RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
Chieti Document (2016): Synodality and Primacy during the First Millennium
No full textТема рада је представљање шестог заједничког темељног документа који је усвојила Мешовита међународна комисија за богословски дијалог Римске Католичке и Православне Цркве у Кјетију (Италија), 21. септембра 2016. године. Документ говори о односу саборности и примата у Цркви, на основу заједничких предањских сведочанстава из првог миленијума. Документ из Кјетија упућује обе стране на процењивање могућности како да међусобни однос поменутих еклисиолошких реалности могу бити вршени сада али и убудуће. У прилогу аутор доноси превод новоусвојеног документа на српски језик.The author pays attention on the sixth document of the Joint Commission for theological dialogue between the Roman Catholic Church and the Orthodox Church. During the fourteenth plenary meeting (Chieti, Italia, September 16 to 21 2016), Commission published a document Synodality and Primacy during the first millennium: towards a common understanding in service to the unity of the Church, which contains some important practical and ecclesiological points of the present ecumenical search for full communion. The supplement brings the document translate in the Serbian language
The Dialectics of the First Adam and the Last Adam in the Apostle Paul’s Anthropology
No full textCilj je rada obraditi dva veoma važna antropološka pojma svetog apostola Pavla i kroz dijalektiku odnosa »Prvog Adama« i »Posljednjeg Adama« (1 Kor 15,45), kao i »staroga čovjeka« i »novoga čovjeka« (Ef 4,22 – 24; Kol 3,9-10), ukazati da je kršćanska antropologija u svojoj ontologiji izravno povezana s ontologijom samoga Boga. Po nauku apostola Pavla neophodno je odbaciti sa sebe staroga čovjeka i obući se u novoga, jer je čovjek pozvan od Boga u novi život u Crkvi. Apostol Pavao naglašava da je Prvi Adam sazdan kao »duša živa«, međutim punoću svojeg bića i života kao i ostvarenje svojega konačnog cilja nalazi u osobi Posljednjeg Adama – »duha koji oživljuje«, tj. u otajstvu Bogočovjeka Krista. Novost novozavjetne antropologije u odnosu na starogrčku i starozavjetnu, koju nam donosi apostol Pavao, jest posljednji, Novi Adam, koji je začetnik novog čovječanstva i života.The aim of this paper is to analyse two very important anthropological notions of the Apostle Paul and to try to point out, through the dialectic relationship of the First and the Last Adam (1 Cor 15:45), as well as the old and the new human being (Eph. 4, 22 -24; Kol. 3, 9-10), that the Christian anthropology in its ontology is directly linked to the ontology of God himself. According to the teaching of the Apostle Paul, it is necessary to reject the old human being and put on the new human being, because the human being is called by God to a new life in the Church. The apostle Paul points out that the first Adam, created as a >>living soul>>, found the fullness of his being and life and the realization of his ultimate goal in the person of last Adam - >>the life-giving Spirit, i.e. in the Mystery of God that became the Human Being, Christ. The novelty of the New Testament anthropology, in relation to the ancient Greek and Old-Testamentary, brought by the Apostle Paul, is the Last, New Adam, who is the originator of the new humanity and life
Reconciliation in a Socio-Political Dimension
No full textПитање које постављамо је следеће: како остварити и очувати мир међу људима? Посебно нас, припаднике Цркве, интересује која је улога Цркве у остварењу и очувању мира? Да бисмо могли позитивно да одговоримо на ова питања, потребно је најпре пронаћи узрок непријатељствима и немирима међу људима.A question we are asking ourselves is the following one: how is peace to be realized and maintained among people? We, as members of the Church, are especially interested to know what the role of the Church is in relation to the problem of realization and maintenance of peace. In order to give positive answers to these questions we need, first of all, to identify what causes hostilities and disturbances to happen among people
Sacred Ministry of Sava Petkovic during the World War I
No full textУ овоме раду представиће се начин испуњавања свештеничке дужности Саве Петковића у ратним годинама. Сава Петковић као свештенослужитељ служио је од децембра 1904. као парох у Добановцима. По објави рата Србији 1914. године, аустроугарске власти су га затвориле и злостављале. У затвору је остао до уласка сриске војске у Срем. При повлачењу сриске војске избегао је у Србију, а потом се повлачио преко Црне Горе и Албаније до Рима, где је провео три године, вршећи дужност старешине Српске Цркве у Италији и пароха за српске избеглице. На основу архивске грађе (Архив Богословије Светога Саве - АБСС, Митрополитски архив у Сремским Карловцима МА-СҚ, Рукописно одељење Матице Сриске РОМС) и публикованих запажања пароха римскота, применом историјске методе, излаже се живот сриске црквене заједнице у Риму и Италији. Анализа црквеног живота српских избеглица показала је да се и у ратним временима и условима засновао уређен парохијски живот.This essay presents the way Sava Petkovic performed his priestly duties in the period of war. From December 1904 Sava Petkovic, latter archimandrite of the monastery of Krusedol, served as a parish priest in Dobanovci. After the declaration of war against Serbia in 1914, Austro-Hungarian authorities arrested and molested him. He remained imprisoned until Serbian army entered Srem. With the withdrawal of the Serbian army he fled to Serbia, and afterwards he withdrew over Montenegro and Albania to Rome, where he spent three years. There he served as the Head of the Serbian Church in Italy and the parish priest of Serbian refugees in Rome. The analysis of the church life of the Serbian refugees revealed that even in the times of war there was an arranged parochial life
Богослужбено наслеђе ученика Свете Браће у Братковоме минеју
No full textЦиљ овога излагања јесте да осветли језичке карактеристике поезије Наума Охридског посведочене у најстаријем до сада сачуваном српском рукописном минеју - Братковоме
The Term mystes [μύστης] in its Pre-Christian Use
No full textΕἰς τὴν παρούσαν ἐργασίαν ἐκτίθενται ἐνδεικτικὰ χωρία τοῦ ὅρου μύστης, ἔτσι ὅπως εἶχε διαμορφωθεῖ ἡ χρήση του καὶ oἱ σημασιολογικὲς ἀποχρώσεις ποὺ λαμβάνει σὲ χωρία ἀρχαίων συγγραφέων. Παρουσιάζονται ἕξι χωρία, τὰ ὁποῖα ἀποδεικνύουν ὅτι ὁ μύστης ἦταν μέτοχος καὶ πλῆρες μέλος τῶν μυστηριακῶν λατρειῶν, ὄχι μόνο τῶν Μυστηρίων, ἀλλὰ καὶ τῶν ὀργίων. Κάθε χωρίο ἀκολουθείται ἀπὸ μετάφραση σὲ μία ἀπὸ τὶς σύγχρονες γλῶσσες. Ἀπὸ τὸ χωρίο τοῦ Ἀριστοφάνη προκύπτει ὅτι ὁ ὅρος ἀρχικὰ εἶχε διατυπωθεῖ ὡς ἐπίθετο καὶ ὄχι ὡς οὐσιαστικό. Ὡς τέτοιο μέρος τοῦ λόγου, λειτουργεῖ καὶ ὡς προσωνυμία (ἐπωνυμία) τῶν ἀρχαίων θεοτήτων. Παρ΄ὅλο ποὺ ἡ σημασιολογία του δείχνει νοηματικὴ διαφάνεια, ἡ ἐτυμολογία τοῦ ὅρου παραμένει ἀνεπαρκῶς προσδιορισμένη. Στὰ ἐτυμολογικὰ λεξικὰ δὲν ἀποτελεῖ ξεχωριστὸ λῆμμα, ἀλλὰ συγκαταλέγεται στὰ ὀνοματικὰ παράγωγα τοῦ ῥήματος μύω.This paper presents indicative quotations of the term mystes. They are taken from the texts of ancient writers, focusing on the way its use and its semasiological aspects were formed. Six ex cerpts are selected to assess the fact that mystes was an active participant and a full member of the an cient Mystery cults, not only of the Mysteries, but of the Orgies, too. Most quotations are followed by their interpretation in English or French. Aristophanes’ fragment leads to conclusion that initially the term was introduced and formulated rather as an adjective, than as a noun. As such, it serves as a name, title, or cognomen, referring to ancient deities. Although its semasiology indicates rather intel ligible transparency, its etymology remains insufficiently determined. In etymological dictionaries it is not presented as a separate lemma, but is assumed to be a noun derivative of a verb, thus present ed s.v. μύω [myo]
The Theology of the "Free Slaves"
No full textOld Testament history, as well as the development of the theological ideas within it, is often viewed upon from a narrower theological-exegetical perspective which often overlooks a deep connection between the religious and the social aspects. Although the Old Testament represents a wide range of theological ideas which were eventually modified, there are internal, deep structures that could be named “the truth of faith”, which framed and ideologically directed theological contemplation of the Biblical writers. One of the basic postulates of Yahweism was that faith in God includes an adequate attitude towards another man. The religious aspect is inseparable from the social one. A man’s internal religious belief by nature is reflected on the social level. In this regard, it is important to recognize the link between the religious and social elements of the Biblical theologians, especially the prophets, in relation to the world in which they lived. This reveals a great, one could say essential, difference between the then-valid religious and social principles and the prophetic theological insight
Die Schrift im Dienst der gesunden Lehre. Text-pragmatische Erwägungen zu 2 Tim 3,14-17
No full textThis article offers a text-pragmatic analysis of 2 Tim 3:14-17. It shows that the author of 2 Tim does not plead for a theology based on the interpretation of scripture, but requires that every interpretation of scripture be done within the frame of tradition. On the other hand, the interpretation of scripture has to serve the "healthy teaching" of the Church. Thus, the author aims to deprive the opponents of their claim to adequately interpret scripture, while at the same time establishing an authoritative control of the praxis of interpretation
The Problems of Origen’s Christology
No full textПри разматрању Оригенове xристологије мора се узети у обзир чињеница да он припада формативном периоду хришћанске теологије у коме христолошка терминологија још увек није била развијена. Због тога питање субординације у тријадологији нипошто није једноставно. Штавише, постоје снажне индиције да се Оригенова тријадологија може разумети као суштински никејска, иако има слабости од којих је у одређеној мери патило читаво доникејско богословље. Ипак, проблеми Оригенове христологије не тичу се само терминологије. Кључни проблем јесте лежи у томе што је Ориген усвојио платонистичку дуалистичку онтологију, због чега код њега Оваплоћење нема кључну сотириолошку улогу. Проблем значаја Оваплоћења у делу божанске икономије на много темељнији начин одређује место Оригенове христологије у историји теолошког развоја.While considering Origen’s Christology, one must consider the fact that he belongs to the formative period of Christian theology, during which christological terminology was not yet developed. Therefore, the question of subordination in Triadology is very complicated. Furthermore, there are strong indications that Origen’sTriadology could be understood as Nicene in essence even though there are certain weaknesses typical for prenicene theology. However, terminology is not the only problem of Origen’s Christology. The crucial problem is Origen’s adoption of platonic dualistic ontology and the factthat Incarnation was not crucial for salvation. The importance of Incarnation in the act of Divine economy determines the place of Origen’s Christology in the history of development of theology
Attitudes of Founders and Abbots to Hilandar and Studenica Typicons of St Sava
No full textСрпски манастири посвећени Пресветој Богородици – Хиландар и Студеница, унутрашњи – духовни – живот регулишу према ктиторским типицима, чији је аутор Свети Сава, који је био монах у оба манастира. Према типицима, ктитори су стекли ктиторска права у односу на своје ктиторије, и они су би ли у посебном положају у односу према игуманима који руководе манастирима. У раду је објашњен однос између ктитора и настојатеља манастира, односно игумана према манастирским типицима, с посебним освртом на особености српске државе и Цркве. Поред Хиландарског и Студеничког типика, у средњовековној српској држави и њеном правном поретку Душанов законик итекако води рачуна о надлежностима настојатеља, односно игумана манастира и њихових ктитора. Објашњено је да је поводом оснивања новог манастира и поводом његовог уређења, црквено предање веома експлицитно и децидно поштовано. Методологија овог рада заснива се на проучавању и анализирању историјских извора, а затим се резулатати компаративно износе и потврђују