RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
Apocryphal Apocalypse of John the Theologian. With reference to the Serbian-Slavic manuscript tradition
No full textАпокрифна Апокалипса Јована Богослова је спис који је настао у позној антици, мада тачно време и место настанка није могуће одредити. Најранији помен списа је у 9. веку, а најстарији грчки рукопис је из 13. века. Спис показује тежњу да инкорпорира многе елементе канонске Апокалипсе Јованове, али доноси нове моменте у односу на њу. Није јасно да ли је писац желео да замени или да допуни канонску Апокалипсу. Текст је сачуван у великом броју грчких рукописа и превода. Словенска рукописна традиција је у том погледу веома богата, а број, до сада лоцираних, српско-словенских рукописа, указује на популарност списа на нашим просторима у Средњем веку.The Apocryphal Apocalypse of John the Theologian is a writing that originated in late antiquity, although the exact time and place of origin cannot be determined. The earliest mention of the writings is in the 9th century, and the oldest Greek manuscript is from the 13th century. The writing shows a tendency to incorporate many elements of the canonical Apocalypse of John, but brings many new moments in relation to it. It is not clear whether the writer wanted to replace or supplement the canonical Apocalypse. The text has been preserved in a large number of Greek manuscripts and translations. In this regard, the Slavic manuscript tradition is very rich, and the number of Serbian-Slavic manuscripts located so far indicates the popularity of writing in the Middle Ages
Old Testament Foundations of Fasting in the Orthodox Church
No full textПомињање поста је веома присутно у Старом Завету: прва заповест у Едемском врту је заповест о посту; постили су Мојсије и Исус Навин, цареви и пророци. Основе хришћанског поста утемељене су у Старом Завету, али пуни смисао поста открива се тек у Новом Завету и Цркви. Имајући у виду речи светог апостола Павла који Стари Завет разумева као „педагога (васпитача) за Христа“ (Гал 3, 24), бројнастарозаветна места која говоре о посту (уздржању у исхрани или сталном избегавању неких намирница) можемо схватити као припрему Израиља за Оваплоћење, односно за сусрет са оваплоћеним Богом.Рад ће изложити најважнија старозаветна места која се тичу поста, обрадиће сажетоњихову новозаветну рецепцију и указаће на њихово схватање у оквиру патристичке, првенствено аскетске литературе. Притом, у раду ће се посебна пажња посветити улози старозаветних читања током богослужбених последовања Великог поста. Циљ рада је да јасније повеже старозаветне текстове са праксом поста у Православној Цркви. Основни приступи којима се обрађују поменуте теме крећу се у оквирима историјско-критичке методе и историје рецепције.Fasting is mentioned extensively in the Old Testament. The first commandment in the Garden of Eden pertains to fasting, and both Moses and Joshua practiced fasting, as did kings and prophets. The foundations of Christian fasting are rooted in the Old Testament, yet the complete significance of fasting is unveiled in the New Testament and the Church. By considering the words of the Holy Apostle Paul, who regards the Old Testament as a "guardian (tutor) for Christ" (Gal 3:24), we can comprehend the numerous Old Testament passages that discuss fasting (refraining from food or consistent avoidance of specific foods) as a preparation of Israel for the Incarnation, that is, encountering the incarnate God. This paper will present the most significant Old Testament passages concerning fasting, briefly analyze their reception in the New Testament, and highlight their understanding within the framework of patristic, predominantly ascetic literature. Furthermore, the paper will devote special attention to the role of Old Testament readings during the liturgical observances of the Great Lent. The objective of the paper is to establish a clearer connection between the Old Testament texts and the practice of fasting in the Orthodox Church. The primary approaches employed to address these topics are within the framework of the historical-critical method andreception history
Anthropological dimension of the parable of the talents (Mt 25, 14-30)
No full textРадом се врши антрополошко истраживање Исусовог метафоричног позива ученицима да се угледају на поробљена лица која поуздано спроводе пословни интерес свог господара, саопштен његовoм параболом о талантима (Мт 25, 14–30). У првом делу рада, истраживање се методолошки поставља према односу антропологије и Библије/библистике. У другом делу, етнографски прикупљени подаци о значењу параболе тумаче се историјским контекстом Матејевог хришћанства. Радом се затим показује да је метафора профитерског робовласништва у параболи о талантима имала улогу упозоравања Матејевих хришћана да током Исусовог одсуства не посустану пред невољама и изворним (јеврејским) схватањем месијанизма. Матејеви хришћани су параболом позвани да попут добрих и верних робова превазиђу евентуалне страхове и узму неодложног учешћа у увођењу свих народа у статус својих/Исусових ученика (28, 18–20). Показујући, на овај начин, да се антрополошком анализом могу превазићи и методске погрешке у научној интерпретацији параболе/Библије, рад такође настоји да промовише допринос антропологије библистици и сарадњу две области.The paper conducts an anthropological study of Jesus’ metaphorical call to his disciples to emulate enslaved individuals who reliably carry out the business interests of their master, as conveyed in his Parable of the Talents (Mt 25, 14–30). In the first part of the paper, the research is methodologically positioned concerning the relationship between anthropology and the Bible/biblical studies. In the second part, ethnographically collected data on the parable’s meaning is interpreted through the historical context of Matthew’s Christianity. The paper then demonstrates that the metaphor of profit-oriented slavery in the Parable of the Talents served to warn Matthew’s Christians not to falter in the face of adversities during Jesus’ absence and the inherent (Jewish) understanding of messianism. Matthew’s Christians are called by the parable to, like good and faithful slaves, overcome possible fears and urgently participate in bringing all nations into the status of their/Jesus’ disciples (28, 18-20). By showing that anthropological analysis may overcome methodological errors in the scholarly interpretation of the parable/Bible, the paper also aims to promote the contribution of anthropology to biblical studies and the collaboration between the two fields
Саморазумевање Православне Цркве у екуменском дијалогу
No full textПремда је допринос блаженопочившег митрополита пергамског Јована Зизијуласа развоју екуменских односа огроман, овај аспект његовог богословског рада још увек није наишао на задовољавајућу рецепцију нити је довољно истражен. У овом раду се сажето представљају његови ставове када је реч о базичним претпоставкама учешћа Православне Цркве у екуменском покрету (између осталог: прихватање или одбацивање учешћа у екуменском дијалогу, канонске границе Цркве, признавање крштења других хришћана, еклисиолошки значај Светског савета цркава, конфесионални приступ богословљу)
The Pedagogical Role of the Story of Patriarch Joseph and Its Didactic Implications
No full textРад се бави анализом повести о Јосифу у контексту могућности њене примене у верској настави. Обрађујући централне мотиве нарације, посебна пажња посвећена је профилу личности Јосифа из перспективе његовог васпитања кроз усаглашавање свог живота са вером отаца у Египту. Сазревање младића у духовно утврђену и емотивно зрелу личност уз помоћ изградње његовог личног и изузетно присног односа са Богом, представља светли пример који може послужити многим младим људима и њиховим катихетама.This paper analyzes the story of Joseph in the context of its potential application in religious education. By examining the central motifs of the narrative, special attention is given to Joseph’s personality profile from the perspective of his upbringing by aligning his life with the faith of his fathers in Egypt. The maturation of the young man into a spiritually grounded and emotionally mature individual, aided by the development of his personal and intimate relationship with God, serves as a shining example that can benefit many young people and their catechists
Teachings of Metropolitan John (Ziziоulas) of Pergamon on the (im)mortality of the soul
No full textЦиљ истраживања огледа се у одговору на питање: на који начин митрополит пергамски Јован (Зизијулас) разуме учење о (бе)смртности душе, те како митрополитов став може бити реципиран у савременом систематском богословљу? У том контексту смер рада, након уводних поставки, започиње детаљним освртом и анализом питања о (бе)смртности душе, најпре, у митрополитовим раним радовима, са фокусом на питање места овог учења у његовом последњем и најзрелијем раду — Сећање на будућност: Према есхатолошкој онтологији. На тим основама рад тежи да укаже на ктисиолошко-христолошко-сотириолошку поставку назначене тематике у опусу митрополита, отварајући њену онтолошку перспективу и утемељење.The aim of the research paper is to answer the question: in what way does Metropolitan John (Zizioulas) of Pergamon understand the teaching about the (im)mortality of the soul, and how can the Metropolitan’s attitude be incorporated in contemporary systematic theology. In this context, after the introductory statements, the paper begins with a detailed review and analysis of the question of the (im)mortality of the soul, primarily in the Metropolitan’s early works. It focuses on the question of the place of this teaching in his final and most mature work — Remembering the Future: Toward an Eschatological Ontology. On these grounds, the paper tends to point out the kthysiological-christologicalsoteriological setting of the stated theme in the Metropolitan’s work, opening up its ontological perspective and foundation
Dedications in Personal Libraries of the Faculty of Orthodox Theology
No full textФонд Библиотеке Православног богословског факултета настао је на поклоњеним књигама из личних библиотека професорâ овог Факултета и других библиофила који су му завештали своје збирке. На тај начин, омогућено је образовање теолога и створена је заоставштина која и данас има културни и библиографски значај. Посебна вредност личних библиотека су и посвете које су легаторима писали, пре свих других, аутори дариваних књига. У њима се често налазе „скривени” трагови о личним односима, социјалном контексту, историјским чињеницама. У нашој научној и стручној литератури посвете се не користе често као извор информација, упркос томе што су оне аутентичан извор. Настојећи да укажемо на њихов значај, у раду смо анализирали садржај изабраних посвета из личних библиотека академика Драгутина Анастасијевића и професорâ: Душана Глумца, Велимира Хаџи Арсића, Лазара Мирковића, Јордана Илића, Радмила Вучића, Милоша Ердељана и Радивоја Јосића. Већина посвета потврђује њихов значај у тадашњем и у историјском времену, али и открива одређене емотивне, личне и социјалне прилике које завређују дубља истраживања. У укупном фонду завештаних библиотека је велики број посвета које би методолошки, библиографски и предметно требало обрадити и обелоданити како би биле доступне заинтересованима, посебно научницима. Кроз посвете се лако и упечатљиво прати духовно и културно наслеђе, а у овом раду види се духовни континуитет и интелектуална повезаност професорâ Православног богословског факултета Радмила Вучића, Амфилохија Радовића и Димитрија Калезића, као и утицај академика Драгутина Анастасијевића на утемељење Византологије у нашем научном животу. Из других посвета наслућују се различите врсте веза у личним односима, али и у ширем друштвеном и културном контексту. Неке од њих указују на дубину интелектуалне и личне повезаности дародавца и легатора, попут оне коју су деценијама неговали Јустин Поповић и Велимир Хаџи Арсић или утицаја и поштовања које су професори Богословског факултета имали међу студентима. На тим нитима, које су деценијама скривене у необрађеним легатима и библиотекама целинама, могуће је трагати за непознатим информацијама из наше културне и духовне историје. Један од закључака који се намеће из увида у део ове грађе је то да је већина легатора разумевала историјски значај библиотека које су завештавали. У тестаментима су јасно наводили да је Православни богословски факултет као духовно и просветно стециште погодно место за чување њихових пажљиво формираних библиотека. Многи од њих су, још за живота, личне библиотеке отворили за кориснике. У савременом добу те библиотеке јесу драгоцен извор богословима и историчарима, али њихов пун библиографски значај није искоришћен. Управо су посвете записане у многим књигама могућност за нова истраживања о националној историји и везама са савременицима у другим земљама у којима су легатори школовани, радили или одржавали личне и професионалне везе. Овим радом настојимо да скренемо пажњу на овај део скривене културне баштине и научних изворишта. Уверени да се хуманистика заснива на мноштву међусобно повезаних, добро истражених и утемељених података, указујемо на посвете у књигама које чувају легати и библиотеке целине у Библиотеци Православног богословског факултета.The Fund of the Library of Faculty of Orthodox Theology was created from donated books from personal libraries of professors of this Faculty and other bibliophiles who bequeathed their collections to it. The special value of personal libraries are the dedications written to legators by the authors of donated books. They often contain clues about personal relationships, social context, and historical facts. Trying to emphasize their importance, in this paper we analyzed the content of selected dedications from the personal libraries of academician Dragutin Anastasijević and professors: Dušan Glumac, Velimir Hadži Arsić, Lazar Mirković, Jordan Ilić, Radmil Vučić, Miloš Erdeljan and Radivoje Josić. Most of the dedications confirm their importance at that historical period in time, but also reveals certain emotional, personal and social situations which require deeper research. It is precisely these dedications recorded in many books that represent an opportunity for new research on the national history and connections with contemporaries in other countries where the legatees were educated, worked or maintained personal and professional connections. Through this work, we want to draw attention to this hidden cultural heritage and new scientific sources
Cosmological or Functional Interpretation of the Notion εἰκών καὶ ὁμοίωσις in the Theology of the Writers of the Antiochian School
No full textЕнигматични појмови „икона и подобије” из приповести о стварању представљају полазну тачку јудеохришћанске антропологије која је утицала на новозаветну мисао, али и на каснију патристичку мисао и савремену теолошку антропологију. У тексту се истражују капацитети и узајамни однос структуралног и космолошког тумачења карактеристичног за антиохијску богословску традицију. Човекова способност словесног размишљања, способност апстрактног и симболичког мишљења, слободне воље, моралне самосвести, самопревазилажења, емотивност, освешћеност за духовне реалности, осећај за естетику, који карактеришу структурално тумачење пореде се са човековом улогом и служењем које је Бог доделио човеку, а који се тичу његовог представљања Бога унутар творевине, у смислу његовог управљања и власти над свим осталим створеним живим бићима и над „свом земљом”. Упоређивање се спроводи у контексту блискостиоба начина тумачења изворном схватању старозаветних писаца као и евентуалним конотацијама индивидуализма, раздвајања човека и остатка творевине и импликацијама тумачења у богословској, литургијској, политичкој и технолошкој пракси у координатама савремене културе.The enigmatic notions of “imagеand likeness” from the story of the creation represent the starting point of Judeo-Christian anthropology, which influenced New Testament thought, but also later patristic thought and contemporary theological anthropology. The present paper explores the capacities and mutual relationship of the structural and cosmological interpretation characteristic of the Antiochian theological tradition. Man's capacity for rational thinking, the capacity for abstract and symbolic thinking, free will, moral self-awareness, self-transcendence, emotionality, awareness of spiritual realities, sense of aesthetics, which characterize structural interpretation are compared with man's role and ministry assigned to man by God, which concern his representation of God within creation, in the sense of his management and authority over all other created living beings and over “all earth”. The comparison is carried out in the context of the proximity of both ways of interpretation to the original understanding of the Old Testament writers, as well in the context of possible connotations of individualism, separation of man and the rest of creation, and the implications of interpretation in theological, liturgical, political and technological practice in the coordinates of contemporary culture
Constitutionality of the Church : The Theological Perspective
No full textПракса уставног нормативизовања црквеног устројства и организације представља наслеђе развоја правних система у ослобођеним националним државама 19. века. Уставност као идеализовани правни принцип спонтано се накалемила на праксу дефинисања еклисијалних вредносних норматива и као таква до данас је остала актуелан принцип у црквеној свакодневици. Пресликавање поимања државне уставности на ниво црквености довело је умногоме до неразумевања саме суштине Цркве, њене историјске мисије, организације и вредносних квалификатива које црквено предање препознаје као аутентичније критеријуме за устројавање историјског Тела Цркве. Какво је заиста место Устава Цркве у њеном животу и сложеној структури норматива којима се руководи и каква је његова будућа судбина као вредносног критеријума црквеног организовања, показаће време. Оно што неспорно можемо рећи за Устав Цркве јесте да је он данас најтранспарентнији и најпрепознатљивији нормативни документ којим се Црква декларише, легитимише и самодефинише у веома комплексној, вишеслојној и разноликој правној структури савремених друштава и државних заједница.The practice of codifying church governance and organization symbolizes the legacy of the juridical development of liberated national states at the beginning of the 19th century. Constitutionality as an idealized judicial principle was spontaneously grafted into the practice of defining ecclesiological normative values and stayed actual in church everyday life as such. The copying of understanding the state constitutionality on the ecclesiastical level brought a huge misunderstanding of the essence meaning of the Church, its historical mission, organization, and valued qualificatifs, which its sacred tradition recognizes as authentic criteria for governing the historic body of the Church. The time will show what the real place of the Constitution is in church life, what its place is in the complex normative structure by which it is governing itself, and what its destiny is in the future as a valuable criterion of church organization. For the Church Constitution, we can undoubtedly say that it is the most transparent and recognizable document nowadays by which the Church declared itself, legitimized itself, and defined itself in the very complex, multileveled, and various judicial structures of contemporary societies and states