RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
Pagan and Christian Consolation
No full textIt is well known that the early Church Fathers usually received a thorough classical education based upon pagan writers before they turned to their own literary production. As a result of their belonging to either Greek or Roman educated elites, they self-consciously adopted various pagan literary models and inherited fully developed pagan genres. At the same time, however, they actively transformed what they inherited by adapting the existing genres to their own goals and using them as vehicles for conveying the Chris-tian message. It gave rise to specific literary hybrids that, on the one hand, clearly showed formal (and not only formal) similarities with their role models, but, on the other, significantly differed from them in content as well as in context. Scrutinizing those intentional similarities and differences can be highly rewarding as it can give us a hint of the literary strategies applied by some of the early Church Fathers in their effort to emu-late their models and distance from them at the same time. The purpose of this text is to closely examine the above-delineated question within the genre of consolation (kayos actQaatiOnttx6c) which under the influence of Greek and Roman rhetoric and philosophy gradually evolved from one single topos to a genre of its own.' Although it could be delivered as a funeral speech, the usual form of consolation was the epistolary. Consoling the bereaved is a natural urge that received its literary formation as early as in the Iliad, in a scene of Achilles solacing Priamus.2 But more than being merely a sign of compassion, literary consolation provided the author with an opportunity to express and expound his own philosophical attitudes and convictions, and to convey them to the addressee (and thus to the readers). In this way, epistolary consolation often approached the form of philosophical treatise dealing with topics such as death, afterlife, fate, grief, etc
Схватање личности у послеапостолском периоду
No full textУ овом раду смо покушали да покажемо да иако код Црквених Отаца и писаца постновозаветног период немамо издиференцирано учење о личности постоје добре основе за сагледавање основних претпоставки њиховог схватања овог питања
Protoierej Savva Petkovič i ego vklad v razvitie Serbskoj slavistiki
No full textУ раду се, после кратке биографије Саве Петковића, даје осврт на његове радове из области проучавања црквенословенског језика и српског рукописног наслеђа. Биографски подаци црпени су и из докумената Митрополитског архива у Сремским Карловцима (МА-СК).V načale predlagaemoj stat'i avtor privodit osnovnye biografičeskie svedenija o protoieree Savve Petkoviče, prepodavatele Karlovackoj Duhovnoj Seminarii, a potom podvergaet analizu ego osnovnye trudy, vnesšie zametnyj vklad v razvitie serbskoj slavistiki, a imenno nauki o cerkovnoslavjanskom jazyke. Ëti trudy posvjaščeny, s odnoj storony, normirovaniju serbskoj redakcii cerkovnoslavjanskogo jazyka, v častnosti, ee proiznositel'noj normy a s drugoj, opisaniju leksičeskogo sostava i arheografičeskomu razboru rukopisej fruškogorskih monastyrej. Principy metodologičeskogo podhoda k izučaemomu materialu, založennye prot. Petkovičem, po mneniju avtora stat'i ostajutsja aktual'nymi i po sej den'
Пасхална херувимска песма у српскословенском преводу
No full textУ овом раду аутор указује на нове преписе пасхалне херувимске песме који су посведочени у рукописима српске редакције. Четири преписа ове пасхалне песме посведочена су у рукописима који се чувају у Библиотеци Српске патријаршије у Београду, и сви потичу из 17. века. Као прилог раду дат је текст ове песме из најстаријег преписа са разночтенијама из осталих рукописа.В предлагаемой работе автор указывает на новые списки пасальной херувимской песни, засвидетельствованные в рукописях сербской редакции. Четыре списка упомянутой пасальной песни засвидетельствованы в рукописях хранящихся в Библиотеке Сербского Патриархата в Белграде, и все они относятся к XVII столетию. В приложении к работе дается текст этой песни по древнему списку, с разночтениями из остальных рукописей
Proekt izučenija perevodov serbskih rukopisnyh Minej
No full textУ раду се указује на потребу систематичног проучавања превода српских рукописних минеја. Циљ ових истраживања је да се осветли однос између старијих и млађих превода минејског текста. Систематско проучавање превода српских рукописа Минеја још увек није привукло пажњу стручњака, са изузетком аутора овог чланка, који се заинтересовао за специфичности преведених текстова Минеја по фонетском принципу. правописног, морфолошког, синтаксичког и лексичког нивоа. Према првим анализама које смо проверили, можемо рећи да је стари превод сачуван у древним Минејима. У рукописима из прве половине 14. века уочене су неке мање разлике, а затим се од средине 14. века појављује нови превод мог текста, вероватно заснован на постојећем превода. Развој и усавршавање превода српских руком писаних минејских текстова треба размотрити у двадесетој филолошкој студији читавог комплекса богослужбених књига.Систематическое изучение переводов сербских рукописей Минея до сих пор не привлекло внимания специалистов, за исключением автора настоящей статьи, который начал интересоваться специфическими особенностями переводных текстов Минея по фонетике, орфографический, морфологический, синтаксический и лексический уровни. Согласно первым проверенным нами анализам можно сказать, что в древних Минеях сохраняется старый перевод. В рукописях, датируемых первой половиной XIV века, были замечены некоторые незначительные различия, затем, как с середины XIV века, появился новый перевод моего текста, вероятно, основанный, однако, на основе существующий перевод. Развитие и усовершенствование переводов текстов сербских рукописных Миней, повсеместно воспринимается, следует рассматривать в контексте филологического изучения целого комплекса богослужебных книг
Протојереј Лазар Мирковић као литургичар
No full textЗапочињући своје излагање желим да изразим духовно задовољство што ми се указала прилика да на овом скупу уприличеном поводом стогодишњице од оснивања нашег Богословског факултета, а у циљу израде вишетомне монографије посвећене том јубилеју, могу да вашој пажњи представим богословски лик бившег професора овог факултета, блажене успомене протојереја Лазара Мирковића. Колико да сам овом приликом почаствован, уз сву дужност да на најбољи начин презентујем богословље професора Мирковића, стрепим од ризика да - због временске дистанце која ме дели од живљења знаменитог учитеља богослужбеног благобразја и поретка као и људских слабости, са друге стране - ни из далека не успем да на прави начин истакнем величину и значај овог верног служитеља скиније Божије и угледног академског богослова. Мој скромни прилог олакшан ]е тиме што су о професору Мирковићу и његовом научном раду већ писали, и то у два наврата: прво др Недељко Грујевић у огледу из 1969, стављајући акценат на Мирковићев научни рад и доносећи његову библиографију, а потом професор др Прибислав Симић у чланку из 1980, дајући његову детаљнију биографију и преузимајући исцрпну библиографију Ј. Радовановића. И мојим претходницима и мени главни извор за биографске податке о Мирковићу била ]е његова Аутобиографија коју је заложио Матици српској у Новом Саду. С обзиром на то да су поменути аутори опширно изложили биографију блаженопочившег професора, овде ћемо се ограничити на најважније моменте из његовог живота
Протојереј Григорије Н. Константиновић, др Саво Ђукановић
No full textГригорије Н. Константиновић је рођен 16.јула 1880.у Чортановцима, Срем, у свештеничкој породици. Деда му је био чувени карловачки прота Васа Константиновић. Основну школу је завршио у месту рођења, а потом и класичну гимназију с:а испитом зрелости у Сремским Карловцима. После гимназије уписао је стару Карловачку богословију коју је завршио 12. јуна 1904. Исте године 12. октобра рукоположен је за ђакона, а четири дана касније за презвитера. Службовао је као парох у f'орњоварошкој цркви у Земуну, а од 1913. по наговору земунског професора катихете Саве Теодоровића. посветио се просветној служби. Постављен је за професора веронауке у Реалној гимназији у Земуну и због своје доброте и знања уживао је велико поштовање својих ђака. Током Првог светског рата преживео је албанску голготу. По повратку у отаџбину продужио је рад у гимназији, а l3. марта 1926. завршио је Богословски факултет. На дипломи пише да му је Савет Богословског факултета 2. јануара 1923. године признао четири семестра и 13 испита на основу дипломе старе Карловачке богословије. Свети архијерејски синод гаје 16. марта 1930. одликовао протојерејским чином. Прота је врло рано остао удов па се сав посветио својој деци и служби. У Земуну је остао до почетка Другог светског рата 1941, када је премештен за катихету у Прву мушку гимназију у Београду. На овој дужности је пензионисан 22. септембра 1941. После Другог светског рата Савет богословског факултета гаје изабрао за хонорарног наставника за предмете догматику и упоредно богословље. Избор је потврдио Комитет за научне установе и Универзитет 20. маја 1947. Предавао је до l. јула 1952. када је Богословски факултет укинут као државна школа а сви наставници разрешени дужности
Социјално учење у православној теологији
No full textКада се у јесен прошле године, у издању Кршћанске садашњости, појавио Компендиј социјалног наука Римокатоличке Цркве било је јасно да он не представља само унутрашњи документ и да ће бити добра основа за разноврсне међу-хришћанске дијалоге и даља промишљања. Данашњи скуп то потврђује. Са становишта наше помесне Православне Цркве и Теолошког факултета, Компендијум је добра прилика да се у нашој средини унапреди теолошко промишљање о савременим друштвеним темама и да наш скуп буде добар увод и представљање тема које ће се одјесени изучавати на Теолошком факултету у оквиру новог предмета — Социологије Хришћанства. Тема о којој би требало да говоримо Друштвено учење у православној теологији, поред своје актуелности и заинтересованости многих, и не само чланова Цркве, да чују мишљење православне теологије о савременој друштвеној проблематици, изгледа на први поглед једноставна. Безброј је примера у Новом Завету, делима Отаца, једном речју у целокупном Светом Предању Цркве на која се можемо ослонити у нашем тумачењу и односу према друштвеној стварности. Али то је само на први поглед. Православна теологија има пред собом и одређена претходна питања на која треба да одговори пре саме своје речи о друштвеној стварности
Рецепција руске религијске философије у делима архимандрита др Јустина Поповића
No full textРад представља истраживање утицаја руске религијске философије на духовно и теолошко-философско дело архимандрита Јустина Поповића. У њему се показује како је рецепција руске религијске философије, од стране оца Јустина надодређена покретом неопатристичке синтезе православља у XX веку. А то обавезује на увид у односе руске философије и руске теологије у корпусу списа оца Јустина. Изводи се закључак да дело Јустина Поповића представља неопатристички и, самим тим. критички пријем идеја руске религијске философије. Открива се како руска религијска философија и сама представља израз посебне врсте неопатристичке синтезе у кључу философских начина мишљења. Тиме се показује како су ти односи - између отаца и учитеља Цркве и руских религијских философа - далеко сложенији него што происходи из здраворазумске представе о њима. Додуше уједно се појма да отац Јустин задржавајући извесну конгенијалност, стаје критички трезвен према философији руског 'Сребрног века'. Он гради црквено утемељенији правац мишљења који, заправо, представка самосвојну синтезу два главна теолошко-философска тока Русије, што их у XX веку представљају, с једне стране, отац В. Зењковски и, с друге, отац Г. Флоровски. Рад документовано сугерише да је утицај руске духовности, укључујући и руску религијску философију, значајан за формирање мисленог идентитета оца Јустина
Протођакон Прибислав Симић - професор литургике са хришћанском археологијом и црквеном уметношћу на Православном богословском факултету
No full textТема овог истраживања је научно дело протођакона професора др Прибислава Симића, донедавног наставника литургике са хришћанском археологијом и црквеном уметношћу на Православном богословском факултету Српске православне Цркве 1975-2001. и његов допринос у области практичке теологије. Истраживање на пољу практичке теологије на Православном богословском факултету представља врло сложен задатак. Један од разлога је то што истраживачки процес дефинисања настанка, развоја и издвајања практичке теологије као засебне богословске области још није, како на Западу тако и на Истоку, у потпуности заокружен. Под појмом практичка теологија подразумевамо практичан вид теологије или, прецизније речено, богословску мисао која је изражена кроз следећа дисциплине: литургика, црквена уметност, црквена музика, хришћанска археологија, пастирско богословље са психологијом, омилитика, канонско и црквено право, катихетика. Делимичне контуре једног оваквог теолошког спектра биће формиране током позног средњег века. Положај практичке теологије у корпусу богословских области је, историјски посматрано, увек зависио од исправног поимања еклисиологије. Уколико се положај практичке теологије изграђивао независно од еклисиолошко-евхаристијског утемељења, утолико је практичка теологија развијана у контексту историјско-археолошког наслеђа и рубрицистичког научног дефинисања'