7757 research outputs found
Sort by
Kako budući nastavnici razumeju pravednost u obrazovanju
No full textPolazeći od pet konceptualizacija pravednosti u obrazovanju koje su izdvojene na osnovu analize literature (jednak tretman za sve, jednakost šansi, obrazovanje koje vodi jednakim ishodima, pravedna individualizacija i obrazovanje za društvenu pravdu), cilj istraživanja je da razumemo kako studenti budući nastavnici shvataju pravednost u obrazovanju, kao i da preispitamo teorijski izvedene konceptualizacije i uvidimo da li studentska shvatanja ukazuju na postojanje neke konceptualizacije koju nismo predvideli teorijskom analizom. Na osnovu rezultata istraživanja možemo zaključiti da se studentska shvatanja pravednosti u obrazovanju razlikuju i da se većina odgovora studenata poklapa sa izdvojenim konceptualizacijama, uz izuzetak jednog odgovora koji se ne može kategorisati u jednu od ponuđenih konceptualizacija. Takođe, možemo zaključiti da se izdvojene konceptualizacijemogu smarati dovoljno zaokruženim i jasnim shvatanjima pravednosti i koristiti za razumevanje i dalje istraživanje pravednosti u obrazovanju. Implikacije istraživanja ukazuju na potrebu da programi za obrazovanje nastavnika sadrže diskusije studenata i nastavnika o pravednosti.Odeljenje za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Pedagoško društvo Srbije
organizovali su, u okviru Susreta pedagoga, nacionalni naučni skup sa temom „Kuda se kreće vaspitanje i obrazovanje: vrednosti kao putokaz“, Filozofski fakultet u Beogradu, 27. maj 2024. - Saopštenje štampano u celin
Vaspitna uloga nastave - šta kažu nastavnici?
No full textU ovom radu biće predstavljeni rezultati istraživanja koje je za cilj imalo sagledavanje odnosa nastavnika prema vaspitnoj funkciji nastave u domenima njenog planiranja, realizovanja i evaluacije. Uzorak je obuhvatio
56 nastavnika predmetne i razredne nastave osnovnih i srednjih škola. Podaci su prikupljeni putem Upitnika
o vaspitnoj funkciji nastave koji je distribuiran nastavnicima. Dobijeni rezultati nam ukazuju na to da 95%
nastavnika planira aktivnosti koje su u cilju ostvarivanja vaspitne funkcije nastave, dok 80% ukupnog uzorka
evaluira navedene aktivnosti. Tom prilikom, nastavnici su većinski navodili da se u osnovi njihovog planiranja
nastave nalaze ciljevi i zadaci vaspitanja, kao i sadržaji koji su predviđeni nastavnim planom i programom. Kao
jedna od implikacija istraživanja izdvojila se potreba pružanja podrške nastavnicima u tome da budu aktivni u
ostvarivanju svog prava na autonomiju i da budu samodirektivni u procesima planiranja, realizacije i evaluacije
aktivnosti koje su u cilju ostvarivanja vaspitne funkcije nastave.Odeljenje za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Pedagoško društvo Srbije organizovali su, u okviru Susreta pedagoga, nacionalni naučni skup sa temom „Kuda se kreće vaspitanje i obrazovanje: vrednosti kao putokaz“, Filozofski fakultet u Beogradu, 27. maj 2024
Projekat INFANO: Devojčice i dečaci u Bronzanom dobu Evrope. Uticaj biološkog pola na zdravlje, rast i razvoj, ishranu i socijalni status 2100-1500. p.n.e.
No full textINFANO je projekat koji primenom interdisciplinarnih metoda istražuje vezu između društvenog položaja i bioloških aspekata kod devojčica i dečaka sahranjenih na nekropolama bronzanog doba Mokrin i Ostojićevo. Projekat INFANO odgovoriće na sledeća pitanja: 1) da li postoji razlika u pogrebnom ritualu između devojčica i dečaka, u smislu prisustva grobnih priloga, prostorne distribucije sahrana u okviru nekropole i karakteristika sahrane; 2) da li potencijalne razlike u ovim aspektima odgovaraju razlikama između muškaraca i žena, koje su posledica rodnih uloga i društvenog statusa; 3) koji faktor ima veći uticaj na ishranu i zdravlje deteta: pol/rod ili društveni status, koji je reflektovan u arheološkim karakteristikama sahrane. Putem analize peptida odrediće se pol dece, dok će se putem analiza stabilnih izotopa utvrditi vrsta hrane koja je konzumirana. Uporedo s tim, njihov zdravstveni status, rast i razvoj analiziraće se uz pomoć makroskopskih, histoloških i radioloških metoda (analize neonatalne linije zuba, panoramska radiografija vilice). Takođe, analiziraće se Harisove linije na tibijama odraslih individua kako bi se utvrdio broj stresnih epizoda preživljenih u detinjstvu. Rezultati pomenutih analiza posmatraće se zajedno kako bi se utvrdilo da li je biološki pol dece uticao na njihov društveni status, rodni identitet i buduću ulogu u društvu. Projekat INFANO (2024-2026) finansira Fond za nauku Republike Srbije u okviru programa PRIZMA. Nosilac projekta je Laboratorija za bioarheologiju, Filozofskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu u saradnji sa Medicinskim fakultetom, Univerziteta u Novom Sadu.Srpsko arheološko društvo 47. skupština i godišnji skup, Niš 30. maj - 01. jun 2024. godin
Navigating Uncertainties in the Built Environment: Reevaluating Antifragile Planning in the Anthropocene through a Posthumanist Lens
Get PDFWithin the vast landscape of the Built Environment, where challenges of uncertainty abound, this paper ventures into a detailed exploration of antifragile planning. Antifragility, a concept rooted in the capacity of systems to not only withstand but also thrive in the face of volatility, stands as a beacon of resilience amidst the uncertainties of the Anthropocene. The paper offers a systematic examination of antifragile planning, specifically by concentrating on uncertainty as one of its key theoretical tenets and by exploring the implications of these principles within the context of the Anthropocene. After offering a systematic and comprehensive review of the literature, the analysis delves into several important themes in antifragile planning, including the recognition of limited predictive reliability, critiques of conventional responses to shocks such as urban resilience and smart cities, and the strategic elimination of potential fragilizers through a unique planning methodology. Furthermore, the paper discusses three key arguments challenging the efficacy of antifragility: the systemic approach, the classification of responses to perturbations, and the validity of adaptivity and optionality theses. Specifically, the gaps identified in the antifragile planning methodology reveal its shortcomings in addressing the complexity of cities, its failure to recognize the variety of responses to shocks and perturbations, and its neglect of broader urban relationalities, especially in relation to climate-induced uncertainty. Thus, it is asserted that antifragility remains urbocentric. For these reasons, the paper contends that rectifying the gaps detected in antifragility is necessary to address the uncertainty of the Anthropocene. By aligning largely with emerging posthumanist planning strategies, the paper emphasizes the significance of adopting a proactive approach that goes beyond merely suppressing natural events. This approach involves fostering urban intelligence, contextualizing urban materialities within broader planetary dynamics, and embracing exploratory design strategies that prioritize both the ethical and aesthetic dimensions of planning
Participatory Approach to the Evaluation of Early Childhood Education Curriculum Framework
Get PDFPredmet studije je participativni pristup evaluaciji programa predškolskog vaspitanja i
obrazovanja. Relevantnost studije oblikovana je kontekstom obrazovne reforme u Srbiji i
procesom pilotiranja Osnova programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja ,,Godine uzleta“.
Teorijsko-vrednosni okvir za oblikovanje studije polazi od postmodernističkih teorija i
poststrukturalističkih polazišta. U studiji se ističe fundamentalna veza između dokumenta Osnova
programa i realnog programa u dečjem vrtiću, iz čijeg odnosa se Osnove programa mogu tumačiti
kao plan, produkt, proces ili praxis. Razumevanje Osnova programa kao praxisa nadalje uobličava
razumevanje evaluacije kao kontekstualnog, etičkog i višeperspektivnog koncepta, što je u osnovi
participativnog pristupa evaluaciji programa.
Istraživanje koje je sprovedeno u ovom radu je evaluativno, a meta-analiza se koristila kao
osnovna metoda analize podataka. Na osnovu upoređivanja nalaza meta-analize korišćenog
modela evaluacije programa u projektu ,,Pilotiranje nacrta Osnova programa predškolskog
vaspitanja i obrazovanja – Godine uzleta“, procesom meta-sinteze generisane su kategorije koje
mogu predstavljati određenu vrstu obrasca sa funkcijom procene participativnosti različitih modela
evaluacije programa. Na osnovu teorijskog i metodološkog dela rada apstrahovane su smernice za
primenu participativnog pristupa evaluaciji programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja.The subject of this study is a participatory approach to the evaluation of early childhood
education curriculum framework. The relevance of the study is shaped by the context of
educational reform in Serbia and the piloting process of the Early Childhood Education Framework
the "Years of Ascent". The conceptual framework which shaped the study is based on
postmodernist theories and poststructuralist perspectives. The study highlights the fundamental
connection between the Curriculum Framework and contextual curriculum, from which the
Curriculum Framework can be interpreted as a plan, product, process, or praxis. Understanding
the Curriculum Framework as praxis further shapes the understanding of evaluation as a
contextual, ethical, and multi-perspective concept, which is essentially the basis of the
participatory approach to curriculum evaluation.
The research conducted in this study is evaluative, and meta-analysis is used as the primary
method of data analysis. By comparing the meta-analysis findings of collaborative model of
evaluation in the project "Piloting the Draft of Early Childhood Education Framework the -Years
of Ascent", we generated categories through the process of meta-synthesis that can represent a
certain type of pattern with the function of assessing the participatory nature of various curriculum
evaluation models. Based on the theoretical and methodological part of the study, guidelines for
the application of the participatory approach to the evaluation of the early childhood education
curriculum framework are abstracted.
La « résonance » à l’intérieur et entre les générations à l’époque de « l’accélération sociale »: Recherche de la « bonne vie» dans la série télé Le matin change tout
No full textТекст је посвећен генерацијској ТВ серији „Јутро ће променити све“ која је изазвала велико интересовање у јавности и добила позитивне оцене од критике, али покренула и одређене контроверзе. Серија прати годину дана у животу четворо младих људи у раним тридесетим годинама, који покушавају да нађу добар начин да живе живот у узаврелој средини престонице, стешњени између идентитетских дилема, родитељских очекивања и притисака локалне верзије неолибералног поретка. Рад је конципиран је као хибридна форма која повезује антропологију домаћег медијског терена и аутоетнографију рецепције генерацијски профилисане ТВ серије. Један од циљева овог рада је да допринесе разумевању сложене политике једне наоко аполитичне генерацијске серије. Полазна претпоставка рада је да је читање дубоких политичких порука серије могуће остварити уз помоћ кључних појмова попут убрзања, отуђења, резонанце и доброг живота, чије значење је срочио немачки социолог и политиколог Хартмут Роза, ослањајући се на идеје Чарлса Тејлора, Јиргена Хабермаса и Аксела Хонета. Резонанца се, а то је следећа претпоставка, публици предочава детаљним приказом ситуација у којима до ње долази, као и стилским карактеристикама начина грађења ликова. Тако се главни протагонисти приказују неутрално, док се припадници других генерација често осликавају на закривљен и/или комичан начин, чиме се појачава како утисак резонанце унутар групе (и генерацијски профилисане публике), тако и дистанца између различитих приказаних генерација. Даље, резонанца унутар генерације протагониста (и тој генерацији блиске публике) се остварује преко специфично изграђеног визуелног идентитета посебно бираних урбаних простора у Београду. Најзад, резонанца се остварује избором врло специфичне како дијегетске, тако и недијегетске музике, која појачава утисак генерацијске издвојености, и доводи у питање могућа реалистичко-документаристичка читања серије. У том смислу, а то је и последња претпоставка, серија може да се чита не само као више-мање веран портрет једне београдске генерације, него и као политичко-психолошки пројекат једног могућег доброг (бољег?) живота. Остваривање таквог живот почива на могућности грађења успешних односа резонанце унутар и између генерација.This paper examines the generational TV series “Morning Changes
Everything”, which aroused significant public attention and received critical acclaim, but it also sparked certain controversies. The series follows the lives of
four young people in their early thirties over a year time period, who are striving to find a meaningful way to live their lives within the bustling capital city,
caught between identity dilemmas, parental expectations, and under pressure of
the local version of the neoliberal order. The study is conceived as a hybrid form
that combines an anthropological exploration of the domestic media landscape
with an autoethnographic analysis of the reception of a generational TV series.
It incorporates a personal, reflective perspective, and analyzes the reactions of
both the author and their family members to the specific ways television depicts
the lifestyles and self-discovery of the generation of young adults in their early
thirties. In the first place it is an attempt to interpret spontaneous reactions to how
generational conflicts with parents are portrayed in the series, with which the
author can identify with in terms of age. The method of presenting a generational perspective is also considered through comparisons with the approaches used
in the series “The Unpicked Strawberries”. The paper further examines several
underlying assumptions. The first assumption is that due to the very specific, at
first glance imperceptible, but yet consistent political approach advocated in the
series, it makes sense to base the interpretation on the theoretical framework offered by contemporary German sociologist and political scientist Hartmut Rosa.
Namely, the series offers a critique of the consequences of “social acceleration”
within the distinctive cultural milieu of transitional Serbia. The effects of social
acceleration intersect with the particular challenges faced by a generation of young people experiencing “prolonged adolescence.” The next assumption is
that the critique of the consequences of that process is achieved, among other
things, by advocating an alternative lifestyle that rejects conformism (the pursuit of social success and the adherence to imposed social and gender roles),
promoting a slower and more relaxed pace of life (free from imposed goals
and the notion of “success in life”), and fostering resonance among the main
protagonists’ generation. Resonance, which is the next assumption, is achieved
through detailed depictions of situations in which it occurs, as well as through
stylistic characteristics in character development. Thus, the main protagonists
are portrayed neutrally, while members of other generations are often depicted
in a distorted and/or comical way, amplifying both the sense of resonance within
the group (and among the generationally aligned audience), and the distance
between different generations. Furthermore, the resonance within the protagonists’ generation (and its closely aligned audience) is achieved through a carefully constructed visual identity of specially selected urban spaces in Belgrade.
Finally, resonance is enhanced through the use of specific both diegetic and
non-diegetic music, which emphasizes the impression of generational isolation,
and challenges potential realistic-documentary interpretations of the series. In
this sense, as the last assumption suggests, the series can be read not only as
a more or less accurate portrait of a Belgrade generation, but also as a political-psychological project envisioning a possible good (better?) life. Achieving
such a life depends on fostering successful relationships of resonance within and
between generations.Le texte est consacré à la série télévisée générationnelle Le matin change tout
qui a soulevé un grand intérêt de la part du public et obtenu des notes positives
de la critique, mais elle a aussi soulevé certaines controverses. La série suit une
année de vie de quatre jeunes gens dans la trentaine, qui s’efforcent de trouver
la bonne manière de vivre leur vie dans le milieu effervescent de la capitale, à
l’étroit entre les dilemmes identitaires, les espérances parentales et les pressions
de la version locale de l’ordre néolibéral. Le travail est conçu comme une forme
hybride qui relie l’anthropologie du terrain médiatique local et l’autoethnographie de la réception de la série télévisée générationnelle. L’un des objectifs de
ce travail est de contribuer à la compréhension de la politique complexe d’une
série générationnelle en apparence apolitique. L’hypothèse de départ du travail est qu’il est possible d’effectuer la lecture des messages politiques profonds de
la série à l’aide des notions clés comme l’accélération, l’aliénation, la résonance
et la bonne vie, dont la signification a été définie par le sociologue et le politologue allemand Hartmut Rosa, s’appuyant sur les idées de Charles Taylor, de Jürgen Habermas et d’Axel Honet. La résonance, et c’est l’hypothèse suivante, est
présentée au public par un compte rendu détaillé des situations dans lesquelles
elle survient, ainsi que par les caractéristiques stylistiques du mode de construction des personnages. Ainsi les personnages principaux sont présentés d’une
manière neutre, alors que les représentants des autres générations sont souvent
peints d’une manière biaisée et/ou comique, ce qui s’accentue aussi bien l’impression de résonance à l’intérieur du groupe (et du public générationnelle), que
la distance entre les générations différentes représentées. Ensuite, la résonance
à l’intérieur de la génération des protagonistes (et du public proche de cette
génération) se réalise à travers une identité visuelle spécifiquement construite
des espaces urbains particulièrement choisis à Belgrade. Enfin, la résonance
s’accomplit par le choix d’une musique très spécifique aussi bien diégétique
que non diégétique, qui accroit l’impression d’une isolation générationnelle, et
remet en question les lectures possibles réalistes et documentaristes de la série.
En ce sens, et c’est la dernière hypothèse, la série peut être lue non seulement
comme un portrait plus ou moins fidèle d’une génération belgradoise, mais aussi comme le projet politico-psychologique d’une bonne (meilleure?) vie possible. L’accomplissement d’une telle vie repose sur la possibilité de construire
des rapports réussis de résonance intra– et intergénérationnels
The road to dissidence of Pera Todorović
No full textПера Тодоровић (1852–1907) представља једну од најинтригантнијих личности у политичком животу Србије друге половине 19. и почетка 20. века. Један
је од главних идеолога српског радикализма, и имао је огроман утицај на рад и организацију Народне радикалне странке. Поред тога се истакао и као утицајан новинар и
добар књижевник. У раду је анализирана његова политичка делатност након пуштања
из затвора јануара 1886. године, чему је претходио споразум са краљем Миланом Обреновићем. Договор са владарем извукао је његове политичке саборце из затвора и
омогућио обнову политичког деловања Радикалној странци. Међутим, радикали нису
били задовољни Тодоровићевом политиком и његовим залагањем да се направи споразум са Напредном странком. Његова и политика Главног одбора странке су се све
више разилазиле, те је Тодоровић веома брзо постао дисидент и огорчени противник
радикала.Pera Todorović (1852–1907) is one of the most intriguing figures in the political life of Serbia
in the second half of the 19th and the beginning of the 20th century. He is one of the main ideologues
of Serbian radicalism, and has had a tremendous influence on the work and organization of the People’s Radical Party. In addition, he distinguished himself as an influential journalist and a good writer.
The paper analyzes his political activity after his release from prison in January 1886, which was preceded by an agreement with King Milan Obrenović. The agreement with the ruler freed his political
comrades from prison and enabled the Radical Party to resume its political activities. However, the
radicals were not satisfied with Todorovic’s policies and his commitment to make an agreement with
the Progressive Party. His and the policy of the Main Board of the party increasingly diverged, and
Todorović very quickly became a dissident and a bitter opponent of the radicals
Review on the Book: “Ilija Garašanin :1812?1874; ― The Great Son of Serbian Land” Frev.G Ilija Garašanin :1812?1874; W The Great Son of Serbian Land / Ed. By S. Raić. Arandjelovac: National Museum in Arandjelovac, 2024. 604 P. ISBN 978-86-88927-26-0
No full textДанная работа представляет собой рецензию на монографию «Илия Гарашанин
(1812–1874) ― великий сын сербской земли», которая написана шестью преподавателями Кафедры истории сербского народа в Новое время Философского
факультета Белградского университета. Книга приурочена к 150-летию смерти
Илии Гарашанина и издана Народным музеем в Аранджеловце. Монография
представляет собой наиболее полную биографию одного из важнейших сербских
государственных деятелей. Каждый из шести авторов внес свой вклад в описание
государственной и политической карьеры Гарашанина, его внутренней, внешней
и национальной политики, а также его личной жизни и семейного наследия. Биография не только суммирует предыдущие научные знания, но и вводит в оборот
множество новых, ранее не использовавшихся архивных источников сербского и
иностранного происхождения, которые в значительной мере дополняют портрет
Илии Гарашанина и картину его государственной деятельности.
Наряду с Йованом Ристичем и Николой Пашичем Илия Гарашанин является одним
из важнейших сербских государственных деятелей Нового времени. На протяжении своей многолетней политической карьеры, за время которой он был председателем правительства, министром иностранных дел и министром внутренних дел,
Гарашанин всегда ставил сербские национальные и государственные интересы
на первое место. Он был автором наиболее значительной сербской национальной
программы, которая получила название «Начертание» (1844 г.). Он потерял место
председателя правительства в 1867 г. и последние годы жизни провел в своем
имении в Гроцке, оказавшись в долгах, что указывает на то, что политика для него
была не источником заработка, а возможностью применить свои профессиональные компетенции и государственные ресурсы для общего блага.This work is a review of the monograph “Ilija Garašanin (1812–1874) ― the great son
of Serbian land” written by six professors from the Department of history of the Serbian
people in the Modern period at the Faculty of Philosophy of the University of Belgrade.
The book coincides with the 150th anniversary of Garašanin’s death and it was published by the National museum of Aranđelovac. The monograph is the most comprehensive biography of one of the most important Serbian statesmen. Each of the six authors
contributed to the description of Garašanin’s public and political career, his domestic
and foreign policies, as well as his private life and family heritage. The biography not
only summarizes previous scholarly knowledge but also introduces a signifi cant number of new archival materials of Serbian and foreign origin that were not previously
utilized, supporting a well-rounded portrait of Ilija Garašanin and his public activities.
Ilija Garašanin is considered one of the greatest modern Serbian statesman, alongside
Jovan Ristić and Nikola Pašić. Throughout his long political career, during which he
served as Prime Minister, Minister of Foreign Affairs, and Minister of Internal Affairs,
he consistently prioritized Serbian national interests. He was the creator of the most
important Serbian national program, known as “Načertanije,” in 1844. He resigned
from the position of Prime Minister in 1867, and spent the last years of his life on his
estate in Grocka, in debt, which indicates that politics was not a source of income for
him, but rather an opportunity to use his abilities as a statesman for the common good.Prevod sa srpskog Aleksandr M. Drono
Visualisation оf Christ’s Suffering in the Bay оf Kotor of the Early Modern Era
No full textЗаписане проповједи, сакралне драме и стихови пјесмарица, настали
у Боки которској у 18. вијеку у оквирима Католичке цркве, свједоче о промјени
концептуализовања Христовог тијела у призорима страдања. Визуелни прикази
патње, попут сцена бичевања или распећа, свједоче о новом начину репрезентације Христовог тијела, које је у овом добу често представљано као неповријеђено, мускулатурно и натуралистички увјерљиво.
У овом раду биће ријечи о перцепцији стилских промјена приказа Христовог
тијела из угла актера који су у историјској литератури дуго били означени као
споредни. Неписмени радник у мануфактури чарапа, Романо, чија је перцепција
приказа распетог Христа остала забиљежена у преписима судског случаја из Котора, може нам помоћи у разумјевању ове комплексне културолошке промјене.
Такође, напори Николе Мазаровића из Пераста да, упркос недостатку умјетничког талента или образовања, својеручно илуминира препис сакралне драме посвећене Христовом страдању, може нам указати на начине на које је стилска, теолошка и друштвена промјена спонтано прихватана од стране лаика.
Кроз приступ нове иконологије, студија историје тијела и перформативних начина
његове репрезентације, задатак овог рада биће да испита тему Христовог страдања
из угла лаичког или „аутсајдерског“ односа према њеној визуeлизацијиThe layman’s perception of major stylistic and mentality-related changes often eludes detailed historiographic analysis. In the 18th century, in the Bay of Kotor, two testimonies of such
changes emerged, pertaining to the conceptualisation of the body of Christ, coming from Romano, an illiterate manual worker employed at a Kotor workshop manufacturing socks, and
Nikola Mazarović, a man from Perast, who belonged to a higher social layer and, despite lacking
skill and fine arts education, illuminated the manuscript of “The Blessed Virgin’s Tears”. Both
these historical actors, each one in his specific manner, left for us verbal and visual testimonies
pertaining to how the modelling of the holy body in the new age developed beyond the boundaries of the elite culture.
The records of the Ecclesiastical Court in Kotor note that Romano, provoked by a mediaeval
image of the Crucifixion, exclaimed that Jesus’s body was “skinny, ugly, dry and sad”, just like his
own. These words, along with the other “sins” of his that he was accused of, tell us a lot about
the aesthetic change from “grotesque realism” to naturalism after the 16th century. Christ’s crucified body became more muscular, and visible results of the violence perpetrated on him are
minimised, or occasionally entirely erased from the body surface. This change, even though it
is referred to an naturalism in science, was pronounced to constitute idealisation in Romano’s
awareness of the matter.
The scenes clumsily realised by Nikola Mazarović, on the other hand, manifest further the
attitude of the “ordinary” man towards the aesthetic change that occurred after the 16th century. In his small-scale illustrations, Mazarović juxtaposes two models of representation – the
mediaeval and the new age one – thus creating a kind of hybrid body of Christ, which is simultaneously markedly corpulent and strong, but also showing signs of many injuries, manifesting
a considerable loss of blood. His effort to express that which was verbally presented in the texts
of the presentation of the Blessed Virgin, and in visual terms in the material culture of the era he
lived in, represents an exceptional case study of the complexity of an era
The Settlement of the Muhajirs in the Western Parts of the Kosovo Villayet (1908–1912)
No full textУ раду су на основу необјављене и објављене грађе српског порекла, те у мањој мери литературе, анализирана питања везана за насељавање
мухаџира, муслиманских исељеника из Босне и Херцеговине, у Сјенички и Пљеваљски санџак и Новопазарску казу Косовског вилајета између 1908. и 1912. године.
У фокус је стављена политика централних и локалних османских власти према
мухаџирима, реакција Краљевине Србије на њу, распоред насељеника и њихових
колонија, као и утицај насељавања на верску слику становништва простора којимOn the basis of archival records, this work demonstrates that the colonization of Muslim refugees from Bosnia and Herzegovina in the provinces (sanjaks)
of Pljevlja and Sjenica, near settlements of the local Serbian Orthodox population,
began in the years leading up to the Young Turks revolution with the support of
local authorities. The Young Turks regime continued this systematic colonization of these refugees. The motivation behind this colonization was to alter the
religious demographics of the population, speciϐically to reduce the number of
Orthodox Serbs. The Serbian government could not prevent further Muslim refugee colonization of the provinces of Pljevlja and Sjenica and the kaza (district)
of Novi Pazar through diplomatic dialogue. As a result, they planned to establish
a revolutionary organization among the local Serbian population to eliminate
Muslim refugee settlements. H