RALF
Not a member yet
2273 research outputs found
Sort by
The criminal offence of unlawful possession of narcotics criminal law and criminal procedure aspects
Get PDFПредмет рада је анализа широко распрострање-
не аномалије злоупотребе опојних дрога у светлу кривичномате-
ријалне инкриминације, с акцентом на кривичнопроцесне механи-
зме који се примењују на „учиниоце“ кривичног дела неовлашћено
држање опојних дрога (члан 246а КЗ). Опојне дроге су супстанце
биолошког или синтетичког порекла и препарати, који утичу на
централни нервни систем конзумента и којима се ствара зави-
сност од истих. Штетне последице употребе, али и самог промета
опојних дрога су многобројне. Према томе, први корак се састоји у
ваљаном законском третирању злоупотребе опојних дрога. Затим,
следи примена закона, као ефективно откривање, доказивање, кри-
вично гоњење и кривично санкционисање. Напослетку, поставља се
питање поступања са зависницима од опојних дрога и оствари-
вање специјалне превенције.
Након уводног излагања, те сумарног осврта на елементе
инкриминација из чланова 246, 246а и 247 КЗ-а, следи разматрање
питања оптималног начина квалификације неовлашћеног држања
опојних дрога у виду прекршаја или кривичног дела, након чега ана-
лизирамо процесне механизме, примену начела опортунитета,
меру подвргавања одвикавања од опојних дрога и споразум о при-
знању кривичног дела који има за предмет кривично дело неовла-
шћено држање опојних дрога.The paper deals with phenomenon of drug abuse through the prism
of legislative incrimination and criminal procedural regulations. The
importance of unlawful possession of narcotics (Art. 246a CC) is being
specially highlighted and at the same time its incrimination is being
justified. Having in mind the fairness of the specific case, Serbian legislator
prescribes a series of institutes that are dealt with in depth in the paper.
Most important institutes that are being applied to suspects of committing
a crime of unlawful possession of narcotics are the principle of opportunity
of criminal prosecution and the treatment against misuse of drugs.
The paper relies on official statistics and practice. It is specially being
noted the unevenness of public prosecutor’s and court practice
Фулерова теорија на делу – анализа законодавства Независне Државе Хрватске
Get PDFDetermining the morality of a legal order, in the end, is not an immediate subject of legal science, but of ethics. Therefore, it is possible to analyze the legality of the Ustasha order without questioning its moral assumptions, ex-clusively on the basis of generally accepted, strictly legal values, that is, from a purely legal point of view. Without resorting to the methods and results of other scientific disciplines such as historiography, sociology, ethics, psychol-ogy, political science, etc., but only on the basis of the concepts and values that the legal profession has been building since its existence, it is possible to determine quite precisely how a specific order corresponds to the legal concept. In this regard, a very useful and therefore very widely ac-cepted concept was offered by the famous American legal theorist, Lon Fuller, and it will be used as the basis of the analysis. Fuller made a departure from basing the validity of law on its substantive compliance with morality, accord-ing to the formula lex iniusta non est lex. The impossibility of determining indisputable moral criteria for assessing the content of law, as well as the fact that such an assessment is performed externally, outside the framework of legal science, prompted Fuller to find the criteria of the moral correctness of law within himself. Fuller argues that the internal morality of law is embodied in eight requirements (generality of legal rules, prohibition of retroactivity, clarity, efficiency and non-contradiction of rules, etc.) that a normative order must fulfill in order to be recognized as legal. The conducted analysis shows that the system of rules that was valid in the Independent State of Croatia does not meet any of the criteria of Fuller's theory, and its character of legality must be contested.Утврђивање моралности неког правног поретка, у крајњој линији, није непосредан предмет правне науке, већ етике. Анализу правности усташког поретка могуће је зато спровести без преиспитивања њего-вих моралних претпоставки, искључиво на основу општеприхваће-них, строго правних вредности, дакле, са једног, чисто правничког становишта. Без посезања за методама и резултатима других дисци-плина попут историографије, социологије, етике, психологије, поли-тикологије итд, већ само на основу појмова и вредности које је прав-ничка струка изграђивала од када и сама постоји, може се прилично прецизно одредити колико неки конкретан поредак одговара појму правног. У том погледу, веома употребљиву и зато веома широко прихваћену концепцију, понудио је чувени амерички теоретичар пра-ва, Лон Фулер и она ће ове бити искоришћена као основ анализе. Фулер је извршио отклон од заснивања важења права у његовој садр-жинској усклађености с моралом, према формули lex iniusta non est lex. Немогућност одређивања неспорних моралних критеријума про-цене садржине права, као и чињеница да се таква процена врши спо-ља, ван оквира правне науке, понукала је Фулера да критеријуме моралне исправности права пронађе у њему самом. Фулер аргументу-је да је унутрашња моралност права оличена у осам услова (општост правних правила, забрана ретроактивности, јасност, ефикасност и неротивречност правила итд.) које неки нормативни поредак мора да испуни да би уопште могао да му се призна правни квалитет. Спрове-дена анализа показује да систем правила који је важио у Независној Држави Хрватској не задовољава ниједан критеријум Фулерове тео-рије, те му се мора оспорити карактер правности
BREAKING THE INVISIBLE CAGE: LIMITS OF LAW IN STRUCTURAL DISCRIMINATION
Get PDFThe paper aims to map elements for a legal definition of structural discrimination as a complex form of discrimination with far-reaching implications across various societal domains. By drawing on sociological theories, it elucidates the relationship between structural inequalities and entrenched social processes and argues that structural discrimination arises from historically established social structures that perpetuate disadvantage for certain groups. The analysis investigates whether the concept of indirect discrimination is an appropriate answer to this challenge. Finally, it seeks to clarify the relationship between structural discrimination and substantive equality, ultimately contributing to a more nuanced understanding of how far we can go in using legal tools to combat discrimination and achieve a greater level of societal equality.L’articolo mira a mappare gli elementi per una definizione legale di discriminazione strutturale come forma complessa di discriminazione con implicazioni di vasta portata in vari ambiti sociali. Basandosi su teorie sociologiche, l’articolo chiarisce la relazione tra disuguaglianze strutturali e processi sociali radicati e sostiene che la discriminazione strutturale deriva da strutture sociali storicamente stabilite che perpetuano lo svantaggio per determinati gruppi. L'analisi si concentra sul quesito se il concetto di discriminazione indiretta sia una risposta appropriata a questa sfida. Infine, la ricerca ambisce a chiarire la relazione tra discriminazione strutturale e uguaglianza sostanziale, contribuendo in ultima analisi a una comprensione più sfumata sui limiti dell'uso di strumenti legali per combattere la discriminazione e per raggiungere un livello maggiore di uguaglianza sociale
Extradition : between law and politics
Get PDFУ раду аутор разматра проблематику екстра-
диције у чијој примени долазе до изражаја и неки ванправни утицаји,
пре свега политички, а који у појединим случајевима односе превагу
над правом. Након уводних напомена, у којима се даје кратак осврт
на појмовно одређење екстрадиције и друга битна питања у вези
са тим, аутор се бави појединим облицима одступања од регуларног
оквира изручења попут протеривања или “прикривене екстради-
ције” као и својеврсне отмице која се у америчкој литератури зове
“изванредна рендиција”. Аутор посебно разматра екстрадицију у
контексту тортуре као недозвољеног начина по сту пања одређе-
них држава са лицима чије се изручење тражи. С тим у вези, де-
таљније су размотрени неки спорни случајеви екстрадиције које је
учинила Република Србија. Размотрен је и однос екстрадиције са
могућношћу изрицања доживотног затвора без права на условни
отпуст односно смртне казне, превасходно из угла праксе Европског
суда за људска права. На крају је дат кратак осврт на један од нај-
актуелнијих случајева у којем се расправља о екстрадицији - слу чај
Џулијан Асанж.In the paper, the author considers the issue of extradition, in the
application of which some extralegal influences come to the fore, primarily
political, and which in some cases take precedence over the law. After
the introductory remarks, in which a brief overview of the conceptual
definition of extradition and other relevant issues is given, the author deals
with certain forms of deviation from the regular framework of extradition,
such as expulsion or “disguised extradition”, as well as a kind of kidnapping,
which in American literature is called “extraordinary rendition”. The
author particularly considers extradition in the context of torture as an
illegal way of dealing with persons whose extradition is requested by certain
states. In this regard, some disputed extradition cases committed by
the Republic of Serbia were discussed in more detail. The relationship
between extradition and the possibility of life imprisonment without the
right to parole, i.e. the death penalty, was also considered, primarily from
the point of view of the practice of the European Court of Human Rights.
At the end, a brief overview of one of the most current cases in which extradition
is discussed - the case of Julian Assange - is given
Theoretical and practical aspects of indirect perpetration in international criminal law
Get PDFРимски статут Међународног кривичног суда је
први међународноправни документ који је успоставио суштинску
разлику између извршилаштва и саучесништва као форми уче-
ствовања у међународном кривичном делу. Све до тада, у доктри-
ни, као и у пракси међународних правосудних органа, није прављена
начелна разлика између извршиоца и саучесника, већ су сва лица
која су својим понашањем допринела вршењу међународног злочина
једноставно сматрана његовим учиниоцем (извршиоцем). Одредба
члана 25. Римског статута не само да јасно одваја извршилаштво
од саучесништва, успостављајући на тај начин и хијерархијски
поређане степене одговорности, већ на прецизан начин одређује и
сâмо извршилаштво, тако што га структурално своди на његове
три типичне форме: непосредно извршилаштво, посредно изврши-
лаштво и саизвршилаштво. Посредно вршење кривичног дела је на
тај начин изашло из вишедеценијске сенке униформног модела учи-
нилаштва, и задобило је јасније контуре прецизирањем да одговор-
ност лица из сенке не зависи од тога да ли је лице које је инстру-
ментализовано и сâмо криво за остварено неправо. Питање које су
то ситуације када је оправдана примена конструкције посредног
извршилаштва у међународном кривичном праву није непосредно
регулисано, већ је оно препуштено ближем дефинисању од стране
теоретичара и практичара, с тим што је досадашња пракса Међу-
народног кривичног суда већ изградила чвршће критеријуме у том
правцу, јасно указавши и на теоријски модел на коме се темељи
примена ове форме извршилаштва.The Rome Statute of the International Criminal Court is the first
international legal document to establish a fundamental distinction between
perpetration and complicity as forms of involvement in international
criminal offence. Until then, in doctrine as well as in the practice of
international courts, no principled distinction had been made between
perpetrators and accomplices; instead, all individuals who contributed to
the commission of an international crime by their conduct were simply
considered its perpetrators. Article 25 of the Rome Statute not only clearly
separates perpetration from complicity, thereby establishing hierarchically
ordered forms of responsibility, but also precisely defines perpetration itself
by structurally reducing it to its three typical forms: direct perpetration,
indirect perpetration, and co-perpetration. Indirect commission of a criminal
offence has thus emerged from the multi-decade shadow of the uniform
model of perpetration and has acquired clearer contours by specifying that
the responsibility of the indirect perpetrator does not depend on whether
the individual instrumentalized and used as a means of commission is
criminally liable for the accomplished criminal act. The question of which
situations justify the application of the construct of indirect perpetration
in international criminal law is not directly regulated but is left to closer
definition by theorists and practitioners, although the practice of the International
Criminal Court has already established firmer criteria in that
direction, clearly indicating the theoretical model on which the application
of this form of perpetration is based (the theory of control over the act
based on an organized apparatus of power). However, the question still remains open as to whether indirect perpetration can be considered a part
of customary international law and whether its future looks bright, as
hinted at by the few decisions of the International Criminal Court so far, or
whether other forms of responsibility will take precedence in the meantime
in the realm of the responsibility of state leaders and leaders of (criminal)
organizations for international crimes
Continuity of the west german judiciary with the Third reich
Get PDFUsvajanjem Osnovnog zakona 24. maja 1949. godine u Bundestagu od tri zapadne okupacione zone formirana je Zapadna Nemačka. Nakon početne denacifikacije, početkom 1948. godine, američka vojna vlada naložila je njeno brzo okončanje i ograničila sopstvenu jurisdikciju. Istovremeno je pokrenuta kampanja za oslobađanje osuđenih zločinaca i korak po korak preuzimanje nacističke funkcionalne elite. Sredinom pedesetih godina, samo 20% vodećih pozicija u "novoj" državi zauzimali su protivnici nacističkog režima. Slično je bilo i u Ministarstvu pravde. Tužioci, sudije i advokati vratili su se na svoje ranije pozicije. Sudski kadar nemačkog pravosuđa između 1952. i 1962. godine činile su nacističke sudije između 68% i 77%. U savezničkim i nemačkim sudovima izrečeno je više od 6.656 presuda, od čega je 30% izvršilaca osuđeno na kaznu od šest meseci, 60% na manje od jedne godine, a 90% na manje od pet godina. Samo 15% svih optužbi i 17% osuđujućih presuda odnosilo se na zločine ubistva (između 17 i 20 miliona civila). Nema podataka o dužini izdržane kazne. Od početka Hladnog rata amnestije i pojedinačna i masovna oslobađanja smenjivali su se na pokretnoj traci.With the adoption of the Basic Law on May 24, 1949 in the Bundestag, West Germany was formed from the three western occupation zones. After the initial denazification in early 1948, the US military government ordered its swift end and limited its own jurisdiction. In parallel with that, a campaign for the release of convicted criminals and the step-by-step takeover of the Nazi functional elite is launched. In the mid-1950s, only twenty percent of the leading positions in the „new“ state were held by opponents of the Nazi regime. It was similar in the Ministry of Justice. Prosecutors, judges and lawyers returned to their previous positions. Between 1952 and 1962, between 68 and 77 percent of Germany’s judicial staff were Nazi judges. More than 6,656 verdicts were handed down in Allied and German courts, of which 30% were sentenced to six months, 60% to less than one year and 90% to less than five years. Only 15% of all charges and 17% of convictions were for murder (between 17 and 20 million civilians). There is no data on the distribution of the sentence served. Since the beginning of the Cold War, amnesties and individual and mass releases have alternated on a conveyor belt
Univerzalna jurisdikcija u krivičnom pravu Bosne i Hercegovine
Get PDFUniversal criminal law jurisdiction is one of the principles
of territorial validity of criminal legislation. It is about the application of
the criminal legislation of a country to persons who are not their nationals,
nor have they committed a criminal offense against their nationals or that
country, nor has this offense been committed on the territory of that country.
Therefore, it is a departure from the classic settings of criminal law
with regard to territorial validity. In the foreground is not the connection
between a specific state and the committed criminal offense, but the interests
of the entire international community. It is about national prosecution,
primarily of international crimes.
In the criminal legislation of BiH, universal jurisdiction is regulated
according to the model of the Criminal Code of the former SFRY. It is about
too broad definition of universal jurisdiction, and in the context to which
criminal offenses it is to be applied, thus using general and vague clauses.
In addition to high-quality regulation at the national level, interstate agreements
are also crucial for the efficient application of universal jurisdiction,
which further improve international criminal justice cooperation, in terms
of transfer of evidence, cases, etc.
The paper presents the corresponding provisions from the Criminal
Code of BiH, with special reference to the key elements of the conditions of
universal jurisdiction. Trying to answers the question, the authors also analyze
universal jurisdiction as a subject matter of dispute between the states.
In conclusion, the authors also give certain de lege ferenda suggestions.Univerzalna krivičnopravna jurisdikcija predstavlja jedno od načela
teritorijalnog važenja krivičnog zakonodavstva. Radi se o primjeni
krivičnog zakonodavstva neke države na osobe koje nisu njihovi državljani
niti su počinili krivično djelo protiv njihovih državljana ili te države, niti je
to djelo počinjeno na teritoriji te države. Dakle, radi se o odstupanju od
klasičnih postavki krivičnog prava u pogledu teritorijalnog važenja. U prvom
planu nije veza između konkretne države i izvršenog krivičnog djela, već
interesi cjelokupne međunarodne zajednice. Riječ je o nacionalnom procesuiranju,
u prvom redu međunarodnih krivičnih djela.
U krivičnom zakonodavstvu BiH univerzalna jurisdikcija uređena
je po uzoru na Krivični zakon bivše SFRJ. Radi se o preširokom određenju
univerzalne jurisdikcije, i to i u kontekstu na koja krivična djela je primijeniti,
tako korištenja generalnih i nejasnih klauzula. Pored kvalitetnog
uređenja na nacionalnom nivou, za efikasnu primjenu univerzalne jurisdikcije
ključni su i međudržavni sporazumi, kojima se dodatno unapređuje
međunarodna krivičnopravna saradnja, u smislu ustupanja dokaza, predmeta
itd.
U radu je dat prikaz odgovarajućih odredbi iz Krivičnog zakona
BiH, sa posebnim osvrtom na ključne elemente uslova univerzalne jurisdikcije.
Nastojeći dati odgovore na postavljena pitanje, autori analiziraju
i univerzalnu jurisdikciju kao predmet spora među državama. Zaključno,
autori daju i određene de lege ferenda prijedloge
Cumulative convictions in The international administration of criminal justice
Get PDFAутор критички разматра питање допуште-
ности кумулативних осуда у праву и пракси међународних кривич-
них судова и трибунала, које се темељи на стандарду који је оста-
вило Жалбено веће Међународног кривичног трибунала за бившу
Југославију у предмету Челебићи. Поставља се питање да ли је
стандард из предмета Челебићи адекватан за решавање питања
кумулативних осуда у међународном кривичном правосуђу. У том
контексту аутор разматра однос између кумулативних осуда и
кумулативних и алтернативних оптужби, затим указује на гене-
зу стандарда из предмета Челебићи и оштро критикује поставље-
ни стандард, затим се бави питањима везаним за “систем” међу-
народних кривичних дела и примерености изрицања кумулативних
осуда као и питањем примереног теста за изрицање кумулативних
осуда. Намера рада је да укаже на питања која треба разрешити
у даљем „развоју“ можда најсложенијег питања међународног кри-
вичног права и међународног кривичног правосуђа.The author critically examines the permissibility of cumulative
convictions in the law and practice of international criminal courts and
tribunals, which are based on the standard formulated by the Appeals Chamber of the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia
in the Čelebić case. The question arises whether the Čelebići standard is
adequate for solving the issue of cumulative courts in international criminal
law. In this context, the author first considers the relationship between
cumulative and cumulative and alternative charges, then points to the
genesis of the standard from the Čelebići case and criticizes the set standard,
then deals with issues related to the “system” of international criminal
offenses and the appropriateness of imposing cumulative convictions, as
well as the question of the appropriate test for imposing cumulative convictions.
The intention of the paper is to point out the issues that need to be
resolved in the further “development” of perhaps the most complex issue
of international criminal law and international criminal justice
Legal and historical truth in the limbo between love and hate
Get PDFПолазећи од феномена историјског наратива
међународних кривичних судова, ауторка указује на дистинкције
између правне истине и историјске истине, њихов различит ме-
то долошки присуп чињеницама и догађајима, као и симболичку вред-
ност обе истине. Ауторка даје приказ основа теорије стриктне
легалности и теорије дидактичке легалности и указује на њихову
непомирљивост. Уједно, анализира правну и политичку природу
међународног кривичног правосуђа и механизме међународне кри-
вичне правде које отежавају пут ка истини. Коначно, ауторка
закључује да се циљеви истине и помирења могу постићи само уко-
лико правна истина и историјска истина нису у међусобном одно-
су компетиције и узајамног признања.Starting from the phenomenon of the historical narrative of international
criminal courts, the author points out differences between legal
truth and historical truth, their deifferent methodological approach to the
truth of facts and events. The author presents the theoretical foundations
of strict legality theory and didactic legality theory and points out their
irreconcilability. Also, analyzes legal and and political nature od international
criminal law and mechanisms of international criminal justice
which make the path to the truth more difficult. Finally, the author concludes
that the goals of truth and reconciliation can only be achieved if
legal truth and historical truth are not in a relationship of competition
and mutual recognition
Alignment of national criminal law with international documents and standards in the suppression of corruption
Get PDFПредмет овог рада ће бити анализа репресивних
аспеката корупције и то оног њиховог дела који се односи на усагла-
шавање нормативних решења са међународним документима и
стандардима. Фокус рада ће бити на Конвенцији Уједињених на-
ција против корупције (UNCAC), као и препорукама Групе држава
Савета Европе за борбу против корупције (GRECO) датим у окви-
ру поступка евалуације Републике Србије од стране овог међуна-
родног тела (посебно у погледу имунитета одређених категорија
из петог круга евалуације). Ови документи су препознати као вре-
дан предмет научне обраде, јер се чини да су их директиве Европ ске
уније временом кудикамо „потиснуле“. То је разлог из ког ће у мањој
мери бити обрађена хармонизација српског права са релевантним
директивама (тек у контексту Предлога Директиве ЕУ о борби
против корупције који се донекле ослања и на UNCAC). У вези са
тим, биће дат и осврт на потенцијално инкриминисање незакони-
тог богаћења. Претпоставка је да адекватно разумевање и приме-
на међународних стандарда могу допринети ефикаснијој примени
постојећих прописа, али у оној мери у којој се „уклапају” у правну
природу домаћег правног система.The subject of this article will be the analysis of the repressive
aspects of corruption, particularly those related to aligning normative
solutions with international documents and standards. The focus of
the paper will be on the United Nations Convention against Corruption
(UNCAC), as well as the recommendations of the Group of States against
Corruption (GRECO) within the framework of the evaluation procedure
of the Republic of Serbia by this international body (especially regarding
the immunity of certain categories from the fifth evaluation round). These
documents are recognized as a valuable subject for scientific analysis
because it seems that over time, they have been somewhat “inhibited” by
the directives of the European Union. This is the reason why the harmonization
of Serbian law with relevant directives will be less elaborated
(only in the context of the Proposal for an EU Directive on combating
corruption, which partly relies on UNCAC). In connection with this, there
will also be a discussion on the potential criminalization of illicit enrichment.
The assumption is that adequate understanding and implementation
of international standards can contribute to a more effective application
of existing regulations, but to the level that they “fit into” the
legal nature of the domestic legal system