381 research outputs found
Slobodan Mandić
No full textSlobodan Mandić © Srđan Veljović Slobodan Mandić was born on November 23, 1977. He graduated from the Faculty of Philosophy in Belgrade (History Department) in 2005. He is currently working at the Historical Archives of Belgrade (Assistant Director for Archival Arrangement and Use Department). Slobodan is the author of the book "Computerization and Historiography 1995–2005" published by the Historical Archives of Belgrade in 2008 and another publication about influences and aspects of impleme..
Israel: the Middle East Objectives of the Regional Power After the Lebanon War (2006)
No full textThe study of the Middle Eastern objectives of Israel as a regional
power is divided into five chapters. The introductory chapter presents
hypotheses that Israel is a regional power and asks what its regional
objectives are. The second chapter is divided into two parts, the first of
which explains how current international relations impact theoretical
approaches and makes them the product of time, or echo of what is actually
happening. as a result, the author contends that the majority of anglo-
american theoretical production is essentially post-factum and designed to
explain only what has already occurred, rather than offering patterns that
can explain future interactions among units of the international system. The
second part of the chapter presents an overview of the literature on regional
powers and offers the minimal definition of a regional power. The third
chapter corroborates hypotheses that Israel is a regional power, while the
fourth part of the text analyses the Middle Eastern objectives of Israel’s
policies. The concluding part briefly presents the overview of the current
state of objectives that Israel has reached and how Iran remains its strongest
contestant
Slobodan Jovanovic’s „Parliamentary Law“
No full textУ овом раду, аутор износи неколико тврдњи у вези са статусом парламен-
тарног права у нашој правној науци. Прва је да у Србији још увек не постоји прави уџбеник
парламентарног права, који би свеобухватношћу садржине и одговарајућим методолошким
приступом, поставио основ за научно проучавање ове дисциплине. Друго, иако се парламен-
тарно право као предмет изучава на готово свим државним правним факултетима у Србији,
оно није досегло статус релативно самосталне правне дисциплине попут парламентарног права
у државама стабилних западно-европских демократија. Напослетку, „Парламентарна хроника“
часописа Архив за правне и друштвене науке, која се највише везује за Слободана Јовановића,
несумњиво је полазна тачка у стицању такве позиције парламентарног права. Разноврсна
тематика, као и аналитичко-критички приступ позитивном праву и парламентарној пракси
својствени Јовановићевој „Хроници“, чине ову вредном и незаобилазном грађом за савремено
парламентарно право Републике Србије. Аутор закључује да би обнављање „Парламентарне
хронике“, по узору на ону Слободана Јовановића, дало важан подстицај оживљавању парла-
ментарног живота у Србији и јачању репрезентативне улоге Народне скупштине, која се данас
недовољно испољава.In this paper, the author gives several statements about the status of parliamentary
law in our legal science. The first statement is that there is no textbook on parliamentary law
which could be considered as a basis for scientific study of this discipline. Secondly, although
parliamentary law as a subject is studied at almost all state law faculties in Serbia, it has not
attained the status of relatively autonomous legal discpline such as parliamentary law in the
states of stable Western European democracies. Finally, “Parliamentary Chronicle” of the
journal “Archives of Legal and Social Sciences”, which is most concerned with Slobodan
Jovanović, is undoubtedly the starting point in acquiring such a position of parliamentary
law. A variety of topics, analytical-critical approach to the positive law and to the parliamentary
practice with the adequate level of professional and scientific grounding gives a valuable
and un indispensable material for modern parliamentary law of the Republic of Serbia. The
author conludes that the renewal of “Parliamentary Chronicle”, modeled on that of Slobodan
Jovanović, would give a strong incentive to revive the parliamentary life in Serbia and the
representative role of the National Assembly.Научни скупови / Српска академија наука и уметности ; књ. 188. Председништво ; књ. 1
The era Slobodan Milosevic. Myth and nationalism in Serbia 1987 - 2000
No full textDie leitende Fragestellung der Diplomarbeit bezieht sich auf die Rolle von Mythos und Nationalismus in Serbien während der Ära Milo?evi?. Ziel war es hierbei zu zeigen, wie man seitens der neuen Elite unter Slobodan Milo?evi? seit den späten 1980er-Jahren den Mythos Amselfeld und die darauf fußenden nationalistischen Tendenzen vieler Serbinnen und Serben zur Legitimation des neuen zentralistisch-serbischen Machtanspruchs missbrauchte.The main goal of the diploma thesis is to analyze the role of myth and nationalism in Serbia during the Milo?evi? era. The author shows how the new Serbian elite together with Slobodan Milo?evi?, beginning in the late 1980ies, started to exploit the Kosovo polje myth and nationalist tendencies amongst the Serbian people in order to legitimize their centralist power claims.vorgelegt von Nikolaus HermannAbweichender Titel laut Übersetzung der Verfasserin/des VerfassersGraz, Univ., Dipl.-Arb., 2009 1.887
Theory of The State Sovereignty in The Work of Slobodan Jovanović
No full textПредмет рада је теорија државне суверености у делу Слободана Јовановића. Општа хипотеза тиче се истовременог настанка државе, власти и права, који представљају три елемента Јовановићеве теорије државне суверености. Држава је умна појава, али узрок њеног настанка је колективни нагон за самоодржањем који делује у људској заједници, а чију супротност представља индивидуални нагон за самоодржањем који делује у појединцу. Слободан Јовановић указује да је држава као историјска појава настала услед рата, јер су прве заједнице морале да се организују како би могле да опстану у сукобу са другим заједницама, односно како би интензитет дејства њихове силе био већи. Организованост је условила да се чланови заједнице потчине вољи једног субјекта, који је добио моћ заповедања, чиме је настала друштвена хијерархија, односно власт. Регулисањем односа између владајућег и подређених субјеката, као и између самих подређених субјеката настало је право. Улога државе у савременом свету, према Јовановићевом мишљењу, састоји се из војне, правне и културне мисије, односно заштите државе од напада споља, одржавања унутрашњег мира међу члановима друштва, и обезбеђења материјалних и духовних добара за заједницу. Посебна хипотеза говори о настанку правне државе као последице истовременог настанка државе, власти и права као феномена уопште. Иманентни циљ правне државе је заштита целине заједнице, односно у савременом демократском дискурсу, заштита политичке мањине од тираније већине. У складу са Јовановићевим схватањем, у модерној правној теорији, за разлику од претходних историјских искустава, када су прерогативи највише власти приписивани владајућим субјектима оличеним у физичким лицима кроз теорије владарске и народне суверености, неопходно је ставити акценат на сувереност апстрактне правне личности државе. Правна личност државе састоји се од заједничке воље, која за разлику од опште воље, коју чини воља већине у демократском друштву, представља компромис између воља друштвених група у заједници. Човек делује у друштву преко групе којој припада, а не као појединац. Но, како је немогуће да све друштвене групе и појединци учествују у налажењу заједничке воље, потребно је формирати државни орган који ће представљати верну слику друштва и који ће служити као средство за њено налажење. Тај орган у савременим државама је парламент. Заједничка воља у парламенту настаје расправом и преприком, односно међусобним сузбијањем индивидуалних воља чланова парламента, и она се изражава у закону. Како би усклађивање воља између друштвених група било што успешније, неопходно је и постојање горњег дома у коме ће бити представљени чланови политичке мањине у заједници. Услед своје општости и апстрактности, заједничка воља не може да регулиште и задовољи конкретне друштвене интересе. Та улога припада органима извршне власти, који кроз акте које доносе, заједничкој вољи додају део своје воље оличен у дискреционим овлашћењима. Уколико извршни органи прекораче своје надлежности, и повреде процтор слободе појединца који му држава гарантује законом, или пак ако један појединац повреди простор слободе другог појединца, ове повреде отклањају судски органи путем својих пресуда које представљају заједничку вољу у појединачној ситуацији. Јовановић у свом делу “О демократији” прво прихвата начело строге поделе власти и систем непарламентарне представничке демократије, који касније одбацује у делу “Држава” и прихвата систем парламентарне представничке демократије у коме је подела власти блаже изведена, закључивши да овај систем више одговара настанку правне државе. Ограничење три власти у систему парламентарне представничке демократије одвија се на онтолошком нивоу, приликом доношења аката путем којих власти делују кроз утицај једне на егзистенцију друге, и на феноменолошком нивоу, иницијалним актима појединаца, којима они стављају једну власт у функцију против друге, како би заштитили своја права, у ситуацији када им једна власт повређује та права прекорачењем надлежности. Осим правних метода ограничења изражених преко одговорности једне власти пред другом, услов постојања правне државе је и ванправни метод ограничења оличен у савесном и активном јавном мнењу. Простор деловања који законодавна власт обележава другим двема властима и појединцима у друштву састоји се од слободе која је у савременим држава линеарна, односно одговорна слобода, уређена правним нормама. Линеарна слобода представља садржајно одређен простор деловања слободног субјекта који му је држава омогућила, гарантујући правну сигурност, која представља најважнији принцип правне државе и врховну вредност демократског друштва. Анализирајући актуелно уставно уређење Републике Србије и упоредивши га са концептом државне суверености који у својим делима износи Слободан Јовановић, аутор закључује да се ова два система суштински разликују, из разлога јер је позитивноправним прописима у Републици Србији прокламована теорија народне суверености, која услед својих недостатака отежава развој модерног спрског друштва.Predmet rada je teorija državne suverenosti u delu Slobodana Jovanovića. Opšta hipoteza tiče se istovremenog nastanka države, vlasti i prava, koji predstavljaju tri elementa Jovanovićeve teorije državne suverenosti. Država je umna pojava, ali uzrok njenog nastanka je kolektivni nagon za samoodržanjem koji deluje u ljudskoj zajednici, a čiju suprotnost predstavlja individualni nagon za samoodržanjem koji deluje u pojedincu. Slobodan Jovanović ukazuje da je država kao istorijska pojava nastala usled rata, jer su prve zajednice morale da se organizuju kako bi mogle da opstanu u sukobu sa drugim zajednicama, odnosno kako bi intenzitet dejstva njihove sile bio veći. Organizovanost je uslovila da se članovi zajednice potčine volji jednog subjekta, koji je dobio moć zapovedanja, čime je nastala društvena hijerarhija, odnosno vlast. Regulisanjem odnosa između vladajućeg i podređenih subjekata, kao i između samih podređenih subjekata nastalo je pravo. Uloga države u savremenom svetu, prema Jovanovićevom mišljenju, sastoji se iz vojne, pravne i kulturne misije, odnosno zaštite države od napada spolja, održavanja unutrašnjeg mira među članovima društva, i obezbeđenja materijalnih i duhovnih dobara za zajednicu. Posebna hipoteza govori o nastanku pravne države kao posledice istovremenog nastanka države, vlasti i prava kao fenomena uopšte. Imanentni cilj pravne države je zaštita celine zajednice, odnosno u savremenom demokratskom diskursu, zaštita političke manjine od tiranije većine. U skladu sa Jovanovićevim shvatanjem, u modernoj pravnoj teoriji, za razliku od prethodnih istorijskih iskustava, kada su prerogativi najviše vlasti pripisivani vladajućim subjektima oličenim u fizičkim licima kroz teorije vladarske i narodne suverenosti, neophodno je staviti akcenat na suverenost apstraktne pravne ličnosti države. Pravna ličnost države sastoji se od zajedničke volje, koja za razliku od opšte volje, koju čini volja većine u demokratskom društvu, predstavlja kompromis između volja društvenih grupa u zajednici. Čovek deluje u društvu preko grupe kojoj pripada, a ne kao pojedinac. No, kako je nemoguće da sve društvene grupe i pojedinci učestvuju u nalaženju zajedničke volje, potrebno je formirati državni organ koji će predstavljati vernu sliku društva i koji će služiti kao sredstvo za njeno nalaženje. Taj organ u savremenim državama je parlament. Zajednička volja u parlamentu nastaje raspravom i preprikom, odnosno međusobnim suzbijanjem individualnih volja članova parlamenta, i ona se izražava u zakonu. Kako bi usklađivanje volja između društvenih grupa bilo što uspešnije, neophodno je i postojanje gornjeg doma u kome će biti predstavljeni članovi političke manjine u zajednici. Usled svoje opštosti i apstraktnosti, zajednička volja ne može da regulište i zadovolji konkretne društvene interese. Ta uloga pripada organima izvršne vlasti, koji kroz akte koje donose, zajedničkoj volji dodaju deo svoje volje oličen u diskrecionim ovlašćenjima. Ukoliko izvršni organi prekorače svoje nadležnosti, i povrede proctor slobode pojedinca koji mu država garantuje zakonom, ili pak ako jedan pojedinac povredi prostor slobode drugog pojedinca, ove povrede otklanjaju sudski organi putem svojih presuda koje predstavljaju zajedničku volju u pojedinačnoj situaciji. Jovanović u svom delu “O demokratiji” prvo prihvata načelo stroge podele vlasti i sistem neparlamentarne predstavničke demokratije, koji kasnije odbacuje u delu “Država” i prihvata sistem parlamentarne predstavničke demokratije u kome je podela vlasti blaže izvedena, zaključivši da ovaj sistem više odgovara nastanku pravne države. Ograničenje tri vlasti u sistemu parlamentarne predstavničke demokratije odvija se na ontološkom nivou, prilikom donošenja akata putem kojih vlasti deluju kroz uticaj jedne na egzistenciju druge, i na fenomenološkom nivou, inicijalnim aktima pojedinaca, kojima oni stavljaju jednu vlast u funkciju protiv druge, kako bi zaštitili svoja prava, u situaciji kada im jedna vlast povređuje ta prava prekoračenjem nadležnosti. Osim pravnih metoda ograničenja izraženih preko odgovornosti jedne vlasti pred drugom, uslov postojanja pravne države je i vanpravni metod ograničenja oličen u savesnom i aktivnom javnom mnenju. Prostor delovanja koji zakonodavna vlast obeležava drugim dvema vlastima i pojedincima u društvu sastoji se od slobode koja je u savremenim država linearna, odnosno odgovorna sloboda, uređena pravnim normama. Linearna sloboda predstavlja sadržajno određen prostor delovanja slobodnog subjekta koji mu je država omogućila, garantujući pravnu sigurnost, koja predstavlja najvažniji princip pravne države i vrhovnu vrednost demokratskog društva. Analizirajući aktuelno ustavno uređenje Republike Srbije i uporedivši ga sa konceptom državne suverenosti koji u svojim delima iznosi Slobodan Jovanović, autor zaključuje da se ova dva sistema suštinski razlikuju, iz razloga jer je pozitivnopravnim propisima u Republici Srbiji proklamovana teorija narodne suverenosti, koja usled svojih nedostataka otežava razvoj modernog sprskog društva.The subject of this thesis is the theory of the state sovereignty in the work of Slobodan Jovanović. The general hypothesis explains simultaneous creation of the state, the government and the law, which represent three elements of Jovanović's theory of the state sovereignty. The state is a product of the mind, but the cause for her creation is a collective will for self-preservation which exists in human society, whose counterpart is an individual will for self-preservation which exists in every individual. Slobodan Jovanović points out that, in history, the state was created during the war, because the first communities had to be organized in order to survive conflicts with other communities, or for the intensity of their power to be greater. Organizing caused for the members of the community to be subjected to the will of one subject, who was given the power of command, which produced social hierarchy, or authority. By regulating the relationship between ruling and subjected sides, and between the subjected ones themselves, law was created. State's role in the modern world, according to Jovanović, consists of the military, law and cultural mission, or, in other words, the protection of the state from an outside attack, conserving the internal peace among the members of society and providing material and spiritual goods for the community. A special hypothesis talks about the creation of a legal state as a consequence of simultaneous creation of the state, government and law as a general phenomenon. The immanent goal of a legal state is the protection of a community as a whole, or in a modern democratic discourse the protection of political minority from the tyranny of the majority. In accordance with Jovanović's understanding, in modern theory, unlike previous historical experiences, when the prerogatives of the highest authority were assigned to the ruling subjects embodied in natural person through the theories of the ruling sovereignty and sovereignty of the people, it is necessary to put an accent on the sovereignty of the abstract legal personification of the state. The legal character of the state consists of the collective will, which, unlike the general will, which represents the will of the majority in the democratic society, represents the compromise between the wills of the social groups in the community. A man in society functions through the group to which he belongs, not like an individual. However, considering it is impossible for all the social groups and individuals to be involved in finding a collective will, it is necessary to form a competent authority which will represent a true image of the society and which will serve as an instrument for finding it. That competent authority in modern state is the parliament. A collective will in the parliament is created by an argument and dispute, or repression of individual wills of the members of the parliament and it is reflected in the law. In order for the adjustment of the wills between the social groups to be as successful as possible, it is necessary for the upper house to exist, so the interests of the political minority in the community are represented. Because of the fact it is so universal and abstract, the collective will cannot regulate and please the concrete interests of the society. That role is dedicated to the executive authority, which adds a part of its will to the common will personified in discrete empowerment, through the acts it brings. If the executive authority oversteps its empowerment and harms individual's freedom guaranteed by law, or if one individual harms another individual's freedom, these injuries are corrected by the court through its verdicts which represent a common will in an individual situation. In his piece „About democracy“ Jovanović first accepts the principle of the rigorous division of authority and the system of the non-parliamentary representative democracy, which he later dismisses in his piece „State“ and adopts the system of the parliamentary representative democracy in which the division of the authority is done more moderately, coming to a conclusion that this system is more suitable for the creation of the legal state. Restricting three authorities in the system of parliamentary representative democracy is occurring on the ontological level, upon declaring legal acts, through which the authority acts by influencing the existence of one through the other, and on phenomenological level, by initial acts of an individual, through which they put one authority against the other one, so they could protect their rights in a situation when one authority is harming those rights by overstepping its jurisdiction. Except legal limiting methods expressed through the responsibility of one authority towards the other, the condition for the legal state to exist is also a non-legal method of limitation, expressed in a conscientiousness and active public opinion. The space for action which the legislation designates for the other two authorities and the individual in the society consists of freedom which is linear in modern states, or responsible freedom, regulated by legal norms. Linear freedom represents a designated space for each individual subject to act in, provided by the state, guaranteeing a legal security, which represents the most important principle of a legal state and the highest value of the democratic society. Analyzing the current constitutional system of the Republic of Serbia and comparing it to the concept of the state sovereignty, which is shown in the work of Slobodan Jovanović, the author comes to a conclusion that these two systems are crucially different, for legal regulations in the Republic of Serbia proclaims the theory of the sovereignty of the people which complicates the development of the modern Serbian society due to its flaws
Theory of The State Sovereignty in The Work of Slobodan Jovanović
No full textПредмет рада је теорија државне суверености у делу Слободана Јовановића. Општа хипотеза тиче се истовременог настанка државе, власти и права, који представљају три елемента Јовановићеве теорије државне суверености. Држава је умна појава, али узрок њеног настанка је колективни нагон за самоодржањем који делује у људској заједници, а чију супротност представља индивидуални нагон за самоодржањем који делује у појединцу. Слободан Јовановић указује да је држава као историјска појава настала услед рата, јер су прве заједнице морале да се организују како би могле да опстану у сукобу са другим заједницама, односно како би интензитет дејства њихове силе био већи. Организованост је условила да се чланови заједнице потчине вољи једног субјекта, који је добио моћ заповедања, чиме је настала друштвена хијерархија, односно власт. Регулисањем односа између владајућег и подређених субјеката, као и између самих подређених субјеката настало је право. Улога државе у савременом свету, према Јовановићевом мишљењу, састоји се из војне, правне и културне мисије, односно заштите државе од напада споља, одржавања унутрашњег мира међу члановима друштва, и обезбеђења материјалних и духовних добара за заједницу. Посебна хипотеза говори о настанку правне државе као последице истовременог настанка државе, власти и права као феномена уопште. Иманентни циљ правне државе је заштита целине заједнице, односно у савременом демократском дискурсу, заштита политичке мањине од тираније већине. У складу са Јовановићевим схватањем, у модерној правној теорији, за разлику од претходних историјских искустава, када су прерогативи највише власти приписивани владајућим субјектима оличеним у физичким лицима кроз теорије владарске и народне суверености, неопходно је ставити акценат на сувереност апстрактне правне личности државе. Правна личност државе састоји се од заједничке воље, која за разлику од опште воље, коју чини воља већине у демократском друштву, представља компромис између воља друштвених група у заједници. Човек делује у друштву преко групе којој припада, а не као појединац. Но, како је немогуће да све друштвене групе и појединци учествују у налажењу заједничке воље, потребно је формирати државни орган који ће представљати верну слику друштва и који ће служити као средство за њено налажење. Тај орган у савременим државама је парламент. Заједничка воља у парламенту настаје расправом и преприком, односно међусобним сузбијањем индивидуалних воља чланова парламента, и она се изражава у закону. Како би усклађивање воља између друштвених група било што успешније, неопходно је и постојање горњег дома у коме ће бити представљени чланови политичке мањине у заједници. Услед своје општости и апстрактности, заједничка воља не може да регулиште и задовољи конкретне друштвене интересе. Та улога припада органима извршне власти, који кроз акте које доносе, заједничкој вољи додају део своје воље оличен у дискреционим овлашћењима. Уколико извршни органи прекораче своје надлежности, и повреде процтор слободе појединца који му држава гарантује законом, или пак ако један појединац повреди простор слободе другог појединца, ове повреде отклањају судски органи путем својих пресуда које представљају заједничку вољу у појединачној ситуацији. Јовановић у свом делу “О демократији” прво прихвата начело строге поделе власти и систем непарламентарне представничке демократије, који касније одбацује у делу “Држава” и прихвата систем парламентарне представничке демократије у коме је подела власти блаже изведена, закључивши да овај систем више одговара настанку правне државе. Ограничење три власти у систему парламентарне представничке демократије одвија се на онтолошком нивоу, приликом доношења аката путем којих власти делују кроз утицај једне на егзистенцију друге, и на феноменолошком нивоу, иницијалним актима појединаца, којима они стављају једну власт у функцију против друге, како би заштитили своја права, у ситуацији када им једна власт повређује та права прекорачењем надлежности. Осим правних метода ограничења изражених преко одговорности једне власти пред другом, услов постојања правне државе је и ванправни метод ограничења оличен у савесном и активном јавном мнењу. Простор деловања који законодавна власт обележава другим двема властима и појединцима у друштву састоји се од слободе која је у савременим држава линеарна, односно одговорна слобода, уређена правним нормама. Линеарна слобода представља садржајно одређен простор деловања слободног субјекта који му је држава омогућила, гарантујући правну сигурност, која представља најважнији принцип правне државе и врховну вредност демократског друштва. Анализирајући актуелно уставно уређење Републике Србије и упоредивши га са концептом државне суверености који у својим делима износи Слободан Јовановић, аутор закључује да се ова два система суштински разликују, из разлога јер је позитивноправним прописима у Републици Србији прокламована теорија народне суверености, која услед својих недостатака отежава развој модерног спрског друштва.Predmet rada je teorija državne suverenosti u delu Slobodana Jovanovića. Opšta hipoteza tiče se istovremenog nastanka države, vlasti i prava, koji predstavljaju tri elementa Jovanovićeve teorije državne suverenosti. Država je umna pojava, ali uzrok njenog nastanka je kolektivni nagon za samoodržanjem koji deluje u ljudskoj zajednici, a čiju suprotnost predstavlja individualni nagon za samoodržanjem koji deluje u pojedincu. Slobodan Jovanović ukazuje da je država kao istorijska pojava nastala usled rata, jer su prve zajednice morale da se organizuju kako bi mogle da opstanu u sukobu sa drugim zajednicama, odnosno kako bi intenzitet dejstva njihove sile bio veći. Organizovanost je uslovila da se članovi zajednice potčine volji jednog subjekta, koji je dobio moć zapovedanja, čime je nastala društvena hijerarhija, odnosno vlast. Regulisanjem odnosa između vladajućeg i podređenih subjekata, kao i između samih podređenih subjekata nastalo je pravo. Uloga države u savremenom svetu, prema Jovanovićevom mišljenju, sastoji se iz vojne, pravne i kulturne misije, odnosno zaštite države od napada spolja, održavanja unutrašnjeg mira među članovima društva, i obezbeđenja materijalnih i duhovnih dobara za zajednicu. Posebna hipoteza govori o nastanku pravne države kao posledice istovremenog nastanka države, vlasti i prava kao fenomena uopšte. Imanentni cilj pravne države je zaštita celine zajednice, odnosno u savremenom demokratskom diskursu, zaštita političke manjine od tiranije većine. U skladu sa Jovanovićevim shvatanjem, u modernoj pravnoj teoriji, za razliku od prethodnih istorijskih iskustava, kada su prerogativi najviše vlasti pripisivani vladajućim subjektima oličenim u fizičkim licima kroz teorije vladarske i narodne suverenosti, neophodno je staviti akcenat na suverenost apstraktne pravne ličnosti države. Pravna ličnost države sastoji se od zajedničke volje, koja za razliku od opšte volje, koju čini volja većine u demokratskom društvu, predstavlja kompromis između volja društvenih grupa u zajednici. Čovek deluje u društvu preko grupe kojoj pripada, a ne kao pojedinac. No, kako je nemoguće da sve društvene grupe i pojedinci učestvuju u nalaženju zajedničke volje, potrebno je formirati državni organ koji će predstavljati vernu sliku društva i koji će služiti kao sredstvo za njeno nalaženje. Taj organ u savremenim državama je parlament. Zajednička volja u parlamentu nastaje raspravom i preprikom, odnosno međusobnim suzbijanjem individualnih volja članova parlamenta, i ona se izražava u zakonu. Kako bi usklađivanje volja između društvenih grupa bilo što uspešnije, neophodno je i postojanje gornjeg doma u kome će biti predstavljeni članovi političke manjine u zajednici. Usled svoje opštosti i apstraktnosti, zajednička volja ne može da regulište i zadovolji konkretne društvene interese. Ta uloga pripada organima izvršne vlasti, koji kroz akte koje donose, zajedničkoj volji dodaju deo svoje volje oličen u diskrecionim ovlašćenjima. Ukoliko izvršni organi prekorače svoje nadležnosti, i povrede proctor slobode pojedinca koji mu država garantuje zakonom, ili pak ako jedan pojedinac povredi prostor slobode drugog pojedinca, ove povrede otklanjaju sudski organi putem svojih presuda koje predstavljaju zajedničku volju u pojedinačnoj situaciji. Jovanović u svom delu “O demokratiji” prvo prihvata načelo stroge podele vlasti i sistem neparlamentarne predstavničke demokratije, koji kasnije odbacuje u delu “Država” i prihvata sistem parlamentarne predstavničke demokratije u kome je podela vlasti blaže izvedena, zaključivši da ovaj sistem više odgovara nastanku pravne države. Ograničenje tri vlasti u sistemu parlamentarne predstavničke demokratije odvija se na ontološkom nivou, prilikom donošenja akata putem kojih vlasti deluju kroz uticaj jedne na egzistenciju druge, i na fenomenološkom nivou, inicijalnim aktima pojedinaca, kojima oni stavljaju jednu vlast u funkciju protiv druge, kako bi zaštitili svoja prava, u situaciji kada im jedna vlast povređuje ta prava prekoračenjem nadležnosti. Osim pravnih metoda ograničenja izraženih preko odgovornosti jedne vlasti pred drugom, uslov postojanja pravne države je i vanpravni metod ograničenja oličen u savesnom i aktivnom javnom mnenju. Prostor delovanja koji zakonodavna vlast obeležava drugim dvema vlastima i pojedincima u društvu sastoji se od slobode koja je u savremenim država linearna, odnosno odgovorna sloboda, uređena pravnim normama. Linearna sloboda predstavlja sadržajno određen prostor delovanja slobodnog subjekta koji mu je država omogućila, garantujući pravnu sigurnost, koja predstavlja najvažniji princip pravne države i vrhovnu vrednost demokratskog društva. Analizirajući aktuelno ustavno uređenje Republike Srbije i uporedivši ga sa konceptom državne suverenosti koji u svojim delima iznosi Slobodan Jovanović, autor zaključuje da se ova dva sistema suštinski razlikuju, iz razloga jer je pozitivnopravnim propisima u Republici Srbiji proklamovana teorija narodne suverenosti, koja usled svojih nedostataka otežava razvoj modernog sprskog društva.The subject of this thesis is the theory of the state sovereignty in the work of Slobodan Jovanović. The general hypothesis explains simultaneous creation of the state, the government and the law, which represent three elements of Jovanović's theory of the state sovereignty. The state is a product of the mind, but the cause for her creation is a collective will for self-preservation which exists in human society, whose counterpart is an individual will for self-preservation which exists in every individual. Slobodan Jovanović points out that, in history, the state was created during the war, because the first communities had to be organized in order to survive conflicts with other communities, or for the intensity of their power to be greater. Organizing caused for the members of the community to be subjected to the will of one subject, who was given the power of command, which produced social hierarchy, or authority. By regulating the relationship between ruling and subjected sides, and between the subjected ones themselves, law was created. State's role in the modern world, according to Jovanović, consists of the military, law and cultural mission, or, in other words, the protection of the state from an outside attack, conserving the internal peace among the members of society and providing material and spiritual goods for the community. A special hypothesis talks about the creation of a legal state as a consequence of simultaneous creation of the state, government and law as a general phenomenon. The immanent goal of a legal state is the protection of a community as a whole, or in a modern democratic discourse the protection of political minority from the tyranny of the majority. In accordance with Jovanović's understanding, in modern theory, unlike previous historical experiences, when the prerogatives of the highest authority were assigned to the ruling subjects embodied in natural person through the theories of the ruling sovereignty and sovereignty of the people, it is necessary to put an accent on the sovereignty of the abstract legal personification of the state. The legal character of the state consists of the collective will, which, unlike the general will, which represents the will of the majority in the democratic society, represents the compromise between the wills of the social groups in the community. A man in society functions through the group to which he belongs, not like an individual. However, considering it is impossible for all the social groups and individuals to be involved in finding a collective will, it is necessary to form a competent authority which will represent a true image of the society and which will serve as an instrument for finding it. That competent authority in modern state is the parliament. A collective will in the parliament is created by an argument and dispute, or repression of individual wills of the members of the parliament and it is reflected in the law. In order for the adjustment of the wills between the social groups to be as successful as possible, it is necessary for the upper house to exist, so the interests of the political minority in the community are represented. Because of the fact it is so universal and abstract, the collective will cannot regulate and please the concrete interests of the society. That role is dedicated to the executive authority, which adds a part of its will to the common will personified in discrete empowerment, through the acts it brings. If the executive authority oversteps its empowerment and harms individual's freedom guaranteed by law, or if one individual harms another individual's freedom, these injuries are corrected by the court through its verdicts which represent a common will in an individual situation. In his piece „About democracy“ Jovanović first accepts the principle of the rigorous division of authority and the system of the non-parliamentary representative democracy, which he later dismisses in his piece „State“ and adopts the system of the parliamentary representative democracy in which the division of the authority is done more moderately, coming to a conclusion that this system is more suitable for the creation of the legal state. Restricting three authorities in the system of parliamentary representative democracy is occurring on the ontological level, upon declaring legal acts, through which the authority acts by influencing the existence of one through the other, and on phenomenological level, by initial acts of an individual, through which they put one authority against the other one, so they could protect their rights in a situation when one authority is harming those rights by overstepping its jurisdiction. Except legal limiting methods expressed through the responsibility of one authority towards the other, the condition for the legal state to exist is also a non-legal method of limitation, expressed in a conscientiousness and active public opinion. The space for action which the legislation designates for the other two authorities and the individual in the society consists of freedom which is linear in modern states, or responsible freedom, regulated by legal norms. Linear freedom represents a designated space for each individual subject to act in, provided by the state, guaranteeing a legal security, which represents the most important principle of a legal state and the highest value of the democratic society. Analyzing the current constitutional system of the Republic of Serbia and comparing it to the concept of the state sovereignty, which is shown in the work of Slobodan Jovanović, the author comes to a conclusion that these two systems are crucially different, for legal regulations in the Republic of Serbia proclaims the theory of the sovereignty of the people which complicates the development of the modern Serbian society due to its flaws
Gazimestan June 28, 1989 – Phraseology of the Speech of Slobodan Milošević
No full textIn 2019, the thirtieth anniversary of the famous speech of Slobodan Milošević delivered on the day of St. Vitus (Vidovdan) on June 28, 1989, on 600th anniversary of the Battle of Kosovo, was marked. This speech was considered ominous and as an announcement of a future bloody war by many citizens of Yugoslavia and, above all, Albanians and Croats. The author of the article undertook to analyze this speech in terms of phraseology
Recommended from our members
Twilight of impunity ::the war crimes trial of Slobodan Milosevic /
No full textAn eyewitness account of the first major international war-crimes tribunal since the Nuremberg trials, this work is a guide to the prosecution of Slobodan Milosevic for war crimes, crimes against humanity, and genocide. The historic trial of the "Butcher of the Balkans" began in 2002 and ended abruptly with Milosevic's death in 2006. The author, a lawyer who spent three years in the former Yugoslavia during Milosevic's reign, had a front row seat at the trial. In this work she brings the dramatic proceedings to life, explains complex legal issues, and assesses the trial's implications for victims of the conflicts in the Balkans during the 1990s and international justice more broadly. She acknowledges the trial's flaws, particularly Milosevic's grandstanding and attacks on the institutional legitimacy of the International Criminal Tribunal. Yet she argues that the trial provided an indispensable legal and historical narrative of events in the former Yugoslavia and a valuable forum where victims could tell their stories and seek justice. It addressed crucial legal issues, such as the responsibility of commanders for crimes committed by subordinates, and helped to create a framework for conceptualizing and organizing other large scale international criminal tribunals. The prosecution of Slobodan Milosevic in The Hague was an important step toward ending impunity for leaders who perpetrate egregious crimes against humanity
Twilight of impunity ::the war crimes trial of Slobodan Milosevic /
No full textAn eyewitness account of the first major international war-crimes tribunal since the Nuremberg trials, this work is a guide to the prosecution of Slobodan Milosevic for war crimes, crimes against humanity, and genocide. The historic trial of the "Butcher of the Balkans" began in 2002 and ended abruptly with Milosevic's death in 2006. The author, a lawyer who spent three years in the former Yugoslavia during Milosevic's reign, had a front row seat at the trial. In this work she brings the dramatic proceedings to life, explains complex legal issues, and assesses the trial's implications for victims of the conflicts in the Balkans during the 1990s and international justice more broadly. She acknowledges the trial's flaws, particularly Milosevic's grandstanding and attacks on the institutional legitimacy of the International Criminal Tribunal. Yet she argues that the trial provided an indispensable legal and historical narrative of events in the former Yugoslavia and a valuable forum where victims could tell their stories and seek justice. It addressed crucial legal issues, such as the responsibility of commanders for crimes committed by subordinates, and helped to create a framework for conceptualizing and organizing other large scale international criminal tribunals. The prosecution of Slobodan Milosevic in The Hague was an important step toward ending impunity for leaders who perpetrate egregious crimes against humanity
On new incarnations of allegory – psychomachia in psychoanalysis and contemporary literature (based on the novel “Lost Homeland” by Slobodan Novak)
No full textThe article is an attempt to demonstrate innovativeness and usefulness of the theory of allegory proposed by Dorothy L. Sayers, the author of The Writing and Reading of Allegory. Sayers identifies allegory as a literary genre, presents it as a ‘being’ mentally close to psychomachia, and tries to use the idea of “soul-battle” in the field of analytic psychology. Her conception seems to be fertile when interpreting Lost Homeland by Slobodan Novak
- …
