RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
The Rite of Artoklasia in the Eastern Orthodox Church: A Sacred Connection between Pre-Eucharistic and Eucharistic Table
No full textThis study deals with the rite of artoklasia in the Eastern Orthodox Church, as an integral part of the monastic all-night vigil, in order to indentify its historical origins and stages of teleturgical development, and also to give the appropriate, theological and liturgical, interpretation of this akolouthia. Blessing of the five loaves of bread, wheat, wine and oil has been constituted in the East in order to strengthen the assembled Christians in a physical and spiritual way toward liturgical heed, watching and praying on the eve of the second coming of Messiah, which is being foretasted at the holy liturgy after the monastic agrypnia. Artoklasia was gradually introduced into all monasteries and parish churches of the Eastern Church under the impact of Typikon of Mar Saba's Lavra, starting probably from the period of the 10th-11th century, and still holds a unique place in the liturgical life of the Eastern Orthodox Christians
Речено и неизрециво : дискурзивност азматске онтологије у апоретици Светог Максима Исповедника
No full textAspects of the Problem of Time According to St. Maximus the Confessor
No full textКосмологија Св. Максима Исповедника, његова онтологија створеног, одређена је двама темељним аспектима: библијском вером у стварање као вољни чин Творца и чињеницом апропријације класичних хеленских образаца мишљења, пре свих новоплатоновских. Св. Максим у овом погледу не представља изузетак; овакво одређење космологије могло би се без задршке применити на патристичко предање у целини. Но, ипак, тензија коју за собом повлачи коегзистенција ова два аспекта у оквиру једног система није у свим случајевима у оквиру овог предања на исти начин разрешена. У том смислу, када је у питању Св. Максим, поред инсистирања на вери у личног Бога као Творца у апсолутном смислу, особита карактеристика његове мисли свакако је веома доследно извођење консеквенци философских ставова помоћу којих он гради свој систем. Кључни појам Максимове теорије времена је изворно стоички концепт дијастеме који у хришћанску теологију уводи Ориген, а нарочито га даље разрађује Св. Григорије Ниски. Своју теорију времена Св. Максим развија следећи увиде Св. Григорија. За Св. Максима темпоралност је сложени, али јединствени аспект постојања творевине. Темпоралност има два аспекта који су означени као време и век. Њихов однос одређен је фундаменталним онтолошким дуализмом који је условљен самим постојањем творевине; створено, наиме, не постоји по себи. Како је проблем времена један од кључних аспеката хришћанске доктрине о стварању, његово разрешење се непосредно тиче централних топоса хришћанског веровања, вере у оваплоћење Логоса и спасење.The cosmology of St. Maximus the Confessor, his ontology of the creation, is determined by two ground aspects: the biblical belief in Creation as an act of will of the Creator and the fact of appropriation of classical Hellenic thought patterns, neoplatonic above all. St. Maximus is in this aspect no exception; such a determination of cosmology could without holding back be applied to the patristic heritage as a whole. But the tension the coexistence of these two aspects within one system carries with itself wasn’t solved in all instance of this heritage in the same way. In that sense, St. Maximus, aside of insisting on believing in a personal God as the Creator in the absolute sense, has the characteristic that he is very principal in concluding the consequences of philosophical stances with which he builds his system up. The key terminus of Maximus’ theory of time is the originally stoic concept of diastema, which was introduced into the Christian theology by Origen, and which was further developed by St. Gregory of Nyssa. Maximus develops his own theory of time by following the insights of St. Gregory. For Maximus, temporality is a complex, but unique aspect of existence of the creation. Temporality has two aspects, which are marked as time and age. Their mutual relation is determined by fundamental ontological dualism, which is conditioned by the existence of creation itself; namely – the creation doesn’t exist by its own power. As the problem of time is one of the key aspects of the Christian doctrine of creation, its solution relates directly to the central topoi of the Christian belief – the belief in the incarnation of the Logos and the belief in salvation
The Common Statement of the Lutheran-Orthodox Joint Theological Commission: The Mystery of the Church: F. Ordained Ministry/Priesthood
No full textТема овог рада је представљање документа "Тајна Цркве: VI Рукоположена служба/свештенство" који је Заједничка лутеранско-православна теолошка комисија усвојила у Хелсинкију, 14. новембра 2017. године. У документу се разматра најкомплекснија у низу еклисиолошких тема насловљених "Тајна Цркве": питање рукоположене службе односно свештенства у православној и лутеранској традицији. У Заједничкој изјави ова је тема сагледана из више углова (Свето Писмо, рана Црква и Васељенски сабори, Реформација и лутеранска вероисповедања), а посебна пажња посвећена је следећим подтемама: теологија и пракса рукоположења, однос између царског свештенства и рукоположене службе/свештенства, апостолско прејемство, место и улога жена у животу Цркве и рукополагање жена.In this paper, the author translates and briefly comments on the document "the Mystery of the Church: F. Ordained Ministry/Priesthood", adopted by the Lutheran-Orthodox Joint Theological Commission in Helsinki (November 14th, 2017). In the Common Statement of the Commission, the issue of Ordained Ministry/Priesthood in the Orthodox and Lutheran tradition is observed from different perspectives (Bible, Early Church and the Ecumenical Councils, Reformation and Lutheran Confessions), while the special focus is given to the following topics: The Theology and Practice of Ordination, the Relationship between the Royal Priesthood and the Ordained Ministry/Priesthood, Apostolic Succession, the Role and Place of Women in the Life of the Church and the Ordination of Women. Despite the fact the document contains a lot of separate statements, namely, there are less jointly formulated statements than it is usually the case in the documents of this bilateral dialogue, this document represents the valuable base for the further consideration of this - from the ecumenical viewpoint - very important issue
Literal in Contrast to Allegorical Interpretation: History Versus Myth
No full textЦиљ овог текста је да укаже на напетост која постоји између дословног и алегоријског тумачења текста. Као пример такве напетости узет је период 4. века, када је дошло до извесног сукоба у погледу употребе егзегетске методе коју су користили хришћански и пагански тумачи. У раду је расветљен егзегетски спор који се водио на линији алегореза – дословни смисао текста. Посебна пажња посвећена је идејном сукобу између Јулијана Апостата и Салустија, с једне, и Василија Великог, Диодора Таршанина и Теодора Мопсуестијског, с друге стране. Нарочито је важно указивање на Јулијаново инсистирање да се и библијски текст мора тумачити алегоријски, као и идејни разлози због којих су неки хришћански тумачи одбацивали алегоријско тумачење Писма. У раду се имплицитно улази у сложено питање феномена демитологизације и њених теолошких импликација, које се могу видети у тим сучељавањима.Allegoresis as an exegetical method originated within Hellenistic schools of philosophy, and it expressed the Hellenistic thought to a great extent. First interpreters of the Bible who started using allegorical interpretation were the Hellenized Jews - Aristobulos and Philo of Alexandria. Later Christian interpreters followed in their footsteps, especially the representatives of the Alexadrian School, of whom the most notable is Origen. Biblical interpreters were faced with the problem of relation between the literal and the allegorical interpretation from the very beginning. The source of that problem was the Christian understanding of history, namely, the belief that God has really revealed Himself in history. Denial of text’s historical meaning deprived the formative events of faith of any meaning. On the other side, the sole view of the history as series of events from the past which have no deeper meaning led exegesis to sterile literalism. Tensions between the literal interpretation and the allegoresis escalated particularly in the 4th century when Emperor Julian the Apostate tried to revive Hellenistic paganism. In order to revive old myths, he made use of allegoresis. In polemic writings against the Christians he also emphasized that the Bible has to be understood allegorically. Prominent Christian theologians then arose against allegorical interpretation, seeing in it as a serious threat for the correct understanding of the Scripture. In that exegetical battle, the most notable were: Basilius the Great, Diodoros of Tarsus and Theodore of Mopsuestia. In this paper we will take a look at that exact moment in history
Relazione tra ministero episcopale e ministero sacerdotale nell’ortodossia
No full textČlanak predstavlja analizu osnovnih elemenata teološke perspektive u kojoj autor sagledava delikatan problem odnosa episkopske i prezbiterske službe u pravoslavlju. Najprije predstavlja episkope i prezbitere onako kako ih Pravoslavna Crkva sagledava upravo na temelju euharistijske (eshatološke) bogoslovne vizije, da bi se u trećem dijelu svoga istraživanja osvrnuo na suvremenu situaciju u Pravoslavnoj Crkvi. Na kraju iznosi neke svoje zaključke koji bi mogli pomoći crkvenim pastirima u analizi mogućega napretka u boljem razumijevanju svih službi u Crkvi i njihova odnosa u jednom istom organizmu, Tijelu Kristovu. Primjereno razumijevanje tih odnosa uvjetovano je i crkvenom situacijom i krizom službi, ali i novim sociopolitičkim okolnostima pluralističkoga društva.Il presente articolo concentra la sua attenzione sulla teologia dei ministeri ecclesiali (soprattutto del vescovo e del presbitero) nella Chiesa ortodossa. La ricerca è strutturata in tre parti principali. Nella prima parte si analizza l’evoluzione dei ministeri summenzionati, la seconda parte si propone di osservare in particolare la situazione attuale nell’ortodossia, mentre nella terza parte, l’autore presenta un suo tentativo di prospettare il ministero del vescovo come ministero primariamente communionale, relazionale nei confronti di tutta la Chiesa. Così, le conclusioni affermano la prospettiva dell’ecclesiologia di comunione come il naturale quadro entro cui dobbiamo collocare tutti i ministeri della Chiesa
J. Ratzinger's Creation Theology: The Christian Doctrine of Creating the World Against the Challenges of Modernity
No full textТематиком стварања света Јозеф Рацингер интензивно се бави, почев од раних осамдесетих година 20. века и проблеми тварности, места човека у тварном свету, греха и последица стварања и пада не престају да заокупљају његову пажњу наредних тридесетак година. У овом прилогу аутор покушава да представи Рацингерову визију поменутих тематика у контексту кључног питања, које и он сам поставља: да ли је вера у стварање света одржива пред изазовима научно-технолошке цивилизације и какве су последице добијеног одговора "за живот света"?Joseph Ratzinger has been intensively engaged about the theme of the creation of the world since the early 1980's and the problems of creaturehood, the place of man in the created world, the original sin and the consequence of creation and fall do not cease to attract his attention for the next thirty years. In this article, the author tries to present Ratzinger's vision of the above-mentioned topics in the context of the key question: is the faith in the creation of the world sustainable in the front of the challenges of scientific-technological civilization and what are the implications of the answer "for the life of the world"
Why do Contexts Matter?: The Parable of the Good Samaritan (Lk 10, 27-35) as an Example
No full textThe presented study uses the Lukan parable of the Good Samaritan (10, 27-35) in order to present the shifts in the meaning depending on the reading contexts. After the basic structure of the original meaning is established, the pragmatic nuances of the parable are illustrated. The research subsequently throws light on the paradigmatic interpretations in both the medieval and the contemporary contexts. It concludes by exemplifying that the polyvalence of meaning is not only dependent upon the genuine literary structure of the parable, but also on the innate ability of the Christian organism (Church) to actualize certain features of the sacred text in the concrete life-settings
Иван Саввич Пальмов как исследователь сербской церковной истории
No full textУ раду је представљена делатност слависте и професора дореволуционе Санктpетербуршке духовне академије Ивана Савича Паљмова на пољу проучавања српске црквене историје. Најпре је анализиран његов извештај о боравку у српским крајевима почетком 80-их година XIX века, што је чинило темељ његових даљих истраживања. Потом је указано на његове научне радове посвећене овој тематици, као и приказе дела српских аутора путем којих је упознавао руску научну јавност са најновијим достигнућима на пољу српске црквеноисторијске науке. Рад је заснован на протоколима са заседања Савета Санктpетербуршке духовне академије и материјалима из академијског часописа „Христiанское чтенiе”.Славист и профессор дореволуционной Санкт–Петербургской духовной академии Иван Саввич Пальмов (1856–1920) являлся одним из самых хороших русских знатоков славянской церковной истории. Одну часть своих научных занятий он посвятил изучению сербской церковной истории. Фундаментом этих исследований стало его путешествие по сербским духовным и культурным центрам в начале 80–ых годов XIX века. Он посетил Белград, Сремские Карловци, Новый Сад, Задр, Котор, Цетинье. Исследовал сербское рукописное наследие, знакомился с сербской исторической и богословской литературой, знакомился с актуальной ситуацией в Сербской Церкви и в обществе, общал с ведущими личностями сербской культурной жизни. В начале 90–ых годов XIX века появились его серезные научные работы по сербской церковной истории. Работы были посвящены вопросами учреждения Сербской архиепископии и патриархии в средние века. В них он указал на новые источники наподобие протеста охридского архиепископа Димитрия Хоматина сербскому архиепископу Св. Саввы. Пальмов регулярно знакомил руское научное общество с самыми новыми достижениями сербской историографической и богословской литературы. В работе представлены упомянутые аспекты деятельности Пальмова. Указано на вклад его исследований в развитии сербской церковноисторической науки. Работа подготовлена на основании протоколов заседаний Совета Санкт–Петербургской духовной академии и материалов из академического научного журнала Христианское чтение