RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
Territory and National Identity as Factors of Canonical Jurisdiction in Twentieth-Century Russian Theology
No full textОсновни циљ овог рада јесте анализа, са историјског и канонског аспекта, ставова руских црквених структура и богослова о територији и националном идентитету као факторима црквене јурисдикције у 20. веку. У руском богословљу 20. века постојале су две струје које су уз коришћење готово истоветних канонских правила, на радикално другачији начин, тумачили однос територије, националности и црквене организације. Уобличавање аргументација ове две струје може се идентификовати на самом почетку 20. века у контексту расправе о обнови аутокефалије Грузинске патријаршије. Једна струја је канонске одредбе, конкретно 34. Апостолско правило, тумачила на тај начин да се тим правилом легитимизује национална особеност као довољан услов за црквену аутокефалију. У складу са таквим тумачењем, Грузини су могли имати аутокефалну Цркву без обзира на то што још увек нису имали самосталну државу. Друга струја је инсистирала на неопходности државне самосталности као предуслова аутокефалије. Оба гледишта су доводила у блиску везу емпиријске факторе и организацију Цркве. Уобличавање идеја територијалне и националне богословске струје започето је дакле почетком 20. века, док је њихова потпуна систематизација извршена у међуратном периоду. Повод за ову систематизацију представљало је оснивање црквене структуре под називом Руска загранична Црква на територији других помесних Православних Цркава. Поред пастирских разлога бриге о руским имигрантима, постојање ове паралелне црквене структуре оправдавано је националним принципом црквене организације. Посебну важност тематика ове дисертације добија у контексту православне дијаспоре и организације Цркве у земљама које су настале након распада Совјетског Савеза. У православној дијаспори, у складу са националним принципом јурисдикције, постојало је више епископа различитих националних Цркава, од којих се сваки духовно бринуо само о пастви дотичне националности. Са друге стране, у земљама бившег Совјетског Савеза, попут Естоније, изнова се поставило питање фактора национално свесне заједнице у организацији Цркве. Сагледавање ове проблематике са аспекта јединства Цркве, али и из перспективе користи мисије Цркве отвара нове могућности тумачења улоге националног идентитета у организацији Православне Цркве.The main goal of this dissertation is to analyse, from the historical and canonical aspect, the attitudes of Russian church structures and theologians about territory and national identity as factors of church jurisdiction in the 20th century. In the Russian theology of the 20th century there were two currents which, using almost identical canonical rules, interpreted the relationship between territory, nationality and church organization in a radically different way. The shaping of the arguments of these two currents can be identified at the very beginning of the 20th century in the context of the debate on the restoration of the autocephaly of the Georgian Patriarchate. One current interpreted canonical provisions, specifically the 34th Apostolic Rule, in such a way that this rule legitimizes national identity as a sufficient condition for church autocephaly. According to such interpretation, the Georgians could have had an autocephalous Church, despite the fact that they did not yet have an independent state. The other current insisted on the necessity of state independence as a precondition for autocephaly. Both views brought the empirical factors and the organization of the Church into close connection. The shaping of the ideas of the territorial and national theological current thus began at the beginning of the 20th century, while their complete systematization was carried out in the interwar period. The reason for this systematization was the establishment of a church structure called the Russian Church Abroad on the territory of other local Orthodox Churches. In addition to the pastoral reasons for caring for Russian immigrants, the existence of this parallel church structure was justified by the national principle of church organization. The topics of this dissertation gained special importance in the context of the Orthodox diaspora and the organization of the Church in the countries that emerged after the collapse of the Soviet Union. In the Orthodox diaspora, in accordance with the national principle of jurisdiction, there were several bishops of different national Churches in the same city, each of whom spiritually cared only for the flock of the nationality in question. On the other hand, in the countries of the former Soviet Union, such as Estonia, the question of the factors of the nationally conscious community in the organization of the Church has been raised again. Consideration of this issue from the aspect of the unity of the Church, but also from the perspective of the benefits of the mission of the Church, opens new possibilities for interpreting the role of national identity in the organization of the Orthodox Church
The Contested Notions of Body in Antiquity
No full textУ раду је представљена компаративна лексичко-семантичка анализа одабраних места из позноантичких грчких текстова хришћанске и нехришћанске провенијенције у којима се износе доминантне антрополошке концепције тог доба. Компаративном анализом обухваћене су две главне парадигме, условно назване хришћанском и платонском, које су се, премда у много чему супротстављене, током историје сусретале, преплитале и подстицале развој религиозне и филозофске мисли. Хришћанска, одређена антрополошким монизмом, размотрена је у кључним одломцима из Старог Завета и Посланица Светог апостола Павла, док је платонска, одређена антрополошким дуализмом, размотрена на примерима самог Платона, Филона, Плутарха и Херметичког корпуса. Главни циљ анализе јесте да укаже на аналогије и паралелизме између те две парадигме у лексици, терминологији и употреби реторских средстава попут метафоре. Те аналогије откривају литерарну и интелектуалну динамику која је у позноантичко и ранохришћанско доба одликовала дискурс о природи човека. У раду су посебно истакнути тропи „облачења“ и „свлачења“ тела и „голе“ душе, те поређење смрти са сном.This paper presents a comaparative lexical-semantic analysis of the loci selected from the late antique Greek texts of Christian and non-Christian origin that advocate the dominant anthropological notions of the time. The analysis encompasses the two main anthropological paradigms, the Christian and the Platonic, which in many respects opposed each other, but also met and intersected throughout history, fostering the development of religious and philosophical thought. The Christian paradigm, marked by anthropological monism, is examined in this work in the key passages from the Old Testament and St. Paul’s Epistles, whereas the Platonic paradigm, marked by anthropological dualism, is analysed in the examples taken from Plato himself, Philo, Plutach and the Corpus Hermeticum. The main objective of the analysis is to examine the analogies and parallels between the two paradigms on the lexical, terminological and rhetorical plane. These analogies reveal a literary and intellectual dynamics that characterized the discourse on man’s nature in the era of early Christianity and late Antiquity. The analysis pays a particular attention to the tropes of „dressing“ and „undressing“ the body and the „nudity“ of the soul, as well as to the comparison of death with sleep
The Sermon on the Mount in the Gospel of Matthew and Luke and its possible Ecclesial and Legal Consequences
No full textБеседа на гори представља јединствено духовно наслеђе које нема пандана у другим цивилизацијама и религијама. Духовна узвишеностњене поруке јесте кулминација Христове икономије спасења и њеног етичког и социјалног оваплоћења. Преображајна функција Беседе на гори је усмерена на целовиту промену социјалног и моралног кодекса старозаветних Јевреја са законске утемељености на њено обликовање око догађаја Христовог присуства у историји и на Његовој личности. Јављајући се у два интерпретативна вида код апостола Матеја и Луке ова особена духовно преображајна социјална и етичка метафора захвата широко у друштвену атмосферу античког света и дубоко у социјално ткиво урбаних заједница тог времена надахњујући генерације хришћана, како оне који су творили Цркву у првом, тако и оне који су њени чланови у двадесет и првом веку.The Sermon on the Mount is a unique spiritual heritage that has no counterpart in other civilizations or religions. The spiritual sublimity of its message represents the culmination of Christ’s economy of salvation and its ethical and social embodiment. The transformative function of the Sermon on the Mount aims at the complete change of the social and moral code of the Old Testament Jews from a legal basis to its formation around the events of Christ’s presence in history and on His personality. Appearing in two interpretative forms in the writings of the apostles Matthew and Luke, this peculiar spiritually transforming social and ethical metaphor penetrates widely into the social atmosphere of the ancient world and deeply into the social fabric of urban communities of that time. Fundamentally imbued with the christocentric kerygma of the early Church, it inspires generations of Christians, as well as those who formed its ecclesial body in the 1st century and those who are its members in the 21st century
White Handkerchief of the Most-Holy Theotokos in the Altar’s Apses of the Serbian Monasteries Churches XIII–XIV centuries: Thelogical and Liturgiological Aspects
No full textУ овом раду је истраживана пракса живописања личности Пресвете Богородице у олтарским апсидама српских манастирских храмова (Студеница, Грачаница, Дечани), а која је приказана са белим рупцем за појасом. Препознајући пре свега недвосмислени теолошки и евхаристијски контекст места и наведеног начина изображавања Дјеве Марије, укорењен у светоотачкој и богослужбеној традицији Православне Цркве, аутор изводи претпоставку да је реч о детаљу који символизује најстарији покривач Свете трпезе — илитон. Такође, ово становиште је изложено и протумачено у светлу разумевања личности Пречисте Богородице као живе Трпезе, у оквиру које хришћанима бива дарован Богочовек Христос као небески Хлеб и лек бесмртности.Taking into account that the Mother of God and Ever-Virgin Mary is the holiest and greatest saint in the Christian Church, mosaic and fresco painting and veneration of the Most Holy Theotokos in the altar’s apses of the Orthodox Christian Churches, should be recognized as the very important element of mystagogical and liturgical Tradition. Among the many representations of the Blessed Virgin Mary, there is one which stresses her role as a Holy Table, Bearer of the Bread from heaven and Mother of Our Lord Jesus Christ. Furthermore, two relevant details are helping to be understood such a sacred reality — the venerable Belt and white handkerchief of Holy Virgin. This paper analyzes fresco representing of the Mary’s white handkerchief in the altar’s apses of the Serbian Monasteries churches (Studenica, Gračanica, Dečani) according to the theological and liturgiological context. Also, the author is constructing the hypothesis that white handkerchief could be connected, from one side, with the oldest white silk cloth — eileton spread on the Holy Table during the Divine Eucharist and, from another side, with swaddling cloths of Incarnated Jesus and Christ’s burial linen cloths
Concerning the Holy Myrrh and Its Possible Sanctification in the Serbian Orthodox Church up to the XVIII century: Theological and Historical Aspects
No full textАутор је у овом раду проучавао тематику места устројства и употребе светог мира како у древној Цркви, тако и његовог могућег освећења у Српској Православној Цркви све до XVIII столећа. Отуда је најпре консултовао поједине литургијске и светоотачке изворе у вези са местом и временом увођења светог мира у светотајински живот Цркве Христове, али и богословским смислом такве праксе. Као место увођења светог мира у литургијски живот Цркве препознат је град Антиохија, крајем I или најкасније почетком II века. Потом је преиспитивана могућност освећења мира у Српској Православној Цркви, у доба Светог Саве, на основу Теодосијевог Житија Светог Саве и Посланице папе Инокентија IV тускуланском епископу од 6. марта 1254. године. Оправданост претпоставке о освећењу мира у нашој помесној Цркви напослетку је потврђена сведочанством из прве четвртине XVI столећа, тј. последњим од двадесет одговора упућених од стране патријарха цариградског Генадија II Схоларија (1454–1464) српском деспоту Ђурђу Бранковићу (1427–1456), а који се тиче припремања вештастава за освећење светог мира.In this paper it has been researched the primordially place and origin of creation and sacramental usage of Holy Myrrh in the Early Church, as well as its possible sanctification in the Serbian Orthodox Church until the XVIII century. First of all, the autor has examined some liturgical sources and testamonies of the Holy Fathers and teachers of the Eastern Orthodox Church, stating that the Sacrament of Holy Chrism has a very important theological and liturgical function in the process of Christian Initiation. Nevertheless, the ancient city of Antioch has been recognized as the place where was established the practice of anointing of newly-baptized Christians by Holy Myrrh. Further on, the autor has examined possible sanctification of Holy Myron in the Serbian Orthodox Church during the era of St. Sava Nemanjic, according to Theodosius’ Life of Saint Sava and Epistle of Pope Innocent IV to Bishop of Tusculanum, from the 6th of April 1254. Above all, such a hypothesy was confirmed by the testimony from the first quarter of the XVth century, precisely with the 20th answer of Constantinopolitan Patriarch Gennadius II Scholarius (1454–1464) to Serbian ruler (despot) Djuradj Brankovic (1427–1456), which was dedicated to the process of preparation of the ingridients used for the rite of sanctification of Holy Myrrh
Rationality and Relevance of Early Christian Discourse in the Theology of Saint Justin the Philosopher
No full textУ тексту се разматра стратегија коју је Свети Јустин Философ примењивао у циљу разјашњења односа хришћана према огромном и богатом културном, књижевном и обичајном наслеђу грчко-римске културе. Ова тема се разматра у контексту својеврсног дистанцирања, али не и потпуног удаљавања, од комфора и разрађености класичне грчко-римске књижевности и обичајних норми у којима су новообраћени хришћани стасавали и били одгајани, и приклањањa загонетној културној матрици блискоисточног поднебља. Дистанцирање овог типа је од стране паганских савременика посматрано као ирационалност коју карактерише приклањање варварским списима и веровањима, чија софистицираност није ни на приближном нивоу који поседује култура коју хришћани свесно напуштају. Јустиново побијање оваквих приговора вреднује се у контексту његовог образлагања словесности која одликује хришћанску веру. Процес артикулације хришћанског културолошког идентитета требало би, из Јустинове перспективе, да функционише као основа за успостављање дијалога са онима који су упућивали приговоре раним хришћанима и њиховом наводно контракултурном етосу. На овај начин, Јустин је трагао за учинковитом легитимизацијом става да хришћанска вера нипошто не представља културолошки несофистицирано, спекулативно и импотентно сујеверје, већ да она подразумева једну „философију“, односно један комплексан, свеобухватан и инкултурисан поглед на свет, живот и судбинска питања човека о сопственом пореклу и назначењу.The present paper discusses the strategy that Saint Justin the Philosopher used in order to clarify the attitude of Christians towards the vast and rich cultural, literary and customary heritage of Greco-Roman culture. This topic is considered in the context of a kind of distancing from the comfort and complexity of classical Greco-Roman literature and customary norms in which the newly converted Christians grew up and were brought up, and leaning towards the enigmatic cultural matrix of the Middle Eastern climate. Distancing of this type was seen by pagan contemporaries as irrationality characterized by adherence to barbaric writings and beliefs whose sophistication was nowhere near that of the culture that Christians consciously abandon. Justin’s refutation of such objections is evaluated in the context of his explanation of the rationality that characterizes the Christian faith. The process of articulating a Christian cultural identity should, from Justin’s perspective, function as a basis for establishing a dialogue with those who objected to the early Christians and their supposedly countercultural ethos. In this way, Justin was looking for an effective legitimization of the position that the Christian faith by no means represents a culturally unsophisticated, speculative and impotent superstition, but that it implies a “philosophy”, i.e. a complex, comprehensive and inculturated view of the world, life and matters of human destiny about its own origin and designation
"I Have Not Met a More Profound and Intelligent Orthodox Theologian than Him": John Zizioulas in the Letters of Holy Father Justin (Popović)
No full textIn this study, the author offers an answer to the question: what does Justin Popović think and write about his young contemporary, professor of theology, John Zizioulas? Analyzing the personal correspondence of Popović, Zizioulas and Atanasije Jevtić, he concludes that all the fragments in Justin’s letters where Zizioulas is mentioned are extremely affirmative and testify to the Elder’s love for the young theologian. Professor Zizioulas is »dear Zizula« for Father Justin, he regularly sends him his greeting, prays for him, wants him to grow up in holy virtues, considers him a worthy student of Father George Florovsky, and concludes, after his personal meeting, that »he has never met a deeper and more intelligent Orthodox theologian« than him. St. Justin is also completely aware of the ecumenical activities of Zizioulas and has no problem with that. On the contrary, he gave the highest praises about him in the period when Prof. John was a very active ecumenical worker. This article proves the thesis that, according to the opinion of both Zizioulas and Popović, Orthodoxy must be present in the ecumenical dialogue, as a Church open to diversity, and not as a confession closed in on itself. Zizioulas shows this through personal engagement in ecumenical dialogue and Justin wholeheartedly supports him in this, according to their correspondence from 1966. to 1971. That is why zealot-minded anti-ecumenists cannot refer to Father Justin as a man who was against a healthy and theologically established ecumenical dialogue. Fr. Justin was actively supportive of every patristically founded »ecumenist«, such as Zizioulas.Avtor v prispevku odgovarja na vprašanje: kaj Justin Popović misli in piše o svojem mladem sodobniku, profesorju teologije Janezu Zizioulasu? Z analizo osebne korespondence Popovića, Zizioulasa in Atanasija Jevtića ugotavlja, da so vsi fragmenti v Justinovih pismih, kjer je omenjen Zizioulas, izjemno naklonjeni in pričajo o ljubezni starca do mladega teologa. Profesor Zizioulas je za patra Justina »dragi Zizula«, redno mu pošilja pozdrave, moli zanj, želi, da raste v svetih krepostih, ima ga za vrednega učenca patra Jurija Florovskega in po osebnem srečanju ugotavlja, da »globljega in bolj inteligentnega pravoslavnega teologa« od njega še ni srečal. Justin se dobro zaveda tudi ekumenskega delovanja Zizioulasa in s tem nima težav. Nasprotno, največ pohvale mu je dal v času, ko je bil prof. Zizioulas zelo aktiven ekumenski delavec. Članek potrjuje tezo, da mora biti po mnenju tako Zizioulasa kot Popovića Pravoslavna cerkev prisotna v ekumenskem dialogu in odprta za različnost, ne pa da kot veroizpoved ostaja zaprta vase. Zizioulas to kaže z osebnim angažmajem v ekumenskem dialogu in Justin ga pri tem iskreno podpira, sodeč po njunem dopisovanju od leta 1966 do 1971. Zato goreči nasprotniki ekumenizma patra Justina ne morejo označevati kot človeka, ki je bil proti zdravemu in teološko uveljavljenemu ekumenskemu dialogu. Pater Justin je aktivno podpiral vsakega patristično utemeljenega »ekumenista«, kot je bil tudi Zizioulas
Anglo-Saxon Studies in the Context of Byzantine Studies
No full textУ раду ће бити изложене главне смернице које би требало да воде бољем схватању појма англосаксонске студије у контексту византологије. Англосаксонске студије су мултидисциплинарне и баве се истраживањима археолошких, нумизматичких, наративних и дипломатичких историјских извора са Британског острва, уз истраживања која су везана за континетални део Европе у средњем веку, те би у раду био направљен приказ утицаја из Источног Римског Царства, како би било омогућено да се у оквиру византологије нађе место и за утицаје на анлосаксонску државу и Цркву. Дакле, из самог покушаја дефиниције односа англосаксонских студија и византологије одмах се уочава вишеслојност и комплексност истраживања што наводи на мултидисцилинарни приступ теми и проучавање резултата и закључака из више научних области (филологија, археологија, историја, и на крају, теологија) које би могле да допринесу позиционирању англосаксонских студија у широком византолошком контексту.The paper will present the main guidelines that should lead to a better understanding of the term Anglo-Saxon studies in the context of Byzantine studies. Anglo-Saxon studies are multidisciplinary and deal with research into archaeological, numismatic, narrative and diplomatic historical sources from the British Isles, along with research related to the continental part of Western Europe in the Middle Ages. The future researches made it possible to find a place within Byzantine studies for influences on the Anglo-Saxon state and the Church. Thus, from the very attempt to define the relationship between Anglo-Saxon studies and Byzantine studies, the multi-layered and complex nature of the research is immediately apparent, which leads to a multidisciplinary approach to the topic and the study of results and conclusions from several scientific fields (philology, archaeology, history, and finally, theology) that could contribute to the positioning of Anglo-Saxon studies in a broad context of Byzantine studies
