RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
Neopatristic Synthesis in the Works of Metropolitan John (Zizioulas)
No full textЦиљ истраживања огледа се у одговору на питање методолошке перспективе и приступа богословског опуса митрополита пергамског Јована (Зизијуласа) горућим онтолошким проблемима човека и света. У том контексту, смер рада започиње излагањем базичних поставки неопатристичке синтезе, методолошког приступа суштински иницираног у делима оца Георгија Флоровског. На тим основама, у раду се пружају конкретни примери примене неопатристичке синтезе у теологији пергамског архијереја, конципираној као неопатристичка синтеза. Стога, полазећи од основних ктисиолошких, тријадолошких, преко христолошких, до еклисиолошких и есхатолошких претпоставки теолошког дела Зизијуласа, фокус истраживања је усмерен ка пружању одговора на суштинско питање рада. Сви елементи истраживања теже ка томе да укажу на аутентичну и доследну примену неопатристичке синтезе, дефинисане опусом оца Георгија Флоровског, на нов и креативан начин у теологији пергамског митрополита.The aim of the research is reflected in the answer to the question of the methodological perspective and the approach of the theological opus of metropolitan John (Zizioulas) of Pergamon to the pressing ontological problems of man and the world. In this context, the direction of the work begins with the presentation of the basic assumptions of the neopatristic synthesis, a methodological approach essentially initiated in the works of archpriest Georges Florovsky. On those grounds, the paper provides concrete examples of the application of the neopatristic synthesis in the theology of the archbishop of Pergamon, conceived as a neopatristic synthesis. Therefore, starting from basic kthysiological, triadological, through christological, to ecclesiological and eschatological assumptions of theological work of Zizioulas, the focus of the research is directed towards providing answers to the essential question of the work. All elements of the research tend to indicate the authentic and consistent application of the neopatristic synthesis, defined by the work of archpriest Georges Florovsky, in a new and creative way in the theology of the metropolitan of Pergamon
Education of Church Artists at the Academy for Fine Arts and Conservation of the Serbian Orthodox Church (1993-2023)
No full textОбразовање црквених уметника на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију у Београду траје пуних тридесет година (1993–2023), под покровитељством Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве. У чланку се износе релевантне чињенице које говоре о образовању црквених уметника – иконописаца, фреско писаца, мозаичара, вајара, конзерватора и рестауратора.Education of Church artists at the Academy for Fine Arts and Conservation of the Serbian Orthodox Church in Belgrade has been going on for thirty years (1993-2023), under the auspices of the Holy Synod of Bishops of the Serbian Orthodox Church. The article presents relevant facts about the education of Church artists – icon painters, fresco painters, mosaicists, sculptors, conservators and restorers. The wealth of correlative knowledge and skills and the multidisciplinarity within the curricula of the Academy of SOC add to the recognition of the uniqueness of this higher education institution in the educational system of the Republic of Serbia
Особености новог превода Старог завета проф. др Драгана Милина
No full textТема овога рада јесте анализа новог превода Старог завета на савремени српски језик од стране професора др Драгана Милина. У раду ће се говори ти о околностима настанка новог превода и улози Библијског друштва Србије, секундарној литератури коришћеној за превод – речницима, граматикама и другим преводима, о канону, нумерацији поглавља и стихова, називима књига, ономастици, топонимима и неологизмима. Посебна пажња посвећена је избору и анализи конкретног критичког издања јеврејског текста. Oсновни циљеви рада су одређење типа превода као и евалуација његовог квалитета према методолошким корацима савремене транслатологије. Милинов превод упоређен је са осталим српским преводима масоретског текста у циљу јаснијег одређења типа превода и његовог квалитета. Анализа је показала да се превод креће у распону између формалне и динамичке еквиваленције и да је тешко прецизно одредити тип превода без већег квантитативног узорка јер изабрана места показују различита решења. Рад показује да је у питању добар (успешан) превод јер посредује успешну комуникацију између текста и реципијента, односно, испуњава унапред постављени скопос ‒ разумљивост за савременог читаоца
The Holy Myron in the Serbian Patriarchate in 1922–2004
No full textУ раду се излаже историјат мироварења и освећења светог мира у васпостављеној Српској патријаршији у периоду од 1922. до 2004. године. Том приликом се на основу архивске грађе и црквене периодике одговара на питања ко је, када је и где је освећивао свето миро као и колико је мира сваком приликом освећено.The paper presents the history of preparation and consecration of the Holy Myron in the Serbian Patriarchate in the period from 1922. to 2004. On that occasion, on the basis of archival material and church periodicals, the questions of who, when and where consecrated the Holy myron were answered, as well as how much myron was consecrated on each occasion
Откривење и откривења
No full textОткривење Јованово заузима последње место у збирци од двадесет седам књига из времена раног хришћанства, која је позната као Нови Завет и која са скупом списȃ из античког јудаизма названим Стари Завет чини хришћанско Свето Писмо, Библију. 1 Традиција похрањена у делима хришћанских мислилаца и писаца говори да је слугa Божији и пророк Јован у потпису Откривења (Отк 1:1.4.9; 22:8–9) заправо један од дванаесторице Исусових ученика. Реч је о сину галилејског рибара Зеведеја и брату апостола Јакова (Мк 1:19–20), коме се приписује једно еванђеље и три посланице и коме је због књижевног умећа којим говори о Богу додељен атрибут богослова
Canons of the Fifth-Sixth Council (Concilium Quinisextum) – Improper Practices in Rome and Armenia Viewed from the Perspective of the Eastern Church in the 7Th Century
No full textСаставни део Шестог васељенског сабора (680/681. године) такозвани је Пето-шести сабор, одржан у Константинопољу 691/692. године, сазван на истом месту са скоро истим учесницима-епископима, као и Шести сабор. На овом – поновљеном – саборовању донето је 102 канона. Оци Сабора се нису бавили новим јересима, већ су пре свега потврдили и донели више црквено-канонских прописа пошто се Оци на претходна два сабора, Петом и Шестом, нису бавили канонском проблематиком. Сабор је сазван једанаест година после Шестог васељенског сабора у настојању да се донесу дисциплинска правилâ за Цркву и на истоку и на западу Царства. Овај сабор је сазвао и њиме председавао источноримски цар Јустинијан II. (прва влада: 685-695, друга влада: 705-711). У раду сабора учествовало је између 211 и 227 епископа, углавном из источних делова Римског царства. Саборски документи изузетно су важни као извор историје Цркве и црквеног права, који се – уједно – сматрају документима Шестог васељенског сабора.In this study is noted an irregular practice in Rome and Armenia, which over time became a custom in these Churches, and are explored the canons of the Fifth-Sixth Council held in Constantinople in 691/692. The importance of these canons and the council's condemnation of improper practices and behavior of clerics in Rome and Armenia was shown in the later centuries, when the Roman and Armenian Churches created circumstances for later schism. By referring to these canons, the relationship between Constantinople and the entire East on the one hand, and Rome and the Armenian regions, on the other hand, is followed. The aim of the research is to explain the beginnings of all divergences between East and West before 1054 and the Great Schism, among which are the canons of the Fifth and Sixth Councils (Concilium Quinisextum)
Ordination of Deacon and Presbyter in Serbian Liturgical Practice from the End of the 13th Century - Liturgical Scroll HIL 3/III of Hilandar Monastery
No full textУ раду се анализирају литургичке карактеристике најстаријег српског превода Стратигијевог евхологиона Coislin 213 – хиландарског свитка HIL 3/III, који садржи чинове хиротоније ђакона и презвитера. У прилогу се доноси приређен текст целог свитка.The paper analyzes the liturgical characteristics of the oldest Serbian translation of Stratigius’ euchologion Coislin 213 – the Hilandar scroll HIL 3/III, which contains ordination of deacons and presbyters. Attached is the edited text of the entire scroll
Subversiveness and Loyaltyin the First Apology of Justin the Philosopher
No full textУпадљиво одсуство хришћана преконстантиновске епохе из јавних манифестација повезаних са политеистичким култовима и култом императора изазивало је подозрење римског грађанства и власти, које је временом прерасло у оптужбе за атеизам, политичку субверзивност и нелојалност Империји. У овом тексту разматра се покушај да се, у контексту оптужби и прогона, уобличи профилисанија ранохришћанска политичка самосвест и то првенствено у апологетској литератури другог века, у спису Прва Апологија најзначајнијег апологете епохе – Јустина Философа. У контексту оповргавања тезе о антидржавном деловању хришћана, Јустин је остварио превредновање појмова „субверзивност” и „лојалност”. Наглашавајући есхатолошко усмерење хришћанског етоса, он је аргументовао да је хришћанима могуће да истовремено, без нужних унутарњих противречности, упражњавају двојну лојалност, односно оданост хришћанској вери и приврженост политичком ентитету у коме обитавају. На овај начин Јустин је релативизовао повезивање појмова mos maiorum и pax deorum са благостањем и прогресом Римске империје и наговестио могућност да „разборито расуђивање” може омогућити римским императорима да увиде постојеће капацитете за своје потенцијално преобраћење и савезништво са хришћанством. На овај начин, Јустинов текст представља својеврсну антиципацију великог преокрета, у форми христијанизације царства, који се догодио непуна два века касније.The conspicuous absence of Christians of the pre-Constantinian era from public manifestations associated with polytheistic cults and the cult of the emperor caused the suspicion of the Roman citizenry and government, which eventually grew into accusations of atheism, political subversiveness and disloyalty to the Empire. This text examines the attempt to, in the context of the accusations and persecutions to which they were exposed, shape a more profiled early Christian political self-awareness, primarily in the apologetic literature of the second century and in the writing of the First Apology of the most significant apologist of the era - St. Justin the Philosopher. In the context of refuting the thesis about the anti-state activity of Christians, Justin achieved a revaluation of the terms “subversiveness” and “loyalty”. Emphasizing the eschatological orientation of the Christian ethos, he argued that it is possible for Christians to simultaneously, without necessary internal contradictions, exercise dual loyalty, that is, devotion to the Christian monotheistic faith and commitment to the political entity in which they live. In this way, Justin relativized the association of the terms mos maiorum and pax deorum with the prosperity and progress of the Roman Empire and hinted at the possibility that “prudent judgment” could enable the Roman emperors to see the existing capacities for their potential conversion and alliance with Christianity. In this way, Justin’s text represents a kind of anticipation of a great upheaval, in the form of the Christianization of the Empire, which took place less than two centuries later
Тhe Distinction between Hypostasis and Essence in St. Basil of Cesarea’s Theology
No full textЦиљ овога рада је анализа појединих делова писаног богословског наслеђа Светот Василија Великог и демонстрација важности разликовања термина ипостаси и суштине у православној тријадологији. Сажето су приказани недостаци и богословске последице њиховог неразликовања. Истраживање се посебно усредсређује на Василијево позиционирање према термину једносуштан и на кораке које је предузео у циљу њетовог аутентичног тумачења. Такође, paд истиче улогу Василија Великог на пољу унификације тријадолошког језика и постављању јасних терминолошких одредница као језичког оруђа неопходног ради изражавања истините вере у Једносуштну Тројицу.The paper aims to analyze the texts of St.Basil of Cesarea and demonstrate the importance of distinguishing between the terms hypostasis and essence in triadology. Shortcomings and theological consequences of their non-distinction are concisely presented. The research focuses in particular on Basil’s positioning towards the Nicaean term ὁμοούσιος and on the steps he took to interpret it authentically. The paper highlights the role of St.Basil of Cesarea in the unification of the triadological language and the observance of clear terminological definitions as a linguistic tool necessary to express true faith in the Consubstantial Trinity