University of Arts in Belgrade
Digital Repository of the Institute for Philosophy and Social Theory, University of BelgradeNot a member yet
4571 research outputs found
Sort by
Prirodna politika prema Aristotelu
No full textQuel est le sens de « nature » dans la célèbre formule aristotélicienne :
« l’humain est, par nature, un animal politique » ? Dans le cadre d’un
débat avec les thèses du Socrate de la République, la référence à un
naturel politique signifie que la cité n’est pas l’effet d’un manque, mais
l’expression d’un désir positif. Ainsi, il n’y a pas pour l’être humain un état
de nature antérieur à l’existence politique. Ce qui ne signifie pas que tout
ce qui est politique est naturel.Koje je značenje prirode u čuvenoj aristotelovskoj tvrdnji „čovek je, po prirodi, politička životinja“? U kontekstu rasprave sa sokratovskim tezama u Platonovoj Republici, priroda znači da polis nije rezultat manjkavosti, već izraz pozitivne želje. Dakle, za ljudska bića ne postoji prirodno stanje koje prethodi političkom životu. Ovo ne znači da je sve što je političko istovremeno i prirodno
Makijavelijeva realistička slika ljudskog roda i njegovo opravdanje države
No full textDer vorliegende Aufsatz analysiert Machiavellis Menschenbild. Er
argumentiert gegen die vorherrschenden Auffassungen, die es entweder
als pessimistisch oder als optimistisch charakterisieren und begründet die
These, dass der Florentiner ein realistisches Menschbild hatte. Machiavelli
ist ein „psychologischer Egoist“, der den Menschen als ein Wesen ansieht,
dessen Handlungen durch seine Triebe, Wünsche und Leidenschaften
motiviert werden, die ihn häufig zu unmoralischem Verhalten verleiten.
Die zentralen Antriebe des Menschen sind „Ehrgeiz“ (ambizione) und
„Habgier“ (avarizia). Der vorliegende Aufsatz untersucht auch Machiavellis
Naturbegriff und zeigt, dass die Unwandelbarkeit der menschlichen Natur
für ihn die zentrale Prämisse ist, die eine wissenschaftliche Analyse von
Politik ermöglicht. Trotz der Tatsache, dass die menschlichen Triebe und
Fähigkeiten zu allen Zeiten dieselben sind, kann der Mensch durch gute
Gesetze, militärisches Training und Religion verändert und zur „Tüchtigkeit“
(virtù) erzogen werden. Die Voraussetzungen für derartige Veränderungen
sind jedoch eine gute gesetzliche und politische Ordnung. Machiavelli
rechtfertigt den Staat wegen dessen Fähigkeit, die menschliche Natur
umzugestalten und den Menschen zu verbessern. Der Staat ist nicht bloß
eine Zwangsgewalt, sondern auch eine moralische Institution. Daraus
ergibt sich die Konklusion, dass Machiavelli die Politik nicht von der Moral
trennt, wie die meisten Wissenschaftler behaupten.Ovaj tekst ispituje Makijavelijevu sliku ljudskog roda. Nasuprot preovlađujućim shvatanjima da je njegova slika bilo pesimistična bilo optimistična, brani se teza da ovaj Firentinac gaji realističku sliku ljudskog roda. Makijaveli je psihološki egoista koji shvata čoveka kao biće čiji su postupci motivisani njegovim nagonima, željama i strastima, što ga često podstiče na nemoralno ponašanje. Glavni nagoni čoveka su „ambicija“ (ambizione) i „pohlepa“ (avarizia). Ovaj tekst ispituje i Makijavelijev koncept prirode i pokazuje da je, prema njemu, stalnost ljudske prirode centralna premisa koja dozvoljava naučnu analizu politike. Uprkos činjenici da su nagoni i sposobnosti čoveka isti u svakom trenutku, dobri zakoni, vojnički trening i religija obezbeđuju čoveku da se promeni i obrazuje za „vrlinu“ (virtù). Međutim, da bi se takve promene izazvale u čoveku, potrebno je dobro zakonsko i pravno uređenje. Makijaveli opravdava postojanje države zbog njenog kapaciteta da preoblikuje ljudsku prirodu i unapredi čoveka. Država nije samo sila prinude, već i institucija moralnosti. Ovo vodi zaključku da Makijaveli ne razdvaja politiku od moralnosti, kao što tvrdi većina autora
Mogućnosti primene teorije igara: Slučaj igre „javnog dobra“
No full textSocijalne dileme su situacije u kojima postoji sukob između pojedinačnog i kolektivnog interesa. Ponašanje ljudi u ovakvim situacijama izučava se preko modela igre u kojoj učesnici odlučuju koliko žele da doprinesu javnom dobru. Za pojedinca je primamljivo da doprinese što manje, nadajući se da će se okoristiti saradljivim ponašanjem ostalih članova kolektiva, ali, ako se svi odluče za nesaradnju, na duže staze je ceo kolektiv na gubitku (tzv. problem grebatorstva, eng. free-riding). Ako pojedinca posmatramo kao homo economicus-a, od njega bi se očekivalo da postupi racionalno upravo time što će postati grebator. Međutim, brojna istraživanja sa igrom „javnog dobra“ u kojima su učesnici stvarne osobe izveštavaju o višoj stopi saradljivosti nego što to predviđa tradicionalna teorija racionalnosti. U ovom radu prikazujem glavne nalaze laboratorijskih i terenskih eksperimenata sa igrom „javnog dobra“ i ilustrujem mogućnosti njihove praktične primene u realnim socijalnim dilemama, kao što su davanje dobrotvornih priloga, volontiranje, plaćanje poreza i ekološki odgovorno ponašanje.Social dilemmas are situations characterized by a tension between acting in one's immediate self interest and acting in the longer-term collective interest. Many social dilemmas take the form of a public goods game, in which people decide how much to contribute to a public good (such as paying for public transportation, recycling or engaging in teamwork). One major challenge is the free-rider problem – it is individually tempting to contribute as little as possible to the public good, while profiting off others’ cooperation. If everyone decides to behave uncooperatively, the collective is worse off than it might have been otherwise. In terms of homo economicus characterization of human behavior, free-riding constitutes a rational choice. However, an overwhelming amount of psychological and behavioral economics research shows that players in the public goods game behave more cooperatively than strict rationality would permit. In this paper, I have presented the most important findings from public good experiments in the lab and the field. I have also discussed how this empirical evidence can help interpret some naturally occurring phenomena, like charitable giving, volunteering, tax morale, and management of common-pool natural resources. I conclude by pointing out that the fact that people donate to charities, volunteer, mostly do not evade taxes on a large scale, care for the environment, etc. suggests that rational choice hypothesis is inconsistent with the degree of cooperation in social dilemmas and that psychological game theory approach is required to solve this problem
Autonomy, Dignity and History in Caranti’s Kant’s Political Legacy
No full textIn this paper I discuss some relevant theses of Caranti’s Kant’s Political
Legacy, whose aim is to provide a consistent account of how we could
develop Kant’s political thought and see to what extent Kant’s insights
can help us to critically understand the 21st century’s political world.
First, I will focus on autonomy as the ground of dignity and discuss
Caranti’s arguments against the exclusiveness of the Categorical Imperative
as the sole principle of true moral agency. Second, I will take into account
Caranti’s views on history and consider whether human rational nature
can be regarded as containing teleological – though non-biological –
elements, thereby questioning Caranti’s Separability Thesis.U radu razmatram neke važne teze Karantijeve knjige Kantovo političko nasleđe, čiji je cilj da ponudi konzistentni uvid u to kako možemo razvijati Kantovu političku misao i da odgovori do koje nam mere Kantovi zaključci mogu pomoći da kritički razumemo politički svet 21. veka. Prvo se usredsređujem na autonomiju kao osnovu dostojanstva i raspravljam o Karantijevim argumentima koji u pitanje dovode ekskluzivnost kategoričkog imperativa kao jedinog načela istinskog moralnog delovanja. Zatim, razmatram Karantijeve poglede na istoriju i postavljam pitanje da li se može prihvatiti da racionalna priroda ljudi sadrži teleološke – iako ne-biološke – elemente, dovodeći na na taj način u pitanje Karantijevu tezu o razdvajanju
Contentious Politics in the European (Post-Socialist) (Semi-)Periphery: Mapping Rebellion and Social Protests in Southeast and Eastern Europe
No full textThis essay takes a critical and reflective look at two recently published books on contentious politics in the Balkans and Eastern Europe: Social Movements in the Balkans (ed. by F. Bieber and D. Brentin, Routledge 2018) and Ideology and Social Protests in Eastern Europe (V. Stoyanova, Routledge 2018). Focusing on regions somewhat neglected in scholarly analyses of the recent global upsurge of protests, these books aim to fill the gap by highlighting some contextual and regional specificities: a position of economic and geo-political (semi)periphery, weak or unconsolidated democratic institutions, post-socialist and transitional environments, societal (ethnic) divisions, etc. By critically assessing both contributions, in a manner that looks for their complementarity, this essay: examines the characteristics of popular mobilizations and grievances in Southeast and Eastern Europe; questions dominant narratives of political and economic transition and EU integration; re-evaluates socialist heritage and post-socialist political trajectories; discusses the (im) possibilities of articulating political alternatives to representative democracy and free market economy; and addresses the burden of conflicting memories and attitudes towards the region’s socialist past (and, in case of post-Yugoslav states, ethnic conflicts from the 1990s).Ovaj rad se kritički i polemički osvrće na dve nedavno objavljene knjige o politikama osporavanja na Balkanu i u Istočnoj Evropi: Social Movements in the Balkans (prir. F. Bieber i D. Brentint, Routledge 2018) i Ideology and Social Protests in Eastern Europe (V. Stoyanova, Routledge 2018). Fokusom na regione koji su donekle zapostavljeni u akademskim analizama nedavnih globalnih talasa protesta, ove dve knjige nameravaju da popune tu prazninu, te osvetle neke od kontekstualnih i regionalnih specifičnosti: položaj na ekonomskoj i geopolitičkoj (polu)periferiji, slabe i nekonsolidovane demokratske institucije, postsocijalistički i tranzicioni uslovi, društvene (etničke) podele itd. Kritički procenjujući obe studije i sagledavajući ih u njihovoj komplementarnosti ovaj rad se dotiče sledećih problema: karakterisike masovnih mobilizacija i protesta u Jugoistočnoj i Istočnoj Evropi; propitivanje vladajućih narativa o političkoj i ekonomskoj tranziciji i evropskim integracijama; ponovno vrednovanje socijalističkog nasleđa i postsocijalističkih političkih putanja; (ne)mogućnost artikulisanja političkih alternativa predstavničkoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji; teret sukobljenih sećanja i stavova prema socijalističkoj prošlosti.Florian Bieber and Dario Brentin (eds.), Social Movements in the
Balkans. Rebellion and Protest from Maribor to Taksim, Routledge
London and New York, 2018. / Veronika Stoyanova, Ideology
and Social Protests in Eastern Europe. Beyond the Transition’s
Liberal Consensus, Routledge London and New York, 2018
Luigi Caranti, Kant’s Political Legacy: Human Rights, Peace, Progress, Cardiff, University of Wales Press, 2017
No full textLuigi Caranti, Kant’s Political Legacy: Human Rights, Peace, Progress, Cardiff, University of Wales Press, 201
Carl Schmitt, Der Schatten Gottes: Introspektionen, Tagebücher und Briefe 1921 bis 1924, Hrsg. von Gerd Giesler, Ernst Hüsmert und Wolfgang H. Spindler, Berlin, Duncker & Humblot 2014. / Carl Schmitt, Tagebücher 1925 Bis 1929, Hrsg. von Martin Tielke und
No full textCarl Schmitt, Der Schatten Gottes: Introspektionen, Tagebücher und Briefe 1921 bis 1924, Hrsg. von Gerd Giesler, Ernst Hüsmert und Wolfgang H. Spindler, Berlin, Duncker & Humblot 2014. / Carl Schmitt, Tagebücher 1925 Bis 1929, Hrsg. von Martin Tielke und Gerd Giesler, Berlin, Duncker & Humblot, 201
Angažovano prevođenje filozofije: Slučaj pojma agency
No full textU ovom tekstu ću se posvetiti prevodu jedne reči čija je teorijska upotreba uopšte uzev novijeg datuma. To se posebno odnosi na postjugoslovenski kontekst. Reč je o pojmu agency, pojmu čiji je prevod na srpski – i druge jezike zastupljene u regionu – i dalje sporan. U tom smislu, ovaj se tekst u celini uzev može razumeti kao jedna vrsta filozofskog obrazloženja za određeni predlog standardizacije filozofskog termina. No, ovo je i više od nagovora na (nedoslovan, „preizveden i preidejan“) prevod. Budući da se radi o filozofskoj reči koja ima potencijal za angažman, što se u ovom tekstu posebno iščitava iz filozofije Džudit Batler, zalagaću se za to da je i „pogrešan“ prevod opravdan ukoliko dobija priliku da izvodi neposredne promene u svetu izvan teksta