RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
Death as an Eschatological-Historical Challenge
No full textБудући да је есхатолошко-историјска перспектива постојања темељ постојања православне Цркве, смрт као историјска појава свакако да представља највећи изазов таквом начину постојања. Непријатне асоцијације и нелагодност у нашем умственом суочавању са смрћу произилазе с једне стране из страха од телесних болова који често пута прате посмртна човекова стања. Међутим, негативне асоцијације у односу на појаву смрти своје порекло најчешће имају у идеолошком приступу смрти. Смрт у том смислу јесте последњи непријатељ који се идентификује са страшном реалношћу која се некако мимо воље човека дешава у простору и времену. Из другачије перспективе запажамо да тајноводствени приступ смрти започиње свешћу о њеној придружености човеку од чина његовог постанка, да би у богодејственом тајноводству смрт била најпре препозната као услов за могућност покајања. Због тога, у тајноводственој аксиолошкој димензији живота смрт као историјска реалност не представља идеолошку опасност по постојање, већ својеврсни пут ка божанском спасењу послепадног човека. Смртна претња омогућује човеку богочовечанску обнову живота по есхатолошко-историјским узорима по којима човек дејствује као икона Божија. Утолико и начин истраживања наше теме мора бити везан за Цркву као за богослужбено-символичну заједницу на којој почива свет, будући да Она дејствује као Тело Христово у коме смртни човек и творевина уз помоћ божанских дејстава бивају управљени ка Богу као Узроку бесмртности.Since the eschatological-historical perspective of existence is the foundation of the existence of the Orthodox Church, death as a historical "phenomenon" certainly represents the greatest challenge to such a way of existence. Unpleasant associations and discomfort in our mental confrontation with death arise on the one hand from the fear of bodily pain that often accompanies the post-mortem states of a person. However, negative associations in relation to the notion of death most often have their origin in the ideological approach to death. Death, in this sense, is the last enemy that is identified with the terrible "reality" that somehow happens in space and time against the will of man. From a different perspective, we note that the mystagogical approach to death begins with the awareness of its association with man from the act of his creation, so that in divine mystagogy death becomes undoubtedly recognized first as a condition for the possibility of our repentance. Therefore, in the mysterial axiological dimension of life, death as a historical reality does not represent an ideological danger to existence, but a kind of path to the divine salvation of post-fallen man. The threat of death enables man to renew his life in a God-human manner according to eschatological-historical patterns by which man acts as an icon of God. To that extent, the way of researching our topic must be related to the Church as a liturgical-symbolic community on which the world rests, since it acts as the Body of Christ in which mortal man and creation with the help of divine actions are directed towards God as the Cause of immortality
Синтеза традиције и иновације - Владимир Цветковић: Свети Јустин Поповић - синтеза традиције и иновације, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2021
No full textThe Service of the Patriarch in Serbian Orthodox Church in 21St Century – Historical Contribution of the Serbian Patriarch Irinej (Gavrilović)
No full textОво истраживање аналошки треба да усагласи каноне Православне Цркве и чланове Устава Српске Православне Цркве, који се односе на службу Патријарха, те да у закључку истакне какав је статус патријарашке службе у 21. веку, а затим и да укратко прикаже историјски допринос блаженопочившег Патријарха српског Иринеја (Гавриловића). Укратко ће бити указано на све дужности и црквено-јерархијске ингеренције Патријарха српског, а затим ће бити анализиран рад и служба Патријарха Иринеја на мисионарском, пастирском и омилитичко-богословском пољу током периода патријарховања (2010-2020). Хронолошки и систематично ће бити приказана активност Патријарха српског у 21. веку, само са најважнијим историјским дешавањима и јубиларним догађајима, не претендујући да буде овај рад буде потпуна хронологија или летопис патријарашког деловања и активности у другој деценији 21. века.Research on the service of the Patriarch in the 21st century is very important because of the historical circumstances that have changed the world and the current level of communication and understanding of man. First, the canons of the Orthodox Church, which over the centuries formed the role and function of the hierarch of a local Church area and The Constitution of the Serbian Orthodox Church, which refer to the service of the Patriarch in the territories where Orthodox Serbs live, had to be harmonized with historical context. Second, emphasize of the historical contribution of the Serbian Patriarch Irinej (Gavrilović) in the 21st century. All duties and church-hierarchical competencies of the Patriarch in the Serbian Orthodox Church are briefly listed, and then the work and service of Patriarch Irinej in the missionary, pastoral and homilistic-theological field during the period of his patriarchate (2010-2020) are analyzed. In this historical review, it was not important to mention all, but only the most important events in which Patriarch Irinej showed zeal, faith and wisdom, as the true first hierarch of the Orthodox Church in the years of increasing secularization of society and modern man. The activity of the Serbian Patriarch in the 21st century is described chronologically and systematically, with only the most important historical events and jubilee events, without pretending that this research will be a comprehensive chronology or annals of patriarchal work. The conclusion that emerges from this research is that the service of the Patriarch in the 21st century depends on all historical circumstances in which God is present
The Role of Pavle Popović in the Development of Anglo-Serbian Relations (1916–1933)
No full textThe goal of this chapter is to analyze the activity of Pavle Popović, the first Inspector of the Ministry of Education of Serbia in Great Britain during the First World War and future rector of the University of Belgrade. It addresses his role in the development of good relations between Serbia and Great Britain between the two world wars. Pavle Popović’s activity in Great Britain was threefold: in addition to his work as Inspector with the Ministry of Education, he was also a scholar and an effective propagandist. © 2022, The Author(s), under exclusive license to Springer Nature Switzerland AG
St Justin Popović and Anglican Theologians: Reflections on a Complex and Multifaceted Encounter
No full textDuring the Great War the Faculty of Theology in Oxford received a group of about 55 theological refugees from a wounded Serbia. In this way the Serbian Church’s seminarian system of formation of theologians was preserved, including its clerical teachers and pupils. This gesture of the British authorities, in unison with the highest representatives of the Church of England, cannot be overestimated due to significant implications for the historical-social relations of the two Churches and nations. Among the first to arrive, in 1916, was Fr Justin Popović. He is regarded as one of the more influential Orthodox theologians in the twentieth century. In Oxford he was accepted to read for a B.Litt. degree. His thesis was entitled “The Religion of Dostoevsky”. It was the only thesis among those written by Serbians in Oxford during WWI not to receive the degree from the University’s Examiners. This chapter explores arguments for and against this result. Alongside, this chapter endeavors to demonstrate that next to a negative view of Western Christianity, Popović embraced a more positive understanding. This understanding is revealed in the web of positive references to British Christian minds. If this more inclusive side of Popović’s reflections on Western Christians is taken into consideration by a non-Orthodox (“Western”) Christian and is spiritually understood as a promising “contact-point”, then Popović’s uncompromising dogmatic-canonical strictures with regard to Western Christian denominations might not present a sufficient reason for the premature departure of some from his spiritual, theological and philosophical legacy. © 2022, The Author(s), under exclusive license to Springer Nature Switzerland AG
Interreligious Dialogue as an Imperative in Orthodox Christianity
No full textРад обрађује проблематику међурелигијског дијалога у контексту развоја неопходних теоријских основа у вези са самопоимањем православних. Чини се да је основни предуслов екуменског дијалога питање идентитета хришћана, који неретко остаје нејасан не пружајући довољно средстава за успешно вођење дијалога. Нејасно одређен идентитет Цркве и православних хришћана само ће додатно онемогућавати адекватну мисију и дијалог. Користећи се богатством православне традиције, покушали смо да покажемо динамичку природу хришћанског идентитета, његову инклузивну и афирмативну природу за другог и другачије. Цртајући обрисе православне посебности, све више постајемо свесни да међуверски дијалог није додатак нашег постојања као хришћанске Цркве, него њен суштински императив и услов постојања.In the article, we tried to present necessary analyses of some critical pieces in the Christian tradition to reevaluate our identity as Orthodox Christians. We tried to define the eschatologically rooted distinctiveness and outcomes which it can provide for the believing community. Inclusive character of Christian being, testified by our own tradition, gives the prospect for better accommodation of interreligious dialogue. The vaguely defined identity of the Church and Orthodox Christians will only further impede adequate mission and dialogue. The article also dealt with those Orthodox theologians who shaped our vision on ecumenism. Persistence in interreligious dialogue and cooperation is not an unnecessary addition to the church’s identity and Christian faith. However, it represents the source and essence of a Christian being
Женско монаштво у канонском предању Цркве до средине 5. века
No full textКанонско предање ране Цркве познаје неколико категорија жена-подвижница, али је сваку од тих тешко поистоветити са женским манастирским монаштвом какво познајемо данас. Канонско предање настало у периоду позне антике и раног средњовековља било је изложено снажном упливу државног права, најчешће отежавајућем, у поступку остваривања одређених социјалних и еклисијалних права, у која можемо убројати и опредељење за подвижнички живот монашког обрасца, по правилу организован у оквирима domus-а, а од средине 4. века и манастирских заједница. Институција pater familias-a, као веома развијена правна и социјална категорија, суштински је одређивала права и обавезе сваког поданика империје који је био римски грађанин и који се управљао нормативима ius civilis-a. То значи да је женско подвижништво до средине 4. века било еклисијално и социјално тешко видљиво, о чему нам најречитије говоре канони Цркве до овог периода
Toward the History of Serbian New Testament Scholarship: The Cuddesdon Episode (1917–1919)
No full textThe proposed study investigates the contribution to Serbian New Testament scholarship from the time of attendance of Serbian pupils at Oxford and Cuddesdon during the First World War (1917–1919). It is limited to a textbook in the field of introduction to the New Testament, authored by one of the Serbian Cuddesdon teachers, Fr Vojislav Janić (1890–1943). After this textbook is analyzed in the context of Serbian New Testament isagogics and the circumstances that led to its creation, its structure and content are placed comparatively with regard to possible models and reception. In addition to the obvious and presupposed scholarly basis, a significant factor in the reconstruction of Janić’s motives for the production of the analyzed textbook is found in the profile of the author’s personality, which was obtained by recent historical research. Finally, on the here selected example, the study shows the internal and external challenges of Serbian New Testament scholarship, the prospect of which is not possible without an adequate understanding of the past. © 2022, The Author(s), under exclusive license to Springer Nature Switzerland AG
The True Knowledge (γνῶσις ἀληθής) in Adversus Haereses (4.33.8) of St. Irenaeus
No full textУ чланку се разматра значење израза „истинито знање“ у спису Против јереси Светог Иринеја Лионског и његова функционалност у контексту гностичког елитизма и њиховог позивања на такозвано „тајно знање“ које је наводно ексклузивно доступно само „духовним људима“, односно гностицима. Овакве претензије се разматрају у контексту деструктивности гностичке гносеологије за јерархијско устројство Цркве и за ниподаштавање светотајинског живота, а нарочито Евхаристије којом председавају епископи и презвитери. Особита пажња је посвећена Иринејевом смештању „истинитог знања“ у контекст аутентичног апостолског учења и појма ἡ ὑπόθεσις који се односи на суштинске елементе вере који конституишу такозвану „древну установу Цркве“, која се кроз време сукцесивно преноси посредством обитавања Духа Светога у заједници. Појам „знања“ има изразито еклисиолошки карактер и функционише као гносеолошки чинилац уз помоћ кога „прави духовни ученик“ расуђује и суди о истинитој и лажној вери, односно истинитој и лажној сотириологији.The article presents an examination of the meaning of the expression “true knowledge” in Adversus Haereses of St. Irenaeus and its functionality in the context of Gnostic elitism and their reference to the so-called “secret knowledge” that is supposedly exclusively available only to “spiritual people”, i.e. Gnostics. Such pretensions are considered in the context of the destructiveness of Gnostic gnoseology for the hierarchical structure of the Church and for neglecting the sacramental life, especially the Eucharist presided over by bishops and presbyters. Special attention is paid to Irenaeus’ placement of “true knowledge” in the context of authentic apostolic teaching and the concept of ὑπόθεσις, which refers to the essential elements of faith that compose the so-called “ancient constitution of the Church”, which is successively transmitted over time through the indwelling of the Holy Spirit in the community. The term “knowledge” has a distinctly ecclesiological character and functions as a gnoseological factor that helps a “true spiritual disciple” to discern and judge true and false faith, that is, true and false soteriology
Challenges of Visualization of Gospel Pericopes in the Basilica of Saint Apollinaris in Ravenna
No full textУ раду се констатује особеност еванђелских текстова (и других новозаветних докумената) да путем груписања и уобличавања усмених и писаних традиција о Исусу Христу остварују комуникацију са читаоцем. Уз претпоставку сличне особине у визуелном приказу еванђелских перикопа, истражује се пример два новозаветна циклуса у базилици Сан Аполинаре Нуово у Равени.The paper states the characteristics of the Gospel texts (and other New Testament documents) that through grouping and shaping oral and written traditions about Jesus Christ they communicate with the reader. Assuming a similar feature in the visual representation of the Gospel pericopes, the example of two New Testament cycles in the Basilica of San Apolinare Nuovo in Ravenna is investigated