7757 research outputs found
Sort by
Le phénomène des inhumations d’enfants dans les récipients à la nécropole de l’âge du bronze moyen à Ostojićevo (1650 –1550 av. J.-C.)
No full textBurying children in vessels is a funerary practice as old as the art of pottery making. It was present in the Levant and European territories from the Neolithic to the Iron Age, with no continuity or clear geographical frameworks, leaving the question as to what lay behind the custom of placing a child’s body in a ceramic vessel. The earliest records of this practice on the territory of Serbia date back to the Middle Bronze Age, and are found at the Ostojićevo necropolis in the North Banat district. Here, a total of 285 individuals were buried, including 142 subadults, of whom 103 were children up to seven years old and buried in ceramics vessels. This practice was consistently carried out over the entire chronological span in which the necropolis was in use (1650-1550 BC).
This raises the question of why some children were buried in ceramic containers while others were not. In order to resolve this, we looked at the individual age of children in 76 preserved skeletons, the grave goods, and the skeletal orientations of both groups of children. We examined whether the age of the children could influence the choice of funeral ritual and be a decisive factor in whether the child is buried in a ceramic vessel or inhumed without it, as well as whether there are possible differences in the orientation of individuals and the number of burial items.Sahranjivanje dece u posudama je pogrebna praksa stara koliko i veština
izrade keramike. Na prostoru Levanta i evropskom tlu prisutna je od neolita do
gvozdenog doba, bez kontinuiteta i jasnih geografskih okvira, uvek navodeći
na pitanje šta su ideje koje stoje iza običaja polaganja dečijeg tela u keramički
sud. Na teritoriji Srbije ova praksa je zabeležena prvi i jedini put tokom srednjeg
bronzanog doba na nekropoli u Ostojićevu u Severnobanatskom okrugu, gde
je od ukupno 285 individua sahranjeno 142 subadulta, od toga 103 individue
starosti do 7 godina u keramičkim posudama. Praksa je dosledno sprovođena
tokom čitavog hronološkog raspona u kome je nekropola bila u upotrebi (1650-
1550 g. p. n. e.).
Postavlja se pitanje zašto su neka deca sahranjena u posudama, a neka nisu.
Da bi se utvrdilo šta izdvaja decu sahranjenu u posudama u odnosu na onu
van posuda, ovde predstavljamo rezultate sledećih analiza: individualne starosti
dece, kod 76 očuvanih skeleta, grobnih priloga i orijentacije pokojnika.
Analiza individualne starosti dece pokazala je da praksa sahranjivanja u keramičkim posudama prestaje u uzrastu od 6 godina, uz jedan izuzetak (Individua
18), gde je u posudi sahranjena individua starosti od 7-8 godina. Analizirana je
orijentacija skeleta dece prilikom sahrane i da li postoje statistički značajne razlike u orijentaciji dece sahranjene u posudama i van. Zabeležene su orijentacije
sever-jug, jug-sever, istok-zapad i zapad-istok, koje su bile jednako zastupljene
u kategorijama dece sahranjene u posudama i van posuda. Grobni prilozi su u horizontu srednjeg bronzanog doba na nekropoli u Ostojićevu retki. Značajno
manji broj priloga se nalazi u grobovima dece sahranjenih u posudama u odnosu
na decu van posuda. Kod dece sahranjene u posudama, pogrebni recipijenti su
najčešće i jednini grobni inventar.L’inhumation d’enfants dans les récipients est une pratique funéraire aussi
ancienne que l’art de la poterie. Cette pratique était présente au Levant et dans
la région européenne, du Néolithique à l’âge du fer, sans continuité ni cadre
géographique défini, ce qui soulève la question quelle idée se trouve derrière
la coutume de placer le corps d’un enfant dans un récipient en céramique. Les
exemples les plus anciens sur le territoire de la Serbie datent de l’âge du bronze
moyen et ont été découverts sur la nécropole Ostojićevo dans le nord de Banat.
Au total, 285 individus ont été inhumés ici, dont 142 personnes subadultes parmi
lesquelles 103 enfants de moins de 7 ans ont été inhumés dans les récipients en
céramique. Cette pratique a été appliquée de manière cohérente tout au long de
la plage chronologique durant laquelle la nécropole était en usage (1650-1550
av. J.-C.). Une question importante c’est de savoir pourquoi certains enfants ont
été inhumés dans des récipients en céramique tandis que les autres ne l’ont pas
été. Pour pouvoir répondre à cette question, nous avons analysé l’âge individuel
des enfants parmi 76 squelettes conservés, le mobilier funéraire et l’orientation
des squelettes dans les deux groupes d’enfants. Nous avons étudié si l’âge des
enfants a influencé le choix du rite funéraire et s’il a été un facteur décisif pour
déterminer si un enfant serait inhumé ou non dans un récipient en céramique,
ainsi que s’il existait d’éventuelles différences dans l’orientation des individus
et la quantité du mobilier funéraire.Vol. 19 No. 3 (2024): Issues in Ethnology and Anthropology: Thematic Issue - Archaeolog
Interculturality on Canvas – Collages of Religions and Cultures in the Oeuvre of Gustave Moreau
No full textНа примеру стваралаштва француског уметника Гистава Мороа показаће
се како су француска култура друге половине 19. века и уметност симболи-
зма усвајале и приказивале теме и мотиве преузете из источњачких кул-
тура и религија, како су их инкорпорирале у сопствене културне обрасце
и које су им улоге додељивале. Овакве „позајмице“ сматрају се једним од
основних одлика Мороовог стваралаштва, које се углавном наводи као
добар пример интеркултуралности тог периода. Рад ће истаћи намерне
грешке које сликар прави приликом стварања својих слика и објаснити
идеју брисања јасних граница између културних садржаја и њиховог про-
мишљеног мешања у оквиру једног дела.Using the oeuvre of the French artist Gustave Moreau as an example, it will be
shown how the French culture of the second half of the 19th century and the
art of Symbolism adopted and depicted themes and motifs taken from Eastern
cultures and religions, how they incorporated them into their own cultural patterns and what roles they assigned to them. Such “borrowings” are considered
one of the basic features of Moreau’s work, which is generally cited as a good
example of the interculturality of that period. The paper will highlight the intentional mistakes that the painter made in his paintings and explain the idea
of erasing clear boundaries between cultural contents and their deliberate mixing within a single work
An emotional intelligence training to enhance the quality of collaborative problem solving in high school students
No full textThis paper introduces a brief training in emotional intelligence (EI), developed as part of Project PEERSolvers and aimed at promoting high school students’ teamwork and collaborative problem-solving capacities. The rationale for focusing on EI to improve the quality of students’ collaborations comes from a large body of research indicating that EI positively affects team members’ interpersonal relations, thereby enhancing the team’s performance. The training is theoretically grounded in Mayer and Salovey’s four-branch model of EI, thus addressing the skills of perceiving, using, understanding, and managing emotions, with a particular focus on the two latter, “strategic”, branches.
The main part of the training consisted in solving a series of “emotional puzzles” formulated around typical teamwork situations from the school context, each presenting an emerging emotional problem. Participants had to pair each situation with the most likely emotional reaction (e.g., anger at team member who is slacking off) and predict probable outcomes (e.g., conflict and project failure). Apart from seeing these cause-and-effect relations, participants also had to interpret the same situation from different angles, thus employing their perspective-taking skills. Furthermore, they learned various emotion-regulation strategies (e.g., managing anger constructively) to adaptively solve the emotional problems presented to them. The training also included exercises to build participants’ emotional vocabulary and show them how to recognize and use emotions in teamwork.
The training has so far been delivered to 245 students within six high schools in Belgrade, Serbia, receiving very positive evaluations: The skills targeted by the training were rated as highly relevant (average relevance rating = 3.43 on a 1–4 scale) and participants reported feeling highly competent to understand and regulate emotions post-training (average competence ratings = 3.53 and 3.48 respectively). Future directions involve differentiating training materials to match the experiences and interests of students from different types of high schools
Construction of the self-efficacy scale for teachers implementing steam in the first cycle of primary school
No full textThis research is a part of the international project aimed to foster teaching STEAM in the first cycle of primary school. Intending to identify teachers’ needs regarding the STEAM teaching, our first step was to construct the scale investigating their self-efficacy in general and in the STEAM fields. Thus, our main goal was to exam features of the constructed scale and teachers’ readiness to teach STEAM. We used already tested scales with good psychometric characteristics (covering general teaching, teachers' efficacy beliefs related to various fields of science/arts and IT use) and included additional items targeting project’s goals. The final version of the scale contains 57 items on 11 seven-point Likert-type subscales: general teaching; teaching biology, chemistry, physics, math; motivating students to learn math, science and arts; ICT use in teaching; integration of various subjects in teaching. We present results obtained on the convenient sample of 564 Serbian teachers within the first cycle of primary education. Findings show high reliability of the scale (Crombach aplha .94) implying that it can be used in further research. Ten-factor solution has the best goodness-of-fit, and parameters reveal good model fit (Relative χ2/df ratio is around 3, RMSEA - .056, and tCFI > .95). Most of the items (52 out of 57) were loaded in the 10-factor solution with factor loading higher than .7. The first two factors measure teaching in general. The first is about self-efficacy related to the curriculum, and the second describes students’ behaviour management during teaching. The third factor is related to teachers’ confidence in motivating students to learn science. The fourth is dedicated to self-efficacy of ICT use in teaching. Five factors distinguish self-efficacy related to five fields (math, biology, chemistry, arts and physics). Finally, four items describing confidence in the ability to integrate different disciplines are mostly loaded by separate factors. Our findings show that Serbian teachers have a relatively high self-efficacy (the factors' mean scores range from 4.9-6 out of 7). The highest is expressed towards mathematics teaching, which is not surprising because it is one of the major subjects. The lowest self-efficacy is related to teaching physics and chemistry, suggesting that teachers need support to successfully include these disciplines in their practice of teaching science topics that include notions from these fields.30th International Scientific Conference Empirical Studies in Psychology, Faculty Of Philosophy, University Of Belgrade, March 22 – 24, 2024
Uticaj društvene pokretljivosti na rekonstrukciju identiteta međunarodnih studenata - slučaj Srbija
No full textЦиљ рада јесте да се на основу емпиријске грађе, прикупљене у оквиру
анкетног истраживања, испита утицај вертикалне покретљивости међународних
студената на доживљај промене личног идентитета током или након боравка у
иностранству. У уводном и теоријском делу рада разматра се појам друштвене
покретљивости уз приказ могућности узлазне покретљивости у Србији након пада
социјализма. Класни положај се операционализује преко степена образовања, па се
покретљивост разматра упоређивањем образовања родитеља и испитаника. У погледу
идентитета, полази се од теоријске претпоставке његовог сталног обликовања под
утицајем различитих контекста и пракси. Анализа утицаја друштвене покретљиво-
сти и осталих социодемографских фактора урађена је уз помоћ бинарне регресионе
анализе која је показала значај образовања мајке и дужине боравка испитаника у
иностранству на њихов доживљај промене идентитета
Legislativni okvir karijernog vođenja i savetovanja u Srbiji
No full textKoncept karijere je poslednjih decenija doživeo značajnu transformaciju, u kojoj karijera gubi na linearnosti, a dobija na heterogenosti, višestrukosti, sa čestim oscilacijama i brojnim paralelnim i bočnim linijama. U toj konstelaciji, karijerno vođenje i savetovanje se i u Evropskoj uniji i u Srbiji javlja kao jedan od vodećih koncepata različitih sektorskih politika, koji se nesumnjivo nalazi i u samom vrhu obrazovnih politika. Da bi se karijernim vođenjem i savetovanjem (KViS) adekvatno upravljalo, odnosno da bi se optimizovali efekti koji se očekuju od ovoga fenomena i delatnosti, neophodno je imati konzistentan i pažljivo osmišljen legislativni okvir. Koristeći kvalitativni istraživački pristup, realizovali smo istraživanje s ciljem da saznamo kako se u legislativnim dokumentima Republike Srbije posmatra fenomen karijernog vođenja i savetovanja. Osnovno istraživačko pitanje operacionalizovali smo kroz posmatranje sedam elemenata KViS: razumevanje koncepta, ciljeve, programe, nosioce aktivnosti, karijerne praktičare, ciljne grupe i efekte. Koristili smo deskriptivnu i komparativnu metodu, kao i analizu dokumentacije koja je obuhvatila 19 dokumenata, iz sektora mladih, obrazovanja (od osnovnoškolskog do obrazovanja odraslih) i sektora zapošljavanja, sa ciljem da obuhvatimo sve uzraste i životne uloge u kojima KViS može imati svoje mesto. Rezultati istraživanja pokazuju da je KViS, kao međuresorna delatnost, nejednako artikulisana u različitim sektorima politika. Dominantna je usmerenost ka mladima, obrazovnom sektoru i karijernom informisanju, od tri oblasti rada KViS. Naglašena je potreba za donošenjem integrativnog dokumenta i uspostavljanjem tela koje bi koordinisalo ovu delatnost, kao i obaveznosti primene postojećih standarda KViS u njoj.The concept of career has undergone a significant transformation in recent decades. It has become less linear and more heterogeneous and multifaceted, often marked by frequent changes and numerous parallel and lateral paths. Within this context, career guidance and counselling
(CGC) has emerged as a leading concept in various sector polities, both in the European Union and in Serbia, and is undoubtedly at the forefront of educational polities. For career guidance and counselling to be managed adequately and to optimize its expected outcomes, it is necessary to have a consistent, carefully designed legislative framework in place. Using a qualitative research approach, we conducted our research with the aim of discovering how the phenomenon of career guidance and counselling is perceived in the legislative documents of the Republic of Serbia. We decomposed the main research question into seven CGC elements to be observed: understanding of the concept, objectives, programmes, carriers of activity, career practitioners, target groups, and effects. We used a descriptive and comparative method to analyse 19 documents in the sectors of youth, education (from primary school to adult education) and employment, with the aim of covering all ages and life roles in which CGC may be relevant. The research results indicate that CGC, as a cross-sectoral activity, is unevenly articulated across different polity sectors. There is a predominant orientation towards youth, the education sector, and the service of informing about career, out of the three areas of CGC services. The study highlights the need to adopt an integrating document and to establish a body to coordinate activities of CGC as well as the obligation to apply existing CGC standards
Youth in the Digital Age: Exploring Perspectives on Online and Face-to-Face Communication among Serbian Adolescents
No full textAdolescents today are engaged in a multifaceted environment where online communication platforms exist alongside traditional face-to-face interactions. Understanding their perceptions and engagement with these varied communication modalities is essential for elucidating their socioemotional development and interpersonal relationships. This paper aims to contribute to this understanding by exploring adolescents' experiences concerning the perspectives provided by social network sites (SNSs) and online communication, in comparison to traditional modes of communication. A total of 391 students (63.9% girls; M age (years): 16.07, SD = 1.40) participated in the research, sampled conveniently through SNSs and cooperation with secondary schools in Serbia. Students responded to open-ended questions regarding the advantages of online communication compared to face-to-face interactions and vice versa. Using inductive qualitative content analysis, we identified main categories of advantages for both forms of communication. Firstly, we established subcategories aligned with individual responses, and in the next step analysed and combined similar subcategories to form main categories. For online communication, six main categories emerged: accessibility, delayed response and easy-to-end communication, efficiency, less anxiety, greater openness to meeting new people and sharing content from SNSs. Conversely, face-to-face communication yielded five main advantages: enhanced understanding, intimacy, physical and nonverbal cues, emotional expression, and authenticity. These findings indicate adolescents' awareness of the practicality of online communication in overcoming barriers, but at the same time, it cannot replace nonverbal signals that make face-to-face communication more intimate and honest. We discussed the results in the context of a broader mixed-method study on the social media habits of Serbian adolescents
Монографија Српске читаонице "Лаза Костић" у Сомбору
No full textСрпска читаоница у Сомбору је у 180 година постојања преживела два светска рата, разбијање СФРЈ, агресију Северноатлантског пакта на СР Југославију, слом четири државе, као и промене политичког, културно-просветног и друштвено-економског система земаља у којима је деловала. Основана је 1845. залагањем сомборског српског грађанства, сарадњом интелигенције и трговаца, у намери да њено чланство чита политичке листове, часописе и књиге на народном језику. Њено утемељење је последица буђења националне свести становништва западне и средње Европе, која је политичке димензије стекла у револуцијама 1848. године.
Сомборско српско становништво је средином XIX столећа, поред Читаонице, основало и позоришну дружину чија је активност обустављена услед утемељења новосадског српског позоришта, каснијег Српског народног позоришта. Иако је сомборско Српство са поносом истицало да је најмногољуднија српска црквена општина у Хабзбуршкој монархији, улога предводника Српства у политичком, али и у културно-просветном животу пречанских Срба, припала је Новом Саду. Стога се и повесница сомборске Српске читаонице одвијала у сенци новосадских српских културних удружења, те је само повремено завређивала пажњу савременика. Сомбор је доспео у фокус политичког живота Срба у Угарској 1884. године, пошто се месни саборски посланик Ника Максимовић ставио на чело нотабилитетског покрета у Угарској. Чланство Српске читаонице се скоро сасвим једнодушно окренуло против Максимовићеве идеје да се национално питање сведе на поштовање Народносног закона из 1868. године. Против њега су устале чак и присталице угарске владе, више из личних него из политичких разлога. Његов иступ означио је почетак политичке и личне суревњивости у сомборском српском друштву, која се манифестовала и у Српској читаоници. Крајем 1885. смењен је са места њеног председника Петар Вукићевић, а 1892. из Читаонице су иступиле присталице мађарских политичких странака. Међутим, они су остали на руководећим местима Српске православне црквене општине у Сомбору. Пошто је на њеном челу Вукићевића наследио Паја Дракулић, српским радикалима и либералима, окупљеним без међусобне суревњивости, у Српској читаоници није преостало ништа друго него да
се измире са присталицама мађарских политичких опција. Личне трзавице превазиђене су 1899. избором Лазе Костића за председника чији је углед стајао изван сваке сумње. После његове смрти руководство Читаонице преузео је Давид Коњовић, поборник Странке националног рада Иштвана Тисе.
Српска читаоница је, упркос наведеним сукобима, до Првог светског рата окупљала значајан део српског грађанства у Сомбору, стекла је лепу библиотеку, изградила 1882. свој дом, 1895. успешно је обележила 50. годишњицу оснивања, а 1914. њени чланови активно су учествовали у организацији Сплета српских певачких дружина у Сомбору. Она је 1920. обновила рад у Краљевини СХС, али је губитком националног значаја остала на маргинама културног, просветног и научног живота Сомбора. Упркос угледу њеног председника Миленка Петровића, делатност Читаонице је веома ретко изазивала пажњу месне штампе која је ревносно доносила вести о раду локалних органа Народне одбране, Југословенског сокола и Удружења добровољаца, активних и резервних официра.
После Другог светског рата њена активност сведена је на учешће у пригодним догађајима које је организовала власт, углавном на обележавање државних празника, као и годишњице смрти Лазе Костића, чије је име носила уместо националне одреднице од 1957. године. Слободнији приступ културно-просветним и научно-популарним предавањима осетљив је од 70-их година прошлог века уз свесрдну подршку књижевника Мира Вуксановића. Слом комунизма у СФРЈ означио је почетак слободног културно-политичког живота. Стога је чланство Читаонице 14. априла 1991. једногласно вратило њен национални назив. Након несрећних догађаја 90-их година прошлог века, она је обновила свој рад и од 2003. до 2008. активно учествовала у организацији 113 манифестација различитог садржаја
Aurignacian occupations in the Upland Areas of the Balkans: New Data fromthe central Serbia Serbia
No full textWhile Homo sapiens was present in Europe 46 ka ago and overlapped with the local Neanderthal populations for several millennia, it was the subsequent populations associated with the Aurignacian technocomplex between 43 ka and 38 ka BP that show genetic affinity with the later Palaeolithic populations in Europe [1], testifying to their consolidation on the continent. The Danube catchment area, as a natural corridor for dispersals, is important for understanding the adaptive behaviors of westwards moving Homo sapiens populations. We still lack a clear understanding of whether the bearers of Aurignacian overlapped with Neanderthals, whether this techno-complex is a homogeneous phenomenon, and whether its phases represent different dispersals or adaptive facies.Here we present new data on sequences discovered at two rock-shelter sites in Serbia, Orlovača and Bukovac, located in the wider valley of Velika Morava, a tributary to the Danube. Late Middle and early Upper Palaeolithic occupations were discovered in the former and a later Aurignacian phase at the latter site. While the archaeological remains at these sites are rather sparse, the integration of lithic and faunal remains with chronology and site formation processes, contributes to our understanding of the population replacement period in this region. The last Middle Palaeolithic occupation at Orlovača is chronologically placed beyond the limits of radiocarbon ages. The chronology of the earliest phases of the Upper Palaeolithic are less certain, with dates ranging from 44 ka to 24ka BP. In terms of lithic industries, the two layers at Orlovača are consistent with Protoaurignacian and Early Aurignacian. At Bukovac, late Aurignacian levels are dated in the range from 31 ka to 27 ka BP. A low density of finds characterizes all levels. Aside from clear evidence of human activities, faunal remains show high carnivore activity, primarily cave bears, hyenas, and wolves, also suggesting a rather ephemeral human occupation. The location of these sites is in an upland area of 250-400m asl, outside of the altitudinal belt where most Aurignacian sites in the wider Danube catchment area are clustered [2]. These occupations are likely transitory hunting camps within a logistically organized settlement system. The system seems consistent throughout the duration of Aurignacian and less likely related to fast dispersals of Homo sapiens but rather to particular land-use strategies.14th Annual Meeting of the European Society for the study of Human Evolution - Abstracts, Zagreb, 11-15 September 202
Saradnjom do rešenja – aktivnosti za podsticanje uspešne vršnjačke saradnje prema modelu ,,PEER’’
No full textOslanjajući se na znanja iz sociokulturne psihologije, psihologije individualnih
razlika, razvojne psihologije i obrazovnih nauka, formulisali smo jedinstven
PEER model uspešnog rešavanja problema putem saradnje. Ovaj model polazi
od toga da je za kvalitetnu i produktivnu saradnju potrebno voditi računa
o sledećim aspektima saradnje: 1) uvažavanje i korišćenje razlika u ličnosti
(Personality); 2) prepoznavanje, razumevanje i regulisanje emocija (Emotional
intelligence); 3) poznavanje načina razmene ideja putem dijaloga (Exchange) i 4)
traženje i korišćenje spoljnih izvora informacija i podrške (Resources). Za svako
„slovo” PEER modela osmišljene su aktivnosti koje podržavaju kompetencije za
saradnju kod mladih i čine tzv. PEER trening. U procesu empirijskog testiranja
PEER treninga, koje je trajalo protekle dve godine, pokazano je da on uistinu
podiže kvalitet saradnje u tročlanim grupama srednjoškolaca angažovanim
na rešavanju složenih naučnih/građanskih problema, a time pozitivno deluje
i na individualne naučne kompetencije učenika. Pozivamo vas da učestvujete
u specijalizovanoj radionici čiji je cilj da stručnim saradnicima i nastavnicima
različitih predmeta pruži znanja i resurse potrebne za uspešnu primenu PEER treninga u redovnoj nastavi. Učesnicima će biti predstavljene aktivnosti PEER
treninga, a biće im pružena i prilika da putem razmene iskustava formulišu
moguće pristupe razvoju učeničkih kompetencija za kolaborativno rešavanje
problema. Pridružite nam se u kreiranju okruženja koje podstiče saradnju,
inovativno razmišljanje i uspešno zajedničko rešavanje problema