RALF
Not a member yet
2273 research outputs found
Sort by
Cyber space and international law : the analysis and scope of the council of Europe convention on cyber crime
Get PDFСајбер простор и информационо-комуникационе
технологије представљају важан сегмент 21. века, а високотехно-
лошки криминал и сајбер претње уопште један од важних изазова
данашњице. У раду се анализирају главне карактеристике сајбер
простора. Посебан акценат ставља се на Конвенцију Савета Ев-
ропе о високотехнолошком криминалу (Будимпештанску конвен-
цију) као првом међународном уговору који инркиминише поједине
радње на рачунарским системима. Ова конвенција која је потпи-
сана 2001. године, а ступила на снагу 2004. године, има за циљ да
омогући хармонизацију прописа држава уговорница у области бор-
бе против високотехнолошког криминала, али и да олакша међу-
народну сарадњу у истрагама и кривичним поступцима. Кроз дру-
ге иницијативе на регионалном и глобалном нивоу, покушаћемо да
одговоримо на питање у којој мери ова материја јесте регулисана
међународним јавним правом, зашто је овај документ још увек ак-
туелан и важан, а покушаћемо и да предвидимо у ком ће правцу
даље тећи развој међународних правила по питању информационо-
комуникационих технологија.Cyber space and information-communication technologies are an
important topic of the 21st century. Cyber crimes and cyber threats in
general are one of the important challenges of today. This paper analyzes
the main characteristics of cyberspace. Special emphasis is given to the
Convention of the Council of Europe on cyber crime (Budapest Convention)
as the first international agreement that prohibits certain actions on
computer systems. This convention, which was signed in 2001 and entered
into force in 2004, aims to facilitate the harmonization of the laws of the
contracting states in the field of combating cyber crime. It’s role is to facilitate
international cooperation in investigations and criminal matters,
also. Analyzing the other initiatives at the regional and global level, we will
try to answer the question to which segment of this topic is regulated by
international public law, why this document is still current and important,
and we will also try to predict in which direction the development of international
rules will continue rise to the issue of information and communication
technologies
Analysis of Case Law Related to Limitation of Restitution Claims Arising Out of Nullity of Contract
Get PDFМасовни спорови против банака због делимичне ништавости уговора
о кредиту актуелизовали су у судској пракси питање застарелости захтева
за повраћај датог на основу ништавог уговора. Ништавост и делимична
ништавост последице су крупних недостатака пуноважности
и доводе до тога да се сматра да ништав посао, односно одредба није
никада ни постојао. Ништавошћу се санкционише повреда јавног интереса,
па на њу може да се позива свако заинтересовано лице, без временског
ограничења. Застарелост, пак, представља слабљење права које
није било вршено одређено време, и то тако да њеним наступањем дужник
стиче перемпторан приговор. Она постоји у превасходном интересу
дужника, али у јавном интересу обезбеђивања правне сигурности и
друштвеног мира. Реституциони захтев због ништавости уговора по
својој природи је захтев из стицања без основа и у српском праву тај
захтев застарева у општем року од 10 година од доспелости. Захтев из
стицања без основа настаје кад имовина једног лица без основа пређе у
имовину другог и доспева одмах. Код ништавих послова, пошто се узима
да они нису ни настали, захтев за повраћај датог настаје већ у тренутку
давања јер је оно иницијално без основа. Новија судска пракса српских
судова, и редовних и привредних, стоји, међутим, на становишту да
застарелост почиње да тече тек од правоснажности одлуке којом се
утврђује ништавост, а тај став образлаже тиме што сматра да тек
утврђивањем ништавости отпада основ за пренос, као и правилом да
не постоји рок за истицање ништавости. Иако инспирисан разлозима
правичности, тај став судске праксе доктринарно је неприхватљив и
очигледно погрешан. Ипак, пошто такав или сличан став постоји и у
региону, а представља и захтев евроспког права о заштити потрошача,
чини се да постоји потреба да се правила о застарелости, постављена
у нашем праву још 1953. године, поново промисле и реформишу.Mass lawsuits against banks for the partial nullity of credit agreements
have spotlighted the issue of prescription (time-barring) of restitution
claims from null contracts in recent case law. Nullity and partial nullity are a
consequence of grave flaws in respect of validity. Therefore, it is considered
that the null contract or contractual clause have never had existed. Nullity
sanctions violation of public interests, so every interested person may
invoke nullity, without any time limitation. Prescription weakens a right
that has not been performed for a certain period, by providing the debtor
with a peremptory (permanent) objection. It exists in the prevailing interest
of the debtor, but also serves public interests of legal security and social
peace. Restitution claim from nullity of contract is in its nature a claim from
unjustified enrichment, and in Serbian law it prescribes in general term of
10 years form the day of maturity. Unjustified enrichment claim is created
in the moment when value crosses from the property of one person to
the property of another without grounds, and it matures immediately. In
case of a null contract, since it is considered that they have never existed,
restitution claim is created in the moment of performance, because it was
initially without grounds. Recent case law of Serbian courts, general as well
as commercial, takes however the position that prescription starts to run
only after the decision declaring nullity is final. It justifies that position by
considering that only after nullity is declared the ground for performance
ceases, as well as by the rule that there is no time limit for invoking nullity.
Even though inspired by the reasons of justice and equity, this position of
courts cannot be theoretically accepted and appears obviously erroneous.
However, given the fact that similar position on this issue is taken by the
courts in the region, and that it is sometimes a requirement of European
Union law on consumer protection, it appears that there is a need to reassess
and rethink the rules on prescription, which were adopted in our law back
in 1953, and reform and modernise these rules
Option Agreement – an Agreement that Serbian Law (Un)Justifiably Omits
Get PDFОпциони уговор или опција јесте уговор којим се одређују услови другог
уговора и даје право другом уговорнику да изјавом воље заснује односе из
тог другог уговора. Био је предвиђен Скицом за законик о облигацијама
и уговорима. Ипак, одредба о опцији није постала саставни део Закона
о облигационим односима, већ је законодавац задржао само одредбе о
предуговору. Комисија која је сачинила Преднацрт грађанског законика
предвидела је да тај институт поново постане део српског позитивног
права. Такође, опциони уговор као такав постоји у француском праву (la
promesse unilatérale). У овом раду ћемо се бавити анализом тог споразума,
његовим односом са предуговором и оправданости нормирања de
lege ferenda.An option agreement, or simply an option, is an agreement that sets the
conditions of another contract and grants the other party the right to establish
the relationship from the second contract through a declaration of intent. It
was initially included in the Draft of the Code of Obligations and Contracts.
However, the provision regarding the option was not incorporated into the
final version of the Law on Obligations; instead, the legislator retained only
the provisions concerning pre-contracts. The commission responsible for
drafting the Preliminary Draft of the Civil Code proposed that this institute
should once again become part of Serbian applicable law. Furthermore, the
option agreement exists in French law as la promesse unilatérale. This paper
will analyse the option agreement, its relationship with the pre-contract,
and the justification for its inclusion de lege ferenda
Humanitarian intervention and The responsibility to protect (R2P Concept) in The context of International criminal Law
Get PDFУ раду се у контексту међународног кривичног
права објашњавају како основне карактеристике концепта хума-
нитарне интервенције, за коју се истиче да је у пракси најчешће
„камуфлирана“ агресија, тако и основни елементи концепта одго-
ворности за заштиту („R2P концепт“), који суштински предста-
вља значајно модификован концепт хуманитарне интервенције,
те подразумева постојање одговарајуће ауторизације Савета без-
бедности Уједињених Нација. Иако је сам по себи бољи од озлогла-
шеног концепта хуманитарне интервенције, ни „R2P концепт“
свакако није имун од могућих злоупотреба у пракси, тако да изве-
сно, након што је примењен у неколико наврата, неће у пракси до-
живети ширу примену, у време када објективно постоји криза у
систему УН, а када је свет захваћен великим ратним пожарима,
уз константну опасност да се они и значајно прошире.
У раду се посебно закључује да је неприхватљив став дела
теорије (пре свега у домену међународног јавног права), да се „одго-
ворност за заштиту“, наметне као само донекле модификован кон-
цепт хуманитарне интервенције, тако што би држава која се сма-
тра одговорном да заштити људска права која се масовно крше у
другој држави, прво морала покушати да добије одобрење Савета
безбедности за одговарајућу интервенцију, а након чега би ако у
томе не успе, имала право да и онда када не постоји ауторизација
такве акције у Савету безбедности (због „блокаде“ ветом једне или
више сталних чланица), ипак насилно интервенише у односу на другу државу, руководећи се својом „одговорношћу за заштиту“. Такав
став је у ствари, веома опасан. То би се свело само на једну циничну
варијанту хуманитарне интервенције, која би као и иначе, најче-
шће имала суштински карактер „камуфлирања“ агресије, што би
се и само по себи сводило на извршење злочина против мира.In the article are in the context of international criminal law, explained
both the basic characteristics of the concept of humanitarian intervention,
which in practice is most often “camouflaged” aggression, as
well as the basic elements of the concept of responsibility for protection
(“R2P concept”), which essentially represents a significantly modified the
concept of humanitarian intervention, and implies the existence of appropriate
authorization from the United Nations Security Council. Although
it is in itself better than the notorious concept of humanitarian intervention,
the “R2P concept” is certainly not immune from possible abuses in
practice, so it is certain that, after being applied on several occasions, it will
not experience a wider application in practice, at a time when objectively
there is a crisis in the UN system, and when the world is engulfed in great
war fires, with the constant danger that they will expand significantly.
The author especially concludes that it is an unacceptable position
of the theory (primarily in the domain of international public law), that
“responsibility for protection” is imposed as only a somewhat modified
concept of humanitarian intervention, so that the state that is considered
responsible for protecting human rights which are massively violated in
another country, first had to try to get the approval of the Security Council
for the appropriate intervention, after which, if it failed, it would have the
right to do so even when there is no authorization of such an action in the
Security Council (due to the “blockade” by the veto one or more permanent
members), nevertheless violently intervenes in relation to another state,
guided by its “responsibility to protect”. Such an attitude is, in fact, very
dangerous. It would only be reduced to a cynical variant of humanitarian
intervention, which, as usual, would most often have the essential character
of “camouflaging” aggression, which in itself would amount to the commission
of a crime against peace
UK-EU Post-brexit Cooperation in Counter Terrorism
Get PDFThe withdrawal of the United Kingdom (‘UK’) from the
European Union (‘EU’) has had serious implications across the board, not
only in terms of trade and business but also in many other fields, including
justice and home affairs. Within that latter field, counter-terrorism policy is
a key element and the implications for the continuing cooperation between
the UK and the EU after Brexit were singularly grave. In view of the importance
attached to this cooperation in counter terrorism, both sides saw it as
in their best interests to try and mitigate the impact of withdrawal on security
matters. Without being able to replicate the situation pre-Brexit, the two
sides have nevertheless attempted to forge as close a relationship as far as
possible within existing legal parameters. This work will look at how the
parties have dealt with the identification and tracking of inter-state movement
of terrorists; the cooperation with EU agencies; and the extradition of
terrorists to the UK. It will further add some ideas on how to progress the
implementation and enforcement of counter-terrorism policy between the
two parties
Theft of cultural goods (art theft) between international (criminal) law and national criminal law
Get PDFАуторка се у раду бави питањем у којој мери и
на који начин је крађа културних добара регулисана у домаћем (срп–
ском) кривичном праву, где су умрежена пре свега у оквиру кривич-
них дела против имовине, као и у међународном (кривичном) праву.
С обзиром на то да се културна добра доживљавају као део култур-
ног идентитета једне нације и човечанства у целини, али и да по-
седују високу економску вредност, те да су раније сматрана леги-
тимним ратним пленом победника, развој њихове заштите је текао
управо тим линијама.
Структура рада састоји се из: увода, дела посвећеног међуна-
родном праву (етимолошке одреднице, крађа културног добра као
ратни злочин/културни геноцид/злочин против човечности), дела
посвећеног кривичноправној регулативи у Србији (етимолошке од ред-
нице, кривична дела против имовине – пре свих тешка крађа, неовла-
шћено извођење археолошких радова, кривична против човечности
и других добара заштићених међународним правом), закључак.The Author deals with the question to what extent and in what way
the theft of cultural goods is regulated in both domestic (Serbian) criminal
law, where it is mainly incorporated within crimes against property, and
in international (criminal) law. Taking into consideration that cultural
goods are regarded as part of the cultural identity of a nation and of the
mankind as a whole, but have a high economic value as well, and have
been previously regarded as a legitimate loot for the winner in the war, the
development of their protection went along those lines.
The structure of the work is as follows: introduction, part dedicated
to international law (etymological aspects, theft of cultural goods as
war crime/cultural genocide/crime against humanity), part dedicated to
the criminal legislation in Serbian law (etymological aspects, crimes
against property – especially aggravated theft, unauthorized performing
of archeological works, crimes against humanity and other goods protected
by international law), conclusion
Protection of cultural goods in international criminal law and in Serbia
Get PDFЈедан од изазова са којим се кроз историју суоча-
ва свака држава је како сачувати не само своју територију и ста-
новништво, већ и како сачувати своја културна добра у различи-
тим временима и пред различитим искушењима. Не само у време
рата односно оружаног сукоба, већ и у миру. У рату односно оружа-
ном сукобу културна добра страдају – бивају уништена односно
оштећена услед оружаних дејстава. У миру културна добра стра-
дају приликом извршење различитих кривичних дела од стране
појединаца односно организованих криминалних група кроз њихове
покушаје да за себе или за друге прибаве поједина културна добра
различитог нивоа заштите којом приликом долази и до уништења
односно оштећења истих. Циљ рада је да се представи кривично
правна заштита културних добара у најважнијим прописима
међународног права, а посебно у Републици Србији кроз одредбе Кри-
вичног законика Републике Србије.One of the challenges that every country faces throughout history
is how to preserve not only its territory and population, but also how to
preserve its cultural assets in different times and in the face of different
trials. Not only in times of war or armed conflict, but also in peace. In war
or armed conflict, cultural assets suffer - they are destroyed or damaged
as a result of armed actions. In peacetime, cultural property suffers during
the execution of various criminal acts by individuals or organized criminal
groups through their attempts to acquire individual cultural property of
different levels of protection for themselves or for others, which sometimes
leads to their destruction or damage. The aim of the paper is to present the
criminal legal protection of cultural property in the most important regulations
of international law, and especially in the Republic of Serbia
through the provisions of the Criminal Code of the Republic of Serbia
The non-applicability of statute of limitations to core international crimes
Get PDFПроблем (не)застаревања кривичних дела на
међудржавној равни појавио се први пут шездесетих година прошлог
века, и то у контексту проблема застаревања злочина који су били
учињени за време Другог светског рата. Први покушај да се овај про-
блем превазиђе учињен је доношењем Конвенције УН о незастаре-
вању ратних злочина и злочина против човечности 1968. године.
Иако је њено усвајање било праћено бројним споровима и неслагањи-
ма, ова Конвенција означила је преломни тренутак и подстакла
даље кораке. Услед релативно малог броја ратификација, 1974. го-
дине усвојена је и Европска конвенција о незастаревању кривичних
дела против човечности и ратних злочина, али ни она није добила
очекивану (формалну) подршку. Ипак, учинак поменутих конвен-
ција може се видети и у томе што многе државе, подстакнуте ак-
тивностима и расправама о овом питању, одлучују да у национал-
на законодавства уведу незастаревање међународних кривичних
дела у ужем смислу. Значајан корак учињен је и 1998. године усва-
јањем Римског статута, којим се изричито прописује да кривична
дела у надлежности Међународног кривичног суда не застаревају.The issue of the non-applicability of statute of limitations to core
international crimes has posed challenges to the global community. The
first significant attempt to comprehensively address this was the adoption
of the UN Convention on the Non-Applicability of Statutory Limitations
to War Crimes and Crimes Against Humanity in 1968. Despite controversies
and disagreements accompanying its adoption, this convention marked
a turning point and spurred further developments. Due to its shortcomings,
the European Convention was also adopted in 1974, but it failed to
gain the expected formal support. However, the impact of these conventions
is evident as many countries have incorporated the non-applicability
of statutes of limitations for core international crimes into their national
legislations. Another significant advancement was the adoption of the
Rome Statute in 1998, which explicitly states that crimes within the jurisdiction
of the International Criminal Court are not subject to any statute
of limitations
Repeated offence in the legislation of the Republic of Serbia with a comparative overview of the institute of repeat offence in European countries
Get PDFСагледаваајући кроз историју позитивне пропи-
се Републике Србије и држава Европе може се приметити тежња
држава да се пронађе адекватно решење за поступање према лици-
ма која поново изврше кривична дела (рецидивистима). Кроз исто-
рију позитивни прописи су се кретали од нарочито строгих ста-
вова који су прописивали строжије кажњавање лица која поново
изврше кривична дела и њихову елиминацију из друштва. Међу-
тим, развојем друштва, посматрањем учинка које су раније мере
имале на рецидивизам, указали су на потребу другачијег приступа
институту поврата, односно да само строжије кажњавање лица
која поново изврше кривично дело не даје задовољавајуће резултате
у сузбијању рецидивизма, па се мора размишљати и у правцу дру-
гачијег начина кажњавања и поступања са лицима која су склона
поновном вршењу кривичних дела.In the first part of this paper, the authors presented the institute of
reoffending, that is, multiple reoffending in domestic legislation, as well as
its various modalities that appear in the criminal law legislation of Serbia,
from its introduction until today. Also, in addition to the above, the paper compares the legal regulations related to the punishment of recidivist in
the other European countries. In order to make the work more systematic,
the European countries covered are divided into two subheadings, that is
countries of the region (Montenegro, Croatia, Bosnia i Herzegovina) and
other European countries (Czech Republic, Federal Republic of Germany,
Republic of France)
Application of the presumption of innocence of the accused in criminal proceedings in Montenegro and its interpretation and application in international criminal law
Get PDFPretpostavka nevinosti je jedno od osnovnih načela u krivičnim
postupcima civilizovanog svijeta. Osim toga, pretpostavka nevinost
je i jedno od osnovnih ljudskih prava s toga njena primjena ne bi smjela
biti upitna. U ovom radu biće riječi o primjeni pretpostavke nevinosti okrivljenog
u krivičnom postupku Crne Gore, tačnije koliko je zapravo ista narušena
i koliko malo joj se daje na značaju. Postavlja se pitanje da li je
jedno od osnovnih ljudskih prava u Crnoj Gori dovoljno zaštićeno, da li i
ovdje dolazi do diskriminacije, te da li svi uživaju jednaku zaštitu ovog
prava. Dalje, u radu će se razmatrati kako je ovo pravo zaštićeno i primjenjivano
u međunarodnom krivičnom pravu i u liderskim državama EU.
Da li se i one suočavaju sa problemima nepoštovanja ovog prava, gdje su
mediji možda i najveći rušitelji ovog prava. Biće riječi i o presudama Evropskog
suda za ljudska prava u pogledu kršenja pretpostavke nevinosti.The presumption of innocence is one of the fundamental principles
in criminal proceedings of the civilized world; moreover, it is also one of
the basic human rights, and therefore its application should not be questionable.
This paper will discuss the application of the presumption of
innocence of the accused in the criminal procedure of Montenegro, specifically
how it is actually violated and how little importance is given to it.
The question arises whether one of the basic human rights in Montenegro
is sufficiently protected, whether discrimination occurs here too, and
whether everyone enjoys equal protection of this right. Furthermore, the
paper will examine how this right is protected and applied in international
criminal law and in the leading countries of the EU. It will explore
whether they too face problems with the non-respect of this right, where
the media might be the biggest violators of this right. There will also be
discussion on the judgments of the European Court of Human Rights
regarding the violation of the presumption of innocence