7757 research outputs found
Sort by
Intercultural Education and Teacher Professional Development in Serbia: Between Tolerance and Transformation Paradigm
No full textIntercultural education (ICE) cannot be reduced only to the knowledge, understanding and appreciation of other cultures, but it needs to include strong social justice component. Having in mind the importance of teachers and their competencies in realizing the complex goals of intercultural education, the aim of the paper is to determine which model/paradigm of ICE prevail in teacher initial education and their professional development in Serbia. Fourteen faculties that prepare future class and subject teachers were included in the analyses (43 study program in total) as well as 117 programs for professional development of teachers that deal with various aspects of intercultural education. Thematic analyses of the program/course title, general and specific goals, outcomes, content and (in case of faculty study programs) literature, was conducted. The results show that most of the courses offered to future teachers as well as programs offered for their professional development fall under the so-called liberal approach, primarily oriented toward the development of emotional and motivational aspects of intercultural competencies;
while the critical approach is significantly less represented. Results are discussed from the perspective of psychology of education, within the context of tolerance vs. transformation paradigm and three areas of understanding - naming, voicing and building the allies
И би велики помор Римљана: пад Таормине 902. и његов одјек у византијској екумени
No full textThe following paper deals with the fall of Taormina to the Arabs of emir Ibrāhīm II of Ifrīqīya in 902. The way in which this event was written about is noteworthy since we usually do not see such qualifications reading this kind of texts. We examine not only Byzantine histories and chronicles, but other narratives in Greek from Sicily and Southern Italy, how they wrote about these events and what kind of language did they use. We especially pay attention to the use of the ethnonyms Romans and Christians in these writings, uncovering a set of meanings and the salience of Byzantine identity, shifting from the Sicilian to the Constantinopolitan and general Byzantine perspective. Thus, a local version of the story of the Arab conquest of Sicily and Southern Italy echoes in other Byzantine narratives, where we see a distinction from the first texts that mentioned the fall of Taormina, and later authors who either preserved the initial narrative course of events or failed to do so.Таормина је била византијски град на истоку Сицилије, чијим су освајањем
Арабљани из Северне Африке фактички освојили Сицилију 902. године, иако ће до
коначног освајања острва доћи тек крајем истог столећа. Оно је почело још у првој
половини IX века, а најпресуднији моменат је за Византинце био када су 878. изгубили
тадашњу сицилијанску престоницу - Сиракузу. Драстични губитак Сицилије се у
Византији поклапа са владавином првих царева из династије Македонаца, Василијем
I и Лавом VI, док је тада аглабидски емир био Ибрахим II. Специфичност Таормине
је што се код престоничких византијских историчара из X века, најпре код Симеона
Логотета и тзв. Теофановог настављача, наводи да се током арабљанског заузимања
Таормине збио „велики покољ/помор Римљана“. Како би се дошло до бољег
разумевања ове неуобичајене карактеризације становника једног провинцијског
византијског града, уз консултовање локалних извора на грчком језику долази се до
бољег разумевања овог феномена. Најпре тзв. Кембричке хронике, анонимног списа
о арабљанском освајању Сицилије који је сачуван на грчком и арапском; хроника нам
пружа увид у начин на који су локални Византинци писали о освајању острва, а иако
нису говорили о покољу Римљана у Таормини, имамо сличне описе за неке случајеве
на Сицилији, с изузетком да се ту увек спомињу хришћани уместо Римљана. Читањем
хронике долази се до закључка да су и „Византинци из Византије“, из средишта
Царства такође хришћани, и да у хроници хришћани заправо значи Римљани. То нам
потврђује и арапска верзија која на арапском увек делове где смо имали хришћане даје
облик Рум (Римљани, православни хришћани), као и други локални списи. Међутим,
наведеног описа за Таормину нема у Кембричкој хроници. Престонички историчари
углавном прате један утврђени шаблон при опису пада Таормине, угледајући се на то
како су донекле већ писали о паду Сиракузе 878: Лав VI је био заокупљен зидањем
задужбина у Цариграду, да би онда наратив прешао на то да су у Таормини убијени
Римљани, да су Арабљани освојили Лимнос и да се у цариградској цркви Св. Мокија
десио један инцидент након кога је цару Лаву проречено да је то знамење да ће умрети
за десет година. У овој наративној конструкцији је пад Таормине, једна несрећа која је
задесила Римљане, на почетку низа који се завршио са најавом смрти цара Римљана
– стога су они на тај начин узрочно-последично повезани у историјским наративима.
Кључ за разумевање и спону између локалне сицилијанске хронике и престоничких
историјских текстова је Житије Св. Илије Новог. Св. Илија Енски, познат и као
Св. Илија Нови, је био византијски светац из IX и X века, чија нам анонимна хагиографија говори о овој повезаности Сицилијанаца и осталих Византинаца, пре
свега везе које су постојале са византијским царом Лавом VI. Осим што је путовао
по хришћанском Медитерану, Св. Илија Енски је био у Таормини у којој је прорекао
да ће ју освојити Арабљани након чега ће доћи до великог покоља хришћана. То се
и обистинило, а након што је емир Ибрахим II исте године напао и опсео Козенцу у
Италији, посредством молитава Св. Илије тиранин је заустављен и тиме је спашено и
васколико хришћанство и читаво Царство, јер Илијин животописац описује Ибрахима
као некога ко се дигао не само на хришћане већ и на самог Христа, те да је намеравао
да освоји и Цариград. Ту јасно видимо везу периферије са центром Царства, као и
када Св. Илија одлази у Цариград да посети цара али је у међувремену умро у
Солуну 903, где је прорекао да ће Арабљани Лава Трипољског, за кога се страховало
да ће напасти сам Цариград, освојити Солун а не престоницу како су сви мислили.
Житије Св. Илије Енског показује како су локални концепти са Сицилије и из Италије
доспели до Цариграда, уједно пружајући и информације о миграцијама византијског
становништва из западних крајева Царства на Балкан све до Босфора. Еволуција коју
видимо у наративу је плод другачијих потреба различитих текстова, зависно од места
и времена настанка, те видимо одјек иницијалних идеја код Византинаца са Сицилије
и из Италије код осталих византијских писаца. Опасност од Ибрахима II се пренела на
деловање Лава Трипољског, које је резултовало не само освајањем Солуна 904, већ и
општом претњом по Византију у подручју Егеја. Тај одјек можемо пратити и након X
века, пре свега код Јована Скилице и нарочито у илустрованом мадридском рукопису
његове историје. Други пак текстови који су занемарили Римљане у Таормини и нису
их споменули, некад маше узрочно-последични низ, што се најбоље види код Јована
Зонаре у XII веку који током владавине цара Лава VI није ни споменуо похару Солуна
904. године. Питање употребе етнонима Римљани или хришћани зависи од одређеног
значења тог идентитета и питања које значење ће у ком контексту бити истакнуто: из
угла борбе са муслиманима то је хришћански, а римски из угла свеопште византијске
ситуације и лика самог цара. Стога можемо закључити да су византијска Сицилија, као
и Јужна Италија, иако провинције географски удаљене од Цариграда, биле у идејном
и комуникацијском смислу блиске престоници и да одјеке онога што се дешавало у
једном делу Византије можемо пратити широм византијске екумене.Двадесет трећи међународни научни скуп "Ниш и Византија",Ниш, 3-5. јун 2024
Voicing of the Intervocalic Stops in the Dalmatian Romance Relics from the Bay of Kotor
No full textОзвучење интервокалних плозива једна је од главних карактеристика далматороманских релика та Боке которске; уп. нпр. VpV > b у лат. nepōtem ’унук; нећак’ > сх. нȅбуд ’нећак’, VtV > d у лат. *rōsātam > сх. рòсāда ’роса’, VcV > g у лат. placentae ’колачи’ > сх. топоним Плагȇнти. Овај рад бави се захватом те појаве. Анализом грађе утврђено је да бокељско озвучење не захвата све расположиве реликте. Налази се у реликтима лат. coopertōrium ’покри вач’, *nucālia ’орашје’, *pānicam ’хљеби ште’ > ’остава’, placentae ’колачи’, platanum ’платан’, prōtēlum ’црта’ > ’раздјељак’, rogāta ’тражени’ (дарови) > ’дар’, *rōsā tam ’роса’, *vellatīnam ’овчија вуна’; нe налази се у реликтима лат. bōca ’Box boops’, bombācem ’памук’, catē naceum’катанац’, cēpullam ’лy̏к’, cīmicem ’стјеница’, co(n)strātum ’прострто’ > ’таван, поткровље’, fī cātum ’џигерица’, lacertam ’Scomber colias’, locustam ’скакавац; јастог’ > ’јастог’, lucernam ’свје тиљ ка’, oculātam ’оката’ > ’Oblada melanura’. Мијешан исход показују лат. *frondiātam ’лишће’ > ’рибање страшилима’, nepōtem ’унук; нећак’ > ’нећак’, nepōtiam ’нећака; унука’ > ’нећака’. У закључку се износи претпостав ка да су озвучени реликти зајмљени након неозувчених, и то вјероватно између XIII и XV вијека.Dalmatian Romance relics from the Bay of Kotor notably undergo voicing
of the intervocalic stops; cf. e.g. VpV > b in L nepōtem ‘grandson; nephew’ > SCr.
nȅbud ‘nephew’, VtV > d in L *rōsātam > SCr. ròsāda ‘dew’, VcV > g in L placentae
‘cakes’ > SCr. PN Plagȇnt. The paper investigates the extent of this phenomenon.
An analysis of the available data reveals that not all Dalmatian Romance relics in
the Bay of Kotor are afected by it. Voiced stops can be seen in the Serbo-Croatian
continuants of L coopertōrium ‘cover’, *nucālia ‘walnut forest’, *pānicam ‘bread
storage’ > ‘storage’, placentae ‘cakes’, platanum ‘plane tree’, prōtēlum ‘hair dividing
line’, rogāta ‘request’ > ‘gif’, *rōsātam ‘dew’, *vellatīnam ‘wool’; voiceless stops can
be seen in the Serbo-Croatian continuants of L bōca ‘bogue, Box boops’, bombācem
‘cotton’, catēnaceum ‘padlock’, cēpullam ‘red onion’, cīmicem ‘bed bug’, co(n)strātum
‘strewn over’ > ‘foor; attic’, fīcātum ‘liver’, lacertam ‘Atlantic mackerel, Scomber
scomber; Atlantic chub mackerel, Scomber colias’, locustam ‘grasshopper; lobster’
> ‘lobster’, lucernam ‘lantern’, oculātam ‘large-eyed’ > ‘saddled seabream, Oblada
melanura’. Both voiced and voiceless stops (a mixed outcome) can be seen in the SerboCroatian continuants of L *frondiātam ‘leafy branch’ > ‘fshing with branches’, nepōtem
‘grandson; nephew’ > ‘nephew’, nepōtiam ‘granddaughter; niece’ > ‘niece’. The paper
concludes that the unvoiced relics must have been borrowed before the voiced ones,
probably between the 13th and the 15th century
Histoire personnelle en couleur noire: portrait de l’historienne dans sa jeunesse à Belgrade (1979-1991)
No full textRad predstavlja elaboriranu ličnu priču koju sam isprva izložila usmeno i vizuelno na naučnom skupu, podstaknuta temom koja je u vreme koje opisujem bila od vitalne
važnosti za mene, a to je moda. Uzimajući sebe kao svedoka i istraživača, ispisala sam redove intimne i sentimentalne istorije, u kojima se odražava i ponešto širi društveno-ekonomski
i ideološki okvir. Međutim, tekst ne pretenduje da bude dubinska rekonstrukcija, već samo,
u jednom hibridnom i dosta esejističkom obliku, prikazuje re-strukturiranje sopstvenog sećanja. Detinjstvo u Titovoj i post-Titovoj Jugoslaviji i rana mladost u „pra-tranziciji“ mogu
se posvedočiti na osnovu mojih sećanja i priloženih usmenih i materijalnih svedočanstava.
Prvobitno je vizuelna memorija imala prevagu nad dugoročnim pamćenjem, jer sam se pripremala za studije kostima ili savremenog odevanja, a zatim sam promenila pravac i upisala
studije istorije. Zanatski trenirano dugoročno pamćenje istoričara ovde je začinjeno afektivnim i čulnim sećanjima, grupisano u dva hromatska perioda, braon detinjstvu i mladosti
u crnoj boji. Prostorna dimenzija je neizostavno uključena, jer se prvi period odigravao u
„ivičnom“ prostoru novobeogradskog stambenog bloka, a drugi u „gradu“, čije je određenje
opisano i ocrtano na priloženoj karti. Stoga bi ovaj rad ušao u polje „sentimentalnih geografija“, nužno istorijskih geografija, s antropološko-istorijskog stanovišta.This paper originated from a draft and visual presentation for a scientific conference, aiming to relate a personal story as part of the fashion history of the
socialist Serbia/Yugoslavia. The approach takes myself both as a witness and a
historian, making the narrative inevitably biased, intimate and sentimental. Nevertheless, the presented material evidence (my fashion sketches, personal photographs) and my recollections of the ‘city’ and its ‘heterotopias’ at that time (my
map), could serve as valid testimonies to a late socialist way of life. Twelve years
may and may not seem like a long period, but those were the formative years of
my life, when I pursued and then gave up studying costume and fashion design,
choosing the greater certainty in studying history. I have discerned two distinct
stages marked by dominant colors – brown childhood versus black and ‘gothic’
youth in high school. Growing up in Tito’s and post-Tito’s Yugoslavia was not
without awareness of class differences, social mobility did exist, and I was not
significantly limited in school options, since I excelled in my primary school.
I spent my time reading books – belles-lettres and art history, drawing clothing sketches, first for a paper doll Lu, and later for myself, visiting museums
and galleries, and observing life in the ‘city’. The enclosed map is a visual representation of what the ‘city’ encompassed in the days of my youth, when I lived
in the ‘rurban area’ with ‘edgescapes’ in New Belgrade, marked with heterotopias, many of which no longer exist. My high school was located in the city center,
as were all the daytime and nighttime places me and my friends frequented.
These places could be called ‘urban’ in the fullest and most exclusive sense,
before the term became diluted and derogatory today.
Popular culture grew in influence, and I was able to select the elements of my
‘second skin’, constructing a gothic image as close as possible to the original.
The biggest impediments were, besides money, the general lack of black clothing items for women in our shops. The most important signifying pieces – black
leather jacket, Dr Martens and creeper Oxford shoes, original Levi’s jeans – were
provided by my sister from her trips abroad. The rest of the wardrobe I sewed myself from jersey and silk crepe, since I was attending sewing courses as a part of
my preparation for fashion studies. The black colour and gothic image served as a
sort of protection from unwarranted approaches, while also reflecting my musical
taste and artistic inclinations. Besides post-punk, gothic, then grunge, hardcore
and techno/rave American and English bands, as well as a few local ones, much of my personal affinitiy was inspired by literature, from Poe and Baudelaire to
Latin American poetry and novels. As a personal (her)story, I hope this text provides testimony to the destruction of a state, society and ‘city’ during the so-called
‘transitional’ process, from liberal socialism to anything but liberal capitalism and
consumer society on the eve of ecological collapse. Although this paper may not
fully comply with all reviewers’ suggestions, I confess to having disclosed more
of my intimate history than I initially thought necessary for this text to be considered a valid and solid contribution in the field of autoethnography.Ce travail est en réalité mon histoire personnelle élaborée, que j’ai d’abord exposée à l’oral et au visuel dans un colloque scientifique, stimulée par le sujet qui,
à l’époque que je décris, était d’une importance vitale pour moi, à savoir la mode.
Me prenant moi-même comme témoin et chercheuse, j’ai écrit des lignes de mon
histoire intime et sentimentale, qui présente également le cadre socio-économique
et idéologique un peu plus large. Cependant, le texte ne prétend pas être une reconstruction en profondeur, mais représente seulement, sous une forme hybride et
assez essayiste, la re-structuration de mes propres souvenirs. Mon enfance dans la
Yougoslavie de Tito et celle de post-Tito, puis ma prime jeunesse dans l’époque
de la « pré-transition » peuvent être reconstruites à partir de mes souvenirs et
des témoignages oraux et matériels ci-joints. Originellement la mémoire visuelle
avait le dessus sur la mémoire à long terme, car je me préparais pour les études
de costumes ou d’habillement contemporain, puis j’ai changé de direction et me
suis inscrite en histoire. Artisanalement entraînée, la mémoire à long terme de
l’historien, est ici assaisonnée de souvenirs affectifs et sensoriels, groupés en deux
périodes chromatiques, l’enfance marron et la jeunesse de couleur noire. La dimension spatiale est inévitablement incluse, car la première période s’est déroulée
dans l’espace « en marge » du pâté d’immeubles de Nouvelle Belgrade, alors que
la seconde s’est déroulée en «ville », définie et tracée sur la carte ci-jointe. C’est
pourquoi ce travail entrerait dans le champ des « géographies sentimentales »,
nécessairement des géographies historiques, du point de vue anthropo-historique
Andreas W. Daum, Alexander von Humboldt: A Concise Biography Princeton, NJ: Princeton University Press, 2024. Pp. 224. ISBN 978-0-691-24736-6. £20.00 (hardcover)
No full textNove slobode pokretnih slika sećanja (Aleksandra Milovanović, Nove arhive: mediji, žanrovi, formati, Beograd: Fakultet dramskih umetnosti, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, 2024)
No full textU monografiji Nove arhive: mediji, žanrovi, formati, prof. dr Aleksandra Mi-
lovanović kruniše višegodišnji istraživački rad i angažman na terenu. Naime,
svoje neposredno iskustvo rada sa audio-vizuelnom građom i montiranja
prestižnih dokumentarnih filmova i serijala autorka veoma vešto prevodi u
transdisciplinarne teorijske okvire oslanjajući se na temelje medijske arheo-
logije i teorije i istorije filma, televizije i medija, ali istovremeno praveći ne-
ophodan iskorak ka digitalnoj humanistici, s jedne, i kulturama sećanja sa
druge strane
Cultural transmission at the Late Neolithic site of Vinča-Belo Brdo (Serbia): revisiting old questions using novel tools and concepts
No full textMore than four decades have passed since the basic concepts of dual inheritance and cultural transmission theory have been formulated. Numerous theoretical models, computer simulations, and laboratory experiments of cultural transmission have been done, deepening our understanding of the effect of different individual-level actions on population-level cultural dynamics. However, empirical applications of the CT theory on archaeological record have been somewhat limited. The goal of this study is to show the potential of CT theory for explaining the patterns of material culture, using the material culture from the Late Neolithic site of Vinča – Belo Brdo (Serbia) as a case study. The long-term cultural dynamics on the site, which were of great importance for forming a general picture of the Late Neolithic of the Central Balkans, are revisited based on data obtained from the analysis of knapped stone tools and anthropomorphic figurines, as well as a synthesis of the inferred data with
other knowledge about Belo Brdo and the Late Neolithic in this area. The two artifact classes were analyzed using novel methodological approaches and interpreted in the light of the cultural transmission theory – including the application of Approximate Bayesian Computation for identifying transmission models (such as conformist, neutral, and anti-conformist) – thus providing a new perspective on long-term socio-cultural changes at Belo Brdo. The results of this study have shown that some deeply held assumptions regarding the social dynamics (e.g. conservatism, sudden changes) of early researchers must be taken with caution, and that we can learn much by
applying novel, empirically established tools and concepts to the archaeological record.The 31th European Association of Archaeologists Annual Meeting (Interwined pasts), Belgrade Virtual, 2-6 September 2025 - Saopštenje štampano u izvod
Tenzije između moralne i krivične odgovornost: (bivša) deca vojnici i globalna manipulacija
No full textThis paper examines how global manipulation, defined as long-term exposure to indoctrination that profoundly shapes an individual’s valuational structure, impacts moral and, potentially, criminal responsibility. We explore this complex issue through the real-world case of Dominic Ongwen, a former child soldier whose identity, values, and agency were forged within the deeply manipulative and violent environment of the Lord’s Resistance Army (LRA). Ongwen was convicted by the International Criminal Court (ICC) in February 2021 for atrocities committed as an adult and sentenced to 25 years in prison. By analyzing his trajectory, we critically assess how coercively reshaped moral understanding complicates the attribution of responsibility and challenges the moral legitimacy of punishment. We argue that Ongwen’s case exemplifies the conceptual and normative tensions between moral and criminal responsibility, raising questions about agency and blameworthiness in the aftermath of formative manipulation.U ovom radu istražujemo uticaj globalne manipulacije shvaćene kao dugotrajne
izloženosti indoktrinaciji koja može duboko oblikovati vrednosnu strukturu osobe i
uticati na njenu moralnu, a potencijalno i krivičnu odgovornost. Ovo složeno pitanje
razmatramo na primeru Dominika Ongvena, bivšeg deteta vojnika čiji su identitet,
vrednosti i delovanje oblikovani unutar duboko manipulativnog i nasilnog okruženja
Vojske Gospodnjeg Otpora. Međunarodni krivični sud osudio je Ongvena u februaru
2021. godine na 25 godina zatvora, tereteći ga za zločine koje je počinio kao odrasla
osoba. Analizom njegovog razvojnog puta kritički preispitujemo da li moralno razumevanje – ili njegov nedostatak – formirano u kontekstima globalne manipulacije,
narušava standardne pretpostavke o odgovornosti i dovodi u pitanje moralni legitimitet kažnjavanja. Tvrdimo da Ongvenov slučaj, budući da otvara zamršena pitanja o
pripisivanju moralne odgovornosti, ukazuje na pojmovne i normativne tenzije između
moralne i krivične odgovornosti
Hobbes’s Doctrine of Public Reason
No full textU ovom radu analiziraću Hobsovu doktrinu o javnom umu. Na samom
početku nastojaću da pružim adekvatnu definiciju i objašnjenje ideje javnog uma,
navešću neke osnovne karakteristike i probleme liberalne političke filozofije kojima
se javni um bavi i koje nastoji da prevaziđe, a takođe ću napraviti i kratko poređenje
između javnog uma shvaćenog u kontekstu savremenih liberalnih teorija i naznaka
prisutnih kod predstavnika teorije društvenog ugovora. Ostatak rada baviće se isključivo Hobsovom političkom filozofijom. Cilj istraživanja biće da razmotrim nekoliko
mogućih interpretacija javnog uma kod Hobsa, kao i da naznačim neke osnovne prigovore koji se mogu uputiti Hobsovom stanovištu. U zaključnim razmatranjima osvrnuću se na sve prethodno izložene argumente i izložiću svoj stav u pogledu toga da li
javni um kod Hobsa može predstavljati koherentno stanovište.In this paper I will analyze Hobbes’s doctrine of the public reason. At the very
beginning, I will try to provide an adequate definition and explanation of the idea of
the public reason. I will list some basic characteristics and problems of liberal political
philosophy in conncection with the idea of the public reason, and show how the idea
of publuc reason tries to overcome these problems. I will also make a brief comparison
between the public reason understood in the context of modern liberal theories, as well
as indications present in the representatives of the social contract theory. The rest of
the paper will deal exclusively with Hobbes’s political philosophy. The goal of the research will be to consider several possible interpretations of the public reason in
Hobbes’s philosophy, as well as to indicate some basic objections that can be made to
Hobbes’s point of view. In the concluding remarks, I will look back at all the previously presented arguments and present my position regarding whether the public reason,
as understood by Hobbes, can represent a coherent doctrine
Društvena klasa i pol u jednačini matematičkog identiteta učenika
No full textAddressing the achievement gap in mathematics across social class and gender is essential,
as mathematics is widely seen as a pathway to social mobility and a tool for breaking cycles
of inequality. This study adopts a Bourdieusian perspective and the concept of mathematics identity (MI)
to investigate the factors that hinder or support disadvantaged students in identifying with mathematics.
Thematic analysis of semi-structured interviews with six disadvantaged fourth- and fifth-graders revealed
systemic challenges shaping their MI. From their first encounters with school mathematics, these students
face barriers that undermine their confidence and foster negative self-perceptions. While they recognize
the societal importance of mathematics, they feel personally and academically disconnected from it, resulting in tensions in their relationship with the subject. Rather than following the institutional requirements
for developing mathematics competence, these students focus on short-term academic goals. Gender
differences also emerge, as boys appear to benefit slightly from aspects of their MI being reinforced by
their gender identities, though this advantage comes with added pressures and responsibilities. In contrast,
the gender identity of girls from disadvantaged families often further contributes to the negative construction of their MI. Improving mathematics education for disadvantaged students requires teachers to recognize and address systemic barriers, such as implicit rules, biases, and hidden messages, while creating
opportunities for all students to find mathematics meaningful and feel a sense of progress. However, true
equity goes beyond teachers and demands systemic changes, starting with curriculum developers and
teacher education programs, to redefine school mathematics as an inclusive domain for all. Smanjivanje jaza u postignućima na polju matematike između društvenih klasa i polova od
krucijalne je važnosti jer visok nivo matematičke kompetencije povećava mogućnost socijalne
mobilnosti. Koristeći Burdijeov teorijski okvir i koncept matematičkog identiteta, ova studija istražuje procese
koji ometaju ili podržavaju identifikaciju učenika iz porodica niskog socioekonomskog statusa s matematikom.
Intervjuisano je šest učenika četvrtog i petog razreda kako bi se istražili i opisali njihovi matematički identiteti.
Rezultati pokazuju da učenici porodica niskog socioekonomskog statusa nailaze na sistemske prepreke u
školskom učenju matematike od samog početka, što dovodi do niskog samopouzdanja i negativne percepcije
sebe. Ovi učenici prepoznaju društveni značaj matematike, ali se osećaju lično i akademski udaljeni od nje, što
stvara tenzije u njihovom odnosu prema ovom predmetu. Ne usaglašavaju svoje ponašanje se institucionalnim
zahtevima za uspeh u matematici, jer su usmereni na ispunjavanje kratkoročnih akademskih ciljeva. Dečaci
imaju blagu prednost, jer se aspekti njihovog matematičkog identiteta mogu osloniti na njihovu rodnu ulogu,
iako to nosi dodatne pritiske i odgovornost. Nasuprot tome, devojčice iz porodica niskog socioekonomskog
statusa nemaju nikakvu osnovu na kojoj bi mogle da grade svoj matematički identitet. Poboljšanje matematičkog obrazovanja za učenike iz porodica niskog socioekonomskog statusa zahteva od nastavnika da prepoznaju i adresiraju sistemske barijere, uključujući implicitna pravila, pristrasnosti i suptilne poruke, uz stvaranje
prilika da se svi učenici osete kompetentno i dožive matematiku smislenom. Međutim, prava jednakost zahteva sistemske promene, počevši od tvoraca kurikuluma i programa obrazovanja nastavnika, kako bi se uklonile tradicionalne prepreke i matematika redizajnirala kao inkluzivna i pristupačna oblast za sve