7757 research outputs found
Sort by
Semantic Internalism and Externalism in Paleolinguistics: Mind your Language about Proto-Indo-European Mind and Language!
No full textPaleolinguistics (or linguistic paleontology) is a scientific discipline
that combines the methodology of historical linguistics with archaeological
insights. Specifically, paleolinguists aim to reconstruct the linguistic
expression of a particular archeological culture. In this paper I deal with
the methodology of paleolinguistics since this has recently come under
the scrutiny of philosophersfor instance, Mallory (2020) has argued
that tools of the philosophy of language can be employed for charting the
space of legitimate use of paleolinguistics, most notably the position of
semantic internalism. Specifically, in his view, linguistic reconstructions
of the Proto-Indo-European lexicon express Sinn or sense, whereas the
proto-lexicon is best understood as a model of conceptual capabilities of
a particular historical community. I want to show that one can consider
semantic externalism as a more fruitful alternative. In other words, I propose
to see the proto lexicon as a model that shows a feedback loop between
speakers’ conceptual capabilities and scaffolding of these capabilities
through speakers’ interaction with the environment. I show that the
process of scaffolding can be mediated by cognitive fossils which, in turn,
forges a tighter methodological link between paleolinguistics, archaeology,
and the study of human cognition
Kant on Infanticide
No full textU okviru rasprave o moralnom opravdanju smrtne kazne u Metafizici morala (MM 6:336–7), Kant piše da se neudata žena koja ubije svoje novorođenče da bi očuvala „čast roda“ nalazi u prirodnom stanju, zbog čega je „vrhovna vlast“ ne može kazniti na isti način na koji kažnjava ostale ubice – smrtnom kaznom. On najpre predlaže da se čedomorstvo okarakteriše kao manje teško ubistvo i kazni nekom blažom kaznom, a zatim pita koja bi kazna po merilima „kriminalne pravde“ bila pravedna, uzimajući u obzir da bi smrtna kazna pravnim putem osećanje časti „proglasila ništavnim“, a kazna blaža od „primerene“ (smrtne kazne) bi zakonodavstvo učinila „surovim ili trpeljivim“. Na kraju pasusa Kant zaključuje da se čedomorstvo, kao i svako drugo ubistvo, mora kazniti smrću počinioca, bez obzira na to što će javno mnjenje smatrati da je ova kazna nepravedna sve dok je zakonodavstvo još „varvarsko i nerazvijeno“. Predmet izlaganja biće kratka analiza spornih delova ovog kontroverznog pasusa. Iako doslovno čitanje teksta sugeriše suprotno, ispostaviće se da Kant ni u jednom trenutku nije zagovarao kaznu blažu od smrtne, kao i da uticajno tumačenje, prema kome implikacije upotrebe metafore prirodnog stanja reflektuju njegovo saosećanje za neudate žene koje počine čedomorstvo, nije uverljivo. Sporni delovi teksta predstavljaju stavove koje je Kant pripisivao Bekariji, tako da čitav ovaj pasus treba tumačiti kao nastavak polemike koju je Kant eksplicitno vodio sa Bekarijom po pitanju legitimnosti smrtne kazne.In his argument concerning the moral justification of the death penalty in The Metaphysics of Morals (MM 6:336–7), Kant asserts that an unmarried woman, driven by the preservation of the "honour of her sex" to kill her newborn, is placed in a state of nature. Consequently, “the supreme power” cannot punish her with the death penalty as it does other murderers. Initially, Kant proposes that infanticide should not be classified as murder and should receive a more lenient sentence. However, he then questions what punishment would be just by the standards of “criminal justice,” noting that the death penalty would legally declare that the feeling of honour “counts for nothing,” while a punishment less severe than the “appropriate” (death penalty) would render the law either “cruel or indulgent.” In the conclusion of the passage, Kant argues that infanticide, like any other form of murder, must be punished by death, even if public opinion may consider this punishment unjust as long as the legislation remains “barbaric and undeveloped.” The presentation will offer a brief analysis of the contentious sections of this controversial passage. While a literal reading may suggest otherwise, it will become clear that Kant never advocated for leniency or a punishment less severe than the death penalty. Furthermore, the analysis will show that the influential interpretation claiming his use of the metaphor of the state of nature reflects sympathy for unmarried women who committed infanticide is ultimately unconvincing. The problematic sections of the text are views Kant attributed to Beccaria, and the entire passage should therefore be interpreted as a continuation of Kant's explicit polemic with Beccaria on the legitimacy of the death penalty.Drugi naučni skup Moralna odgovornost i problemi savremenog društva , Beograd, 14. novembra 2024
Socrates on Emotions
No full textIn this chapter, I endeavour to explain the Socratic account of emotions in general, and
fear, shame, anger, envy and grief, in particular, to show how they influence the way we act – especially in cases where our actions do not seem to be rational. I will advance my
discussion of the Socratic understanding of emotions in stages. First, I will consider
illustrative passages from Plato’s early dialogues in order to show that there are clear cases
in our texts where emotions are recognised by Socrates as playing a critical role in
Socrates’ explanation of human behaviour. Second, I will elucidate the nature, origin and
structure of emotions in his philosophy. Then, I will discuss how my general account of
emotions applies to the particular emotions of fear, shame, anger, envy and grief as they
appear particularly in Plato’s Socratic dialogues. In the end, I hope to have shown how
Socrates understood emotions and the role they play in human ethical behaviour
Learning about cultural heritage as a step towards reconciliation: the Heritage Technology course as an example
No full textTоком пролећног семестра 2024. године на Одељењу за историју
уметности, а у склопу изборног предмета Херитолошке технологије,
реализован је курс на тему дисонанце у наслеђу, са фокусом на баштину
Косова и Метохије. Циљ је био да се утврди да ли и на који начин богато
дисонантно наслеђе овог региона може да помогне у повезивању младих
из различитих етничких заједница, те тако допринесе бољем суживоту
и регионалном помирењу. Како би се курс у потпуности прилагодио
студентима, на почетку је урађена анкета о предзнањима о Косову и
Метохији, њиховим ставовима о руима који тамо живе, као и о споменицима, те историји, култури и различитим идентитетима који се јављају
на овој територији. Од фебруара до јуна, студенти су имали предавања,
радионице, дискусије са уметницима, учешћа на семинарима, самосталне
истраживачке задатке и презентацију резултата на друштвеној мрежи
Тикток. На крају семестра урађени су интервјуи са студентима, где је
испитивано колико су се њихова знања и размишљања током семестра
променила. У раду са студентима коришћене су методе критичке, односно трансформативне педагогије. Компаративном анализом овај рад
сумира постигнуте резултате, даје осврт на препреке и предлоге за будућа
коришћења уметности и културе у процесима међуетничког помирења.During the spring semester of 2024, Heritage Technology, a course
on the topic of dissonance in heritage focusing on the heritage of Kosovo
and Metohija, was offered at the Department of Art History. The goal was
to determine whether and how the region’s rich, dissonant heritage could
help in connecting young people from different ethnic communities, thus
contributing to better coexistence and regional reconciliation. To fully adapt
the course to the students, a survey was conducted at the beginning to assess
their prior knowledge of Kosovo and Metohija, their attitudes towards the
others who live there, and their understanding of the monuments, history,
culture, and diverse identities present in this territory. From February to June,
students attended lectures, workshops, discussions with artists, participated
in seminars, carried out independent research assignments, and presented
their results on the social network TikTok. At the end of the semester, interviews with students were conducted to evaluate how their knowledge
and perspectives had evolved. The methods of critical and transformative
pedagogy were employed in the work with students. This paper provides
a comparative analysis that summarizes the achieved results, and gives an
overview of obstacles and suggestions for the future use of art and culture
in interethnic reconciliation processes.Међународна научна конференција Историја, култура, идентитет,
Филозофски факултет Универзитет у Приштини са привременим
седиштем у Косовској Митровици, Косовска Митровица, 17–19.
октобра 2024. године / International Scientific Conference History,
culture, identity, Faculty of Philosophy University of Priština in Kosovska
Mitrovica, Kosovska Mitrovica, October 17–19, 202
Konstrukcija i validacija skale za merenje zastuplјenosti osnovnih komponenata strukture kooperativnog učenja u nastavi
No full textИстраживања кооперативног учења своје најјаче упориште налазе у оквирима теорије социјалне међузависности, према којој се групе формирају тако да обезбеде позитивну унутрашњу међузависност, која ученицима омогућава да успешно реализују задатке током наставе. У раду се образлаже потреба за креирањем свеобухватног инструмента који, на ваљан и поуздан начин, мери заступљеност основних компонената кооперативног учења у основним школама. Представљени су поступак конструкције и резултати валидације Скале за мерење заступљености основних компонената структуре кооперативног учења у настави (акроним ОКС-КУН). Истраживање је обављено на узорку од 516 ученика основних школа из Србије, са подручја Расинског и Поморавског округа. У складу са представљеним теоријским оквиром, резултати анализе главних компонената су показали да се ОКС-КУН скала састоји од пет димензија: (1) вежбање социјалних вештина, (2) евалуација групних процеса, (3) унапређујућа интеракција „лицем у лице”, (4) позитивна међузависност и (5) успостављање индивидуалне одговорности. Резултати спроведених анализа показују да ОКС-КУН скала има високу унутрашњу конзистентност, што је чини поузданим инструментом који је намењен мерењу заступљености основних компонената структуре кооперативног учења у настави. Инструмент је економичан (53 ајтема), релативно лак за примену, намењен испитивању ставова ученика школског узраста.Research of cooperative learning is deeply rooted in the framework of the social interdependence theory which postulates that groups are formed in such a way as to ensure positive internal interdependence that enables students to accomplish tasks successfully. The paper elaborates on the need for the development of a comprehensive instrument which will measure, in a valid and reliable way, the representation of the bacic components of cooperative learning in primary schools. The design procedure and results of the validation of the scale for measuring the representation of the Basic Components of the Structure of Cooperative Learning (acronym BCS-SCL) are presented in the paper. The research was conducted on a sample of 516 primary school pupils in Serbia, from Rasina and Pomoravlje districts. In line with the presented theoretical framework, the results of the analysis of the main components showed that the BCS-SCL scale consists of five dimensions: (1) practicing social skills, (2) group processing, (3) face-to-face promotive interaction, (4) positive interdependence and (5) establishment of individual accountability. The results of the analyses show that BCS-SCL scale has a high internal consistency, which makes it a reliable instrument for measuring the representation of the basic components of the structure of cooperative learning in the classroom. The instrument is economical (53 items), relatively easy to use, and intended for investigating primary school pupils’ attitudes
Can Quine’s Naturalism Co-Exist with Virtue Epistemology?
No full textIn this study, I explore whether naturalism - understood in the Quinean ontological sense (Quine 1981) - can co-exist with virtue epistemology, understood as an umbrella term for a wide variety of theories that: a) subscribe to an account of epistemic normativity and b) focus on epistemic agents and their capacities. In previous research, I have shown that Quine's naturalized take on epistemology stems from his ontological commitment to naturalism and that there is a sense of normativity in his epistemic claims as long as he ascribes to an incomplete notion of truth (Vučković 2024), thus satisfying the first condition. But what about the second condition? Is Quine's naturalism inclusive enough to support agent-oriented epistemology?
Abrol Fairweather (2012) argues that any virtue epistemology needs to satisfy the axiological requirement, that is, to give epistemic priority to the agent's properties instead of beliefs. Relying on Quine's dilemma on underdetermination and his subsequent choice of sectarian response, Fairweather claims there are moral and psychological dispositions in the background of sectarian scientists' loyalty to the chosen theory. Following Quine's early writing on the underdetermination thesis ([1975] 2014) and his debate with Roger Gibson (Gibson 1986, Quine 1986, Quine 1990), I question Fairweather's conclusion and claim that the loyalty to theory has more to do with pragmaticism than psychological reasons.Balkan Analytic Forum, Dispositions &
Dispositions and Values, October 2024, Belgrade, Serbia. – Belgrade :
University, Faculty of Philosophy - An Invited Lecture from an International Conference Printed in an extrac
Sociologija porodičnog života
No full textStudija „Sociologija porodičnog života“ je napisana prevashodno za potrebe nastave na kursevima koji se bave porodicom u okviru osnovnih i poslediplomskih studija sociologije. Nastajala interaktivno kroz samu nastavu, kroz predavanja i seminarsku nastavu na kursevima posvećenim tematici porodice na osnovnim i poslediplomskim studijama sociologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu u poslednje tri godine.
Autori su se odlučili za konceptualizaciju sociologije porodičnog života, namesto uobičajene konceptualizacije i termina sociologija porodice (u jednini), koji po njihovom mišljenju nose u sebi jedan oblik normativizma, jer upućuju da postoji dominantan i poželjan tip porodice sa kojim se sve samerava. Pluralizam porodičnih konfiguracija i različiti načini njihovog nastanka, te mnoštvo složenih odnosa i praksi koji čine stvarnost savremenog porodičnog života, doveli su u jednom trenutku do teorijskih rasprava o svrsishodnosti samog pojma porodica koji pledira uniformnost. S obzirom na to da su autori pristalice pristupa koji porodice posmatra kao mnoštvo, smatrali su da konceptualizacija porodičnog života adekvatnije određuje polje proučavanja kome je posvećena studija
Serbian adolescents as digital natives: Do our students fit the mould?
No full textThis study investigates Serbian adolescents' interaction with
technology and their identification as "digital natives."
Instead of debating the concept, we aim to provide insights
into their digital platform usage and emotional experiences
online. We found adolescents feel comfortable with digital
technologies, using them daily, often multitasking, and
relying on graphics and instant gratification. Positive affects
linked to social network use are prevalent but decrease with
age, while negative affects, though less common, are more
frequent among girls. These findings offer a nuanced
understanding of Serbian adolescents as digital users.30th Scientific conference Empirical studies in psychology, March 22-24, Faculty of philosophy, University of Belgrad
„Анатомија паклене муке: Прикази телесних казни на представама Пакла у италијанској уметности 15. и почетка 16. века“
No full textОд позног средњег века представе пакелних мука постајале су све живље и детаљније ликовно описане. Инфернална мучења – традиционално уклопљена у
приказе Страшног суда – добила су нови степен систематизације, док су паклене
казне постајале све разноврсније, прецизније и материјалније схваћене како би
што непосредније деловале на верника. На неколико одабраних примера овај рад
тежи да размотри судбину ове теме у италијанској средини 15. и у првим деценијама 16. века, периода интензивног проучавања људског тела и његовог верног
представљања.Национална научна конференција "Тело и насиље у уметности и визуелној култури раног модерног доба" Филозофски факултет, Универзитет у Београду, 29. мај 202
Очни третмани у спису о великим и малим богињама Хиландарског медицинског кодекса
No full textThis paper examines protections and treatments of the eyes described in the Treatise on
Smallpox and Measles in the Hilandar Medical Codex, a Serbian medical collection from the midsixteenth century. The Treatise on Smallpox and Measles, which, together with the Treatise on the Plague
constitutes a single treatise, originates from the Canon of Medicine, a work by the Persian physician
Avicenna (980–1037). The Old Serbian translation of this treatise was based on the Latin translation of
the Canon of Medicine, created in Toledo at the end of the twelfth century by Gerard of Cremona. In the
paper, all medicinals used for treatments of the eyes of those affected by smallpox and measles, some
of which have not been previously identified, are precisely identified and presented. Special attention is
given to a typical Arab drug called murri, which was also not known in previous editions of the codex.
Descriptions of individual medicines are found in the List of Simple Remedies in the Hilandar Medical
Codex, which is a translation of the Latin work Circa instans, a famous pharmacopoeia from the Schola
Medica Salernitana that dates to the late twelfth century, which is also highlighted.Хиландарски медицински кодекс представља зборник старосрпских лекарских списа из
средине 16. века (око 1550–1560), који се чува у Хиландару под бројем 517. Списи ХМК настали
су у виду латинских превода најзначајнијих дела средњовековне европске медицине, засноване
на теоријама и учењима најистакнутијих античких и арапских лекара. Старосрпски спис о
великим и малим богињама (вариолама и морбилама), који заједно са списом о куги чини један
трактат, потиче из IV књиге Канона медицине, дела чувеног персијског лекара и филозофа
Авицене (980–1037). Спис је настао на основу неког од издања латинског превода Канона
медицине, који је са арапског преведен крајем XII века у Толеду, од стране Герарда из Кремоне,
премда латински предложак који је послужио за старосрпски превод није познат. Тртман за
заштиту од избијања богиња у очима и њихово лечење налази се у последњем поглављу
трактата о куги и богињама ХМК под насловом: Ò znanñà, koé údovä poträbúé ~úvati òt(þ)
variòlþ ili òt(þ) mor'bilò (О познавању (тога) које удове је потребно чувати од вариоле
или морбиле). Садржај овог поглавља скоро у потпуности одговара 11. поглављу Авицениног
трактата о куги, вариолама, морбилама и болестима сличног рода, садржаном у латинским
издањима Канона из 1507. и 1595. године (De opservatione membrorum, & defensione eorum a
nocumento variolarum, & morbillorum / morbilli).
Најбољим леком за заштиту ока од стварања рана услед вариола и морбила сматрао се
алкохол од алмире или алмури (стсрп. alkoholþ òt(þ) almir'ri, almÚri; лат. almuri), који се
могао користити самостално или у комбинацији са водом од коријандера (korñan'drúmþ,
kÚlian'drúmþ; coriandrum, coliandrum) и ружином водицом (rodosta, aqua ros.), сумаком (sÚmak,
sumach) и камфором (kamfor, camphor). Мури или алмури представља специфичну материју
арапског порекла, добијену сложеним поступком, која је коришћена као лек и зачин. Постојало
је више врста мурија, од којих су две најпознатије. Једна представља мури у виду ферментисане
течне супстанце настале од потпуно иструлелог јечменог теста. Друга врста је мури
припремљен од усољене рибе или усољеног меса. На основу списа о вариолама и морбилама
не може се тврдити са сигурношћу о којој врсти је реч и колико је овај лек заиста имао примену
у пракси. За превенцију од стварања рана у очима препоручује се и употреба смесе од
иситњеног алкохола (alkohòlþ, alcohol), сока од коријандера, сока од сумака и мало камфора.
Алкохол представља кохл, односно олово-сулфид (галенит) или стибнит (антимон) у праху, који
су се од давнина користили за лечење очних болести, али и у козметици, за исцртавање очију
црном бојом. На почетку заразе саветован је и сок од зрна киселог нара (sokþ òt(þ) zrþnþ
òt(þ) kisälñihþ {ipþkþ), а непосредно пре појаве егзантема у очима камфор и ружина водица.
Уље од пистаћа (maslo òt(þ) fiðici, oleum de fisticis) употребљавано је након појаве богиња
у очима, у функцији одстрањивања рана, чишћења и посветљивања ока.
За разлику од мурија, материје биљног или животињског порекла, и кохла као дроге
минералног порекла, све остале лековите супстанце добијене су од делова биљака (коријандер, латице ружа), као и њихових плодова у виду воћа (сумак, нар, пистаћи) или смоле (камфор). У
Авиценином трактату јављају се и белa нафта (naphta alba), тј. бели нафталан, као и бели
колиријум (collyrium album), који нису присутни у старосрпском рукопису. Смеса од камфора
и ружине водице се у терапији за очне болести препоручује и у поглављу о камфору унутар
списа о једноставним лековима ХМК, који представља прилагођени превод чувеног дела Circa
instans медицинске школе у Салерну из друге половине XII века. Већина старосрпских назива
поменутих лекова представља оригинално арапска имена (алмури, камфор, сумак, кохл),
усвојена посредством латинских медицинских текстова, док се пистаћи јављају у типично
персијском облику (перс. fistak; арап. fustuq). Старосрпска имена за ружину водицу (родоста)
и коријандер потичу из грчког језика, док зрна нара носе српски назив (шипак, шипци)