7757 research outputs found
Sort by
In the Service of the Nation: The Ruler’s Portrait in Serbian Visual Culture of the 19th and Early 20th Century
No full textУ раду се анализирају место и функција владарских портрета
у српској визуелној култури ХIХ и почетком ХХ века. У фокусу рада су
уљани владарски портрети, чије извођење од ренесансе подразумева аутентичан приказ владара, али и слику изванвременске власти. У међупростору између намере наручиоца и очекивања реципијената налазила
су се ограничења изгледа и садржаја владарског лика. Једна од тих детерминанти била је и национална идеја, као најснажнија структура деветнаестовековних друштава, па и српског. Од оргиналних портрета у техници
уља на платну, преко копија у механичким медијима, портрет владара је
материјализовао скуп идеала заједнице са којима су владари морали рачунати приликом пласмана својих ликова у медијском простору. Од раних
Карађорђевих представа, па до позних портрета краља Петра Карађорђевића, владарски портрети су се низом пратећих елемената – одеће, амблема и пратећих симбола – уподобљавали националној идеологији, чиме су
естетским средствима потврђивали харизматичност владарског лика у
светлости национализма.Royal portraits in Serbian visual culture during the 19th and early 20th centuries
were significantly influenced by traditional Renaissance concepts. The notion of
grandeur, as a key characteristic of royal portraiture exemplified in Titian’s portraits of Charles V, served to celebrate the ruler as the embodiment of various
virtues – restraint, steadfastness, strength, prudence, among others. From that
time, royal portraits were expected to faithfully depict the individual, while also
materializing a set of virtues that represented an idealized and timeless image
of authority. Consequently, these portraits became embodiments of the monarch
and the monarchy as a whole, exerting an almost magical influence as substitutes
for the absent ruler, a phenomenon that was formalized in numerous penal codes across European countries. In the era of mass media proliferation during the long
19th century, royal portraits functioned as premier propaganda symbols in the
service of monarchies. Following the French Revolution and in response to the
strengthening of national ideologies, rulers had to contend with an increasingly
powerful bourgeoisie, which played a significant role in generating the concept
of the nation in Europe. This led to monarchs having to adapt to national identities. In the modern Serbian state, royal portraits operated in a similar fashion.
From early depictions of the leader Karađorđe in the early 19th century to the
late royal portraits of King Peter Karađorđević in the third decade of the 20th
century, representations of Serbian rulers manifested the expected ideals of the
leading structures of the community. In accordance with public expectations
and the increasingly prominent national idea, as a key driver of emancipation
and modernization, Serbian rulers, the court circle, and the elite layers of society, in collaboration with artists, shaped and disseminated a significant number
of royal portraits marked by national ideology. Accompanying elements in royal
portraits framed the sovereign’s image. Clothing, emblems, symbols, landscapes,
and other elements inscribed the required national characteristics into the ruler’s
likeness, confirming the monarch as the leader of the national community. To
this end, representative royal portraits were reproduced through mass mechanical media, such as lithography and oleography. As mass mobilization reached its
peak, the wider public demanded constant contact with the ruler’s image. What
were once exclusive royal portraits intended for a small circle of the court elite,
became the property of all. Consequently, royal portraits were placed not only in
public spaces but also in private homes, leading to the daily consumption of royal
images through portraits. The sustainability of the ruler’s position on the throne
depended significantly on the success of these portrait representations and their
alignment with national ideology.Конференција „Концепти национализма и патриотизма у српском политичком дискурсу – Средњи век, нови век, савремено доба“, Филозофски факултет Универзитета у Београду 30. и 31. маја 2024. - Саопштења штампана у целин
Identity Issues of the Serbian Nation at the Time of the Foundation of the First Yugoslav State
No full textИсторијско искуство српског народа, проживљено у две југословенске државе, изазвало је многобројна тумачења последица које је имало
опредељење за уједињење у југословенску заједницу. О њима се расправљало већ у време стварања Краљевине СХС, а потом у целом наредном веку,
поготово у периодима великих криза, попут Другог светског рата, распада
социјалистичке Југославије и постјугословенског раздобља. Упркос знатним
разликама у супротстављеним мишљењима, чини се да преовлађује уверење
да су Срби били највећи губитници постојања југословенске државе, те да
су, изјашњавајући се за њу, направили трагичну историјску грешку. Штавише, неретко се сматра да су се због Југославије одрекли не само тешко
стечене државности него и сопственог идентитета, оставши подељени између српства и југословенства. У заступању таквог става пак превиђа се
чињеница да 1918. године нису постојали услови за изјашњавање народа,
да је стварање Југославије било део револуционарних промена проистеклих распадом четири царства и проглашењем нових држава, као и да је, са
становишта југословенских чинилаца, кључну улогу имала политичка воља
државног врха Краљевине Србије, подржаног од стране политичко-интелектуалне елите и војске. Расположење народа било је притом видљиво једино у одушевљењу којим је дочекан распад Аустроугарске и радости због
уједињења већине Срба у оквиру једних државних граница.The historical experience of the Serbian nation, gained in two Yugoslav states,
led to numerous interpretations with regard to the consequences of determination to unify into the Yugoslav community. The said consequences were discussed
around the time of the establishment of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, but also later throughout the following century, primarily in times of great
crises, including the Second World War, dissolution of the former socialist Yugoslavia and the post-Yugoslav era. In spite of profound differences in expressed
views, the conviction according to which the Serbs suffered greatest losses owing
to the existence of the Yugoslav state, prevails. By declaring in favour of it, the
Serbs had committed a tragic historical error. Moreover, it is quite often perceived
that the Serbs had renounced not only their hard-earned statehood but also their
own identity, being split between Serbian and Yugoslav national feeling. While
advocating that stance one fails to observe the fact that there were no conditions
in 1918 for the citizens of that time to declare for or against something and also
that the establishment of Yugoslavia had presented a segment of radical changes
caused by the breakup of four empires and the proclamation of new states. To
add, from the standpoint of Yugoslav actors, political will of the leadership of the
Kingdom of Serbia, supported by political and intellectual elites and the army
played a key role. Sentiment of the nation was evident only through enthusiasm
with which the breakup of Austria-Hungary was received and through the exultation resulting from the unification of the majority of Serbs within the borders
of one state. Nonetheless, it can be said confidently that even intellectuals, the
ones who were defending the Yugoslav idea most consistently, were aware of the
non-existence of Yugoslav nation and that the insistence on that assertion only
presented a pragmatic need owing to which Austria-Hungary was brought to dissolution and the necessity of unification was being defended. It was in this respect
that Yugoslavism, implemented through Yugoslavia’s statehood rather than its national identity, was acknowledged as early as 1918–1919.Конференција „Концепти национализма и патриотизма у српском политичком дискурсу – Средњи век, нови век, савремено доба“, Филозофски факултет Универзитета у Београду 30. и 31. маја 2024. - Саопштења штампана у целин
“Serbian Nationalism” as a Stigma and Its Genealogy
No full textУ уводном делу рада објашњава се истраживачки приступ који
подразумева генеалогију као историјску онтологију дискурса – у овом
случају наратива који се односи на српски национализам. У првом аналитичком делу дају се бројни примери савремених нарација о српском
национализму као најопаснијем национализму на Западном Балкану и,
уједно, као највећем друштвеном проблему у самој Србији. Такви наративи се приписују утицају неоколонијалне идеологије као доминантне у савременом српском друштву. У другом аналитичком делу рада показује се
сличност тих наратива са идеолошким топосом о српском национализму
као најопаснијем национализму у Југославији, који је доминирао у КПЈ‒
СКЈ током готово целе историје те организације. Указује се и на персонални континуитет носилаца „антинационалистичке“ реторике седамдесетих
и деведесетих година ХХ века и на истоветне структуралне детерминанте
које су подстицале такав дискурс. У закључном делу се објашњавају идеолошка функција стигме „српског национализма“ и њен утицај на деконструкцију идентитета.In the introductory part of the paper, the research approach is explained, which
includes genealogy as a historical ontology of discourse – in this case, a narrative
related to Serbian nationalism. In the first analytical part, there are numerous
examples of contemporary narratives about Serbian nationalism as the most dangerous nationalism in the Western Balkans and, at the same time, as the biggest
social problem in Serbia itself. Such narratives are attributed to the influence of
neo-colonial ideology as dominant in contemporary Serbian society. The second
analytical part of the paper shows the similarity of these narratives with the ideological topos of Serbian nationalism as the most dangerous nationalism in Yugoslavia, which dominated the Communist Party of Yugoslavia (Union of Communists of Yugoslavia) almost throughout the history of this organization. It also
points to the personal continuity of the bearer of “anti-nationalist” rhetoric in the
1970s and 1990s, as well as to the same structural determinants that encouraged
such discourse. The concluding part explains the ideological function of the stigma of “Serbian nationalism” and its influence on the deconstruction of identity.Конференција „Концепти национализма и патриотизма у српском политичком дискурсу – Средњи век, нови век, савремено доба“, Филозофски факултет Универзитета у Београду 30. и 31. маја 2024. - Саопштења штампана у целин
Mentorska podrška predškolskim ustanovama u primeni osnova programa– "Godine uzleta" - Vodič za mentore
No full textVodič za mentore promoviše formalno kratkoročno mentorstvo kao transformativno
mentorstvo i nudi smernice mentorima u pružanju podrške praktičarima i predškolskim
ustanovama u primeni Osnova programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja – Godine
uzleta.
Vodič za mentore - mentorska podrška predškolskim ustanovama u primeni Osnova programa
predškolskog vaspitanja i obrazovanja „Godine uzleta“ nastao je u okviru projekta
„Inkluzivno predškolsko vaspitanje i obrazovanje“, koji realizuju Ministarstvo prosvete, nauke
i tehnološkog razvoja, Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta
u Beogradu i UNICEF
The Liminal Position of the Social Movement „Serbian Resistance Movement“ in the SFRY as an Anticipator of a Non-Governmental Organizations
No full textРад истражује социополитички положај „Српског покрета отпора“ (1981–1989) као лиминалног тела између друштвеног покрета и невладине организа-ције. У раду се прво анализира да ли су друштвени покрети у СФРЈ могли бити алтерна-тива за невладине организације које су биле политички активне у „Западним земљама“ и на који начин је овај покрет постао политички активно тело. Затим, поставља се пи-тање да ли ће „Српски покрет отпора“ антиципирати појаву невладиних организација у Србији које се, након распада СФРЈ, баве положајем Срба на Косову и Метохији и у региону и теже решавању проблема који су званично у надлежности државе. Анализа показује да је „Српски покрет отпора“ попримио одлике невладине организације, али се служио стратегијама друштвених покрета зато што термин „невладина организаци-ја“ није био институционализован у социјализму и вође покрета нису имале легитимну основу за политички ангажман паралелно са државом као ванпартијско тело.The paper explores the sociopolitical position of the „Serbian Resistance Movement“ (1981–
1989) as a liminal body between a social movement and an NGO. The paper first analyzes whether
social movements in the SFRY could have been an alternative to NGOs that were politically active
in „Western countries “and how this movement became a politically active body. Then, the question
arises whether the „Serbian Resistance Movement“ will anticipate the emergence of NGOs in Serbia
that, after the collapse of the SFRY, deal with the position of Serbs in Kosovo and Metohija and the
region and strive to solve problems that are officially within the jurisdiction of the state. The analysis
shows that the „Serbian Resistance Movement“ adopted the characteristics of an NGO, but used the
strategies of social movements because the term „non-governmental organization“ was not used in
socialism and the leaders of the movement did not have a legitimate basis for political engagement
parallel to the state as a non-party body
Самопоштовање у простору колективне акције - значај социјалне подршке, самоефикасности и активности у студентским протестима
No full textКолективна акција подразумева ангажовање великог броја припадника одређене заједнице
ради остваривања заједничког циља. Теорије колективне акције, које представљају важан
експланаторни оквир за разумевање великих социјалних покрета и протеста, фокусирају се на
когнитивне и афективне факторе који резултују колективном мобилизацијом (van Zomeren et al., 2008),
док у други план стављају конативне механизме као што самопоштовање и самопоуздање. Управо зато
новији модели покушавају да интегришу и овај аспект селфконцепта у саму теорију (Shultziner, 2025),
повезујући активизам са растом самопоштовања и благостања. Протесте и студентске блокаде које се
од новембра 2024. године дешавају у Србији у овој студији користимо као контекст за испитивање
промене самопоштовања у контексту колективне акције, поредећи релативне доприносе фактора
социјалне подршке, самоефикасности, те степена инволвираности у блокаде. Методом снежне грудве
узорковано је укупно 504 студента/киња (69.6% жене, Mузраст= 21.76, SDузраст= 2.76) који су за себе
рекли/е да учествују у блокадама на неком од универзитета у Србији. Сви испитаници/це попунили/е
су батерију којом смо процењивали промену самопоштовања у периоду трајања блокада, степен опште
сaмоефикасности, и степен подршке који за учешће у студентским блокадама добијају од родитеља,
брата/сестре, партнера/ке, пријатеља и других учесника/ца у блокади. На крају, процењивали су и свој
степен инволвираности у различитим протестним активностима, студентским пленумима, као и време
које проводе на факултету током блокада. Регресиона анализа показала је да поменути предиктори
објашњавају 6.35% варијансе у промени самoпоштовања (F(9,313) = 11.377, p < .001). Предиктори који
значајно доприносе моделу су: активност у протестним шетњама и блокадама (β = .18, t = 3.32, p <
.001), општа самоефикасност (β = 17., t = 3.33, p = .001), активност на пленумима (β = .14., t = 2.52, p =
.012), родитељска (β = 15., t = 2.65, p < .001) и подршка партнера (β = 14., t = 2.56, p = .011), док је
допринос подршке колега/ница са блокада маргинално значајан (β = 11., t = 1.83, p = .069). Добијени
резултати у складу су са претпоставкама нових верзија теорије социјалног идентитета, тј. потврђују да
учешће у колективној акцији са једне, као и подршка блиских особа са друге стране, представљају
важне предикторе пораста самопоштовања код студената и студенткиња активно укључених у блокаде.Национални научно-стручни скуп 73. Конгрес психолога Србије, Дивчибаре, 4–7. јун 2025. - Саопштење штампано у извод
How Does a Kantian Decide?
No full textAutor se u ovom tekstu bavi odnosom Kantove opšte teorije odlučivanja i moralnog suđenja. Početna teza je da se Kantova teorija snažno oslanja na zdrav
razum. Za analizu zdravorazumskog praktičkog suđenja Kant koristi tehničke termine
poput „maksime“, „hipotetičkog imperativa“ i kategoričkog imperativa koje autor
nastoji da rasvetli. U zaključnim razmatranjima, autor ukazuje na to da se Kantov
„kategorički imperativ“ u svakodnevnom moralnom suđenju manifestuje na osnovu
neposrednog uvida u neposredne dužnosti.This article examines the relationship between Kant’s general theory of decisionmaking and moral judgment. The initial thesis is that Kant’s theory relies heavily on
common sense. For the analysis of common-sense practical judgment, Kant employs
technical terms such as “maxim,” “hypothetical imperative,” and “categorical imperative,” which the author seeks to elucidate. In concluding remarks, the author points
out that Kant’s “categorical imperative” in everyday moral judgment manifests itself
in direct insights into immediate duties
Positivistic Critique of Cogito
No full textU ovom radu istražujem kritike arhimedovske tačke znanja Dekartove
filozofije – cogito, (ergo) sum – iznete od strane Morica Šlika i Alfreda Ejera. Oba
istaknuta filozofa pozitivističke tradicije smatraju da nešto nije u redu sa „prvom
istinom“ Dekartovog sistema, ali izvor problema lociraju u različitim stvarima. Šlik
veruje da Dekart do cogito dolazi na osnovu sposobnosti intuicije; zato iznosi interesantnu kritiku mogućnosti postojanja ove sposobnosti. Iako nije bez vrednosti, Šlikova
intuicionistička interpretacija nažalost nije u skladu sa Dekartovim tekstom. Drugim
rečima, Šlik koristi drugačiji pojam intuicije od samog Dekarta. Ekvivokacija koju on
pravi značajno umanjuje neposrednu snagu kritike, s obzirom na to da automatski čini
interpretaciju spoljašnjom u odnosu na Dekartovu filozofiju. S druge strane, Ejerova
lingvističko-logička interpretacija pripisuje Dekartu opravdanje cogito putem odnosa
između iskaza i logičkih pojmova poput samoprotivrečnosti, implikacije i negacije.
Osim što je Ejerova interpretacija očigledno spoljašnja i anahrona, s obzirom na to
da se koristi pojmovima filozofije jezika i logike dvadesetog veka, ona je takođe ograničena supstantivnim razlogom Dekartovog metoda. Kulminacija metodske sumnje
– mogućnost postojanja svemoćnog Demona – onemogućava da znanje cogito i sum
bude opravdano visoko-teoretskim sredstvima poput Ejerovog lingvističko-logičkog
pojmovnog aparata. Iako obe kritike nisu dovoljno informisane primarnim tekstom,
one ipak „pogađaju“ žile dve naizgled suprotne tendencije opravdanja prvih istina
Dekartove filozofije i time nameću pitanje: da li je cogito rezultat intuicije ili logičkih
procesa? Na ovo pitanje odgovaram u poslednjem poglavlju rada koristeći se donekle
zapostavljenim Dekartovim spisom, Pravilima za usmeravanje uma, da bih bolje razumeo Dekartove pojmove intuicije i zaključivanja. Kada se oni razumeju, vidi se da
sposobnosti intuicije i zaključivanja nisu međusobno isključive već da zaključivanje
zavisi od intuicije; samim tim, otkriva se da je iznad formulisana dilema lažna.In this paper, I examine the critiques of the Archimedean point of knowledge in
Descartes’ philosophy – cogito, (ergo) sum – as presented by Moritz Schlick and Alfred
Ayer. Both prominent philosophers of the positivist tradition believe that there is something problematic about the “first truth” of Descartes’ system, though they identify different sources of the issue. Schlick believes that Descartes arrives at the cogito
on the basis of the faculty of intuition; thus, he presents an interesting critique of the
possibility of such a faculty. Although not without merit, Schlick’s intuitionist interpretation is, unfortunately, inconsistent with Descartes’ text. In other words, Schlick
uses a concept of intuition that differs from the one used by Descartes. This equivocation significantly weakens the immediacy of his critique, as it automatically renders
it external to Descartes’ philosophy. On the other hand, Ayer’s linguistic-logical interpretation attributes Descartes’ justification of the cogito to the relationship between
statements and logical concepts such as self-contradiction, implication, and negation.
Not only is Ayer’s interpretation clearly external and anachronistic — since it relies
on the concepts of 20th-century philosophy of language and logic — but it is also
limited by the substantive aspect of Descartes’ method. The culmination of the methodical doubt — the possibility of the existence of an all-powerful Demon — prevents
the cogito and sum from being justified through high-theoretical means such as Ayer’s
linguistic-logical conceptual apparatus. Although both critiques are insufficiently informed by the primary text, they nevertheless “strike” at the core of two seemingly
opposing tendencies in the justification of the first truths of Descartes’ philosophy,
thereby raising the question: is the cogito the result of intuition or of logical processes?
I address this question in the final chapter of the paper by drawing on a somewhat
neglected Descartes’ work, Rules for the Direction of the Mind, in order to better understand Descartes’ concepts of intuition and reasoning. Once these are understood,
it becomes clear that the faculties of intuition and reasoning are not mutually exclusive
but that faculty of reasoning depends on intuition; consequently, it is revealed that the
dilemma posed by the above question is a false one
Integrating Debates on Intangible Cultural Heritage, Environment, Identity, and Populism
No full textThe editors of this highly anticipated thematic issue have called for a
more integrated approach to the concurrent development of climate
debates and discourse on intangible cultural heritage. Inspired by
the relevant and intriguing articles featured in this issue, I discuss
how environmentalism serves as a platform where the appropriations of heritage by illiberal populist movements are increasingly evident and serious. The aim is to place this issue within the broader
scholarly landscape to show that its importance not only extends
to applied anthropology and engaged critical heritage scholarship
but also serves as fertile ground for advancing anthropological theories and methodology grappling with stakeholder exclusion. It holds
promise for understanding, explaining, predicting, or even preventing the populist hijacking of collective identities worldwide through
the heritage-environment nexus
Should Public Communication of Vaccination Rates Assume Rationality, Normativity or Reasonableness? Insights from Three Preregistered Experiments
No full textThe proportion of the population who are vaccinated against an infectious disease is significant – not only because vaccination keeps the virus from spreading, but also because learning about how many members of one’s community have decided to get vaccinated has been shown to affect individual vaccination intention. In three preregistered online experiments featuring country-level vaccination rates against a hypothetical disease, we tested two theoretical approaches which offer contrasting predictions on how public health messaging should leverage vaccination rates. If selfish rationality is assumed, a high uptake would tempt people to free-ride on herd immunity (so low uptake should be emphasized); conversely, if vaccination rates exert a descriptive normative influence, a high uptake would signal that vaccination is the best choice, and vice versa (so high uptake should be emphasized). In the pilot (N = 75) and Experiment 1 (N = 174), communicating a high (90%) vaccination rate (vs. 10% vs. no rate) increased vaccination intentions, with no detectable effect of a low vaccination rate. In Experiment 2 (N = 217), decisions to get vaccinated were frequently justified based on reasons involving self-protection, but also the protection of others and the collective, irrespective of the vaccination rate level (20% vs. 80%); participants, on the other hand, rarely endorsed any of the tested reasons for non-vaccination, including free-riding; furthermore, descriptive norms were perceived as more relevant for vaccination than non-vaccination decisions. Experiment 3 (N = 1060) tested the effectiveness of different messages when the majority have been vaccinated (60%) but the coverage is still not optimal. Alongside a weak descriptive norm, the self-benefit message worked better than other- and collective-benefit messages. We argue that public health messaging should incorporate both theoretical approaches, closer to the notion of reasonableness (rather than pure rationality or normativity), which is context-sensitive and pragmatic