RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
Key Figures of the First Ecumenical Council: Prosopographic and Theological Considerations
No full textПрви васељенски сабор у Никеји (325. године) представља један од пресудних тренутака у историји хришћанства — догађај који је трајно обликовао догматску свест Цркве и поставио темеље православног богословља. Поводом обележавања јубилеја овог великог саборског сабрања, овај пројекат настоји да изгради дигитални образовни ресурс који ће студентима теологије, научној заједници и свима који се интересују за патристичко наслеђе омогућити продубљено разумевање историјских, богословских и еклисијалних димензија Никејског сабора.The First Ecumenical Council of Nicaea (325 AD) represents one of the defining moments in the history of Christianity — an event that permanently shaped the dogmatic consciousness of the Church and laid the foundations of Orthodox theology. On the occasion of the jubilee of this great council, this project seeks to build a digital educational resource that will enable students of theology, the academic community, and all those interested in the patristic heritage to gain a deeper understanding of the historical, theological, and ecclesial dimensions of the Council of Nicaea
The reaction of Fr. Justin (Popović) on the proposal to revise the fasts in the Serbian Orthodox Church : systematic-theological analysis
No full textОво истраживање има за циљ да на систематскобогословски начин анализира реакцију Преподобног о. Јустина Ћелијског на предлог епископа бачког Никанора (Иличића) из 1965. године да се пост прилагоди захтевима савременог живота верних људи наше помесне Цркве. Оштар текст одговора на тај предлог написао је о. Јустин исте године, а епископ сремски Макарије га усваја и, у највећој мери непромењеног, упућује Сабору СПЦ, маја 1966. У овом прилогу испитујемо најдубље богословске мотиве одлучног одбацивања Никаноровог предлога и његове строге осуде. Да ли је реч о ултраконзервативистичком ставу аве Јустина или је у позадини предањска визија да је пост (подвиг, уопште) изнад инструменталне логике и сувог рационалистичког индивидуалног убеђења?The purpose of this research is to analyze in a systematic-theological way the reaction of Venerable Fr. Justin Ćelijski at the proposal of the bishop of Bačka Nikanor (Iličić) from 1965 to adapt the fast to the requirements of the contemporary life of faithful people of our local Church. The harsh text of the answer to that proposal was written by Fr. Justin in the same year, and bishop of Srem Makarije adopted it and, to the greatest extent unchanged, sent it to the Serbian Orthodox Church Assembly in May 1966. In this contribution, we examine the deepest theological motives for the decisive rejection of Nicanor’s proposal and his strict condemnation. Is it about Abba Justin’s ultra-conservative attitude, or is there a traditional vision in the background that fasting (an asceticism, in general) is above instrumental logic and dry rationalistic individual conviction
Interpretation of the Holy Scriptures in the Great Canon of Saint Andrew of Crete
No full textТема овог рада јесте тумачење, односно рецепција Светог Писма Старог и Новог Завета у Великом канону Светог Андреја Критског. Рад полази од претпоставке да Велики канон треба посматрати не само као химнографско, већ као специфично егзегетско дело. Циљ рада јесте да се утврди на који начин овај свештени химнограф употребљава и како разуме библијске приповести и личности. У уводу рада разјашњене су околности живота Светог Андреја и настанка Канона, као и традирања, односно преношења текста и његових измена. Увод садржи и анализу канона као жанра литургијске поезије и његових органских веза са Светим Писмом путем библијских песама, као и назнаке некадашње и савремене богослужбене употребе. Следећи део рада бави се тумачењем Светог Писма у литургијским текстовима, конкретно анализом тумачења Светог Писма Старог Завета кроз стихове најчешће спомињаних личности у Канону (Адам и Ева, Каин, Мојсије, Давид). Овај део рада обратиће пажњу и на нејасноће у постојећим српским преводима. Последњи део рада бави се анализом личности и догађаја из Новог Завета који су нашли место у овом литургијском тексту, а нарочито 9. песмом која обилује новозаветним мотивима. Овај део рада бави се и христолошким титулама које су проткане кроз Канон, а посебну пажњу посвећује Богочовеку Исусу Христу као средишњој личности 9. песме. Основни приступи којима се обрађују поменуте теме крећу се у оквирима историјско-критичке методе (пре свега текстуалне критике) и историје рецепције.The theme of this work is the interpretation, or reception, of the Old and New Testament Scriptures in the Great Canon of Saint Andrew of Crete. The work starts from the premise that the Great Canon should be seen not only as a hymnographic but also as a specific exegetical work. The Bishop of Crete applies an allegorical method of interpretation to transfer biblical text onto a personal level and thereby connect it with the spiritual life of individuals. In other words, he reads the biblical narrative through an ascetic-monastic prism. Additionally, typological interpretation is applied, where events of the Old Testament represent types, or patterns, of the New Testament. The aim of the work is to establish how this sacred hymnographer uses and understands biblical narratives and personalities. The introduction clarifies the life circumstances of Saint Andrew and the canon's origin, as well as the traditions of text transmission and alterations. It also includes an analysis of the canon as a genre of liturgical poetry and its organic connections with the Holy Scriptures through biblical hymns, along with indications of past and contemporary liturgical use. The next part of the work deals with the interpretation of the Holy Scriptures in liturgical texts, specifically analyzing the interpretation of the Old Testament Scriptures through verses mentioning the most frequently cited personalities in the canon (Adam and Eve, Cain, Moses, David). This part of the work will also address ambiguities in existing Serbian translations. The final part of the work analyzes personalities and events from the New Testament that are included in this liturgical text, particularly the ninth hymn abundant in New Testament motifs. This part also focuses on the Christological titles interwoven throughout the canon, paying particular attention to the Lord Jesus Christ as the central figure of the 9th hymn. The main approaches used to address these topics fall within the framework of historical-critical methodology (primarily textual criticism) and the history of reception
Problems of translation of Orthodox non-equivalent lexis to English
No full textCultural elements and systems often do not match up between two cultures which use different languages, which represents one of the main problems in the domain of translation. This paper is focused on the problems in translating non-equivalent lexicon specific to the Eastern Orthodox Church. The paper presents an overview and a detailed explanation of translation procedures used in dealing with this issue. The author begins with the non-equivalent words in Serbian, as the source language, since it is the language of the community which has been for many centuries ack predominantly Eastern Orthodox and thus possesses an appropriate language “apparatus”, and observes their translation equivalents in English, as the target language. The research will show that the choice of the translation procedures is often not exclusively a matter of language. The good translator must not only have a good knowledge of the target language, but also must be familiar with the specific features of the religion and culture of the given society and the source language. Besides, we will point out that the target audience is also an important factor that
must be observed in the process of translation
Saint Justin Popović as an Interpreter of Holy Scripture
No full textРад истражује егзегетски допринос Светог Јустина Поповића кроз анализу његовог тумачења Еванђеља по Матеју (објављеног 1979. године). Полазећи од чињенице да ова тема до сада
није систематски обрађивана у оквиру српске библистике, указује се на особену природу Јустинове егзегезе, која се не темељи на стандардним научним методама, већ превасходно на предањском, литургијском и светоотачком приступу. У првом делу рада разматрају се Јустинова ерминевтичка полазишта, утемељена на подвижничком искуству, литургијској свести и дубоком осећању живе и спасоносне природе Божије речи. У другом делу, пажња је усмерена на анализу појединих, уједно и кључних одељака Еванђеља по Матеју – родословља (Мт 1,1–17), Блаженстава (Мт 5,3–12), апостолске беседе (Мт 10,1–42), параболе о сејачу (Мт 13,1–23), Тајне вечере (Мт 26,17–29), Христовог узвика на крсту (Мт 27,46) и догађаја Васкрсења (Мт 28,1–10). Испитивањем егзегезе ових централних целина показује се да Јустинова егзегеза представља више од теолошког тумачења: она је позив на литургијско, сотириолошко и
еклисиолошко урастање у сам догађај Богочовека Христа. Уместо уобичајеног критичког дистанцирања од предмета тумачења, његов егзегетски метод почива на интернализацији библијског текста и проживљеном сведочанству тајне Богочовека. Радом се напослетку закључује да егзегетско дело Светог Јустина представља аутентично богословско сведочанство од трајног значаја за српску теологију и савремену православну егзегезу.The paper explores the exegetical contribution of Saint Justin Popović through an analysis of his interpretation of the Gospel according to Matthew (published in 1979). Starting from the fact that
this topic has not yet been systematically addressed within Serbian biblical scholarship, the study highlights the distinctive character of Justin’s exegesis, which is not based on standard scholarly methods but primarily on a traditional, liturgical, and patristic approach. The first part of the paper examines Justin’s hermeneutical foundations, rooted in ascetical experience, liturgical consciousness, and a profound sense of the living and salvific nature of God’s Word. The second part focuses on the analysis of specific, key sections of the Gospel according to Matthew: the genealogy (Mt 1:1–17), the Beatitudes (Mt 5:3–12), the apostolic discourse (Mt 10:1–42), the parable of the sower (Mt 13:1–23), the Last Supper (Mt 26:17–29), Christ’s cry from the Cross (Mt 27:46),
and the Resurrection event (Mt 28:1–10). By examining Justin’s exegesis of these central units, the paper shows that his interpretation represents more than theological commentary: it is an invitation to
liturgical, soteriological, and ecclesiological participation in the very event of the God-Man Christ. Instead of the usual critical distance from the object of interpretation, Justin’s exegetical method is based on the internalization of the biblical text and a lived testimony to the mystery of the God-Man. The study ultimately concludes that Saint Justin’s exegetical work constitutes authentic theological testimony of lasting significance for Serbian theology and contemporary Orthodox exegesis
Проповедништво Преподобног Јустина Ћелијског и утицај Светог апостола Павла
No full textПреподобни Јустин Ћелијски један је од најзначајнијих српских теолога двадесетог века. Иако се његово богословље најјасније сагледава у делима систематске теологије будући да је Догматику и Упоредно богословље предавао на Православном богословском факултету, његов темперамент и жива вера још боље исијавају кроз бројне беседе. Ишчитавајући проповеди Преподобног Јустина Ћелијског уочава се да снажну веру, моћну аргументацију и логички след мисли Преподобни Јустин црпи из Светога Писма. Знатно више је заступљен Нови Завет, док се примери из Старога Завета само спорадично налазе. Али оно што нарочито привлачи пажњу је заступљеност великог броја цитата из посланица Светога апостола Павла. И сама личност Светог апостола Павла веома је интригантна и са његовим интелектуалним капацитетима, јаком вером и пастирском посвећеношћу несумњиво је био велики узор Преподобном Јустину Ћелијском. Жеља је да се овим радом укаже на снажан утицај Светог апостола Павла на проповедништво Преподобног Јустина Ћелијског
Литургијски живот православних Срба пре и током епохе Светог архиепископа Саве I: обредословно-историјска гледишта
No full textАутор проучава у раду телетургијске и историјске аспекте богослужбеног начина постојања православних Срба, у раздобљу од VII па све до прве четири деценије XIII столећа. Сагледавајући најпре време и литургиолошке околности њихове христијанизације заједно са другим словенским народима у време ромејског цара Ираклија (610–641), као и током равноапостолне мисије Свете браће Кирила и Методија у Моравској и Панонији средином и током друге половине IX века, изведен је закључак да се таква делатност одвијала под доминантним утицајем римског литургијског типа на глагољици. После преласка њихових ученика на духовни простор Бугарске цркве и потоњих догађаја закључно са 1020. годином, наредна фаза уцрквењења православних Срба спроведена је у дело сходно византијском литургијском типу. Нови стадијум уређења литургијског живота православних Срба уследиће благодарећи свеобухватном преводилачком прегалаштву Светог архиепископа Саве I и његових ученика на Светој Гори, што ће на пресудан начин омогућити развој писаног богослужбеног наслеђа на словенском језику српскословенске редакције, исписаног ћириличним писмом. Савин редакторски печат је у том погледу неоспоран и доказан не само на примерима Хиландарског, Студеничког и Карејског типика, те Устава за држање Псалтира, већ поврх свега на пољу увођења у употребу Псалтира с последовањем и уграђивања неколико драгоцених литургиолошких елемената у Законоправило или Номоканон. Одговарајући допринос Светог архиепископа препознат је у дотичном контексту и у хагиографском опису Савиног боравка у Египту, током његовог другог путовања на Исток
By Every Word: Historical and Hermeneutical Perspectives on the Orthodox New Testament Scholarship in Serbia
No full textThe Canon 14th of the Council of Arles 314th in the Context of Contemporary Ecclesiastical Judicial Procedure
No full textСабор у Арлу 314. године био је покушај да се Црква суочи са последицама прогона хришћана у западној Европи и Проконзуларној Африци почетком IV века. Сабор је донео двадесет два канона, од којих 14. побуђује највећу позорност. Овај канон легитимизује службене записнике вођене током процеса ислеђивања хришћана које су водили прогонитељи као критеријум који Црква користи приликом одлучивања о црквеном статусу оних који су преживели прогон сходно њиховом држању приликом мучења. Канон приступа документима римске администрације са осећајем потпуног поверења не проблематизујући њихово службено порекло. Само је ауторитет цара Константина, као сазивача и покровитеља овог сабора, могао бити гарант веродостојности ових службених записника. У овом раду тематизујемо легитимност и употребу пресуда, решења, процесних одлука, форензичких истраживања и вештачења државних судских институција у савременом црквеносудском поступку.The ecclesiastical Council of Arles 314th was an attempt to face the consequences of the persecution of Christians in Western Europe and Proconsular Africa at the beginning of the 4th century. The Council passed twenty-two canons, the fourteenth of which attracts the most attention. This canon legitimizes the official records kept during the process of investigating Christians, led by the persecutors, as a criterion used by the Church when deciding on the ecclesiastical status of those who survived the persecution, according to their behaviour during the torture. Canon approaches the documents of the Roman administration with a sense of complete trust without problematizing their official origin. Only the authority of Emperor Constantine, as convener and patron of this Council, could guarantee the authenticity of these official minutes. In this paper, we analyze the legitimacy of using judgments, solutions, procedural decisions, forensic research, and the expertise of state judicial institutions in modern ecclesial court proceedings
Pastoral Reflection of the Theology of John Zizioulas the Metropolitan of Pergamon
No full textСписи митрополита пергамског Јована Зизијуласа имали су утицај на богословље у православним земљама, али и међуразличитим западним конфесијама. Митрополит Јован Зизијулас истиче да је његово богословље наставак и развој богословских праваца руских богослова које је отац Георгије Флоровски назвао „неопатристичком синтезом“ које се огледало у потреби повратка богословљу древних Отаца Цркве. Богословље само по себи није скуп идеја и идејних конструкција, већ харизматска делатност у телу Цркве која служи преношењу, обнављању и очувању вере Цркве. Сваки вид богословља који превиђа његову харизматску улогу представља индивидуално –интелектуални рад који не служи свом циљу, а то је изградња богочовечанског Тела Цркве.The theological work of John Zizioulas the Metropolitan of Pergamon, according to his own words, is an extension of the theology of Father Georges Florovsky and his “neopatristic synthesis”. The main principle of the theology of the great Church Fathers is the testimony of faith of the Church and its authentic actualization which has for its goal the building up of the communal being of the Church. Any kind of a creative personal interpretation, based on the spirit of the times, for the purpose of the affirmation of theology, appears dangerous for the communal being of the Church. The concept of “personhood” and its interpretation by Metropolitan John Zizioulas represents a critical point which causes negative consequences in the field of church life, reflected, first of all, in everyday pastoral work