RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
The Liturgical Perspective of Man’s Relationship With Nature and the Ecological Problem
No full textУ раду се разматра суштинско питање православне теологије у дијалогу са савременом цивилизацијом: какав допринос може дати православна Црква у решењу еколошког проблема, алармантног савременог питања. На тим основама, смер рада започиње од суштинских елемената савремене цивилизације и савременог погледа на човека и свет, са фокусом на конкретне последице овакве перспективе. Указавши на конкретне последице савременог човековог односа према природи, у другом делу рада фокус анализе представља питање другачијег приступа који доноси православна Црква самим својим постојањем, односно, литургијском перспективом и искуством. Сви ови елементи рада теже да укажу на ургентност питања човековог односа према природи данас, те да укаже на другачији приступ и другачију онтологију која произлазе из литургијског погледа на свет.The paper examines the essential issue of Orthodox theology in dialogue with modern civilization: what contribution can the Orthodox Church make in solving the ecological problem, an alarming modern issue. Based on these foundations, the direction of the work begins with the essential elements of modern civilization and the modern view of man and the world, with a focus on the concrete consequences of this perspective. Pointing out the concrete consequences of modern man’s relationship with nature, in the second part of the paper the focus of the analysis is the question of a different approach brought by the Orthodox Church through its very existence, i.e., liturgical perspective and experience. All these elements of the work tend to indicate the urgency of the issue of man’s relationship with nature today, and to point to a different approach and a different ontology arising from the liturgical world view
Викентије Вујић и његови одговори из црквено-пастирске праксе
No full textУ овом раду су анализирани одговори на нека канонско-пастирска питања јеромонаха Викентија Вујића, ректора Карловачке богословије, потоњег епископа банатског Српске православне Цркве и професора канонског права на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Као врхунски каноничар и правник, хвата се у коштац са питањима која оптерећују клир и лаике у њиховом свакодневном животу. Полазећи од канонскоправне науке свога доба, како православне тако и римокатоличке провенијенције, доноси одговоре у духу православног Предања и пријемчиве нивоу богословског знања обичних људи. У раду су коришћени документи из архива Светог синода Српске православне Цркве као и из архива Православног богословског факултета у БеоградуThe paper analyses the answers to the canonical-pastoral questions of hieromonk Vikentije Vujić, dean of the Karlovci seminary, later bishop of Banat of the Serbian Orthodox Church, and professor of canon law at the Orthodox Theological Faculty in Belgrade. The emphasis is on his choice of topics. As an extraordinary canonist and lawyer, he tackles issues that burden the clergy and laity in their everyday lives. Using modern scientific achievements of both Orthodox and Roman Catholic provenance, he gives answers in the spirit of the Orthodox Tradition and understandable for the level of theological knowledge of ordinary people
Christian Ethos in the First Apology of Saint Justin the Philosopher
No full textХришћанство Јустиновог времена суочавало се са непријатељском популарном перцепцијом у римском друштву и са бројним клеветама и оптужбама које су се односиле на сферу хришћанског етоса. У овом тексту разматра се аргументација коју је Свети Јустин Философ користио за побијање лажних оптужби и његова демонстрација утемељености хришћанског етоса у теологији, односно специфично разумевање божанских својстава које би требало опонашати. Свети Јустин указује и на евхаристијске корене хришћанског етоса и егзистенцијалне приоритете којима се хришћани руководе када радије бирају мучеништво и страдање него одрицање од свог хришћанског идентитета. Шире конотације Јустиновог апологетског богословља такође су узете у обзир. Ово се превасходно односи на његове циљеве у вези са представљањем Хришћанства као одговорног и респектабилног друштвеног чиниоца, затим на његове проптрептичке циљеве који се тичу потенцијалне конверзије његових реципијента, али и на антијеретички капацитет његових аргумената.The Christianity of Justin’s time faced a hostile popular perception in Roman society and numerous slanders and accusations related to the sphere of the Christian ethos. The present paper examines the argumentation that Saint Justin the Philosopher used to refute the false accusations and his demonstration of the foundation of the Christian ethos in theology, that is, a specific understanding of the divine attributes that should be imitated. Justin also points to the Eucharistic roots of the Christian ethos and the existential priorities that guide Christians when they choose martyrdom and suffering rather than renouncing their Christian identity. The wider connotations of Justin’s apologetic theology are also considered. This primarily refers to his goals regarding the presentation of Christianity as a responsible and respectable social factor, then to his proptreptic goals regarding the potential conversion of his recipients, but also to the anti-heretical capacity of his arguments
Rite of the Sacrament of Confession and Repentance in Euchologion of Peter Moghila: ritual and theological aspects
No full textУ раду се анализира последовање тајне покајања и шумачи се форма у којој се налази у Требнику кијевскої митрополита Петра. Учење о покајању и Устав се идентификују у одговарајућим латинским изворима, који су заслужни за измене у поретку и поимању шајне покајања у Православној Цркви. У раду се даље истичу поједини моменти покајног процеса који карактеристично осликавају поменуте измене, а то су разрешна молитва, улога духовника и епитимија.he paper analyzes the Rite of Penance and Reconciliation and interprets the form in which it is found in the Euchologion of the Metropolitan of Kyiv Peter. The doctrine of repentance and its constitution are identified in the corresponding Latin sources, which are responsible for changes in the order and understanding of the Rite of Penance in the Eastern Orthodox Church. The paper further emphasizes certain moments of the penitential process that characteristically reflect the mentioned changes, namely the absolution prayer, the role of the spiritual father, and penance
Тhe Epistemic Function of Faith in the Work of Immanuel Kant and Pavel Florensky: Contribution to the Definition of the Relationship between Faith and Knowledge in Establishing Religious Epistemology
No full textАутор у овом чланку претендује да понуди одређење појма „вера" у мисаоним системима Имануела Канта и Павла Флоренског, како би се разумела епистемичка функција вере у погледу могућности сазнања Бога. Циљ аутора овог рада јесте да укаже на постојање двају различитих семантичко-епистемолошких контекста у којима се употребљава појам „вера", показујући тиме да се дискредитација епистемичке функције вере, у случају атеизма, и њено оправдање, у случају теизма, дешавају на потпуно различитим нивоима стварности. У првом делу рада, ослањајући се на резултате Кантове критичке философије, аутор настоји да истакне допринос атеистичке позиције. Анализом моралног доказа за Божије постојање, у оквиру којег Кант дефинише веру као теоријско уверење (Überzeugung), разматра се епистемичка функција вере у границама чулног искуства. Кроз призму философије Флоренског и његове метакритике Кантове критичке философије, други део рада истиче допринос теистичке позиције. Вера се овде дефинише као егзистенцијални подвиг који води до ноетичког сазнања Бога, чиме се покушава оправдати могућност заснивања једне религиозне епистемологије у границама натчулног искуства.The author of this article aims to offer a definition of the concept of „faith” within the thought systems of Immanuel Kant and Pavel Florensky, in order to under-stand the epistemic function of faith concerning the possibility of knowing God. The goal of this paper is to point out the existence of two different semantic-epistemological contexts in which the concept of „faith” is used, thus demonstrating that the discrediting of the epistemic function of faith, in the case of atheism, and its epistemic justification,in the case of theism, occur at completely different levels of reality. Relying on the results of Kant’s critical philosophy,the first part of the paper highlights the contribution of the atheistic position. Faith within the boundaries of sensory experience does not possess the power to provide a certain metaphysical knowledge. At best, Kant’s faith can function as a „pale” manifestation of objective science, that is, as theoretical conviction (Überzeugung) that provides the epistemic subject with rational, albeit only „shaky”,support for faith in God with a low degree of theoretical evidence. Through the lens of Florensky’s philosophy, relying on his meta-critique of Kant’s critical philosophy, the second part of the paper highlights the contribution of the theistic position. Fideistic-noetic knowledge of God „fails”the epistemic test of justification if we limit ourselves to antinomic reason (рассуgок), assuming that Kant’s sensory perception (Wahrnehmung) is the final criterion of objective knowledge. However, if it is assumed that, in addition to Kant’s transcendental worldview, there also exists a religious-transcendent worldview, then it can be argued that the epistemic justification of fideistic-noetic knowledge of God is achieved within the boundaries of religious supra-sensory experience itself
The Acolouthy of Washing the Feet on Holy Thursday in the Typikon of Archbishop Nicodemus
No full textБудући да се устројство Последовања омивања ногу на Велики четвртак везује за свети град Јерусалим, при чему су најстарија сведочанства о савршавању поменутог чина датирана у епоху V столећа, заступљеност поретка овог молитвеног дела у Типику Архиепископа Никодима из 1319. године представља инспиративну тему за одговарајуће литургиолошко истраживање. С обзиром на то да је реч о веома древној аколутији познатој под називом Ὁ νιπτὴρ или τὸ νίμμα, проучавање наведеног последовања из Никодимовог типика подразумевало је, пре свега, сажето сагледавање теолошког и обредословног предисторијата чина и потоњег умножавања више редакција истог. Пошто је већ у X веку уследила подела ових последовања на катедралне и манастирске, у раду је компаративно сагледан назначени поредак из Типика Архиепископа Никодима у светлу релевантног таксиса садржаног у више рукописних извора. Такав приступ омогућио је прецизније одређење припадности Последовања омивања ногу на Велики четвртак из Никодимовог типика групи аколутија монашке редакције. Коначно, анализа појединих сегмената Чина омивања ногу на Велики четвртак омогућила је објашњење више значајних обредословних и теолошких аспеката.Taking into account the fact that the acolouthy of the Footwashing on Maundy Thursday had been formed in Jerusalem, probably during 5th Century, the existence of this rite in Typicon of Nicodemus, Archbishop of Serbia (1316-1324), is an inspiring subject for liturgiological research. Although this acolouthy is well-known in Greek as Ὁ νιπτὴρ or τὸ νίμμα, we have approached to this topic by theological and teleturgical studying of its origin. The roots of this rite lie in the early centuries of Christianity, with various additions, deletions and variations of the specific acolouthy in use even nowadays in some of the centers of the Eastern Orthodox Church. The acolouthy of the Footwashing on Maundy Thursday has been shaped in 10th Century in two different modalities, one for the urban churches, and another one for the monastic churches at the Orthodox East. The rite from Typicon of Nicodemus (1319) belongs to the group of monastic acolouthies with direct impact of liturgical praxis of the Holy City of Jerusalem and Constantinopolitan monasteries. It implies that should be performed immediately after the Ambo prayer on Maundy Thursday’s Holy Liturgy in the pronaos of the monastic church. Such an acolouthy had retained some aspects of the earlier prayer for the sanctification of the water for the footwashing and also rubric for the anointing of all assembled in the church. The acolouthy of the Footwashing on Maundy Thursday in Typicon of Nicodemus is very important testimony about vivid and strong liturgical life of the Eastern Orthodox Serbs and Archbishopric of the Serbian and Maritime Lands in the 14th Century
Key Words and Phenomena in the Domain of Anglo-Saxon Studies: Overcoming the Differences between the Churches in the East and West
No full textThe article focuses on the research of the main theological and historical phenomena which may initiate the process of ecclesiastic reconciliation of the East and West as well as, in the same manner, provide opportunities to question some of the parameters within Anglo-Saxon studies. Basic terms diagnosed in the context of Anglo-Saxon studies in question provide the perspectives which are going to be the rudiment for further research that will lead to the appearance of various prejudices and half-truths which, without being questioned, will continue to exist in this and future generations. Starting the joint research from the aspect of extremely complex and multidisciplinary Anglo-Saxon studies may well effect the development of the dialogue and final ecclesiastical reconciliation of the East and West. This should be based on historical facts so that the conclusion of the scientific research within Anglo-Saxon studies will be valid and precise, and in no way ambiguous and insufficiently acceptable for both the western and the eastern individual. The article points out some perspectives of the future research within Anglo-Saxon studies.Članek raziskuje glavne teološke in zgodovinske pojave, ki lahko pripomorejo k cerkveni spravi Vzhoda in Zahoda ter obenem omogočijo prevpraševanje nekaterih prvin znotraj anglosaških študij. Osnovni pojmi, opredeljeni v kontekstu obravnavanih anglosaških študij, ponujajo perspektive, ki bodo osnova za nadaljnje raziskave; te se bodo ukvarjale s pojavom različnih predsodkov in polresnic, ki bodo nedvomno obstajali še naprej – v tej in prihodnjih generacijah. Začetek skupnega raziskovanja z vidika izjemno kompleksnih in multidisciplinarnih anglosaških študij lahko dobro vpliva na razvoj dialoga in dokončne cerkvene sprave Vzhoda in Zahoda, ki naj temelji na zgodovinskih dejstvih, saj bodo le tako dognanja znanstvenega raziskovanja znotraj anglosaksonistike veljavna in natančna, ne pa dvoumna in premalo sprejemljiva tako za zahodnega kot vzhodnega posameznika. Članek nakaže nekatere perspektive prihodnjih raziskav znotraj anglosaksonistike
The Ordination of the Monks in the Early Church According to the Ascetical Writings
No full textПракса рукоположења монахâ није била предмет расправе у последњим вековима, већ је узимана као једна датост. Међутим, појава ове праксе у древној Цркви изазвала је расправе, првенствено унутар монашких кругова. На српском језику је објављен чланак посвећеновој теми, чији је аутор архимандрит др Филарет Гранић, али који садржи само преглед главних тема и расправа. У овоме раду се усредсређујемо особито на период када се пракса рукоположења монахâ појавила први пут. Нагласак је стављен на најважније ауторе, као штоје између осталих Свети Атанасије Велики, али и на главне аргументе у корист рукоположења монахâ. Аутор нарочито проучава аскетску литературу, уз помоћ које се може нагласити кључна улога пустињских Отаца у Цркви тога времена, посебно у вези са избором кандидата за клир. Овај чланак поново отвара врата за будућа истраживања о улози монахâ – подвижникâ у црквеном животу.This article investigates the ordination of monks, by examining ascetic literature consistent with Church Tradition and Canon Law. It reveals the development of monks becoming clerics within monastic communities, discusses the Church’s rationale for this step, the challenge ordination posed for monastics, and also the impact of ascetic values on their selection. This work particularly explores how monks, initially retreating from the world for spiritual purity and unity with Christ, faced difficulties accepting ordination due to the implied responsibilities and temptations of authority. However, the studied sources perceive ordination not as a source of temptation but as an opportunity for spiritual growth and service, readily emphasizing the divine intent in the selection of monastic leaders for episcopal roles
Who is the Son of God / the Most High in the Aramaic Apocalypse (4Q246)?
No full textУ предложеном раду истражује се идентитет фигуре која је у кумранском спису Арамејска апокалипса (4Q246) названа Сином Божијим/Вишњега и Великим. После представљања текста, превода и структуре овог списа у првом делу, приступа се испитивању аргумената у корист два водећа и међусобно различита правца одговарања на питање о идентитету истраживане фигуре. Радом се показује да чвршћи аргументи иду у прилог претпоставци да је Син Божији/Вишњега позитивна фигура, односно да је овим именима означена месијанска појава. Уважавањем интертекстуалног односа 4Q246 према Даниловој књизи (Дан 7) и довођењем Арамејске апокалипсе у однос са Еванђељем по Луки (Лк 1, 32–35) закључује се да тумачени кумрански спис може бити важан – то јест једини – сачувани сведок прехришћанске синтезе апокалиптичког и давидовског месијанизма, која је на јединствен начин откривена у Исусу Христу.This paper explores the identity of the figure referred to as the Son of God / the Most High in the Qumran writing known as Aramaic apocalypse (4Q246). The first part of the paper presents the text, translation, and structure of this Dead Sea scroll. Subsequently, the paper examines arguments supporting two distinct approaches to answering the question about the identity of the figure in question. This identity may be interpreted positively or negatively, aligning with the primary eschatological hope of the Qumran community or deviating from it. The analysis suggests that stronger arguments favor the assumption that the Son of God / the Most High is a positive figure, indicating a messianic role associated with these titles. By respecting the intertextual relationship of 4Q246 with the Book of Daniel (Dan 7) and bringing the Aramaic apocalypse into relation with the Gospel of Luke (Lk 1, 32–35), it is concluded that the interpreted Qumranic manuscript can be important – that is, the only preserved witness of a pre-Christian synthesis of apocalyptic and Davidic messianism, a unique mode revealed in Jesus Christ
Biblical Motifs in the Film Gran Torino (2008)
No full textУ раду се истражују начини на који амерички филм Гран Торино (2008) користи и актуализује библијске мотиве у циљу адресирања битних изазова савременог америчког друштва. После кратког излагања радње филма и основних података о његовој производњи и приказивању, у раду се идентификују коришћени библијски мотиви. Потом се уочавају друштвене димензије њихове филмске интерпретације, садржане у критици друштвеног формализма, реконструкцији насилног хероизма и промоцији религијског универзализма.The paper explores the ways in which the American film Gran Torino (2008) has used and actualised biblical motifs to address important challenges of contemporary American society. After a brief presentation of the plot of the film and basic data on its production and screening, the paper identifies the biblical motifs used. Then, the social dimensions of their cinematic interpretation are observed, contained in the criticism of social formalism, the reconstruction of violent heroism and the promotion of religious universalism