RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
"Greek Passage" (2 Tim 1:12): Anyone Who Follows Whom in the Pastoral Epistles?
No full textIst die Leidensthematik in den Pastoralbriefen wirklich Grund genug, um auf den Begriff des Ideals christlicher Bürgerlichkeit restlos zu ver- zichten? Die Anwesenheit von Leiden, vor allem im 2Tim, kann hinreichend mit der Gegnerpolemik erklärt werden. Die Verfolgungen und Leiden aus der Vergangenheit werden in die friedliche Gegenwart der Gemeinden der Pastoralbriefe hineintransportiert, um die Gegner herunterzuspielen. Weder der Autor der Pastoralbriefe noch seine Adressaten sowie seine Gemeinden werden verfolgt. Vielmehr verfolgt der fiktive Paulus die Gegner, indem er einen Umgang mit ihnen verlangt, der ohnehin zum Ausschluss aus der Gemeinde führt
Apokatastaza i predestinacija Ontološke pretpostavke Origenove i Augustinove soteriologije
No full textAs Augustine himself testifies, he did not know Origen's work so well. However, this does not mean that he was not acquainted with his key soteriological hypotheses, especially his teachings on apocatastasis. Although Augustine's doctrine of predestination has completely opposite consequences in comparison to Origen's teaching about apocatastasis, we believe that these teachings share the common ontological basis, which is the subject of this study. While Origen's Christology is often called into question, Augustine's Christology is considered correct. However, with both authors we find a certain marginalisation of Christology in the field of ontologically understood soteriology. Theological insights of these two authors influenced to a significant extent the development of theology of both the East and West, making their works significant up until today, both from the aspect of Christian self-understanding and from the aspect of ecumenical dialogue.Augustin po vlastitu svjedočanstvu nije dobro poznavao Origenova djela. No to ne znači da su mu bile nepoznate Origenove ključne soteriološke pretpostavke, prije svega njegov nauk o apokatastazi. Iako Augustinov nauk o predestinaciji ima sasvim suprotne konzekvencije od Origenova nauka o apokatastazi, oba učenja dijele zajedničke ontološke pretpostavke na kojima počivaju, a koje se u ovome radu ispituju. Dok se Origenova kristologija često dovodila u pitanje, Augustinova se držala ispravnom. Međutim, i kod jednoga i kod drugoga autora prisutna je izvjesna marginalizacija kristologije na području ontološki shvaćene soteriologije. Njihovi teološki uvidi u značajnoj su mjeri utjecali na razvoj teologije i na Istoku i na Zapadu, zbog čega je njihov nauk i danas značajan, kako glede kršćanskog samorazumijevanja, tako glede ekumenskog dijaloga
The Poetics of Liturgical Chant Between Oral and Written Tradition
No full textСавремено православно богослужење данас је углавном појање црквених песама, док се појам певање углавном везује за небогослужбене песме. Ово распрострањено тумачење појања/певања јесте последица тога што је поетском наслеђу Цркве придодато ново и другачије значење. На основу увида у схватање поетике према јеврејском, грчком, латинском и црквенословенском језику идентификује се изворно значење термина певање. Циљ рада јесте да се укаже на то како је поетика, од некадашњег стваралачког процеса, најпре поистовећена са химнографијом (пе смозаписивањем), док се по данашњем схватању поетика заснива искључи во на интерпретацији постојећих (дакле туђих) поетских остварења.In this work the authors explain the relevant terms from the Old Testament, biblical tradition and the Scripture, as well as from liturgical songs and prayers, which refer to liturgical music–chanting. On the basis of the translations from Hebrew into Greek, Latin and Church Slavonic, their original meaning is identified, and some new or possible discrepancies, created in the process of translation, or new meanings are pointed out. In this way, the role and meaning of the Christian liturgical poetics are stressed as well as its inseparable connection with the church chanting. Namely, liturgical chanting is a prayer, “the theology of sound”, and that means that the word is more im- portant than the music – although it is more complete with the music, and music is to follow and show the meaning of words, and to help their adoption
Church in England in 8th century - Theological and Historical Implications of the Relationship With Rome and Frankish Empire
No full textОпис стања Цркве у Енглеској у VIII веку са свим богословско-историјским импликацијама односа са Римом и Франачком државом почиње свеобухватном анализом стања у Цркви у Енглеској у поменутом временском раздобљу (истражује се стварање епархијâ, опис живота и деловања црквених првојерарахâ и англо-саксонских мисионарâ, затим је описан развој и утицаји на вероисповедање, које је било у употреби у Цркви на Британском острву, као и богословска достигнућа из области канонског права, и англо-саксонско монаштво). Када је све то објашњено, дошло се до закључка да је нераскидиви однос са континентом био неминован, тако да је тема постала веома комплексна, јер се наметнула корелативност са Римом и са оближњим народима са континенталног дела Западне Европе. Наиме, после описа стања у Цркви, у раду су инициране хипотезе да су англо-саксонски мисионари утврдили свој етос у хришћанској вери римске праксе, који су пренели паганским народима и франачким владарима, па су зато били у добрим односима са папом. Ограничење теме на англо-саксонска племена на Британском острву лежи у чињеници да су се представници германских племенâ – сада, хришћани – са Острва, после неколико векова, вратили у паганску прапостојбину, где су започели да проповедају Јеванђеље међу многобожачком браћом – Германима, тако да су заокружили етнички и демографски круг, сада прожет новим идејама, како на пољу вере и културе, а оно и на пољу политике и друштва. Тај својеврсни историјски циклус који су направили Англо-саксонци утицао је на европску цивилизацију и утро је нов и јединствен правац скоро свим историјским феноменима и променама у каснијем раздобљу у Европи. Процес који су реализовали Карло Велики, Бонифације и његови следбеници, не као некад војном силом, већ сада и помоћу беседа и политичких утицаја, променио је судбину Западне Европе раног средњег века и донео нови ренесансни талас, 5 који је запљуснуо све европске пределе римског утицаја. Зато је анализа стања у Цркви у Енглеској у ВИИИ веку била неопходна како би се тумачиле, и коначно ставиле у исту раван, све богословско-историјске промене у том периоду у Западној Европи. У овом контексту наметнула су се хипотетичка питања: ко је заједнички именилац у том процесу, да ли је то личност, народ или појава (историјски феномен), или све наведно? Закључак истраживања јесте да је то била личност или више њих из истог – англо-саксонског – народа (Вилфрид, Вилиброрд, Бонифације и Лул) која је, односно које су, узроковале један или неколико историјских феномена (успостављање епископоцентричне структуре у Цркви у Енглеској са свим појавама које имплицирају нов приступ вери, моралу, канонским оквирима у Цркви и вероисповедању; англо-саксонски мисионарски труд међу паганским племенима; успостављање добрих веза са папама у Риму; богословско-дисциплинске реформе у Цркви у Франачкој; стварање нове теологије увођењем филиоквистичких назнака у вероисповедање; те – на крају – и стварање услова за појаву каролиншке ренесансе) који су утицали на каснију историју хришћанске Цркве на тлу Западне Европе. Користећи историјски метод истраживања испуњен је циљ и одговорено је на задатке истраживања на дату тему, са нагласком на новоизречена достигнућа у оквиру перманентног дијалога између Истока и Запада. Проучавајући Цркву у Западној Европи у раном средњем веку, узети су у обзир историјски извори, али и модерни погледи на друштво унутар којег се Црква развијала од мисионарске, до јерархијско уређене, богочовечанске, организације, са свим могућим утицајима, тако да су анализирани сви домети истраживача из периода XIX века, XX и – посебно – XXI века. Пошто је рад усмерен на развој и објашњење историјских феномена на Западу Европе изостало је подробније истраживање о односима и везама са Истоком. Бављење изабраном темом било је комплексно и вишеслојно, али је подробном анализом и методолошким поставкама – у оквиру српске богословске и историјске науке – истакнут нов приступ у расветљавању односа Енглеска – Рим – Франачка држава у контексту вероисповедања (филоквистичке тежње), мисионарења (рефлектовање римске праксе по целој Западној Европи), и стварање новог менталитета на западноевропском тлу у средњем веку (германизација и развој папског примата).Description of the situation in the Church in England in the 8th century with all the theological and historical implications of relationships with Rome and the Frankish Empire began with a comprehensive analysis of the situation in the Church in England in the mentioned period (exploring the creation of dioceses, description of the life and activity of the Church hierarchs and Anglo-Saxon missionaries in the Western Europe, and description of the development and impacts on the Creed, that was used in the Church in the British Isles, as well as theological developments in the field of canon law and the Anglo-Saxon monasticism). After all, it can be concluded that the relationship with the Continent was inseparable. Correlation with Rome and with the nearby nations from the continental Western Europe has also become an integral part of the study. In fact, after describing the state of the Church, the hypothesis were initiated in the study: the Anglo-Saxon missionaries brought their Christian ethos that carried Roman practice among the pagan peoples and Frankish rulers, so they established a good realtions with the Pope in Rome. Limitation on the Anglo-Saxon tribes from the British Isles was inevitable because of the fact that representatives of the Germanic tribes – now Christians – from England, after a few centuries, back to pagan homeland, where they preached the Gospel. So, they rounded up ethnic and demographic circle, but now imbued with new ideas, both in the field of religion and culture, as well in the field of politics and society. This kind of historical and ethnical cycle that have made the Anglo-Saxons had an impact on European civilization and paved a new and unique direction of almost all historical phenomena and changes in the later period in Western Europe. The process that was implemented by Charlemagne, Boniface and his followers, not only by the sword, but now by homilies and political influence (which is reflected in the route Rome-Frankish Empire), changed the fate of Western Europe in Early Middle Ages and brought a new wave that swept all European parts of the Roman influence. Therefore, the analysis of the situation in the Church in England in the 8th century was necessary to interpret, and finally put on the same level together with all 8 the theological and historical changes in that period in Western Europe. In this context, one can ask a hypothetical questions: who is this common denominator, whether it's one person, nation or historical phenomenon, or all of the above-mentioned? The conclusion of the study was that it was one person or more of the same – Anglo-Saxon – nation (Wilfrid, Wilibrord, Boniface and Lull) which is, or are, caused one or several historical phenomena (establishing structures of dioceses in the Church of England with all phenomena which imply a new approach to religion, morality, and also the canonical framework of the Church; Anglo-Saxon missionary effort among the heathen tribes established good relations with the Pope in Rome in 8th century; theological-disciplinary reforms in the Church in Frankish Empire; creating a new theology with filioque indication in the Creed; and finally, creating conditions for the Carolingian Renaissance). Using the historical method of research, the author focused the newly achievements in the context of ongoing dialogue between East and West. Studying the Church in Western Europe in the Early Middle Ages were established by the historical sources, but also modern views on the Anglo-Saxon society in which the Church developed from a missionary to hierarchical institution. Since the study was focuses on the development and explanation of historical phenomena in the Western Europe, it has omitted the detailed research on the relationships and connections with the East. Dealing with the chosen topic was complex and multilayered process, but thorough analysis and methodological assumptions – within the Serbian historical and theological scientific framework – it highlighted a new approach to shed light on the relationship England-Rome-Frankish Empire in the context of theology (tendencies of theological teaching about filioque), missionary (reflecting the Roman practice throughout Western Europe), and the creation of a new mentality in the Western European in the Middle Ages (Germanisation and development of Papal primacy)
Celestial Symbols of the Old Testament in Divine Oikonomia of Salvation
No full textВидљивим и невидљивим димензијама постојања небески свет пројављује недокучивост, али и чудесност тварног начина постојања, што човеку отвара другачију перцепцију многодимензионалности божанског чина стварања од оне површне, искључиво чулне, којом се човек радије користи. Иако запажана кретања у небеским димензијама символичног начина постојања сведоче о неким устаљеним покретима небеских светила, она истовремено пројављују и свој догађајни смисао. Старозаветна пројекција кретања небеских тела отвара управо такав, догађајни смисао небеског начина постојања који нема судбински, него слободарски карак- тер проистекао из видљивих пројава воље Бога Творца, Сведржитеља и Спаситеља света.With its visible and invisible dimensions of existence, the heavenly world manifests impalpability, but also the creaturely mode of existence, which opens a perception of multidimensionality of the divine act of creation to a man, different from the superficial, purely sensual perception, which a man prefers to use. Although noticed movements in the heavenly dimensions of the symbolic mode of existence testify about certain habitual movements of the heavenly lights, they also manifest their sense of event. Old Testament projection of the celestial bodies opens precisely such a sense of event of the heavenly mode of existence which has no fatal, but libertarian features derived from the visible manifestation of the will of God the Creator, Almighty and Savior of the world
Person and Nature, Hypostasis and Substance - Philosophical Basis of the Theology of John Philoponus
No full textThe theological teachings of John Philoponus are important for several reasons: a) to see the real achievements and influences of Aristotelian logic in regard to theology, b) to see the real consequences of not accepting hypostasis as relational and ontologically based and c) to assess the real consequences of such teachings for Triadology and Christology
Ахен - нови Рим, нови Константинопољ?
No full textThis study examines a new, assumed thesis that Aachen in the 9th century - at least for a few years - became new Rome and new Constantinople. So, Aachen became a new center in Europe in the most important aspects - culture, art and theology. As the center of Carolingian culture and theology, the town became the center of the part of Europe ruled by Emperor Charles the Great. This study also discusses that new Frankish culture, Frankish art and Frankish theology were created in Aachen, and because of that it became new Rome and new Constantinople.У овом истраживању разматра се нова, претпостављена теза да је Ахен у 9. веку – макар на неколико година – постао нови Рим и нови Константинопољ, односно да је постао ново средиште у Европи, у најважнијим аспектима – култури, уметности и теологији. Ахен је, као центар Каролиншке културе и теологије, постао и средиште области Западне Европе којима је владао цар Карло Велики. У раду ће бити објашњено да је у Ахену створена нова култура, уметност и теологија, те да је на основу тих новина ова Карлова омиљена бања постала нови Рим и нови Константинопољ
The Primacy of the Bishop of Rome in the Writings of J.-M.R. Tillard Possibility of Reception Tillard’s Theology of Primacy in the Dialogue Between the Roman Catholic Church and the Orthodox Church
No full textПримарни задатак овог истраживања јесте богословско ишчитавање и вредновање теологије примата римског епископа у светлости еклисиолошких поставки доминиканског теолога, Ж.-М. Тијара (Јеан-Марие Рогер Тиллард) и изношење оних закључака које сматрамо корисним за наставак званичног дијалога православних и римокатолика на тему јединства Цркве. Мислимо да Тијарова анализа кључног богословског проблема Цркве (папског примата) може бити од велике помоћи у екуменским покушајима православних и римокатолика да учине све како би се васпоставило пуно евхаристијско општење двеју Цркава. Савремена реч о Цркви, артикулисана и у делима великих православних богослова (пре свих, митрополита пергамског Јована), утицала је на Тијаро во теоретско превладавање институционализма, кроз успостављање равнотеже христологије и пневматологије у еклисиологији. Повратак тријадологији, као фундаменталном богословском оквиру, остварује се у готово свим сферама његовог истраживања. Веран тријадолошки инспирисаној еклисиологији киноније, Тијар инсистира на онтолошком статусу локалне Цркве, која идентитет добија у заједничарењу са другим локалним Црквама. Тиме он не отвара само питање релација тих локалних еклисијалних заједница, него и њ ихових предстојатеља, локалних епископâ, њиховог међусобног односа и канонског поретка који они пројављују на заједничким сабрањима. Сматрајући поглавара Католичке Цркве првенствено епископом Рима и бирајући управо ту синтагму за суштинску ознаку папе, Тијар нуди остатку хришћанске икумене визију римског првојерарха као епископа међу епископима, који председава локалном Црквом, која је предањски потврђена као прва Црква хришћанског света. Сматрамо да овај аспекат Тијарове еклисиологије, теологија примата базирана на епископској служби папе, заслужује даље адекватно просуђивање. Тијарова двострука намера, брига за очување епископске и светотајинске природе папског примата и његова онтолошка (чак, мартириолошка) повезаност са катедром римске Цркве, била је предмет наше анализе и промишљања, посебно из двајајући последице до којих ова поставка може довести дијалог православља и римокатолицизма. Полазећи од схватања да власт у Цркви свој извор налази у Богу Оцу, заједно са Тијаром, примат схватамо као службу, чија је природа: светотајинска (евхаристијска), епископска, мартириолошка, агапијска, личносно – корпоративна. Зато је Тијаровим опусом римокатоличка теологија прозвана, чак позитивно испровоцирана, да одбрани дијаконијску, а неаутократску службу примата. Православна Црква је пред изазовом да отворено потврди властиту предањску свест и истину да никада није постојала без првог на васељенско м нивоу и да га је, након шизме, препознавала у личности цариградског архиепископа. Његов примат није био и не треба никада да буде једнак примату римског епископа из другог миленијума, али се не сме ни свести на флуидни и непрецизни примат части, без јасних ингеренција власти. Управо пред овим изазовима се у наше време налазе чланови право славно – католичке Комисије и богослови обеју Цркава.The primary objective of this research is theological reading and evaluating the theology of the primacy of the Roman bishop in the light of ecclesiological assumptions made by Dominican theologian Jean-Marie Roger Tillard and presenting the conclusions which we consider useful for the continuation of the official dialogue between the Orthodox and the Roman Catholics on the subject of the unity of the Chur ch. We think that Tillard's analysis of key theological problem of the Church (Papal primacy) can be of great assistance in the ecumenical efforts of the Orthodox and the Roman Catholics to do everything in order to restore the full Eucharistic communion between the two Churches. Contemporary texts written about the Church, and articulated in the writings of great Orthodox theologians (above all, Metropolitan John of Pergamon), influenced the Tillard's theoretical overcoming of institutionalism, through the establishment of a balance between Christology and pneumatology in ecclesiology. Return to Trinitarian theology as the fundamental theological framework, is implemented in almost all fields of his research. Being true to the ecclesiology inspired by Trinitarian theology of communion, Tillard insists on the ontological status of the local Church, which receives its identity in the communion with other local churches. With this, he starts not only a question of the relation of these ecclesiastic local communities, but of their current heads, the local bishops, their mutual relations and canonical order which they manifest at their assemblies. Considering the head of the Catholic Church primarily as the Bishop of Rome and choosing exactly this phrase as the substantial mark of the Pope, Tillard offers the rest of the Christendom a vision of the Roman Archpriest as a Bishop among Bishops, who chairs the local Church, which is The by tradition confirmed as the First Church of the Christian World. We believe that this aspect of Tillard's e cclesiology - the theology of primacy based on bishop’s Papal service, deserves further proper analysis. Tillard's double intention - the concern for the preservation of the Sacramental and Episcopal nature of the Papal primacy and its ontological (even martyriological) relationship with the Chair (Cathedra) of the Roman Church, was the subject of our analysis and reflections, singling out the consequences which this assumption can lead to through a dialogue between Orthodoxy and Roman Catholicism. Starting from the idea that the authority in the Church finds its source in God our Father, together with Tillard, the primacy is seen as service, whose nature is: sacramental (Eucharistic), episcopal, martyriological, agapean, personal - corporate. This is why Tillard's opus provokes the Roman Catholic theology, it is even provoked in a positive manner in order to defend diaconal, and not the autocratic service of the primate. The Orthodox Church is faced with a challenge to openly confirm its own tradition conscience and the truth that it has never existed without the primal on the ecumenical level and that it, after the schism, recognized one in the person of the Archbishop of Constantinople. His primacy has never been, and should never be equal to the primacy of the Roman Bishop of the second millennium, but it must not b e reduced to a fluid and imprecise primacy of honour, without clear powers of government. It is exactly before these challenges that the members of the Orthodox-Catholic Commission and the theologians of both Churches have found themselves
Symbolic Aspects of the Gnoseology of the Cosmological Events
No full textБогоустановљена структура постојања, у својим појединачним аспектима сведочи о дејству божанске промисли не само на саборној, већ и на појединачној равни. Творевина неретко показује дејства божанске промисли и на драматичне начине. Проблем разумевања драматичних догађаја у творевини остаје отворен. Истраживачи таквих историјских догађаја наводе мноштво показатеља који потребују дефинисање главног узрока таквих дешавања. Библијски текстови сведоче о драматичним покретима творевине у њеном историјском трајању, али и о коначном исходишту историјских догађаја. Господ у таквим, драматичним околностима не прекида дејства Своје Промисли већ, најављујући догађаје кроз које послепадни свет мора проћи, води изабранике у обећано Васкрсење мртвих и живот Будућег Века.Unifying the effect of divine providence is manifested in the individual symbolic aspects of the structure of existence set by God. No created existence is a goal to itself. No event is within the dynamics of the created existence is meaningless, nor is it self-sufficient. Community with God is the only true objective of historical events within the universal divine history of salvation. Creation more often than not announces dramatic events, which is why the issue of understanding the effects of divine providence creation remains open in such events. Researchers of dramatic historical events have listed a multitude of indicators by setting a requirement to define the causes of such events. Biblical texts provide proof of unusual movements of creation, as well as of the final origin of the dramatic historical events. The Lord does not interrupt the effects of the history of his salvation even in the case of dramatic historical circumstances. Instead, by announcing those very events through which the Church has to go within the world after the fall, our Lord leads the chosen ones towards the promised resurrection of the dead and the life of the age to come
The Initial phases of the Development of J.-M.R. Tillards Theological Thought
No full textДосадашњи аналитичари дела римокатоличког теолога Жан-Мари Роже Тијара (1927-2000) на различите начине су класификовали еволуцију његовог теолошког опуса. Готово сви они сматрају да је Други ватикански концил прекретница у његовом стваралаштву, па најчешће започињу анализу Тијаровог дела сагледавајући његов рад током концилских година. Други период његовог богословља отвара се екуменском активношћу, која буквално диктира анализу нових области и сфера јединствене речи о Богу. Наша анализа различитих етапа развоја Тијарове богословске мисли требало би, ипак, да потврди став, према коме, без обзира на широк дијапазон богословских тематика, опус овог оца има јединствену централну идеју-водиљу и да се она сагледава у концепту киноније.Rome-catholic theologian J.-M. R. Tillard o.p. (1927-2000) was one of the most important ecumenists of the second half of the 20th century. The author offers some key indicators regarding Tillard's theological topics: Eucharistic theology, the renewal of religious life and communion ecclesiology. Tillard's ecumenical involvement (after Second Vatican council) has a deep consequence on his forty-year rich theological work. But, Tillard's interest in the sacraments and the religious life has a particularly ecclesiological importance, with his focus - the notion of koinonia