RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
“Adoption” (υἱοθεσία) Sources, Context and Implications of Paul's Soteriological Metaphor
No full textСуштина процеса усиновљења (υἱοθεσία) је измештање из сплета односа који су творили стари идентитет и улазак у нови сплет односа, у нови живот, који дарује нови идентитет. Појам има снажан асоцијативни потенцијал јерупечатљиво осликава нови живот који је хришћанима дарован у заједници Цркве, као и неопходност да се верa примарно изражава у односу на иницијатора усвојитељног процеса, на Оца Христовог. Иако се може препознати сродност са другим Павловим сотириолошким метафорама, појам „усиновљење“ је специфичан јер истиче бројне нове аспекте спасења. Примери који то најбоље илуструју су наглашавање есхатолошке димензије, преображења човековог телесног постојања, космолошког контекста метафоре, човековог посредништва између творевине и Бога, као и значаја човекове слободе и светотајинскoг контекста спасења. Дијахронијски континуитет идеје усиновљења као идентитетског појма који показује сотириолошки аспекат кроз повезаност божанског и људског елемента сеже до митолошких времена.The essence of the adoption(υἱοθεσία)process is displacement from the complex of relationships that formed the man’s old identity and entering into a new complex of relationships, into a new life, which gives a new identity. The term has a strong associativepotential because it impressively depicts the new life that is given to Christians in the community of the Church, as well as the necessity that faith is primarily expressed in relation to the initiator of the adoption process, the Father of Christ. Although affinities with Paul's other soteriological metaphors can be recognized, the term “adoption” is specific because it highlights many new aspects of salvation. Examples that best illustrate this are the emphasis on the eschatological dimension, the transformation of man's bodily existence, the cosmological context of the metaphor, man's mediation between creation and God, as well as the importance of man's freedom and the sacramental context of salvation.The relationship between the divine and the human element in the act and action of adoption has been confirmed in the world, in creation, in distant times of human history, too. The term thus records a diachronic existence. Adoption existed „at that time“. The idea of adoption is a fundamental identity-making concept in that, since antiquity, it combines the divine and human elements, mutatis mutandis, with a soteriological aspect
Hristološko čitanje judejskog Pisma u kontekstu ranohrišćanske etike : Tumačenje 2Kor 3,18
No full textГлагол κατοπτρίζομαι у 2Кор 3,18 преводи се и тумачи тако да се њиме заправо изражава христолошко читање јудејског Писма (као у огледалу), а преображење које из тог акта произилази сагледава се као етичко преображење читаоца који у јудејском Писму открива Христа. Читајући јудејско Писмо кроз призму христологије, хришћани се преображавају тако што се уподобљавају Исусу Христу који је лик/икона Божја. Преображавање сопственог живота по лику Христовом значи пре свега спремност на страдање које води ка слави. Сагледавање Христове славе у Писму као у огледалу води ка унутрашњем преображењу хришћана у лик Христов.The verb κατοπτρίζομαι in 2 Cor 3:18 is understood as a Christological reading of Jewish Scripture and the resulting transformation is seen as an ethical transformation. Reading the Scriptures Christologically, Christians are transformed by conforming themselves to Jesus, who is the image of God. Transforming one’s life according to the image of Christ gained from Scripture means first suffering with him in order to attain the doxa. To see the doxa of Christ in Scripture as in a mirror leads to an inner transformation of the reader into the image of Christ
The Pedagogical-Didactic Role of the Parable of the Good Samaritan (Luke 10, 29-37)
No full textРад се бави анализом илустративне параболе о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29-37), која се изразито одликује педагошко-дидактичким садржајем и која може да буде од изузетног значаја у верском систему образовања. Посебно надахњујућа и од велике помоћи може бити
вероучитељима који живе и раде у етнички и религијски плуралном друштву. У првом делу рада обрађује се сам појам парабола (ἡ παραβολὴ), док се у наставку анализирају централне теме и мотиви приче, са посебним нагласком на профил личности милостивог Самарјанина и његов чин љубави према непознатом човеку. Имајући у виду да је ова Христова поучна парабола једини пример у читавом Новом Завету у којем проналазимо конкретан одговор на питање „ко је мој ближњи“, важност параболе у катихизацији деце је немерљива. Циљ рада јесте да укаже да свака парабола, а нарочито ова о милостивом Самарјанину, дијахроно поседује огромну педагошко-дидактичку улогу и да и нама данас може бити озбиљан извор и потенцијал за примену у верској настави.This paper analyzes the illustrative parable of the Good Samaritan (Luke 10, 29-37), which is notably characterized by its pedagogical-didactic content and can be of exceptional importance in the religious education system. It can be particularly inspiring and of great help to religious teachers living and working in ethnically and religiously plural societies. The first part of the paper addresses the concept of parables (ἡ παραβολὴ), while the subsequent sections analyze the central themes and motifs of the story, with a special emphasis on the character profile of the Good Samaritan and his act of love towards a stranger. Given that this teaching parable of Christ is the only example in the entire New Testament where we find a concrete answer to the question
“Who is my neighbor?“, the importance of the parable in the catechization of children is measurable. The aim of the paper is to highlight that every parable, and especially this one about the Good Samaritan, possesses a significant pedagogical-didactic role and has great potential for application in religious education
The Orthodox Church in the Jaws of Actual Global Geopolitical Changes
No full textЦиљ овог рада је да се укаже на процесе који су почели пре једног столећа, а који у потпуности мењају савремени лик Православне цркве. Једна патријаршија, првенствујућа у части, покушава себе да наметне за јединог тумача предања и теолошких наратива, као и да промени канонско устројство и елисијални идентитет свих других аутокефалних Православних цркава. Наведени процеси су део глобалних геополитичких промена, а ток стварности говори и да су синхронизовани из истог центра моћи и политичког одлучивања, као и узајамно компатибилни и допуњујући. То нам говори да су међусобни односи Православних цркава у кризи која се чини пројектованом и вођеном у циљу лакшег и свеобухватнијег интервенисања у простору самопоимања православних народа и испољавања њиховог еклисијалног, националног, етичког и политичког идентитета.This paper points to processes that have been going on for a century and aim to change the modern image of the Orthodox Church. One patriarchy, the first in honour, is trying to impose itself as the supreme interpreter of traditions and theological narratives, as well as to change the canonical structure and ecclesial identity of all other autocephalous Orthodox Churches. The prehistory of the devastating processes starts with the restoration of national and church self-consciousness in the 19th century in the Balkans, which led to the emergence of the brainchild of restoring the autocephalous status of church communities in the liberated territories. The procedures for church independence were not initially approved by the Patriarchate of Constantinople. The leading patriarchate in honour, faced with the actual church situation on the Balkan Peninsula, confirmed the independence of the Athens Archdiocese and the Metropolitanate of Belgrade in the second half of the 19th century. However, the 20th century brought massive changes
Voluntary Exile and Reestablishment of Ecclesial Order in the First Epistle to the Corinthians by Clement of Rome (54.1–4)
No full textУ тексту се анализира мотив добровољног егзила као могућег пута за разрешење коринтског конфликта који је описан у првом постновозаветном, патристичком спису, Првој посланици Коринћанима Климента Римског, у ширем контексту такозваног „дискурса измештања“ из друштвено-политичког појмовника античког света. Позив виновницима нереда да не узнемиравају додатно коринтску заједницу својом себичношћу и да својевољно напусте Коринт и оду у егзил, очигледно одражава, у грчко-римском свету постојећу праксу решавања конфликта унутар друштвених заједница. Измештање, без обзира да ли је реч о добровољном или присилном егзилу, односно остракизму, практиковано је у античким друштвима као једно од оптималних и достојанствених начина разрешења конфликтних ситуација. У раду се дискутује интенција аутора да, поред превасходног доприноса разрешењу сукоба у Коринту, укаже на конвергентност између јудео-хришћанског и грчко-римског интелектуалног и културолошког предања, на неколико различитих нивоа. Жанровски посматрано, Посланица представља спој делиберативне или саветодавне реторике и епистоларне књижевности, и њен превасходни циљ је јасно разликовање између онога што је корисно и онога што је штетно, унутар неке конкретне друштвене или еклисијалне (у овом случају коринтске) заједнице. Климентов позив, у контексту делиберативног дискурса, на добровољно повлачење и егзил могао је бити упућен једино људима са јасно израженом грађанском свешћу и друштвеном културом која је била карактеристична за најплеменитије слојеве оновременог римског друштва. Апеловање на пожртвовање, част и конвенције достојанства, упркос деструктивном понашању подстрекача нереда, открива такође да је Климент оновремени кодекс о „части и срамоти“ разумевао као заједничку вредносну и културолошку платформу, коју деле хришћани и следбеници политеистичких религија, на основу које је позивање на одговорно понашање било могуће упутити на ефектан начин. Аутор, последично, није видео никакву нужну противречност између хришћанског појма љубави који би требало да функционише као основни кохезивни фактор еклисијалне заједнице и империјалног политичког глорификовања поретка и слоге утемељених на грчко-римској философији, реторици и политичкој мисли.The text analyzes the motive of voluntary exile as a possible way to resolve the Corinthian conflict, which is described in the first post-New Testament, patristic writing, the First Epistle to the Corinthians by Clement of Rome, in the wider context of the so-called ‘discourse of displacement’ from the socio-political glossary of the ancient world. The call to the perpetrators of the riots not to further disturb the Corinthian community with their selfishness and to voluntarily leave Corinth and go into exile obviously reflects the existing practice of conflict resolution within social communities in the Greco-Roman world. Displacement, regardless of whether it is voluntary or forced exile, i.e. ostracism, was practiced in ancient societies as one of the optimal and dignified ways of resolving conflict situations. The paper discusses the author's intention to, in addition to the contribution to the resolution of the conflict in Corinth, point out the convergence between Judeo-Christian and Greco-Roman intellectual and cultural traditions, on several different levels. In the context of its genre, the Epistle represents a combination of deliberative or advisory rhetoric and epistolary literature, and its primary goal is to clearly distinguish between what is useful and what is harmful, within a particular social or ecclesial (in this case, Corinthian) community. Clement's appeal, in the context of deliberative discourse, for voluntary withdrawal and exile could only be addressed to people with a clearly expressed civic consciousness and social culture that was characteristic of the noblest strata of Roman society at that time. The appeal to sacrifice, honor and conventions of dignity, despite the destructive behavior of rioters, also reveals that Clement understood the contemporary code of ‘honor and shame’ as a common value and cultural platform, shared by Christians and followers of polytheistic religions, on the basis of which the appeal to it was possible to guide responsible behavior in an effective way. The author, consequently, did not see any necessary contradiction between the Christian concept of love, which should function as the basic cohesive factor of the ecclesial community, and the imperial political glorification of order and harmony based on Greco-Roman philosophy, rhetoric and political thought
How Does One ''Become'' a Brother? Ethical Problematization of Sibling Relationships in the Book of Genesis
No full textКњига постања на један крајње реалистичан начин указује на проблематику братских односа и на то шта они могу да постану. Служећи се наративима о браћи из Књиге постања, аутор има за циљ да укаже на то да братски односи у себи носе посебну динамику и да представљају, у одређеном смислу, призив. Поред биолошке сродности која је датост, братски однос подразумева одређену перспективу и задатост, односно узрастање у братском духу и љубави. Братски однос се не подразумева. Чињеница да се брат „постаје“ указује на етичку и духовну димензију братских односа. Ово се, притом, пресликава и на све остале међуљудске односе и зато је нарочито важно да постоји као посебна тема у верској настави.The Book of Genesis addresses the issue of sibling relationships in an extremely realistic manner, highlighting what they can become. By using narratives about brothers from the Book of Genesis, the author aims to point out that sibling relationships carry a unique dynamic and represent, in a sense, a calling. Besides the biological kinship that is inherent, sibling relationships imply a certain perspective and responsibility, namely growing up in a spirit of brotherhood and love. Siblinghood is not automatic. The fact that one ”becomes” a brother indicates the ethical and spiritual dimension of sibling relationships. This, in turn, is reflected in all other interpersonal relationships, making it particularly important to be addressed as a separate topic in religious education
Parables in Religious Education: Challenges of Interpretation and Catechetical Application
No full textРадом се указује на важност примене Христових парабола у православној верској настави. У првом делу рада износе се прелиминарна разматрања у вези са могућностима тумачење и примене парабола. Потом се, у другом делу рада, говори о конкретним подухватима у егезегези парабола. Радом се напослетку, у трећем и последњем делу, презентују могућности катихетске примене парабола. Основна идеја рада садржи се у мотивисању предавача православне верске наставе да ангажовано и информисано приступе истраживању метафоричног језика парабола, то јест лоцирању и превођењу њихових значења у контекст верске наставе.This paper highlights the importance of applying Christ’s parables in Orthodox religious education. The first part of the paper presents preliminary considerations regarding the possibilities of interpreting and applying the parables. Then, in the second part of the paper, specific endeavours in exegesis are discussed. Finally, in the third and last part of the paper, the possibilities of the catechetical application of the parables are presented. The paper’s main idea is to motivate religious education teachers to approach the exploration of the metaphorical language of the parables in an engaged and informed manner, i.e., to locate and translate their meanings into the context of religious education
Liturgical Life and Hesychasm in the Serbian Empire: The Liturgical Reform of Patriarch Philotheos Kokkinos and the Hesychast Movement in Serbia in the Second Half of the 14th Century
No full textУ раду се анализира узјамани утицај литургијске реформе патријарха Филотеја Кокина и исихастичког покрета у православним срединама XIV века са посебним освртом на српску духовну и политичку средину.This paper examines the reciprocal influence of the liturgical reform by Patriarch Philotheos Kokkinos and the Hesychast movement within Orthodox circles in the 14th century, with a particular focus on the spiritual and political landscape of Serbia
‘At the Right Hand of the Power’ (Mk 14, 62): the Expression Son of Man (ο υιοσ του ανθρωπου) in the Gospel of Mark
No full textРадом се истражује улога израза ὁυἱὸςτοῦἀνθρώπου у Еванђељу по Марку. У првом делу рада дата су методолошка полазишта и размотрени правци у откривању значења која су непосредно претходила делатности Исуса Христа и настанку најстаријег синоптичког текста. У другом делу испитане су изреке еванђеља које садрже истраживани израз. Оне су подељене према опису активности Сина Човечијег у три групе: есхатолошке, страдално-васкрсне и земаљске. Радом се показује да истраживање улоге израза ὁυἱὸςτοῦἀνθρώπου у једном канонском еванђељу не може бити исправно изведено без уважавања његове приповедне равни, односно да овај израз има битну улогу у Марковом приповедању о Исусу Христу, Божијем Сину (1,1).This article presents an investigation of the role of the expression ὁυἱὸς τοῦἀνθρώπου in the Gospel of Mark. In the first part of the article, the methodological starting points are given, and the directions in the detection of meanings that immediatelypreceded the activity of Jesus Christ, that is, the writing of the oldest synoptic text, are discussed. The second part examines the Gospel's sayings containing the researched expression. According to the description of the activities of the Son of Man, they are divided into three groups: eschatological, suffering-resurrection, and earthly. Intertextual relations within each group were studied with biblical and intertestamental literature, mostly apocalyptic. The research shows that the examination of the role of the expression ὁυἱὸς τοῦἀνθρώπου in one canonical gospel cannot be performed correctly if it remains only at this level, that is, if its narrative level is not taken into account. The article's conclusion states that this expression is essential in Mark's pragmatic narrative about Jesus Christ, the Son of God (1, 1). Supported by the apocalyptic tradition about the Son of man, the Gospel provides a unique interpretation of God's sonship in Jesus Christ (cf. 14, 62). It addresses the readers as sons of men(cf. 3, 28)or those who learn and participate in the path of the unique Messiah, the Son of God
Universality of the Universal Declaration of Human Rights : A Theological Perspective
No full textУниверзална декларација о људским правима сматра се једном од највећих интелектуалних и правних тековина савременог света. Њеним доношењем појединац први пут постаје субјект међународног права. Декларација свој антрополошки credo црпи из најбољих традиција природноправне школе мишљења. Будући да има огроман преображајни потенцијал, последице њеног доношења су оставиле дубок траг у животу савременог света. Вредности садржане у Декларацији побудиле су значајну пажњу хришћанских заједница и њихове теолошке мисли. Православна Црква се, кроз своје саборске институције, посланице својих поглавара и ставове својих теолога, различитим поводима изјашњавала о људским правима и њиховом значају за савремена друштва и верске заједнице у њима. Поред начелно афирмативног става православни су се и критички односили према феномену људских права доводећи у питање њихову пренаглашену антропоцентричност, упитну културолошку и вредносну инклузивност, нејасну универзалност, недовољно дефинисан принцип њихове недељивости и очекиване сврсисходности.The Universal Declaration of Human Rights is one of the most significant achievements of the modern world. The mentioned document contributes an individual becomes a subject of international law for the first time. This Declaration draws its anthropological attitude from the best traditions of the Natural-law school of thought. The consequences of its adoption have left a deep mark on the modern world, owing to its powerful social transformative potential. The Declaration's values drew a lot of attention from Christian communities and their theological thought. Throughout its conciliar institutions, the epistles of its leaders, and the statements of its theologians, the Orthodox Churches have declared themselves committed to human rights. They have stressed the importance of human rights for contemporary societies and the religious communities in them. In addition to the generally affirmative approach, the Orthodox communities often took a critical attitude towards human rights, questioning their overemphasized anthropocentric narrowness, questionable cultural and value inclusivity, unclear universality, and insufficiently defined principles of their indivisibility and expected expediency