RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
The Basic Elements of the Orthodox Gnoseology
No full textБудући да је знање једино оно које се може искористити, односно које доноси моћ, онда је оно, као што показује и савремена цивилизација, врло опасно по онога који сазнаје. Чињеница је да наше савремено знање, преточено у моћ, преточено у технологију, угрожава не само нас као људе, него и читаву планету и читав систем живота. Зато је проблем (Бого)познања врло актуелан. Православни допринос гносеолошком питању огледа се у приступу, који познање сматра личносном, еклисиолошком и сотириолошком категоријом, о чему сведоче и предањски и светоотачки извори.The fact is that our modern knowledge, transmitted to power, transmitted into technology, threatens not only us as humans, but also the entire planet and the entire system of life. That's why the problem of knowledge (also knowledge of God) is very current. The Orthodox contribution to the gnoseological question is reflected in the approach that the knowledge is considered as personal, ecclesiastical and sotiriological category, it's evidenced by both traditional and sacramental sources
Genesis 2, 4b - 3, 24 in the Light of Acadian Literature
No full textОткриће старооријенталних текстова у великој мери је утицало на разумевање текстова Светог Писма. Тек у светлу старооријенталних текстова појавили су се неки нови и важни аспекти значења библијског текста, односно, порука библијских текстова постала је јаснија у контексту света у којем је настао. Однос старозаветних и старооријенталних текстова заокупљао је пажњу истраживача почев од друге половине 19. века до данас. Ипак, однос акадске и библијске литературе често је био праћен контроверзом: са једне стране пренаглашаван је утицај акадске литературе, док је са друге стране један део библиста негирао значај акадских текстова. Међу старооријенталним текстовима значајно место заузима акадски литерарни корпус. Под акадском литературом подразумева се литерарно стваралаштво древне Вавилоније и Асирије и писано је клинастим писмом. Стари Завет се појављује на старооријенталној сцени када су већ настала капитална дела акадске литературе. Стварањем света, настанком човека и раним периодом људске историје бавили су се и акадски и библијски текстови. Стога, природно се постављало питање о евентуалном утицају акадске литературе на библијски текст. Историја истраживања показује да је много више пажње поклањано стварању света (космогонији) у Пост 1 и акадским митовима, него стварању човека и његовој раној историји у Пост 2-3 (антропогонији). Иако постоји доста радова који се баве поређењем Пост 2-3 са акадском литературом, они се баве појединачним приповедним мотивима или се усредсређују само на један акадски текст. До сада истраживање није изнедрило ни једну студију у којој би били обухваћени сви акадски текстови који говоре о стварању човека, а да се истовремено пореде са Пост 2-3. Недостатак таквог свеобухватног истраживања био је мотив за настанак овог рада. У раду се анализира укупно 11 кључних одељака акадских текстова који се баве овом тематиком: Мит о Атрахазису И, 192-295, Енума Елиш ВИ, 1-40, Еп о Гилгамешу И, 94-112; И, 194-210, XI, 278-309, КАР4 (Двојезични мит о стварању света), Мит о Мардуковом стварању света и човека, Мит о стварању човека и краља, Мит о Адапи, Мит о Етани, Мит о стварању живих бића и „Када је Ану створио небо“. Циљ рада јесте давање одговора на два основна питања доктората: 1) На који начин је библијски писац у Пост 2, 4б – 3, 24 користио горе поменуте текстове као и старооријентална усмена предања и митолошке представе? 2) Како их је у свом тексту вредновао и шта нам ти текстови говоре о стварању човека, природи његовог бића, односу према Створитељу, смислу његовог постојања и његовог положаја у свету? Научно-методолошки дискурс доктората јесте, пре свега, дијахрони (историјско-критички). Стога су Пост 2-3 као и корпус акадских текстова обрађени методским опусом историјско-критичке методе са свим њеним поступним корацима. Ипак, због недостатности дијахроног приступа, у раду је примењен и синхрони приступ. Методе в синхроног приступа које су коришћене јесу: канонска метода, канонско-интертекстуално читање и примена патристичке егзегезе. Након исцрпне анализе појединачних текстова дошло се до закључка да Пост 2-3 као целовит текст нема директне паралеле међу горе поменутим акадским текстовима ни у вербалном, ни у структуралном ни у садржинском смислу. Ипак, у појединачним литерарним мотивима можемо препознати ехо древних акадских текстова који су до библијског писца допрли највероватније као део заједничког семитског наслеђа и општих религијских представа. Писац Пост 2-3 је користио само оне мотиве и религијске представе које се нису косиле са његовом теолошком концепцијом, односно оне који су се могли у њу уклопити. Притом је ове мотиве празнио од њиховог митског садржаја, истовремено задржавајући њихову књижевну сликовитост и делотворност. Акадски текстови нам представљају човека у ропском односу према актерима стварања и друштвеној хијерархији, а циљ и смисао његовог стварања и постојања састоји се у тескобном раду на пољима како би се прехранили богови. Упрошћено речено, човек акадских текстова је створен да „копа канале“ (за наводњавање). Тај човек је „играчка“ богова (потоп у Атрахазис и Епу о Гилгамешу), а његова судбина (акадски шимту) се само „магијским триковима“ може избећи. Смрт је неизбежна и узалудан је сваки покушај њеног превазилажења, јер су вечни живот богови задржали за себе (Гилгамеш). Са друге стране, Књига Постања нам представља слободног човека за кога је Бог створио Еденски врт и чији је смисао постојања живот у изобиљу и љубави са Творцем, женом и животињама. Плодови рада у Еденском врту припадају само човеку, јер Јахвеу није потребна „прехрана“ као вавилонским божанствима. Вечни живот за њега није недоступан, већ је смртни живот последица његовог избора. Стога, вредновање човека, његовог достојанства и његовог положаја у свету су скоро антиподи у Пост 2-3 и акадским текстовима. У том смислу долазимо и до одговора на основна питања доктората: библијски писац је у Пост 2, 4б – 3, 24 субверзивно реципирао акадске традиције. Библијско схватање човека је сасвим авангардно и „револуционарно“ за доба у којем је настало, а у каснијој историји је постало темељ савременог саморазумевања човека и његовог достојанства. То Пост 2-3 чини једним од најутицајнијих и најинспиративнијих текстова у историји човечанства.The discovery of ancient Near Eastern texts has significantly influenced our understanding of Holy Scripture. New and important aspects of the meaning of biblical texts emerged only in the light of these texts and their message became clearer in context of the world in which they were written. The relationship between biblical and Near Eastern texts has held the attention of scholars from the first half of the nineteenth century until today. However, this relationship was sometimes a cause for controversy: on the one hand, the influence of Acadian literature on biblical texts was overly emphasized, while on the other hand one part of biblical scholarship simply refused to admit the significance of Acadian texts. Among the ancient Near Eastern texts the Acadian literary corpus has a significant place. The term Acadian literature designates many texts of ancient Babylonia and Assyria and they were written in cuneiform script. The Old Testament appears on Ancient Orient literary scene at least half a millennia after the capital works of Acadian literature. Topics like the creation of the world, the beginning of man and his early history occupied not only the minds of biblical authors but also of Acadian scribes. Thus, many people asked whether these texts influenced one another, especially in the context of Acadian influence on biblical texts. The history of research in this field shows that too much attention has been dedicated to the creation of the world (cosmogony) in Genesis 1 and Acadian myths, compared to the creation of man and his early history in Genesis 2-3 and Acadian myths (anthropogony). Although there were a lot of studies in which Gen 2-3 was compared to Acadian literature, they were focused either on one particular Acadian text or occupied with one particular literary motif. Until today there has been no study in this field which would gather all Acadian texts relating to Genesis 2-3, focusing on creation of man and his early history and simultaneously comparing them. The lack of such comprehensive study was a motif for writing this dissertation. Altogether eleven key Acadian passages (so as many particular sentences from other scattered sources) were thoroughly analyzed in this work: Atrahasis I, 192-295, Enuma Elish VI, 1-40, Gilgamesh Epic I, 94-112; I, 194-210, XI, 278-309, KAR4, Myth of Marduks Creation, Myth of Creation of Man and King, The Adapa Story, The Etana Story, Myth of creation of living beings, “When Anu created heavens”. The goal of this work is to answer two basic questions of this dissertation: 1) In which manner did the biblical writer in Genesis 2, 4б – 3, 24 use the above mentioned Acadian texts together with various ancient Near Eastern traditions and religious concepts? 2) How did he evaluate them in his text and what is it telling us about the creation of man, the nature of his being, his relationship with his Creator, the meaning of his existence and his position in the world? The scientific-methodological discourse of this doctorate is, above all, diachronic (historical criticism). Therefore were Genesis 2-3 and Acadian texts thoroughly analyzed by methodical framework of historical criticism with all his gradual steps. However, because of the deficiency of the diachronic approach in some particular exegetical aspects, in this work we vii have also applied a synchronic approach. The applied methods of synchronic approach are: canonical reading, canonical-intertextuality and patristic exegesis. After the detailed analysis of particular texts we came to the conclusion that Genesis 2-3 as integral text has no direct parallels in above mentioned Acadian texts, not in any verbal, structural or content aspects. However, in some particular literary motifs we can recognize an echo of ancient Acadian traditions which reached the biblical author through the common Semitic tradition or common religious concepts. The author of Gen 2-3 used only those motifs which were easily adaptable to his theological concept. Simultaneously, he emptied those motifs of their mythic context, at the same time keeping their literary vividness. Acadian texts are representing man in a slave relationship towards his creators and social hierarchy, whose purpose of existence is merely to provide for the gods by working hard on the fields of Mesopotamia. Simply put, the goal of man’s creation is to “dig channels” (for irrigation). This man is a “toy for gods” (e.g. like in the Great Flood and in the Gilgamesh Epic), and his destiny (acadian šimtu) could only be changed by practising magic. Still, death is unavoidable and every attempt to overcome it is in vain, since the gods kept eternal life only for themselves (e. g. the Gilgamesh Epic). On the other hand, The Book of Genesis presents us with a free man, for whom God planted the Garden of Eden and whose purpose is to live in abundance and in close relationship of love with Creator, woman and animals. The fruits of this man belong only for him, since Yahweh does not need “to eat” like the gods from Babylonian pantheon. Eternal life for biblical man is not unreachable and his mortal life is a consequence of free choice. Therefore, the understanding of human dignity and his position in the world are almost antipodes in Genesis 2-3 and the Acadian texts. Consequently, we come to the answer to the basic questions of this dissertation: the biblical author made a subversive reception of Acadian traditions. The biblical understanding of human being is completely “revolutionary” for the epoch in which it emerged exceeding by far the anthropology of Ancient Orient. It is thus understandable why among many others this text especially became one of the most influential and inspiring texts of human history which later became a basis for the self-understanding of modern man
From the Culture of Dialogue Towards a Dialogical Culture: Theology, Culture and Media
No full textКонцепт културе дијалога настојим да сагледам с обзиром на три аспекта: најшири политички и историјски контекст; потенцијал који хришћанска теолошка мисао представља у том погледу, а који углавном није видљив у јавном дискурсу хришћанских заједница; актуелну праксу културе дијалога у њеном доминантном оквиру који се поклапа са границама медијског простора. Коначни циљ је да се концепт културе дијалога покуша осмислити у перспективи његове отворености ка, у философском и антрополошком смислу, широј и дубљој замисли дијалошке културе или културе као дијалога.This article analyses the concept of the culture of dialogue in regard to three aspects: the broadest political and historical context; the potential which I find Christian theological thought has in this regard and which is usually not evident in the public discourse; and the actual practice of the culture of dialogue in the dominant frame defined by the media. My final aim is to reconsider the concept of the culture of dialogue in perspective of its possible openness towards the concept of the dialogical culture or culture as dialogue, which may be much broader and deeper in terms of philosophical and anthropological potency and relevance
International Commission for Anglican-Orthodox Theological Dialogue (ICAOTD) 1973-2018: History, Structure, Goals
No full textУ овом раду аутор презентује теолошке и историјско-црквене претпоставке формирања битне званичне структуре за екуменски оријентисан дијалог Англиканске Цркве и Православне Цркве, и то у виду Међународне Комисије за англиканско-православни теолошки дијалог (Интернатионал Цоммиссион фор Англицан-Orthodox Тхеологицал Диалогуе = ИЦАОТД 1973-2018). У раду се излажу основне фазе историјског рада Комисије. Посебна критичка пажња је усмерена на главне теолошке задатке и циљеве, као и на горућа питања, укључујући проблеме и кризе са којима се Комисија у свом систематично постављеном и доследно оствариваном раду до сада сусретала. Теолошки и екуменски пут Комисије контекстуализован је како с обзиром на претходећу историју англиканско-православних односа, тако и на савремена историјска збивања унутар обе Цркве респективно. Главну теолошку подлогу рефлексија о раду Комисије представљају њене званичне договорене изјаве (агреед статементс). Ти документи јесу плод низа значајних пленарних скупова Комисије на којима су главна питања и проблеми методично и пажљиво разматрани кроз расправе.In this study essay the author presents the theological, historical and ecclesial presuppositions for the establishment of the important official structure for ecumenically oriented dialogue of the Anglican Church and the Orthodox Church: namely, the International Commission for Anglican-Orthodox Theological Dialogue (ICAOTD 1973-2018). Therefore, in this essay the main historical phases of the Commission's work are laid out and considered. Alongside, special critical attention is given to the examination of the main theological goals, burning issues, notwithstanding problems and crises which the Commission, thus far, faced in its systematically posited and consistently realized work. The theological and ecumenical path of the Commission is contextualized both with regard to the preceding history of Anglican-Orthodox relations and with regard to contemporary historical events within both Churches, respectively. The main theological basis for the author's reflections about the results of the Commission's work is offered by the main ICAOTD agreed statements. These documents are the fruit of a series of significant plenary gatherings during which the main questions and problems were carefully and methodically considered through ensuing discussions
"I Will Set Up a Lamp for My Anointed One…" (Ps 131/132, 17): Light Offering in the Christian Worship
No full textУ раду се проучавају историјски и богословски аспекти функције и смисла приношења светлости у хришћанском богослужењу. Узимајући у обзир савремене друштвене и богослужбене изазове, у првом делу истраживања се најпре разматра неоспорна улога светлости у религијском животу човека, да би у другом делу приношење светлости и светлопаљење у литургијском животу хришћана били сагледани кроз призму богослужбеног времена и простора Православне Цркве.In this study have been researched historical and theological aspects of function and meaning of light offering in the Christian Worship. Taking into account contemporary social and liturgical challenges, in the first part of this work has been primarily considered the role of light in religious life of humankind. In the second part of this study the light offering and candling light in liturgical life of the Christians have been viewed through the prism of space and time of common worship of the Orthodox Church
Faith, Science and the Question of Death: Retrieving the Philosophical Vision of Nikolai F. Fyodorov
No full textIn this study I critically discuss the religious philosophy of Nikolai F. Fyodorov. Beforehand I will offer a synoptic overview of its key components. The thought of Fyodorov may serve as a model for case study work in regard to two crucial questions: (1) What is the relation between the past and the future? and (2) What is the relation between faith and science? These questions receive their spiritual, theological and philosophical answers through Fyodorov’s reflection on the (3) overcoming of death. In offering his answers Fyodorov taps into the innermost depths of Christian spirituality which is interpreted in ways which are not always ‘Orthodox’ in the conventional sense. On one hand he offers a vision which prophetically yet idiosyncratically anticipates the “resurrection of all by all” (viz. Philosophy of the Common Task): this in itself calls for a radical revision of humanity’s guiding ethical, political and cultural principles (viz. Supramoralism). On the other hand, he expounds visionary proposals for the role science has to play precisely within the project of resurrecting the deceased and restoring free conscious life to all being (viz. Regulation). Fyodorov is acclaimed as one of the pioneering anticipators of climatology, rocket and space astronautics, cryonics, genetic engineering, cloning and body re-design; also, he is endorsed as the forerunner of Russian cosmism and influencer of transhumanism. His thought is radical, maximalist and limital. As well, it is informed by the purity of a moral saintliness. Inasmuch his philosophical vision may help us re-examine our own understanding of the relation of the past to the future, as well as the relation of faith to science, and, to re-address the predicament of dying. For the same reason it allows us to metacritically examine the neuralgic points of Fyodorov’s proposals. Lastly, I strive to reflect the mentioned problematic within a historical perspective, hermeneutically, hoping to provide orientation points for further discussion
The notion of faith (πιστισ) in the first epistle to the Corinthians of St Clement of Rome
No full textПрва посланица Коринћанима Св. Климента Римског један је од најстаријих патристичких списа из опуса хришћанске књижев- ности и одражава разноврсну теолошку и културолошку тематику у турбулентном прелазном периоду из апостолске у постапостолску епоху древног хришћанства. Повод за настајање списа били су немири у коринтској заједници хришћана изазвани нелегитимним свргавањем неколико тамошњих презвитера. У свом писму аутор непосредно повезује тему поштовања еклисијалне структуре и јерархијског поретка са темом аутентичне вере. У овом контексту, у овом раду представљено је ранохришћанско повезивање вере (πίστις) са специфичним етосом који аутор Посланице илуструје егзегезом парадигматичних старозаветних и новозаветних текстова. Разрешење конфликта, што представља превасходни Климентов циљ, реконструише се истраживањем начина на који он повезује појам вере с деловањем, односно практичним испољавањем које има своје социолошке, а не само индивидуалне и интроспективне конотације.The First Epistle to the Corinthians of St Clement of Rome is one of the most ancient patristic documents from the body of texts of Christian literature. It reflects diversified theological and cultural issues from the turbulent transitional period, from the apostolic to the post-apostolic era of the primitive Christianity. What triggered the writing of the epistle was the unrest and upheaval in the Corinthian community of Christians caused by the illegitimate deposal of some of the local presbyters. In the epistle, the subject of respect for the ecclesial structures and the hierarchical order is directly connected to the notion of the authentic faith. In this context, the present paper offers a presentation of an early Christian attitude of connecting the faith (πίστις) with a distinct ethos which the author of the Epistle illustrates by means of exegesis of paradigmatic Old and New Testament texts. The resolution of conflict, which is Clement’s primary goal, is reconstructed by means of examining his mode of combining the faith with works or with practical manifestation which implies sociological and not merely individual and introspective connotations. A faith put in practice should unequivocally be manifested by the strive for concord and peace, by a practice of humility, gentleness, hospitality, obedience, and other virtues which build cohesion, instead of destruction, in the community of Christians. A contribution of the present paper is to be found mainly in the analysis of Clements’s theological interpretation of tension between faith and works which was prominent in the earliest New Testament and Patristic writings, but also in the contemporary theological thought as well
Anglo-Saxon art. Chronology, Influences, Perspectives
No full textThis article deals with styles of Anglo-Saxon art arranged in chronological order with particular reference to Celtic and Scandinavian influences. A specific chapter of the article discusses three perspectives of Anglo-Saxon art, namely the mutual relationship between Anglo-Saxon, Celtic and Scandinavian art; the Holy Scriptures in Anglo-Saxon art; the new approach to icons and iconology in the West (Carolingian Empire) in the Middle Ages. These perspectives clearly show how close the cultural and social connections between the peoples of the British Isles and the northern parts of Western Europe were in the Middle Ages; they also demonstrate what these connections have given to subsequent generations, namely the Holy Scripture as an artistic and religious ideal (sola Scriptura), reinterpretation of the icon in the result of the statutes of the Seventh Ecumenical Council, the Council in Frankfurt (794) and Libra Carolini, i.e. the artistic and theological look at the veneration of icons of the later times that originated in Aachen and spread in the Protestant milieu of Western Europe. There are three elements observed in the art of Anglo-Saxon England which were always present in artwork and artefacts, namely colour, correlation of abstract ornamentation and figurative painting, continuous reception of influences from Ireland, Scandinavia, continental Europe. The main hypothesis of the article is that the Anglo-Saxon approach to art with all its influences and periodical syncretism at the turn of the first and second millenia AD has conditioned changes in the expression of the religious feeling of Germanic peoples of continental Western Europe. In the context of the Carolingian Renaissance (which included particular attention to the Holy Scriptures and Charles’ the Great ideas on iconoclasm), this conditioned the fact that in Protestant circles of the later period the Holy Scriptures are taken as the sole creed in the church, whereas icons are not venerated in the same fashion as in the Orthodox and Roman Catholic churches.В статье в хронологическом порядке рассматриваются стили англосаксонского искусства в контексте кельтского и скандинавского влияния. В наиболее важной, на взгляд автора, части статьи представлены три основные тенденции дальнейшего развития англосаксонского искусства: первая исходит из взаимодействия англосаксонского, кельтского и скандинавского искусств, вторая подчеркивает значение для англосаксонского искусства Священного Писания, третья выявляет новый подход на Западе к иконе и иконологии. Намеченные перспективы ясно показывают, насколько тесной была социальная и культурологическая связь между народами Британского острова и народами северных регионов Западной Европы, то, что дала эта связь последующим поколениям: Священное Писание как художественный и религиозный идеал (sola Scriptura), переосмысление значения иконы в результате решений Седьмого Вселенского Собора, Собора во Франкфурте (794) и Каролингских книг, то есть ахенского художественно-богословского воззрения на иконопочитание поздних времен, в особенности в протестантской среде Западной Европы. В англосаксонском искусстве наблюдаются три составляющие, которые всегда обращают на себя внимание в художественных работах и артефактах: это цвет, специфическое соотношение абстрактной орнаментики и фигуративной живописи, а также непрерывное восприятие влияний искусства Ирландии, Скандинавии, конти- нентальной части Европы. Результат проведенного автором глубокого и объемного исследования позволяет полагать, что англосаксонский подход к искусству со всеми его влияниями и периодически возникающим синкретизмом на рубе- же I и II тысячелетия нашей эры обусловил определенные изменения в выражении религиозного чувства германских народов континентальной Западной Европы. Каролингское возрождение со свойственным ему вниманием к Священному Писанию и иконоборческим идеям Карла Великого, по всей видимости, повлияло на то, что в протестантских кругах позднего периода Священное Писа ние воспринимается как единственное правило веры в Церкви, а иконы не почитаются так, как они почитаются в Православной и Римско-Католической Церквах
The Role of Vicar Bishop Dositej (Stojković) at the Beginning of the Church Schism in Macedonia in 1958
No full textThis article deals with the Church schism in the People’s Republic of Macedonia after World War II, on the basis of historical sources from the Archives of Yugoslavia and the Holy Synod of Bishops of the Serbian Orthodox Church (SOC), with special attention devoted, within a broader context, to the roles of Patriarchs of SOC Vikentije and German in the resolution of the Church schism in PR Macedonia. The first part of the paper presents a chronological review of Church conditions in this southern Yugoslav federal unit after World War II, while the second analyzes the role of the Serbian Patriarch’s vicar bishop, Bishop of Toplica Dositej (Stojković), and his activity connected with the church-national assembly held in Ohrid in October 1958, followed by his participation in the establishment of a new hierarchy in PR Macedonia and the creation of the Church schism
Theology with a Human Face
No full textThis paper starts from the fact that every theology is contextual and that even passive modes of theology are informed by the context. Thus the issue at stake is rather creativity than contextuality. Has Orthodox theology drifted into ‘docetism’ by uncritically ignoring history, escaping from the present, and becoming irrelevant to society? Pleading for a Theology with a Human Face, the author discusses the credibility of the church by emphasizing that its message depends on its capacity to free itself from structures that are more reflexive of feudal societies than the kingdom of God