to apply to the whole Austrian part of the Habsburg monarchy, began shortly afterwards, also with the significant participation of Galician politicians, which took place in 1881. The Austrian-wide law was fundamentally modelled on earlier solutions dedicated to Galici
Л. В. БЕРЕЗИН, „ПОЛИТИЧКИ ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ТРОЈЕДНЕ КРАЉЕВИНЕ И УГАРСКЕ”, ЖУРНАЛ МИНИСТЕРСТВА НАРОДНАГО ПРОСВѢЩЕНIЯ CLXVIX/1873
Get PDFSociološke metode u pravu s obzirom na djelotvornost pravne norme
Get PDFLaw is complex and multifaceted phenomen which means that it consists of different aspects such as legal norms, values and relations. Depending on the theoretical orientation and on the particualar aspect of law, scholars use different and appropriate methods such as normative, comparative or linguistic etc. Through its development sociology has built different methods such as surveys, observation, content analysis or and interviews. Legal efficacy, being part of the application of law, is in the literature ussually considered as a field that falls within the scope of the sociology of law. Scholars who previously wrote about the efficacy of law, with occasional references to empirical research and sociological approaches to law, did not particularly consider the possibility of integrating sociological methods into discussions on how to understand the efficacy of legal norms and legal orders. This essay does not want to provide definite answers but rather to point out the question whether there is a niche in which sociological methods could find their application or descriptive usefulness in an adequate and coherent way.Pravo je kompleksna i mnogostrana pojava. Kao takvo ono se može razmatrati u brojnim svojim vidovima poput čisto normativnog, političkog, vrijednosnog ili društvenog. Ovisno o teorijskoj orijentaciji i odabiru pojedinog aspekta prava znanstvenici se koriste tom aspektu primjerenim metodama poput normativno-dogmatske, poredbene, jezične itd. Sociologija je tijekom svojeg razvoja izgradila metode poput anketa, analize sadržaja, promatranja i intervjua. Kao dio primjene prava, djelotvornost pripada području za koje se u literaturi uobičajeno navodi kako se njime bavi sociologija prava. Teoretičari koji su pisali o djelotvornosti, uz mjestimično spominjanje socioloških pristupa pravu i empirijskih istraživanja, nisu naročito razmatrali mogućnost integriranja socioloških metoda u rasprave o tome kako razumijevati djelotvornost pravnih normi i pravnih poredaka. Bez nastojanja za davanjem definitivnih odgovora u ovom se radu želi tek otvoriti pitanje postoji li niša u kojoj bi sociološke metode mogle na adekvatan i koherentan način pronaći svoju primjenu i deskriptivnu ili spoznajnu korisnost