RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
Homilies on Consecration of a Church Dedicated to Theotokos from Pharos in Great Imperial Court in Constantinople (864)
No full textБеседа о освећењу обновљеног храма Богородице Фароске, Светог Фотија, позната је као Десета омилија из 864. године, коју је патријарх произнео у присуству цара Михаила ИИИ (856-867) и кесара Варде, брат царице Теодоре. Повод за ову беседу је обнављање храма Пресвете Богородице Фароске у царском дворцу у Цариграду. Беседник описује велелепни храм изнутра што је врло значајно за историчаре уметности и иконописце. Најпре говори о предворју храма који је саздан од мермера. Сам наос храма је прекрасно украшен. Патријарх говори о позлаћеним мозаицима, о стубовима покривеним сребром, олтарској прегради у стубовима и киворију на Св. трапези у олтару који је позлаћен и задивљује посматрача остављајући дубок и незабораван утисак као да се налази на небу. У шестом одељку беседе Патријарх је конкретнији јер говори о појединостима храма: у куполи храма насликан је Господ Христос Сведржитељ (Пантократор); у полусводовима су осликани Ангели који носе Господа. У апсиди олтарске преграде осликана је лик Пресвете Богородице са раширеним рукама (позната сцена Богородице 'Ширшаја небес' - шира од небеса); северне и јужнезидове испуњавају ликови Патријараха, Пророка, Апостола, Мученика, из Старог или Новог Завета. Храм својом лепотом превазилази, како Мојсејев шатор (скинија) у Старом Завету, тако и предивни Соломонов храм у Јерусалиму, јер је 'саздан од благодати и Духа'. Патријарх беседу завршава констатацијом да је речима немогуће описати неисказану красоту сазданог храма. Превод је значајан за расправе и истраживања на тему иконографског програма у храмовима и за методологију савременог живописања.St Photius homily on consecration of restored church dedicated to Theotokos from Pharos, is actually famous Tenth homily from 864, which was given before the Emperor Michael III (856-867) and his chief minister Barda, brother of Empress Theodora. Homily was given to edify congregation on the occasion of renewal of a church of The Most Holy Mother of God from Pharos in imperial court in Constantinople. Restorer of a church was Michael III, to whom the Patriarch address at the beginning of a homily, eulogized him for his outstanding merit and victories over enemies. Preacher depicted magnificent temple indoors. It is a really significant data for Historians of Art as well as icon painters. He spoke firstly about atrium built of marble. Cella (naos) of the church was decorated impressive. The Patriarch described golden-plated mosaics, pillars silver plated, altar septum supported with columns and ciborium covering Holy Table in golden-plated altar to astonish observer making a great and unforgettable impression as being in Heaven. In chapter six of homily the Patriarch is more concrete spoke of elements of temple: fresco of Christ Pantocrator occupied the space in the central dome; semi ceiling were decorated with fresco-angels carrying the Lord. Inside the apsis behind the altar rail was decorated with scene of All Holy Mother of God with spread arms (famous scene of Mother of God - 'Širšaja nebes' - wider than the Heaven); walls on the south and north were decorated by images of Patriarch, Prophets, Apostles, Martyrs, from the Old or New Testament. Temple with its beauty overwhelmed the Tent of Moses (Tabernacle) depicted in Old Testament, magnificent King Solomon's Temple in ancient Jerusalem, 'hast created by the grace and the Holy Spirit'. The Patriarch concluding homily by sentence that it would not be possible to described the beauty of the temple. Translation is important for further discussion and research topics on iconographic program in the temples as well as for the methodology of modern fresco painting
Borislav Lorenc's Contribution to the Dialogue Between Theology and Psychology
No full textБорислав Лоренц (1883-1975), професор Богословског факултета Универзитета у Београду, својим радом је дао значајан допринос развоју дијалога теологије и психологије. Превођењем капиталног дела Сигмунда Фројда Увод у психоанализу Борислав Лоренц је извршио значајан утицај у области психологије и допринео њеној актуелизацији у тадашњој Краљевини Југославији. Такође, систематски се бавио питањима теологије и модерне психологије тога времена и тако поставио темеље сарадње ових двеју наука. Његови текстови, које пише као професор Богословског факултета, пружају могућност да се сагледају друштвене прилике и универзитетски дух тога времена. Намера нам је да покажемо ширину мисли која се у делу проф. Борислава Лоренца развијала на Богословском факултету, као и њено место у тадашњем друштву.The work of Borislav Lorenc (1883-1975), professor at the Theological Faculty of the University of Belgrade, provided a significant contribution to the development of dialogue between theology and psychology. By his translation of Sigmund Freud's capital work, Introduction to Psychoanalysis, he exerted a considerable influence in the field of psychology and contributed to its actualization in the contemporary Kingdom of Yugoslavia. He also systematically explored issues in theology and modern psychology of his time (the first half of the 20th century), setting a foundation for collaboration of the two disciplines. The papers he writes as a professor of the Theological Faculty offer valuable insight into the social circumstances and the spirit of the University in that period. An attempt is made to demonstrate the extensiveness of thought in the work of professor Lorenc as it developed within the Belgrade University, as well as its role in the wider society of his time
Lukas Vischer, Ulrich Luz, Christian Link: Unity of the Church in the New Testament and Today, W. B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, Cambridge, 2010, ISBN: 978-0-8028-6376-8
No full textСпорови о датуму слављења Васкрса у древној Цркви
No full textНајвећи и најстарији хришћански празник у старој Цркви није празнован, нажалост, истог датума и истог седмичног дана. О споровима по том питању јасно говоре црквени писци 4. и 5. века као и неки црквени сабори из истог времена. Ово питање је било на дневном реду и Првог васељенског сабора у Никеји (325) који је, судећи по сведочанству савременика, донео извесне одредбе које нису у целини сачуване. На основу списа Јевсевија Кесаријског, а касније и црквених историчара Сократа Схоластика, Ермија Созомена и Теодорита Кирског, стиче се утисак да је Први васељенски сабор донео само неке оквирне одлуке о датуму и дану слављења Васкрса: да сви хришћани Васкрс славе истог дана, да не славе заједно са Јудејцима када они славе свој Песах, да Васкрс не може бити пре пролећне равнодневнице и да увек мора бити у недељу као седмичном дану - дану васкрсења која падне после пуног месеца (уштап) након равнодневнице. Тих неколико општих критеријума су и данас неопходни за израчунавање датума празновања Васкрса као покретног празника за сваку календарску годину. Дакле, мора се имати у виду астрономско-математичка тачност (пролећна равнодневница) као и истинитост описа Христовог васкрсења у новозаветним Јеванђељима и, наравно, проверено историјско канонско искуство Цркве у протеклих две хиљаде година.The greatest and most ancient Christian festivity in the ancient Church, unfortunately, was not celebrated on the same date and day of the week. The ecclesial writers of the 4. and 5. century write clearly about that question, and this is voiced by particular Councils from the same times. This question was on the agenda of the First Ecumenical Council in Nicaea (325). According to testimonies of the contemporaries, this Council passed certain regulae. However, not all of these have been saved. On the basis of the writings of Eusebius of Caesarea and on the basis of the subsequent works of other historians of the Church, namely, those of Socrates the Scholastic, Hermius Sozomen and Theodoritus of Cyrrhus, one gains the impression that the First Ecumenical Council passed only general guidelines about the date and manner of celebrating Easter: namely, all Christians must celebrate Easter on the same day, they must not celebrate with the Judeans (i. e. not at the time when the latter celebrate their Pesakh), Easter cannot come before the spring equinox and it must always come on a Sunday (taken as a day of the week) - that is, on Sunday as the day of the Resurrection, which comes after the full moon (ushtap) following the equinox. These few general criteria are indispensable even today for the calculation of the date for celebrating Easter taken as a mobile feast day. Therefore, we have to bear in mind both the mathematical-astronomical aspect of precision (the spring equinox) and the truthfulness of the description of the resurrection of Christ as given in the Gospels of the New Testament, and, of course, the certified historical-canonical experience of the Church in the last two millennia
'Представљајући' аспекти појма diakonia
No full textТекст има за циљ указивање на феномен неизбалансираног тумачења појма диакониа и на потребу осветљавања његових фреквентно занемариваних 'представљајућих' аспеката. Уобичајено је да се појму диакониа приписују само аспекти унижености и служења а да се репрезентативни капацитети појма, који су такође проминентни у новозаветним списима, не наглашавају са адекватном пажњом. Инсистирање на значају признавања конотација представљања могло би потенцијално водити ка смештању појма диакониа у јаснији еклисиолошки контекст, без пропратних рестриктивних апликација овог појма у теологији и практичном животу Цркве.The present study aims to reflect on the perceived disbalance in understanding of the notion of diakonia and to argue for rediscovering its frequently neglected 'representational' aspects. In colloquial reading the term diakonia was often seen as connected almost exclusively with aspects of serving and self-emptying. Representational aspects, prominent as they were in the New Tesament usage, did not receive an adequate attention. Insistence on the significance of appreciation of the 'representational' connotations could possibly lead to the positioning of the notion of diakonia into a clearer ecclesiological context, without any exclusive application of this notion in theology and Church practice
The Office of the Holy Sacrament of Marriage in the Euchologion of the Dečani Manuscript Collection
No full textИнтенција рада је да се упоређивањем чина брака у требницима дечанске рукописне збирке пружи увид у историју овога чина у Српској цркви и одреди традиција у њима засведо чена. Осим тога, указаће се и на праксу која је посведочена у другим, древним, православним изворима.In this essay the author deals with the structure of the marriage rites in the manuscripts of the Euchologion of the collection of the Dečani monastery (Ms 67-70). Considering the structure, the office of marriage in the oldest Book of Needs of Dečani - Ms 67, from the middle of the 14th century - differs from the office in the other Books of Needs belonging to this collection. Some elements of the Ms 67, which make it different from the others, may be point out to the previous archetype of the office of marriage that is present in the Constantinople liturgical tradition
Религија у демократији - о књизи Марсела Гошеа (у знак сећања на оца Радована Биговића)
No full textПолазим од основне, објављене чињенице хришћанске вере да је Богочовек Христос наша Истина и наше Спасење. Он се у историји открива и даје кроз Цркву и у њој као заједници верних и Његовом мистичном телу. Хришћани као ни Црква, нису од света али у свету обитавају и постоје „за живот света“. Било каква небрига или манихејско гнушање над светом није и не може бити својствено Цркви, напротив. Из тих суштинских разлога свака анализа друштвених услова у којима Црква обитава али у којима и спроводи своју пастирску службу, верујемо ради спасења света, изазива и пажњу теолога и пастира. Овако схватање, за Цркву прихватљиве друштвене анализе изводи из света науке у живот јер је друштвена анализа претпоставка добре мисије Цркве
The Manuscripts of the First Printed Serbian Service Books in the Collection of Manuscripts of the Monastery Visoki Dečani
No full textУ раду се анализирају литургијски рукописи манастира Високи Дечани који садрже текст Литургије Пређеосвећених Дарова и који су послужили као прелошци за штампање првих српских служабника. Установљено је да рукописи ове збирке припадају двема редакцијским групама, већој - атонској редакцији финалног типа и мањој - тзв. мешаних редакција. Рукописи атонске редакције финалнога типа, показало се у овом раду, послужили су као основа за прве српске штампане служабнике.This paper analyzes liturgical manuscripts containing texts of the Liturgy of Presanctified Gifts from the Visoki Decani Monastery. It is found that these texts belong to two redactional groups: i) larger group of athonite redaction of the final type and ii) smaller group of so-called 'mixed redactions'. This paper shows that manuscripts of the athonite redaction of final type were used as the basis for the first Serbian service books. The analyzed manuscripts can be used to trace the process of liturgical changes that was underway in the Orthodox Church of Hellenic and Slavic linguistic domains during XIV century. The analyzed manuscripts have preserved partially older elements of the liturgical tradition. Their main flow also shows that the XIV-century Serbian Church was actively involved in dynamic and creative processes of liturgical codification, as well as processes establishing the basis of liturgical order that still exists in its practice to this day
Molitvennaja pesnja v sisteme sakral'nyh žanrov: Na materiale tradicij serbskih bratstv revnitelej blagočestija XX v.
No full textУ раду се истражује жанр молитвене (паралитургијске, богомољачке, народне духовне) песме у српској језичкој и социокултурној средини са становишта његових екстра - и интралингвистичких параметара. Испитивање је ограничено на духовне песме поникле у окриљу богомољачких братстава у првој половини XX века, које репрезентују савремени језички израз (са извесним елементима архаизације).V predlagaemoj rabote analiziruetsja žanr molitvennoj (paraliturgičeskoj, bogomol'českoj, narodnoj duhovnoj) pesni v serbskoj jazykovoj i sociokul'turnoj srede s točki zrenija ego ëkstra- i intralingvističeskih parametrov. Issledovanie bylo provedeno na materiale duhovnyh pesen, sozdannyh členami bratstv revnitelej blagočestija v pervoj polovine XX veka i otražajuščih sovremennoe sostojanie normy serbskogo jazyka (s nekotorymi ëlementami arhaizacii). Avtory prihodjat k vyvodu, čto naličie obščej ëkstralingvističeskoj ramki funkcionirovanija, tipovyh intralingvističeskih priznakov, posledovatel'no vosproizvodjaščihsja v tekstah molitvennyh pesen, ih stilevoe edinstvo, a takže prisutstvie stilističeski okrašennyh edinic, konstituirujuščih i drugie sakral'nye žanry, pozvoljajut govorit' o molitvennyh pesnjah kak ob osobom, avtonomnom, hotja ne jadernom, žanre sakral'noj kommunikacii, v polnoj mere otražajuščem specifiku ëtoj sfery rečevogo vzaimodejstvija