RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
Patristic Exegesis and Religious Education
No full textСветоотачко наслеђе представља један од најзначајнијих елемената црквеног предања. Стога, оно мора да игра важну улогу у спровођењу катихизације младих, како у државним школама, тако и у парохијским срединама. Патристичка грађа нам пружа обиље материјала који може и мора бити употребљен на адекватан начин. То значи да је из тог великог корпуса текстова потребно одабрати оне који на најбољи начин кореспондирају са савременим темама и интерпретативно их прилагодити савременом језику и друштвеним околностима. У овом кратком тексту ћемо, на неколико примера, покушати да презентујемо такве могућности.The patristic heritage represents one of the most significant elements of church tradition, and therefore must play an important role in conducting catechesis for the youth, both in state schools and parish settings. Patristic literature provides us with an abundance of material that can and must be used in an adequate manner. This means that from this large corpus of texts, it is necessary to select those that correspond best to contemporary themes and adapt them interpretively to modern language and social circumstances. In this short text, we will attempt to present such possibilities through several examples
Medieval Serbian Library and Archival Materials: Field Research and Digitization
No full textТоком година, библиотеке и архиви све више преводе рукописе у дигитални формат. Иновативне технологије које се користе у процесу дигитализације показале су се као кључне у заштити и презентацији националног културног наслеђа. Из тог разлога оне су од виталног значаја и треба их користити. Дигитализација вредне националне библиотечке и архивске грађе пружа могућности за њихово дуготрајно чување, промоцију, брз и лак приступ широј публици и истраживачима, чиме се омогућавају услови за квалитетно даље проучавање. Како су специфичности истраживања библиотечких и архивских фондова ограничене временом и простором, управо дигитализацијом таквог материјала обезбеђено је да се временски оквири продуже, услови рада поједноставе и тако омогуће евентуалне промене првобитно уочених утисака истраживача током истраживања. Претпоставља се да је у библиотечким фондовима широм света сачувано неколико хиљада српских средњовековних рукописа и још више архивске грађе. У овом раду биће приказана теренска искуства у дигитализацији српских средњовековних рукописа и њихови дугорочни циљеви. Такође, указаће се на могућности презентовања дигиталних записа културног наслеђа Србије сачуваног широм света.Over the years, libraries and archives have increasingly translated manuscripts into digital format. Innovative technologies employed in the process have proven to be crucial in the protection and presentation of national cultural heritage is vital, and they should be used. Digitization of valuable national library and archive materials provides opportunities for long-term preservation, promotion, and quick and facilitated access to the general audience and researchers, thus enabling further study. It is assumed that several thousand Serbian medieval manuscripts and even larger archival materials are preserved in library funds worldwide. The specifics of research in library collections are confined by time and space. However, with the digitization of such material, time frames are extended, simplified, and allow the changes of the initially perceived impressions during the research.
This paper will present fieldwork experiences in the digitization of Serbian medieval manuscripts and their long-term goals. Also, it will show up on the opportunities of presenting digital records of the cultural heritage of Serbia preserved around the world
Records on Lazarevics in Historiography Sources in the Manuscript Collection of the Library of the Serbian Patriarchate in Belgrade
No full textУ овоме раду аутор указују на кратке текстове историографске садржине који су сачувани у зборницима рукописне збирке Библиотеке Српске патријаршије, а нарочита пажња је усмерена на њихово казивање о кнезу Лазару и његовој породици. Извршиће се поређење свих тек стова с циљем да се установи шта је у коме изостављено или скраћено, односно шта је додато или у чему се разликују. Намера је да се увиди колико је на то утицао карактер самих списа и време када су они настали.In this paper, the author points to the short texts of historiographical content, which are preserved in the anthology of the manuscript collection of the Library of the Serbian Patriarchate and pays deliberate attention to their records of Knyaz Lazar and his family. This work points to key events that describe their personalities and activities in a historical context. A comparison of all texts was made to establish what was omitted or abbreviated, i.e. what was added or how they differed. The intention is to see how much the character of the writings themselves and the time when they were created influenced this
Русские духовные академии и пяточисленники сербского богословия в XIX и в первой половине XX века
No full textЦиљ рада је да се укаже на значај дореволуционог руског академског богословља на развој српске богословске науке, у XIX и у првој половини XX века. То је учињено кроз пример петорице српских богослова који су се школовали на руским духовним академијама и који су својом богословско-научном делатношћу оставили значајан траг у српском богословљу. Реч је о митрополиту Михаилу (Јовановићу), епископима Никодиму (Милашу), Илариону (Зеремском) и Иринеју (Ћирићу), као и проти Стевану Димитријевићу. Представљени су најважнији аспекти њиховог школовања у Русији и утицај руског академског богословља на њихову потоњу научну делатност. Указано је да су ова петорица српских богослова били најбољи српски изданци руских духовних школа, ако се на уму има богословско-научни рад. Закључено је да је њихова делатност на најбољи начин показала да је школовање Срба на руским духовним академијама донело значајне плодове на плану развоја српске богословске мисли.Статья посвящена самым хорошим, в научно-богословском смысле, сербским выпускникам дореволюционных русских духовных академий. Речь идет о митрополите Михаиле (Иоанновиче), епископам Никодиме (Милаше), Иларионе (Заремском), Святом Священоисповеднике епископе Иринее (Чириче), протоиерее Стеване Димитриевиче. Представлены основные данные об их образовании в руских духовных школах и особено внимание обращено на их кандидатские диссертации. Указано на влияние русского академического богословия на их научную работу. Сделан вывод что русское дореволюционное академическое богословие сделало большой вклад в развитие сербского богословия в XIX и в первой половине XX века
Person and Essence: A Response to the Negative Reception of Metropolitan John Zizioulas’ Theology of Personhood
No full textКритика је пожељна и неопходна у свакој области људског мишљења. Добро аргументована и утемељена теолошка критика пружа могућност бољих увида и прецизнијих објашњења, што све доприноси успешнијем преношењу Еванђеоске поруке. Указивање на пропусте наших претходника и учитеља је стога неопходно. Томе нас учи светоотачко наслеђе. Оци су се вазда ослањали на своје претходнике и учитеље али су њихове исказе допуњавали, интерпретирали, а неретко и исправљали. Међутим, уколико је теолошка критика заснована на жељи за промовисањем сопствене оригиналности, или још горе, за унижењем наших претходника, онда она промашује циљ, и показује се као испразна и недостојна свог превасходног задатка — изграђивања Цркве. Дело митрополита Јована Зизијуласа је оставило неизбрисив и дубок траг у црквеној теологији. Управо због тога су његови увиди често предмет одобравања али и оштрих критика. Када је о критици реч, у овом раду ћемо се позабавити примедбама изнесеним на рачун његовог учења о личности, које се налази у срцу Тријадологије, Христологије и антропологије а последично и свих осталих теолошких области. Наше је мишљење да су критике на рачун Зизијуласове теологије, бар када је реч о његовом учењу о личности, недовољно утемељене и да изнесене примедбе не стоје. То ћемо у овом раду покушати да аргументовано покажемо. Циљ нам није да Зизијуласа представимо као непогрешиви ауторитет. Могуће је да ће у будућности неко понудити потпуније и свеобухватније учење о личности од Зизијуласовог, али по нашем суду тај тренутак још није дошао. Због свеобухватности теме, принуђени смо да изоставимо многе детаље и да покушамо да пружимо једну општу слику полемике на овом пољу.Critique is a desirable and necessary element in every domain of human thought. Well-argued and well-grounded theological critique offers the potential for deeper insights and more precise explanations, all of which contribute to more successful communication of the Gospel message. Pointing out the shortcomings of our predecessors and teachers is therefore essential. This is what the patristic heritage teaches us. The Fathers always relied on their predecessors and teachers, but they also supplemented, interpreted, and sometimes corrected their statements. However, if theological criticism is based on the desire to promote one’s own originality, or worse, to denigrate our predecessors, then it misses its mark and proves to be empty and unworthy of its preeminent task — the building up of the Church. The work of Metropolitan John Zizioulas has left an indelible and profound mark on ecclesial theology. Precisely because of this, his insights are often the subject of both praise and sharp criticism. When it comes to criticism, this paper will deal with the objections raised against his teaching on personhood, which is at the heart of his Triadology, Christology, and anthropology, and consequently all other theological disciplines. It is our opinion that the criticisms of Zizioulas’ theology, at least as far as his teaching on personhood is concerned, are insufficiently grounded and that the objections raised are not valid. This is what we will attempt to argue in this paper. Our goal is not to present Zizioulas as an infallible authority. It is possible that in the future someone will offer a more complete and comprehensive teaching on personhood than Zizioulas’s, but in our judgment that time has not yet come. Due to the comprehensiveness of the topic, we are forced to omit many details and to try to provide a general overview of the controversy in this field
The Epistles of Saint Paul in Religious Education: Possibilities and Perspectives
No full textУ приложеном раду излаже се значај посланица као средства комуникације у ранохришћанској Цркви и указује на могућности интензивније употребе ове књижевне врсте у верској настави. Више од половине списа канона Светог Писма Новог Завета чине посланице. Констатује се далеко мања заступљеност посланица у верској настави у поређењу са Еванђељима и старозаветним наративима. Међутим, садржаји посланица, као што су питања о вери, доживљај вере, излагање проблема, начини како замишљамо међуљудске односе када верујемо у Христа, шта је за нас Црква, како замишљамо Царство Божје, шта је љубав и слично, могли би, уз одговарајућу припрему, представљати ризницу инспирације за наставне јединице верске наставе.The significance of epistles as a means of communication in the early Christian Church is elaborated in the attached paper, highlighting the possibilities for more intensive use of this literary genre in religious education. Epistles make up more than half of the canon of the New Testament. It is noted that epistles are less represented in religious education compared to the Gospels and Old Testament narratives. However, the contents of epistles, such as questions about faith, experiences of faith, addressing problems, ways in which we envision interpersonal relationships when believing in Christ, what the Church is for us, how we envision the Kingdom of God, what love is, and similar themes, could, with appropriate preparation, serve as a treasure trove of inspiration for religious education instructional units
Педагошка улога библијских наратива о Авраму са посебним освртом на гостољубље према странцима (Пост 18)
No full textТема овог рада тиче се педагошке улоге наративâ о Авраму и конкретним могућностима његове примене уверском образовању деце у основној и средњој школи. Библијске приповести приказују Аврама као човека дубоке вере, спремног да искорачи у непознато, пожртвованог стрица и доброг мужа. Посебан акценат рада стављен је на 18. поглавље Књиге постања где је Аврам описан као нарочито гостољубив човек. У лику три госта он у дом свој прима самога Бога и удостојава се благослова потомства у поодмаклој старости. Анализа поменутих приповести праћена је корелацијом са педагошким потенцијалима ових приповести: оне децу уче пожртвовању за ближње, стрпљењу, поверењу, а кроз гостољубље отворености према другима
Kontrakulturni karakter Jovanovskog hrišćanstva
No full textThe paper presents the rhetorical aspects of Johannine literature and shows the countercultural character of the community that produced it. Although different in genre, content and scope, the Gospels, the three Epistles and the Book of Revelation exude the same countercultural mechanism. To recognise these mechanisms on the literary level, the first part of the paper shows the impulses of countercultural interaction with the audiences. They are marked as a confrontation with religious and political authorities. Being in constant conflict with the Jewish synagogue and God-defying structures of the Greco-Roman world, the Johannine community built its own world. This world is legitimised as countercultural, i.e. constructed in opposition to the prevailing social structures and cultural practices. René Girard's anthropological concept of the scapegoat serves to observe the countercultural basis of Johannine Christianity, which is contained in the Christological symbol of the lamb. In the second part of the paper, examples of the operation of the countercultural mechanism are listed, and how it reshapes cultural practices and social structures is shown. The Johannine motifs of love and sacrifice are crucial in this process. Finally, the paper's conclusion briefly discusses the potential of the countercultural contribution of Johannine literature to Christianity and contemporary society.Radom se prezentuju retorički aspekti Jovanovske književnosti i pokazuje se kontrakulturni karakter zajednice koja ju je proizvela. Iako različitog žanra, sadržine i obima, Evanđelje, tri poslanice i Knjiga otkrivenja odišu istim kontrakulturnim mehanizmom. U cilju prepoznavanja ovog mehanizama na literarnom planu, u prvom delu rada se pokazuju impulsi kontrakulturne interakcije sa auditorijumima. Oni su označeni kao konfrontacija sa religijskim i političkim autoritetima. Nalazeći se u stalnom sukobu sa jevrejskom sinagogom i bogoprotivnim strukturama grčko-rimskog sveta, Jovanovska zajednica je izgradila sopstveni svet. Budući konstruisan u suprotnosti sa vladajućim društvenim strukturama i kulturnim praksama, ovaj svet se legitimiše kao kontrakulturni. Antropološki koncept žrtvenog jarca Renea Žirara služi uočavanju kontrakulturnog temelja Jovanovskog hrišćanstva, koji je sadržan u hristološkom simbolu jagnjeta. U drugom delu rada navedeni su primeri delovanja kontrakulturnog mehanizma i pokazani su načini na koje on preoblikuje kulturne prakse i društvene strukture. Jovanovski motivi ljubavi i žrtve pokazuju se ključnim u ovom procesu. Zaključkom su, konačno, diskutovani potencijali kontrakulturnog doprinosa Jovanovske književnosti hrišćanstvu i time savremenom društvu
Teachings of Metropolitan John (Ziziоulas) of Pergamon on the (im)mortality of the soul
No full textЦиљ истраживања огледа се у одговору на питање: на који начин митрополит пергамски Јован (Зизијулас) разуме учење о (бе)смртности душе, те како митрополитов став може бити реципиран у савременом систематском богословљу? У том контексту смер рада, након уводних поставки, започиње детаљним освртом и анализом питања о (бе)смртности душе, најпре, у митрополитовим раним радовима, са фокусом на питање места овог учења у његовом последњем и најзрелијем раду — Сећање на будућност: Према есхатолошкој онтологији. На тим основама рад тежи да укаже на ктисиолошко-христолошко-сотириолошку поставку назначене тематике у опусу митрополита, отварајући њену онтолошку перспективу и утемељење.The aim of the research paper is to answer the question: in what way does Metropolitan John (Zizioulas) of Pergamon understand the teaching about the (im)mortality of the soul, and how can the Metropolitan’s attitude be incorporated in contemporary systematic theology. In this context, after the introductory statements, the paper begins with a detailed review and analysis of the question of the (im)mortality of the soul, primarily in the Metropolitan’s early works. It focuses on the question of the place of this teaching in his final and most mature work — Remembering the Future: Toward an Eschatological Ontology. On these grounds, the paper tends to point out the kthysiological-christologicalsoteriological setting of the stated theme in the Metropolitan’s work, opening up its ontological perspective and foundation
The Ethos of Matthew's and Luke’s Writings in the Context of the Affirmation of the Dignity and Rights of the Human Personality
No full textСвештени списи Цркве својом богонадахнутошћу инспиришу генерације хришћана већ две хиљаде година. Последица овог еклисијалног процеса јесте и њихова рефлексија на етос друштва у којем хришћани обитавају. Једна од последњих тековина тог процеса јесте настанак и уобличавање идеје права човека која су у појмовном смислу, наглашавањем значаја достојанства личности, као и дефинисањем нормативних критеријума којима се личност штити, далеки али и директни плод новозаветне јеванђеоске проповеди коју благовести Црква већ два миленијума. На етичком и социјалном плану еклисијалне вредности садржане у делима апостола Матеја и Луке представљају довољно чврсте и асертивне критеријуме који се могу накалемити на савремене форме државних и међународних правних система и њихове моралне и социјалне импликације превасходно пројављене кроз нормативни конструкт људских права. Тако посматрано, упркос чињеници да савремена друштва превасходно западне провенијенције теже да остваре извесну дистанцу у односу на своје хришћанске корене, јеванђеоска киригма наших апостола и њихови свештени списи остају непролазна инспирација садашњим и будућим члановима Цркве, као и друштвеним делатницима на уобличавању праведнијег друштва заснованог на нормативима које у свету оприсутњује делатност Светога Духа и који су плод Христове икономије спасења човека и света.The writings of the Church have been inspiring generations of Christians for two thousand years. The narrative of Matthew’s Gospel tends to destabilize the entrenched social and religious model of the Jewish community from the beginning of the 1st century AD. By introducing Eastern wise men into the story of Christ’s birth, which in addition to the historicity actualizes its metaphoric nature, the Apostle Matthew also points to the connecting of the Old Testament religious tradition and soteriological testimony with the cultural milieu of the East and its spiritual expectations, anticipated in the sacred writings, which shows the universality and acceptability of Christ’s presence in the life realities of all other nations and not only in the history of Israel. On the other hand, the intrinsic dimension of Luke’s spiritual experience and his understanding of Christ’s economy of salvation is unequivocally based on the Hellenistic cultural and perceptive pattern by which the writer of the Gospel, although of Semitic origin, distances us from the specifically Jewish experience of God and the development of revelatory narratives that are expressed by deeds that arise from faith and are incorporated into social and interpersonal reality. In this way, the Apostle Luke partially rearranges the kerygmatic structure of the Gospel to the Hellenic model of expressing spiritual experience, which insists more on the noetic elements. The consequence of this acceptance process is its reflection on the ethos of the society in which Christians live. One of the last achievements of that process is the emerging and shaping of the idea of human rights, which emphasizes the importance of human dignity as well as defining the legal criteria for protecting the person. This is a distant but direct result of the New Testament, which the Church has been preaching for two millennia. On the ethical and social level, the ecclesial values that are part of the works of the apostles Matthew and Luke represent sufficiently firm and assertive criteria that can be grafted onto contemporary forms of state and international legal systems. Their social implication primarily manifests through the normative construct of human rights. Viewed in this way, even though contemporary societies of predominantly Western provenance tend to achieve a certain distance towards their Christian roots, the evangelical kerygma of our apostles and their sacred writings remain an enduring inspiration for current and future members of the Church, as well as for social activists interested in shaping a more just society based on norms that manifest the activity of the Holy Spirit and which are the fruit of Christ’s economy of salvation for man and the world