Ministry of Education, Science and Technological Development
National Repository of Dissertations in Serbia (NaRDuS)Not a member yet
15259 research outputs found
Sort by
The deontic modality in sports discourse basedon a corpusof interviewsfrom sports press
No full textPredmet ovog rada je analiza deontičke modalnosti kroz multidisciplinarni pristup koji integriše semantiku, pragmatiku, analizu diskursa i teoriju govornih činova. Istraženi su ključni pragmatički mehanizmi koji omogućavaju identifikaciju govornikovih iskaza. U fokusu rada nalaze se Palmerova klasifikacija modalnosti, kao i klasifikacije govornih činova prema Seare-u i Austin-u. Metodološki pristup temelji se na kontrastivnoj analizi korpusa na engleskom i srpskom jeziku. Korpus primera obuhvata pisane sportske intervjue objavljene u britanskim, američkim i srpskim dnevnim novinama, nedeljnicima i časopisima. Primeri na engleskom jeziku selektovani su iz novina kao što su The Source, The Independent i The BBC, dok su primeri na srpskom jeziku prikupljeni iz Sportskog žurnala, Balkanhandballa i Ekspresa. Definisani su ključni ciljevi analize: identifikacija govornih činova u oba korpusa i utvrđivanje njihove ilokucione sile, prepoznavanje deontičkih modalnih markera i njihovih realizacija u govorima, analiza značenja deontičkih markera na engleskom i srpskom jeziku, te kontrastivna analiza frekvencije njihove upotrebe u oba jezika (Dragaš, M:1). Ova situacija se temelji na analizi sportskog diskursa, s obzirom na značaj sporta i ulogu sportskih radnika u savremenom globalnom društvu, što se reflektuje i u jeziku.The subject of this paper is the analysis of deontic modality through a multidisciplinary approach that integrates semantics, pragmatics, discourse analysis, and speech act theory. The key pragmatic mechanisms that enable the identification of the speaker's statements have been explored. The focus of the paper includes Palmer‘s classification of modality, as well as the classifications of speech acts by Searle and Austin. The methodological approach is based on a contrastive analysis of corpora in English and Serbian. The corpus of examples consists of written sports interviews published in British, American, and Serbian daily newspapers, weeklies, and magazines. Examples in English were selected from newspapers such as The Source, The Independent, and The BBC, while examples in Serbian were gathered from Sportski ţurnal, Balkan-handball, and Ekspres. The main objectives of the analysis are: the identification of speech acts in both corpora and determining their illocutionary force, recognizing deontic modal markers and their realizations in speech, analyzing the meanings of deontic markers in English and Serbian, and conducting a contrastive analysis of the frequency of their use in both languages (Dragaš, M:1). This study is based on the analysis of sports discourse, considering the importance of sports and the role of sports workers in contemporary global society, which is also reflected in language
Kulturna antropologija i jezik simbola umetnosti iranskog i srpskog ćilima Культурная антропология и язык символов иранского и сербского искусства килима
No full textThe research topic of this dissertation is the analysis of kilim motifs in Iran and Serbia, with the primary objective of identifying, categorising, and conducting a comprehensive comparative analysis of kilim motifs in these two regions. The thesis is divided into five chapters; each chapter describes the objective of the research in detail. By employing the theoretical framework of semiotics and semiotic anthropology, it examines and interprets the denotative, connotative, and socio-cultural meanings of kilim motifs.
The research methodology involves the collection and analysis of 200 kilims, 100 from five kilim-weaving tribes and regions in Iran, namely Qashqai, Bakhtiari, Khorasan, Azerbaijan, and Kurdistan, and 100 from Pirot in Serbia. Following the construction of the research corpus (kilim motif database), a three-layered classification system was developed to identify motifs based on their forms, types, and connotative meanings, which led to the design of the Kilim Motif Tagset (KMT). This resulted in identifying the 80 most common motifs, with 828 applied tags to the kilim samples to find the frequency, variants, and meanings of motifs.
Based on the corpus reports and conducting quantitative, qualitative, and comparative analyses, the research reveals the deeper meanings embedded in kilim motifs and highlights their role in cultural transmission. In terms of thematic domains, the findings indicate that Iranian kilim motifs primarily represent themes related to spirituality and divine, life and nature, reflecting a strong cultural and historical emphasis on mythical and religious concepts, as well as the significance of natural resources such as water and fertile land, which are highly valued in Iran’s arid regions. In contrast, Serbian kilim motifs mainly reflect symbols related to social value concepts, protection, and power. Using such motifs reflect shared values and collective heritage of Serbian community.
These findings, which examine the connotative and symbolic meanings of the motifs based on underlying mythological, historical, cultural, and social layers, identify the connections between the motifs and the cultures they represent, later 8 sample kilims of Iranian and Serbian are analysed as a case study, and the motifs are described. In the final chapter, a model for identifying and classifying kilim motifs based on the theoretical framework of semiotics and semiotic anthropology is proposed. In conclusion, this research contributes to cultural and intercultural studies by exploring and analysing the motifs of Iranian and Serbian kilims. The findings highlight the motifs significance as representative symbols of community identity and heritage, which are deeply embedded in the rich traditions of both cultures.Ovo istraživanje kao cilj ima analizu motiva koji se javljaju na ćilimima u Iranu i Srbiji, sa primarnim ciljem identifikacije, kategorizacije i sprovođenja sveobuhvatne komparativne analize motiva ćilima u ovim dvema kulturama. Disertacija je podeljena u pet poglavlja, pri čemu su u svakom poglavlju detaljno izloženi ciljevi istraživanja. Koristeći teorijski okvir semiotike i semiotičke antropologije, istraživanje ispituje i tumači denotativna, konotativna i sociokulturna značenja motiva na ćilimima.
Metodološki okvir istraživanja podrazumeva prikupljanje i analizu 200 ćilima, od kojih 100 potiče iz pet regija u Iranu, čuvenih po tkanju: Kaškaj, Bahtiari, Horsan, Azerbejdžan i Kurdistan, dok preostalih 100 dolazi iz Pirota, u Srbiji. Nakon formiranja istraživačkog korpusa (baze podataka motiva ćilima), razvijen je trostepeni klasifikacioni sistem, kako bi se identifikovali motivi na osnovu njihovih oblika, tipova i konotativnih značenja, što je dovelo do svaranja „Tag-seta motiva” (Kilim Motif Tagset - KMT). Na ovaj način je identifikovano 80 motiva, pri čemu je na analizirane uzorke ćilima primenjeno ukupno 828 oznaka, kako bi se utvrdila učestalost, varijante i značenja motiva.
Na osnovu izveštaja korpusa motiva i sprovedenih kvantitativnih, kvalitativnih i komparativnih analiza, istraživanje pokazuje dublja značenja ugrađena u motive i ističe njihovu ulogu u kulturnoj transmisiji. U tematskom smislu, rezultati pokazuju da motivi iranskih ćilima u najvećoj meri izražavaju teme povezane sa duhovnošću, božanskim životom i prirodom, stavljajući snažan kulturno-istorijski akcenat na mistične i religijske koncepte, kao i značaj prirodnih dobara, poput vode i plodnog zemljišta, koji su od neprocenjivog značaja u sušnim predelima Irana. S druge strane, motivi srpskih ćilima najčešće simbolizuju društvene vrednosti, zaštitu i moć, čime se izražavaju zajedničke vrednosti i kolektivno nasleđe srpske zajednice.
Ovi rezultati, koji su odraz ispitivanja konotativnih i simboličkih značenja motiva kroz prizmu mitoloških, istorijskih, kulturnih i društvenih slojeva, otkrivaju veze između motiva, ali i kultura koje oni predstavljaju. Kasnije je analizirano osam uzoraka iranskih i srpskih ćilima kao studija slučaja, pri čemu su motivi detaljno opisani. U završnom poglavlju predložen je model za identifikaciju i klasifikaciju motiva na ćilimima, zasnovan na teorijskom okviru semiotike i semiotičke antropologije. Zaključak ove studije doprinosi istraživanjima u oblasti kulture i interkulturnih studija kroz analizu motiva iranskih i srpskih ćilima. Rezultati ističu značaj motiva kao reprezentativnih simbola identiteta i kulturnog nasleđa zajednica, duboko ukorenjenih u bogatim tradicijama oba naroda
Вежбе нежности - ликовно изражавање савременог љубавног дискурса (слика, цртеж и инсталација)
No full text
Emotional intelligence as a contributor to the success and well-being of young musicians
No full textOd svog uvođenja, konstrukt emocionalne inteligencije (EI) viđen je kao činilac važnih životnih ishoda poput akademskih i profesionalnih dostignuća, te lične dobrobiti. Kako je EI relativno nov diferencijalno-psihološki konstrukt, njegov potencijal da doprinese objašnjenju važnih fenomena u muzici (npr. ekspresivnosti i autentičnosti muzičkog izraza, efikasnoj komunikaciji sa publikom i saizvođačima, samopouzdanijem i uspešnijem izvođenju i, na kraju, većoj dobrobiti muzičara) tek počinje da se uočava i empirijski proverava. U ovom kvantitativnom istraživanju, koristeći prigodan uzorak od 210 studenata muzike, ispitivali smo da li EI – definisana kao sposobnost, odnosno kao crta – doprinosi objašnjenju muzičke uspešnosti i dobrobiti mladih muzičara, i kojim putevima to čini. Naši nalazi sugerišu da i sposobnost i crta EI daju izvestan doprinos predviđanju pojedinih aspekata muzičkog uspeha, a još ubedljivije ti nalazi upućuju na doprinos EI predviđanju dobrobiti mladih muzičara. Osim što u analizi putanja ima direktan efekat na akademska postignuća i psihičku dobrobit vokalno-instrumentalnih izvođača, crta EI takođe posreduje u dejstvu osnovnih dimenzija ličnosti i socijalno-emocionalnih aspekata muzičke ekspertize (uključujući muzičku izvođačku anksioznost) na navedne ishode. Dodatni nalazi sugerišu da, pored dimenzija ličnosti, sposobnost EI pomaže sagledavanju sopstvenih muzičkih kapaciteta, što zauzvrat utiče na objektivna muzička dostignuća. U radu se diskutuju teorijske i praktične implikacije ovih nalaza, te daju preporuke za dalja istraživanja. U tom kontekstu, primećuje se da je pre daljih ispitivanja doprinosa EI važnim ishodima u životu muzičara, neophodno razrešiti pitanje odnosa subjektivne i objektivne dimenzije muzičke uspešnosti.Since its scientific introduction, the construct of emotional intelligence (EI) has been recognized as a possible contributor to important life outcomes such as academic and professional achievements, as well as personal well-being. As EI is a relatively young differential-psychology construct, its potential to contribute to the explanation of key phenomena in music-making (e.g., expressiveness and authenticity of musical expression, effective communication with the audience and co-performers, more confident and successful performance, and ultimately greater well-being) has only started to be explored. In this quantitative research, using a convenience sample of 210 music students, we investigated whether EI – conceptualized both as an ability and as a trait – contributes to the explanation of the musical success and well-being of young musicians, and by which mechanisms it does so. Our findings suggest that both ability and trait EI contribute somewhat to the prediction of certain aspects of musical success and in particular, make a more substantial contribution in predicting the well-being of young musicians. In addition to having a direct effect in explaining vocal-instrumental performers’ academic outcomes and psychological well-being (in Path Analysis), trait EI also mediates the effect of basic personality dimensions and social-emotional factors of musical expertise (including Music Performance Anxiety). Additional findings suggest that, along with certain personality dimensions, ability EI positively contributes to musicians’ self-perceptions of musical capacities, which in turn affect their objective musical achievements. The thesis discusses the theoretical and practical implications of these findings, and gives recommendations for further research. In this context, it is noted that even before further examination of the contribution of EI to important outcomes in the life of musicians, it is necessary to resolve the issue of the relationship between subjective and objective dimensions of musical success
Musical life in Serbia as reflected in the Belgrade press (1919–1929) Музыкальная жизнь в Сербии в зеркале белградской прессы (1919–1929) : a documentary study and bibliography документальное изучение и библиография
No full textУ овом раду дат је приказ музичког живота Србије између два рата, који је, ипак, најдинамичнији и најактивнији био у престоници – Београду. Приказ је највећим делом конструисан на основу београдске дневне штампе и периодике – стручних књижевних и музичких часописа, за које су музичке критике, чланке и есеје писали, између осталих, и успешни композитори: Милоје Милојевић, Коста Манојловић, Петар Крстић, Стеван Христић, књижевник Станислав Винавер, историчар Виктор Новак. Показало се да је, поред многих изазова са којима је новонастала земља била суочена, и многобројних неповољних политичких, економских и социолошких услова који су утицали на културни, па самим тим, и на музички живот – он, ипак, био садржајан и активан, а одликовала га је видљива жеља његових учесника да га уреде, унапреде, обогате. Од тих учесника, издвајају се, управо, споменути критичари, који су се поред залагања на пољу музичке критике, бавили и педагошким радом, те су свој допринос музици дали и значајним учешћем у музичком школству и образовању. Музичко образовање у Србији пружале су музичке школе које су биле приватне (одређене су добијале субвенције од државе), а међу важнијима су биле Музичка школа у Београду, Музичка школа „Станковић”, Суботичка градска музичка школа, Музичка школа у Сомбору, Музичка школа „Бајић” у Новом Саду. Високо музичко образовање у Србији није постојало до 1937. године, када је у Београду основана државна установа највишег степена под називом Музичка академија и Средња музичка школа. Недостатак такве установе у периоду између два рата био је честа тема у дневној штампи и периодици, и о њој су неретко писали споменути аутори.
Интегрални део музичког живота била су музичка и певачка друштва. Она су пре Великог рата имала ширу друштвену улогу па су свој значај и утицај задржала и у међуратном периоду. Тада су активно деловали: Београдско певачко друштво, Певачка дружина „Станковић”, Академско певачко друштво „Обилић”, певачко друштво „Лисински“, „Младост”, „Коло”, као и чешки зборови – Певачко друштво „Хлахол” и Певачко друштво „Сметана”. Концертни наступ, као један од најбитнијих делова музичког живота у Београду, одржавали су многи признати, страни, уметници као што су Артур Рубинштајн, Алфред Корто, Јан Кубелик, Бронислав Хуберман, и успешни домаћи, активни на европској и светској сцени, Златко Балоковић, браћа Јовановић, Никола Зец, Јурица Ткалчић. Главни део рада чини анотирана библиографија текстова о музичком животу Београда и Србије у листовима: Политика, Време, Правда, Српски књижевни гласник, Мисао, Музички гласник, Гласник Музичког друштва „Станковић“.This paper provides an overview of musical life in Serbia between the two world wars, which was, however, the most dynamic and active in the capital—Belgrade. The overview is primarily based on Belgrade’s daily press and periodicals, including specialized literary and music journals, for which music critiques, articles, and essays were written by successful composers such as Miloje Milojević, Kosta Manojlović, Petar Krstić, Stevan Hristić, as well as by writer Stanislav Vinaver and historian Viktor Novak.
Despite many challenges faced by the newly formed country, including numerous unfavorable political, economic, and sociological conditions affecting cultural and musical life, this period was still rich and active. It was characterized by a visible desire among its participants to organize, improve, and enrich it. Among these participants, the aforementioned critics stand out, as they not only contributed to music criticism but were also engaged in pedagogical work, significantly influencing music education and schooling.
Music education in Serbia was provided by private music schools (some of which received state subsidies). The most important among them were Belgrade Music School, Stanković Music School, Subotica City Music School, Sombor Music School, and Bajić Music School in Novi Sad. Higher music education in Serbia did not exist until 1937 when a state institution of the highest level was established in Belgrade under the name Music Academy and Secondary Music School. The absence of such an institution in the interwar period was a frequent topic in the daily press and periodicals, often discussed by the aforementioned authors.
An integral part of musical life was musical and choral societies. Before World War I, these societies played a broader social role, which they retained during the interwar period. The most active at the time were the Belgrade Choral Society, the Stanković Singing Society, the Obilić Academic Choral Society, the Lisinski Choral Society, Mladost, Kolo, as well as Czech choirs such as the Hlahol Singing Society and the Smetana Singing Society.
Concert performances, as one of the most important aspects of Belgrade’s musical life, were held by many renowned international artists such as Arthur Rubinstein, Alfred Cortot, Jan Kubelik, and Bronislaw Huberman, as well as successful Serbian musicians active on the European and global stage, including Zlatko Baloković, the Jovanović brothers, Nikola Zec, and Jurica Tkalčić.
The main part of this study consists of an annotated bibliography of texts on the musical life of Belgrade and Serbia, published in newspapers and periodicals such as Politika, Vreme, Pravda, Serbian Literary Gazette, Misaо, Music Gazette, and the Bulletin of the Stanković Music Society
Structural, theoretical and antitumor investigation of dinuclear platinum(II) and palladium(II) complexes with aromatic N-heterocyclic bridging ligands
No full textU okviru ove doktorske disertacije prikazana je sinteza dinuklearnih platina(II) i paladijum(II)
kompleksa, [{M(en)Cl}2(μ-L)]2+
, M je Pt(II) ili Pd(II), en je bidentatno koordinovan
etilendiamin, a L je mostni ligand 4,4ʼ-bipiridin (Pt1 i Pd1), 1,2-bis(4-piridil)etan (Pt2 i Pd2),
1,2-bis(4-piridil)etilen (Pt3 i Pd3), hinoksalin (Pd4), hinazolin (Pd5) i ftalazin (Pd6).
Na osnovu rezultata elementalne mikroanalize, NMR (1H i 13C) i IR spektroskopije kao i
UV-Vis spektrofotometrije potvrđena je struktura sintetisanih dinuklearnih kompleksa.
Struktura Pt1-Pt3 kompleksa je potvrđena i na osnovu rezultata masene spektroskopije.
Interakcije Pt1-Pt3 kompleksa sa CT-DNK ispitivane su primenom UV-Vis
spektrofotometrije, fluorescentne i IR spektroskopije, merenjem viskoziteta, gel elektroforezom
i molekulskim dokingom. Na osnovu dobijenih rezultata može se zaključiti da planarni
1,2-bis(4-piridil)etilen mostni ligand uslovljava interkalaciju Pt3 kompleksa u CT-DNK, dok
se Pt1 i Pt2 kompleksi vezuju za fosfatne grupe DNK heliksa. Hidrolizom Pt1-Pt3 kompleksa
nastaju Pt1W-Pt3W akva kompleksi koji se vezuju za DNK premošćavanjem malog žljeba.
Rezultati UV-Vis spektrofotometrije, fluorescentne spektroskopije i merenje viskoziteta
pokazuju da paladijum(II) kompleksi interkaliraju u CT-DNK gde mostni ligandi imaju važan
uticaj na jačinu ostvarene veze. Pt1-Pt3 kompleksi prevazilaze rezistentnost ispitivanih ćelija
kao i anti-angeogeni terapeutski potencijal sunitiniba, dok Pt3 kompleks pokazuje najveći
citotoksični potencijal u odnosu na ispitivane ćelijske linije. In vitro ispitivanja citotoksičnog
potencijala Pd1-Pd6 kompleksa pokazuju da ovi kompleksi izazivaju apoptozu ispitivanih
ćelija sa smanjenom ekspresijom Ki-67, a na nekim ćelijama pokazuju bolju aktivnost od
cisplatine.In this doctoral dissertation is presented the synthesis of dinuclear platinum(II) and
palladium(II) complexes, [{M(en)Cl}2(μ-L)]2+
, where M is Pt(II) or Pd(II), en is bidentate
coordinated ethylenediamine, while L is bridging ligand 4,4ʼ-bipyridine (Pt1 and Pd1),
1,2-bis(4-pyridyl)ethane (Pt2 and Pd2), 1,2-bis(4-pyridyl)ethylene (Pt3 and Pd3), quinoxaline
(Pd4), quinazoline (Pd5) and phthalazine (Pd6). The structure of synthesized dinuclear
complexes was confirmed by elemental microanalysis, NMR (1H and 13C) and IR spectroscopy,
as well as UV-Vis spectrophotometry. The structure of the Pt1-Pt3 complexes was also
confirmed based on the results of mass spectroscopy. The interactions of the Pt1-Pt3 complexes
with CT-DNA were investigated by UV-Vis spectrophotometry, fluorescence and IR
spectroscopy, viscosity measurement, gel electrophoresis and molecular docking. Based on the
obtained results of the mentioned methods, it can be concluded that the planar
1,2-bis(4-pyridyl)ethylene bridging ligand conditions the intercalation of the Pt3 complex in
CT-DNA, while the Pt1 and Pt2 complexes bind to the phosphate groups of the DNA helix.
Hydrolysis of the Pt1-Pt3 complex produced Pt1W-Pt3W aqua complexes that bind to DNA
by the minor groove covering. The results of UV-Vis spectrophotometry, fluorescence
spectroscopy and viscosity measurement showed that palladium(II) complexes intercalate in
CT-DNA while bridging ligands have an important influence on the strength of the bond.
Pt1-Pt3 complexes overcome the resistance of the tested cells as well as the anti-angiogenic
therapeutic potential of sunitinib, while the Pt3 complex showed the highest cytotoxic potential
against tested cell lines. In vitro investigation of cytotoxicity of the Pd1-Pd6 complexes showed
that these complexes induce apoptosis of the examined cells with reduced expression of Ki-67,
and on some tested cells complexes showed better activity than cisplatin
УТИЦАЈ АГРОЕКОЛОШКИХ УСЛОВА НА СТАБИЛНОСТ ПОЈЕДИНИХ ПАРАМЕТАРА РОДНОСТИ КУКУРУЗА (Zea mays L.)
No full textУлога јавности у спољној и безбедносној политици: oднос одлучилаца и јавног мњења из конструктивистичке перспективе
No full textThe overarching aim of this dissertation is to deepen the understanding of why, when, and how public opinion constrains policymakers in foreign and security policy. Adopting a constructivist approach within Foreign Policy Analysis, this study integrates insights from Ontological Security Studies (OSS) to offer a novel theorisation of the role of the public and the public-elite nexus in foreign policy. Existing OSS explanations of foreign policy, which posit that a state’s behaviour is driven by its need to maintain a stable self-identity over time (Mitzen 2006a), largely rest on the assumption that elites can manipulate the public’s ‘sense of self.’ Seeking to further theorise the mechanisms and scope of elite influence on the public’s ontological security, particularly in shaping whether and what proposed foreign policies are perceived as ‘sensible’ (Berenskoetter 2014), this dissertation introduces the concept of ‘common sense’ as the ultimate ontological security device.
Building on common-sense constructivism in International Relations (Hopf 2013) and further unpacking the complex interplay between the cognitive and affective dimensions of the common sense interpretive scheme (e.g., Dewey 1948; Damasio 1994; Holmes 2015; Prodanović 2022), the dissertation develops a novel theoretical model of foreign policy stickiness. It argues that the stickiness of foreign policies – the likelihood and easiness of them being accepted, rejected, or abandoned by the public – depends on their cognitive and affective resonance with the public’s common sense about international relations. The proposed typology of sticky, semi-sticky, and unsticky policies captures the varying degrees of difficulty in introducing or abandoning specific foreign policies, thereby illuminating the ways in which the public constrains elites in foreign policy decision-making both in regular and times of profound crises.
The model is empirically tested through a mixed-method case study of Serbia’s multifaceted foreign policy on security and defence cooperation in the period from 2000 to 2022, focusing on four key policies: cooperation with the EU, NATO, Russia, and military neutrality. The first phase examines elite’s common sense regarding international relations and Serbia’s position within them, employing qualitative methods such as discourse and content analysis of Serbia’s strategic framework, alongside semi-structured interviews with foreign policy officials. The second phase investigates the Serbian public’s common sense on international relations, drawing on original data from a purpose-designed opinion poll. Finally, the third phase employs quantitative methods, including correlation analysis, linear regression, and if-then analysis, to assess the impact of public common sense on international relations and the stickiness of the four examined foreign policies.
The empirical findings support the proposed theoretical model, elucidating the puzzling uneven stickiness of Serbia’s multifaceted security and defence cooperation policy among the public – characterised by sticky military neutrality and cooperation with Russia, semi-sticky cooperation with the EU, and unsticky cooperation with NATO. The findings suggest that studying common sense as an ontological security device not only contributes to the much-needed discussion on the concept of ‘sense’ in OSS but also underscores the overall importance of constructivist perspectives for a more nuanced understanding of the public’s role in shaping foreign and security policy. Additionally, it provides valuable empirical evidence for analysing Serbia’s foreign policy, as well as that of other small states and divided societies – particularly in times of crises that disrupt various taken-for-granted orders in the international arena.Ова дисертација има за циљ да продуби разумевање околности под којима јавно мњење ограничава доносиоце одлука у спољној и безбедносној политици, те разлога и начина на који то чини. Како би понудила нову теоризацију улоге јавности, као и односа јавности и елита у спољној политици, дисертација усваја конструктивистички приступ спољнополитичкој анализи, ослоњен на студије онтолошке сигурности у међународним односима. Постојећа објашњења спољне политике из угла ове школе, која полази од претпоставке да је понашање држава вођено потребом за одржавањем осећаја стабилног сопства и идентитета кроз време (Mitzen 2006a), умногоме се заснивају на ставу да елите могу релативно лако манипулисати осећајем онтолошке сигурности код јавности. Ова дисертација, стога, тежи да додатно теоретизује механизме и домете утицаја елита на онтолошку сигурност јавности, расветљавајући зашто и када се предложене спољне политике перципирају као „смислене“ (Berenskoetter 2014). У том циљу, дисертација уводи концепт „здравог разума“ као кључног механизма онтолошке сигурности.
Ослањајући се на конструктивизам здравог разума у међународним односима (Hopf 2013) и додатно разлажући сложен однос когнитивних и афективних димензија интерпретативне шеме здравог разума (нпр. Dewey 1948; Damasio 1994; Holmes 2015; Prodanović 2022), дисертација развија теоријски модел „лепљивости“ спољне политике. Основна претпоставка је да лепљивост спољних политика – односно вероватноћа и лакоћа њиховог прихватања, одбацивања или напуштања од стране јавности – зависи од њихове когнитивне и афективне сагласности са здравим разумом јавности о међународним односима. Предложена типологија лепљивих, полу-лепљивих и нелепљивих политика осветљава различите нивое лакоће или тешкоће увођења и напуштања одређених спољнополитичких оријентација. На тај начин, указује се на различите механизме којима јавност ограничава елите у доношењу одлука у области спољне и безбедносне политике – како у уобичајеним околностима, тако и у временима дубоких криза.
Емпиријска провера модела спроведена је кроз мешовиту студију случаја вишедимензионалне спољне политике Србије у области безбедносне и одбрамбене сарадње у периоду од 2000. до 2022. године, са фокусом на четири кључне политике: сарадњу са ЕУ, НАТО-ом и Русијом, као и политику војне неутралности. У првој фази анализирана је интерпретативна здраворазумска шема која преовлађује код доносилаца одлука у погледу међународних односа и позиције Србије у њима, коришћењем квалитативних метода, као што су анализа дискурса и анализа садржаја стратешког оквира Србије, као и полу-структурисани интервјуи са спољнополитичким одлучиоцима. У другој фази, анализиран је здрав разум јавности у Србији о међународним односима, ослонцем на оригиналне податке из наменски дизајниране анкете јавног мњења. Коначно, у трећој фази су примењене квантитативне статистичке методе, укључујући корелациону анализу, линеарну регресију и „ако-онда“ анализу, како би се проценио утицај здравог разума јавности о међународним односима на „лепљивост“ четири анализиране спољнополитичке оријентације. Емпиријски налази потврђују валидност предложеног теоријског модела, расветљавајући неравномерну лепљивост различитих аспеката безбедносне и одбрамбене сарадње Србије међу јавним мњењем – од лепљиве војне неутралности и сарадње са Русијом, преко полу-лепљиве сарадње са ЕУ, до нелепљиве сарадње са НАТО-ом. Ови налази указују на то да проучавање здравог разума као механизма онтолошке безбедности не само да доприноси преко потребној расправи о концепту ‘осећаја сопства’ у студијама онтолошке
безбедности, већ и наглашава општу важност конструктивистичких перспектива за боље разумевање улоге јавности у обликовању спољне и безбедносне политике. Осим тога, дисертација пружа вредне емпиријске увиде за анализу спољне политике Србије, али и других малих држава и подељених друштава – посебно у временима криза које нарушавају различите подразумеване поретке у међународној арен
A ritical history of organized amateur photographic practice as a framework of institutionalization of photography in Serbia after 1946.
No full textУ раду су реконструисани и критички експлицирани начини на које је друштвено
поље организованог фото-аматеризма било кључни чинилац специфичног процеса
институционализације фотографије као уметничке дисциплине у Србији у периоду од 1946.
до 1991. године. Деловање и утицај масовне организације Савез фото и кино-аматера
Југославије (Фото-савез Југославије) размотрени су кроз дефинисање три хронолошке фазе
одређене програмским променама ове организације, амбицијама њених најистакнутијих
чланова, као и друштвено-политичким околностима. Пратећи полазиште културне историје
фотографије, помоћу историографског, формалног и семиотичког метода, артикулисан је
процес постепене институционализације организованог фото-аматеризма који је остварен на
различите начине. Изложбе у институцијама уметности, фотографске књиге, сарадња са
бројним стручњацима из поља културе, запослење у високо-школским и другим државним
институцијама, били су неки од кључних догађаја овог процеса, а његов посебно утицајан
аспект било је објављивање низа историографских дела чији аутори су били неки од
најистакнутијих чланова Фото-савеза. Кроз анализу карактера, типологије и утицаја
наглашено естетизоване уметничке фотографије, критички је сагледана основна јединица
вредносног система организованог фото-аматеризма. У раду су истражени прогресивни
примери критичког историзовања организованог фото-аматеризма и размотрене релативно
малобројне фотографије и серије фотографија чије особине их чине важним изузецима и
показатељима ограничења највећег дела продукције организованог фото-аматеризма. На
крају, дефинисани су контектстуални проблеми историзације фотографије у Србији и
формулисан је модел могућег даљег критичког истраживања фотографија насталих у оквиру
или под утицајем система вредности организованог фото-аматеризма.In this doctoral thesis the author reconstructs and explicates the ways in which the
social field of organized photographic amateur practice played a key factor in the specific process of
institutionalization of photography as an art discipline in Serbia between 1946 and 1991. The
activities and influence of the mass organization the Association of Photo and Film Amateurs of
Yugoslavia (Photo Association of Yugoslavia) are examined through the definition of three
chronological phases, marked by shifts in the organization’s programming, the ambitions of its most
prominent members, and the broader socio-political context. Following the methodological
framework of the cultural history of photography—drawing on historiographic, formal, and semiotic
approaches—the thesis traces the gradual institutionalization of organized photo-amateurism as a
process realized through multiple channels. These include exhibitions held in art institutions,
photobooks, collaborations with numerous art professionals, as well as employment within higher
education institutions and other state bodies. An especially influential element of this process was the
publication of a number of historiographic works authored by some of the Association's most
prominent members. Through an analysis of the character, typology, and the impact of highly
aestheticized artistic photography, this thesis offers a critical examination of the core value system
underpinning organized photographic amateur practice. It also explores progressive instances of
critical historicization, along with a relatively small number of photographs and photographic series
whose qualities distinguish them as significant exceptions—works that simultaneously expose and
counter the limitations of the dominant modes of production within the field. Finally, the author
identifies key contextual challenges in the historiography of photography in Serbia and proposes a
model for further critical research into photographic practices shaped by, or operating within, the
value system of organized photo-amateurism