1,720,957 research outputs found
Dynasty as a carrier of identification: old Serbian genealogies
No full textРад представља нацрт изучавања колективних идентитета у позном
средњем и раном новом веку. Корисност тражења новог приступа проистиче
из тога што коришћење појмова насталих у XVIII веку – попут патриотизма и
национализма – чак и уз редефиницију може створити истраживачки анахронизам. Њихова употреба, такође, отвара пут утицају савременог друштвеног и
политичког искуства на истраживање јер поистовећује категорије праксе и категорије анализе. Стога се предлаже коришћење термина идентификација којим
се наглашава да је реч о когнитивном процесу стварања осећаја припадања одређеној групи са променљивим дометима и значењима. Приступ се илуструје
на примеру старих српских родослова, у којима се све категорије идентификације, међу којима је династија најважнија, преобликују и истичу, односно бивају скрајнуте из редакције у редакцију (преписа у препис). Родослови, дакле,
сведоче о различитим облицима замишљања заједнице који су послужили као
репозиторијум значења за политичко деловање у каснијим вековима.The paper provides a sketch for the study of collective identities in the medieval
and early modern period. The need for a new approach stems from the fact that
the use of the concepts that arose during the 18th century – such as patriotism
and nationalism, even when redefined, can lead to research anachronism. Their
use also paves the way for the influence of contemporary social and political experience
on research since it uses categories of practice as categories of analysis.
Therefore, it is proposed to use the term identification, which emphasizes that
it is a cognitive process of creating a sense of belonging to a group with variable
meanings and outcomes. The approach is illustrated with the example of old
Serbian genealogies, written and copied between the second half of the 14th and
the 18th century, where several categories of identification stand out: the dynasty
itself, the adjective “Serbian”, concept of Orthodoxy, as well as the naming of the
“Other”. With them, the notion of fatherland is analysed, as one of the key concepts
of the volume. It is shown that the dynasty was redefined with almost every
redaction, but that some categories – such as the Serbian and Orthodox determinants
– remain stable. The naming of others occasionally became significant,
while the concept of fatherland has a completely different meaning than the one
it carries in contemporary political and social life. Diachronic changes, as well
as synchronic differences between copies of genealogies, testify to various ways
the community was imagined through the history of the ruling dynasty or the
remembrance of the past. These notions served as a repository of meaning for
political action in centuries of nation-building
“Kohn dichotomy” and the discourses of Serbian nationalism (c. 1890-1914)
No full textУ раду је изложена анализа могућности посматрања дискурса
српског национализма крајем ХIХ и почетком ХХ века поимањем Ханса
Кона, једног од раних истраживача национализма. Кон је тврдио да постоје политички (грађански) и културни (етнички) облици национализма и нација. „Грађански“ облик Кон је проналазио у Западној Европи док су средњи и источни делови континента означени као области „етничког“, с тиме што је први модел означен као пожељнији, а то је свакако био одјек трагичних искустава Другог светског рата. Нарочито последње две деценије трају расправе и махом оспоравања Коновог модела у студијама национализма те су у раду понуђени другачији модели за поимање тог питања док је пример српског национализма изнет као студија случаја.The paper analyzes the possibilities of approaching the discourses of Serbian
nationalism (c. 1890–1914) through the concepts of the “Kohn dichotomy”, a
framework developed by one of the early researchers of nationalism, Hans Kohn. Kohn argued that there are two forms of nationalism: political (civic) and cultural (ethnic). He associated the “civic” form with Western Europe, while the Central and Eastern parts of the continent were marked by an “ethnic” model. Although Kohn’s model has faced challenges within nationalism studies notably over the past two decades, it remains an influential division. By examining selected quotes from Serbian nationalist discourses and comparing them with ideas on the state-run reshaping of national identity in Ottoman Macedonia at the turn of the century, it is evident that Serbian nationalism’s features were entirely contrary to the principles of “ethnic nationalism”. According to Kohn’s dichotomy, Serbian nationalism should align with the “Eastern”, “cultural” or “ethnic” model, which is typically based on myths, shared narratives of origin, and common territory. However, in the last decades of the 19th century and the beginning of the 20th century, Serbian nationalism does not correspond to this imagined framework. Basing the approach primarily on the works of John Breuilly and Rogers Brubaker, the paper contributes to the study of nationalism by highlighting that overly schematic representations fail to capture its full complexity
Conceptualising the “Holy Land” in the Orthodox Milieu of South-Eastern Europe (13th–16th C.)
Full text linkFilozofski fakultetУ дисертацији се испитују начини на које је простор Свете земље (Палестине, Египта
и Синаја) представљан у писаним изворима што их је изнедрио православни јужнословенски
миље у периоду 13–16. столећа. С обзиром на специфични значај светих места за средњовековне
хришћане, истраживање је имало за циљ да установи какве су културне импликације ове
текстуалне представе могле имати у контекстима у којима (тј. за које) су настајале, односно
каква су значења – духовна, богословска, али и идеолошка те политичка – у њих могла бити
уписана и с којом намером. Разматрању, ослоњеном на аналитичке концепте позајмљене из
неколико различитих дисциплина, подвргнут је изворни корпус чије језгро чине две категорије
јужнословенских сведочанстава: списи чији су света места основни предмет те они у којима се
она тематизују у оквиру неке шире целине. У прву групу спадају Слово о светим местима из
Бдинског зборника, спис о светим местима који се приписује Константину Костенечком,
Повест о јерусалимским црквама Никона Јерусалимца и састав чији је наводни аутор извесни
Арсеније Солуњанин. Другу групу чине житијни текстови, конкретно они посвећени светом
Сави Српском. Истраживање стратегија текстуалног конструисања простора Свете земље
отворило је више подстицајних питања из културне историје југоисточне Европе позног средњег
века; наиме, о побожним праксама, књижевним жанровима, принципима конструисања светости
у хагиографији и политичко-теолошким програмима.The present dissertation tackles the ways in which the space of the Holy Land (Palestine,
Egypt, and Sinai) was represented in the written sources produced by the Orthodox South Slavic milieu
from the 13th to the 16th century. Given that the holy places held a position of considerable importance
in the medieval Christian imaginaire, the aim of this research was to elucidate the cultural implications
these textual representations might have had in the specific contexts in/for which they were fashioned;
in other words, our purpose was to shed light on the variety of meanings – spiritual, theological but also
ideological and political – with which these representations might have been imbued. The discussion,
informed by analytical concepts borrowed from several disciplines, was based on a corpus of historical
sources centred on two categories of South Slavic medieval writings: those focused primarily on the
holy places and those that address the holy places within a wider thematic framework. The first group
encompasses the Discourse on the Holy Places from the so-called Bdin Miscellany, a text on the holy
places attributed to Constantine of Kostenec, the Narration on the Churches of Jerusalem by Nikon the
Jerusalemite, and a work whose alleged author is a certain Arsenius of Thessalonike. The second group
comprises hagiographical texts; more precisely, those dedicated to St Sava of Serbia. Reasearch on the
strategies of constructing textual spaces of the Holy Land has led us to look into a number of thoughtprovoking issues concerning the cultural history of late medieval South-Eastern Europe; namely,
devotional practices, literary genres, principles of constructing sanctity in hagiography, and politicaltheological programmes.
Концепти национализма и патриотизма у српском политичком дискурсу: Средњи век, нови век, савремено доба Књига прва
No full textПројекат под називом Concepts of Nationalism and Patriotism in Serbian Political Discourse – Medieval, Modern, Contemporary (CoNatPat) завршава се зборником радова са конференције одржане 30. и 31. маја 2024. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Сабрани прилози сведоче о тренутној фази дијахроних истраживања начина на које су српске политичке елите формулисале националне програме и осећања припадности сопственој заједници. Процеси градње колективних идентитета, конституисани на основама заједничких циљева, вредности и пракси те на односу заједнице према властитој прошлости, одвијају се посредством симболичких форми – знакова, текстова, ритуала, церемонија, споменика. Одређени спољним, као и унутрашњим чиниоцима, ти процеси, посматрани у контексту различитих историјских раздобља, од државе Немањића све до наших дана, позивају на дијалог стручњака из различитих области друштвено-хуманистичког спектра. У овом тому прикупљени су прилози који тој широј интердисциплинарној расправи доприносе бавећи се темама које се односе на раздобље до краја 19. века.Конференција „Концепти национализма и патриотизма у српском политичком дискурсу – Средњи век, нови век, савремено доба“, Филозофски факултет Универзитета у Београду 30. и 31. маја 202
Концепти национализма и патриотизма у српском политичком дискурсу: Средњи век, нови век, савремено доба Књига друга
No full textПројекат под називом Concepts of Nationalism and Patriotism in Serbian Political Discourse – Medieval, Modern, Contemporary (CoNatPat) завршава се зборником радова са конференције одржане 30. и 31. маја 2024. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Сабрани прилози сведоче о тренутној фази дијахроних истраживања начина на које су српске политичке елите формулисале националне програме и осећања припадности сопственој заједници. Процеси градње колективних идентитета, конституисани на основама заједничких циљева, вредности и пракси те на односу заједнице према властитој прошлости, одвијају се посредством симболичких форми – знакова, текстова, ритуала, церемонија, споменика. Одређени спољним, као и унутрашњим чиниоцима, ти процеси, посматрани у контексту различитих историјских раздобља, од државе Немањића све до наших дана, позивају на дијалог стручњака из различитих области друштвено-хуманистичког спектра. У овом тому прикупљени су прилози који тој широј интердисциплинарној расправи доприносе бавећи се темама које се односе на раздобље до краја 19. века.Конференција „Концепти национализма и патриотизма у српском политичком дискурсу – Средњи век, нови век, савремено доба“, Филозофски факултет Универзитета у Београду 30. и 31. маја 202
Политички оквири колективних идентитета: Сведочанства српског средњовековља
No full textПројекат под називом Концепти национализма и патриотизма у српском политичком дискурсу – средњи век, нови век, савремено доба (Concepts of Nationalism and Patriotism in Serbian Political Discourse – Medieval, Modern, Contemporary) покренут је са циљем да истражи начине на које су српски политички чиниоци током различитих историјских раздобља формулисали осећања припадности етнији/нацији и отаџбини/држави. Први задатак у реализацији пројекта састојао се у проналажењу и анализи историјских извора који сведоче о политичком дискурсу у три назначена раздобља српске прошлости, како би се у њима уочили и издвојили трагови о генези, а потом и променама концепата natio/patria. Свеска која је пред нама, настала из предавања одржаних на Филозофском факултету Универзитета у Београду у марту и априлу 2023. године, има за циљ да саопшти неке од резултата које је та анализа дала током рада са изворима за најраније, средњовековно доба.Ова публикација је резултат рада на пројекту
Concepts of Nationalism and Patriotism in Serbian Political Discourse
– Medieval, Modern, Contemporary (CoNatPat),
који финансира Фонд за науку Републике Србије
(програм ИДЕЈЕ, бр. пројекта 7750060)
Going Beyond Counting First Authors in Author Co-citation Analysis
Full text linkThe present study examines one of the fundamental aspects of author co-citation analysis (ACA) - the way co-citation
counts are defined. Co-citation counting provides the data on which all subsequent statistical analyses and mappings
are based, and we compare ACA results based on two different types of co-citation counting - the traditional type that
only counts the first one among a cited work's authors on the one hand and a non-traditional type that takes into
account the first 5 authors of a cited work on the other hand. Results indicate that the picture produced through this non-traditional author co-citation counting contains more coherent author groups and is therefore considerably clearer. However, this picture represents fewer specialties in the research field being studied than that produced through the traditional first-author co-citation counting when the same number of top-ranked authors is selected and analyzed. Reasons for these effects are discussed
Variations on the Author
Full text link“Variations on the Author” discusses two of Eduardo Coutinho’s recent films (Um Dia na Vida, from 2010, and Últimas Conversas, posthumously released in 2015) and their contribution to the general question of documentary authorship. The director’s filmography is characterized by a consistent yet self-effacing form of authorial self-inscription: Coutinho often features as an interviewer that rather than express opinions propels discourses; an interviewer that is good at listening. This mode of self-inscription characterizes him as an author who is not expressive but who is nonetheless markedly present on the screen. In Um Dia na Vida, however, Coutinho is completely absent form the image, while Últimas Conversas, on the contrary, includes a confessional prologue that moves the director from the margins to the center of his films. This article examines the ways in which these works stand out in the filmography of a director who offers new insights into the notion of cinematic authorship
Appropriate Similarity Measures for Author Cocitation Analysis
Full text linkWe provide a number of new insights into the methodological discussion about author cocitation analysis. We first argue that the use of the Pearson correlation for measuring the similarity between authors’ cocitation profiles is not very satisfactory. We then discuss what kind of similarity measures may be used as an alternative to the Pearson correlation. We consider three similarity measures in particular. One is the well-known cosine. The other two similarity measures have not been used before in the bibliometric literature. Finally, we show by means of an example that our findings have a high practical relevance.information science;Pearson correlation;cosine;similarity measure;author cocitation analysis
- …
